Центар за социјални рад
ШЕСТ МИЛИОНА ЗА ЈЕДНОКРАТНЕ ПОМОЋИ
Центар за социјални рад прошле године примио 5.931 захтев за неки облик социјалне заштите, хиљаду и по више више него годину пре. За једнократне новчане помоћи дато око шест милиона динара за 1.731 породицу, 832 више него претходне године. Град седмично из буџета давао сто хиљада динара али је то мало на седамдесетак захтева за помоћ колико установа добије у истом периоду
Невесела стварност у лозничком крају са замрлом привредом, углавном неуспелом приватизацијом и више од 11.000 незапослених, највише се одсликава у подацима Центра за социјални рад који је прошле године примио 5.931 захтев за неки облик социјалне заштите, хиљаду и по више више него претходне године. Град, како се наводи у годишњем извештају ове установе, “чини напоре за ублажавање тешког положаја грађана, а издвајања за социјалну заштиту из године у годину су све већа. У 2009. је за социјалну заштиту издвојено 15.326.000 динара. Највећи део углавном се још увек троши за једнократна новчана давања”.
Сто хиљада динара седмично
- Број корисника је значајно повећан, од једнократне помоћи до захтева за материјално обезбеђење породице, и сигурно их је више за барем 20 одсто. Прошле године смо од локалне самоуправе седмично имали 100.000 динара за једнократну помоћ и за ове намене из буџета града издвојено је 6.050.260 динара. То делује као значајна сума али на тих сто хиљада седмично имамо од 60 до 70 захтева. Велики притисак се наставља и у прва два месеца ове године, и већ имамо око 450 захтева за једнократну помоћ. У протеклом периоду приметан је пораст захтева за ову врсту помоћи, посебно када су у питању оболели грађани. Посебна категорија су људи који су остали без посла, а не испуњавају услове за неки вид помоћи. Они су можда у најтежој ситуацији, а не знамо колико их је - каже директор Центра за социјални рад Зоран Љубинковић.
На крају прошле године било је 750 породица, чак сто са пет и више чланова, са оствареним правом на материјално обезбеђење, 154 више него годину пре, са укупно 1.709 чланова. Једном или више пута једнократна новчана помоћ додељена је за 1.731 породицу, иначе 832 више него 2008, у износима од 500 до 16 хиљада динара. Новац је тражен углавном за набавку животних намирница, лекова, огрева, школског прибора и слично. Поред редовне једнократне помоћи на предлог стручног тима Центра Градско веће донело је 23 одлуке о исплати увећаних помоћи од 16.000 до 70.000 динара за трошкове операција, набавку помагала оболелима, последице елементарних непогода или поправку кућа корисника материјалног обезбеђења. Једнократну помоћ у натури добило је 458 породица, углавном од Црвеног крста, народна кухиња је хранила 150 најугроженијих породица, при чему су трећина корисника деца, а 796 породица искористило је попуст за плаћање комуналних трошкова. Ове забрињавајуће бројке нису одраз правог стања јер још увек има оних којима је помоћ потребна али неће да је потраже.
Ове године за једнократну помоћ 5,9 милиона
- Не обрате нам се сви јер још има оних које је срамота да траже помоћ, а углавном су то људи са сеоског подручја, старачка домаћинства где су људи поносни и неће да долазе у установу. Ове године ћемо кандидовати пројекат који би се финансирао из јавних радова, где ћемо радити истраживање да утврдимо у каквом је стању свако сеоско домаћинство на овом подручју, и добијемо тачну социјалну слику у тој популацији становништва. У овој години је за једнократну новчану помоћ планирано 5.920.000 динара, за редовне 5.720.000, а увећане помоћи 200.000 динара. Тако би седмично располагали са 110.000 динара, а ово увећање у односу на прошлу годину је оправдано с обзиром на знатно повећање трошкова живота и повећања броја корисника - каже Љубинковић.
Главни узрок оваквог стања је колапс овдашње привреде и док се она не пробуди, или не стигну страни инвеститори који ће отворити нова радна места, биће све више оних који ће закуцати на врата центра. Проблем је што и добијена помоћ већини тешко да може бити довољна за преживљавање. Да слика буде још гора на хоризонту нема знакова да ће се у скорије време стање поправити набоље. Нажалост.
Т.М.С
ЖЕНЕ У БИЗНИСУ: НАДА ЦВЕТИНОВИЋ
“МИРОПРОМЕТ” ЧИНЕ ЉУДИ
Она нема ласкаву титулу “Жена змај” која се додељује за успех у бизнису, али сви који је знају кажу да јесте то јер води једно од највећих предузећа у Лозници и то маниром праве је лафице
Колико пута сте већ чули изреку да иза сваког успешног мушкарца стоји жена, али да ли сте икада размишљали о томе ко је њен аутор? Да ли је настала из инфериорне позиције жена у мушком свету које су на такав начин хтеле да кажу, лако вам је да градите каријере када вам је то једина обавеза, или је то само ласкање мушакараца којим обезбеђују мир у кући. Најмање вероватно је да су заједно и искрено дошли до тог закључка. Али, како год да је, истина је. Међутим, ко стоји иза успешне жене?
Не стоји нико, каже саговорница ЛН Нада Цветиновић (58) власница “Миропромета”, једног од највећих лозничких предузећа.
- Када кажем не стоји нико, мислим на уобичајено - нисам члан ниједне странке и не припадам никаквим интересним круговима, али иза мене стоји колектив и сарадници којима верујем и који мени дају снагу да истрајем. Иза мене, нарочито, стоје године које сам провела са својим мужем Вујом који је основао и развио предузеће. Породица Цветиновић је пореклом из суседне Републике Српске. Неколико година живели су у Малом Зворнику, а у Лозници од 1997. године. Две године раније купили су плац на заобилазном путу, саградили пословну зграду и пренели трговину, посао који је супруг најбоље и умео да ради.
- Он је створио ову фирму, ја сам само помагала јер сам тада првенствено бринула о гајењу детета.
Смрт супруга 2004. тешко је поднела. Њихова Мирјана била је још увек мала, а у фирми око 140 запослених.
- Могла сам да одем у пензију. То би за мене и моје дете у том тренутку било најлакше решење, међутим, нисам могла да поднесем одговорност према толиком броју људи који су живели од наше фирме. Када сам се мало опоравила, окупила сам сараднике и донели смо заједничку одлуку да сачувамо фирму.
Две године касније отворили су супер-маркет у центру града, запослили су још 80 радника, а данас имају 15 малопродајних објеката, поред Лознице и у Срему, Мачви, Рађевини, Азбуковици. Прошле године добила је Плакету града Лознице и веома је поносна на то признање.
- Баш сам била срећна што су нас се сетили, поготову што се ја не истичем много у друштву, јер поред тога што сам пословна жена, ја сам и мајка и домаћица. Зато сам врло задовољна што је примећен наш труд и рад. Ја нисам члан ниједне странке и доказ сам да се и без политике може напредовати у послу, каже.
Не ретко може се чути тврдња да бизнис припада мушком свету и да је женама много теже не само због тога што шта год да раде, породица остаје на првом месту него и због предрасуда, неповерења и разних других ствари са којима се сусрећу када улазе у њихов забран. Ни нашој саговорници није био лак почетак.
- Када сам преузела посао након смрти супруга, прошла сам кроз ужасно тежак период. Добављачи су били јако неповерљиви, јер они нису познавали мене него мог супруга. Ми смо добијали и робу и повластице на његову реч, а ја сам им била потуна непознаница. Тешким радом сам се изборила и за њихово и за поверење својих сарадника. Данас ја могу да кажем да сам срећна јер ја њима верујем и препуштам им велики део одговорности. Успела сам да у колективу развијем осећај поверења и солидарности и осећај да је ово њихова фирма према којој треба да се односе домаћински. Радујем се када ме радници из фирме позову на своја славља и када видим да овај посао не доживљавају као рад код газде.
Она примећује да је женама данас, када су се појавили преамбициозни млади менаџери, још теже, а на питање колико је улазак великих трговинских ланаца у Лозници пореметило положај “Миропромета”, каже:
- Ми смо дошли први и изградили свој положај код потрошача. Међутим ко год нови дође он узме свој део колача и поремети стање на тржишту. Али, то је конкуренција и са тим мора свако да рачуна. Ми имамо своју пословну политику. Боримо се на тржишту како најбоље умемо поштеним радом и према држави и према радницима и према потрошачима. То је оно што чини нашу пословну политику и што мене као човека чини мирним, каже и додаје да сада планирају отварање још једне продавнице у Срему и једне на Брезјаку, а у другој половини године - видеће. У сваком случају планирају да се и даље шире, али корак по корак.
Захваљујући доброј организацији посла и вредним сарадницима, њен радни дан не траје дуже од осам сати, а могла би, каже, да приушти себи и да месец дана не дође на посао, а да не брине јер зна да би фирма остала у добрим рукама.
Време проводи са својом деветнаестогодишњом кћерком Мирјаном која ће се на јесен уписати на економски факултет и наставити посао који је започео тата, а развила и унапредила мама. Воли да чита и воли, како каже, да помогне тамо где је потребно.
Није рекла, али осетили смо по честим погледима на велику фотографију на зиду њене скромне канцеларије, да верује да би њен супруг био веома поносан на њу и да је та мисао чини срећном.