fbpx

ОБУЈ МОЈЕ ЦИПЕЛЕ - Сами померамо границе

Milijana Sakic

Особе са инвалидитетом немају посебне, већ исте потребе као и сви други људи и могу много тога да ураде једнако добро. Лозничанку Милијану Сакић парапареза није омела да заврши факултет и сада ради у Техничкој школи као професорка српског језика. За бољи положај особа са инвалидитетом неопходно је заједничко деловање њих и оних који немају тај проблем

Милијану Сакић (27) живот је од првог дана научио да се бори. Рођена пре времена, прве дане провела је у инкубатору, успела је да се избори, али не без трагова борбе. Иако никада поуздано није утврђен прави разлог, верује се да је парапареза коју има последица управо боравка у инкубатору. То, међутим, Милијану није спречило да са осмехом и оптимизмом граби кроз живот и да дипломира српски језик и књижевност на Одсеку за српски језик и лингвистику у Новом Саду.

Ништа није немогуће

- Највећу захвалност дугујем својој породици која ме је отпочетка усмеравала да јесам другачија, али не и мање вредна због тога. По природи сам борац и од малих ногу сам научила да прихватим и волим себе управо такву каква јесам и то ми је много помогло. Пред полазак у школу постојала је одређена бојазан како ће другари реаговати, али је ту значајну улогу одиграла моја учитељица Марина Панић која је деци објаснила да то што је неко другачији не значи да је мање друг, или мање добар. Осим понекад неког подсмеха, што се може приписати дечјој незрелости и незнању, не памтим много лоших ствари што се тиче школовања било у основној, било у средњој школи - прича Милијана.

Деца умеју да буду зла према другачијима, а Милијана сматра да су за то донекле криви родитељи који им не скрећу довољно пажњу, или окрећу главу од тих проблема не објашњавајући им да су особе са инвалидитетом присутне у друштву и да су његов саставни део. Деца не знају сама како да се понашају према онима који су, било својом вољом или стицајем околности, другачији и ако им нико не прича о томе, неће знати како да се поставе, сматра Сакићева. Свако ко има неку врсту инвалидитета носи тај терет са собом, али ти људи нису особе са посебним, већ са истим потребама као и сви други јер, баш као и већина, имају потребу за дружењем, љубављу, друштвено корисним радом... Инвалидитет им све то чини мало тежим, али не и немогућим и једнако добро као и други могу обављати одређене послове.

- Бавила сам се волонтерским радом желећи да и сопственим примером разбијем предрасуде јер сам упознала многе људе који имају невероватну енергију, којима је Бог можда нешто узео, али са друге стране им много више дао. Упознала сам људе који имају натпросечне вештине, али који нису добили прилику, или нису имали снаге да се изборе за њу, и велика је штета да остану у сенци јер могу и те како бити корисни грађани ове земље. Ја сам хтела да и својим примером покажем да сами померамо границе, иако је чињеница да је за то потребно више снаге и енергије, али није немогуће и зато сам желела да подстакнем некога да и сам покуша - каже Милијана која се бавила добровољним радом у Црвеном крсту, Удружењу особа са инвалидитетом и још неким невладиним организацијама.

Да би особе са инвалидитетом биле уочљивије у друштву, да би се на њих обратило више пажње, неопходно је постојање удружења која ће их заступати и борити се за равноправан положај. Сакићева каже да таква удружења у већим срединама постоје, у мањим баш и не, али да је за то, поред воље особа са инвалидитетом, потребна и добра воља оних који немају таквих проблема. Особе са инвалидитетом су ретко видљиве у друштву, а што не видимо, не знамо да постоји, сматра Милијана и каже да је неопходно да се удруже и они који имају и они који немају инвалидитет и да сви покажу друштвену одговорност јер се тек на тај начин добија нова снага која ће моћи да побољша стање. Она указује да у целој Србији још увек постоје проблеми са архитектонским прилазима који су прилично лоше урађени, што би се уз мало воље и труда могло променити, али и да се у последње време мења свест о томе и да се предузимају одређени кораци.

Лепа реч у правом тренутку

Милијана од ове школске године ради у Техничкој школи као професорка српског језика и књижевности, а до сада је већ радила у неколико школа. Техничку похађају углавном дечаци, будуће занатлије и већини књижевност баш и није у врху интересовања. Милијана, међутим, каже да са ученицима нема никаквих проблема.

- У Техничкој су момци врло пажљиви и нисам имала никаквих проблема, лепо сам прихваћена, имала сам топао пријем и од стране управе и у колективу, а код деце, чини ми се, постоји свест да то није ништа што би некога чинило мање вредним и да није разлог да ме не слушају и не поштују. Не могу рећи да никада у досадашњој каријери нисам осетила неку врсту запитаности да ли ће то што сам особа са инвалидитетом утицати на квалитет посла који обављам, али добро је то што сви који су у први мах неповерљиви и сумњичави, брзо промене мишљење, а поштовање се стиче квалитетним радом - каже Милијана.

Они који немају инвалидитет често не знају како да се поставе према особама са инвалидитетом и понекад управо због тога дође до неспоразума и најбоља намера доведе до осећаја повређености. Милијана је тога свесна и каже да је најбоље бити отворен јер постоје тренуци у којима је помоћ неопходна, али и они у којима особа са инвалидитетом не жели да се осећа другачије.

- Дешава се да се неко увреди када му се понуди помоћ јер то доживи као неку врсту сажаљења, али наш језик је богат и лепа реч и исправан приступ могу решити сваку недоумицу. Боље је понудити помоћ него окретати главу на другу страну јер је то, можда, оно што највише боли. Особе са инвалидитетом желе да се осећају као остали људи и њима заиста нису потребни посебни услови, осим у случају неке физичке препреке, и некада им смета када се према њима односи другачије. Има људи који су се због инвалидитета повукли у себе, немају круг пријатеља ни активан друштвени живот и то помало зависи и од карактера. Инвалидитет јесте бреме са којим се већина људи не суочава, али ако немају проблем, то не значи да он не треба и да их се дотиче. Онима који имају урођени инвалидитет је, чини ми се, у некој мери лакше јер се целог живота носе са тим и навикнути су, док је онима који су сплетом несрећних околности кроз живот стекли неку врсту инвалидитета много теже јер могу да упореде живот пре и после. Само суочавање са тим да данас не могу оно што су могли јуче, тешко им пада и подршка тим људима је нешто на чему треба додатно да се ради да би се оснажили да живот наставе неометано и једнако квалитетно као пре - каже Милијана, девојка која кроз живот иде са осмехом и ведрином.

Н. Трифуновић

Колумна

октобар 12, 2019 485

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају. У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би…
окт 07, 2019 413

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши…
сеп 28, 2019 687

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или…
сеп 21, 2019 817

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању…
сеп 14, 2019 1002

НАШИ СМО - Срчаност

Као нација смо склони истицању своје дружељубивости, свог гостопримства и правдољубља, али и храбрости, непоколебљивости и мирољубивости. За оне који између свог јунаштва и лудости стављају знак једнакости, често кажемо да “имају срца”, а када неко “изгине” на терену зарад бода, победе, медаље или…

Репортажа

окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…

 

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"