Зајача има све оно што би и друга села требало да имају - пошту, амбуланту (лекар долази сваког дана, а стоматолог средом), цркву, основну школу. Донедавно је већина мештана била запослена у овдашњем руднику и топионици антимона. Када је фирма отишла у стечај, велики број њих, нарочито младих, потражио је посао у већим градовима Србије, али и у иностранству

- Захваљујући понајвише руднику антимона Зајача је још пре тридесетак година имала базен, биоскоп, дискотеку, културно-уметничко друштво, мушки одбојкашки клуб, фудбалски клуб, женски рукометни клуб и још много тога тако да мештани нису имали разлога да одлазе из Зајаче. У међувремену много тога се променило. Активан је само фудбалски клуб Антимон који постоји од 1952. године и око кога се млади сада окупљају. Никада није престајао да се такмичи и жеља нам је да још дуго постоји. Више не ради ни фабрика тако да су људи принуђени да посао потраже у другим местима. Породице су им овде, а они одлазе на неколико месеци. Сви се надају да ће фабрика ускоро опет почети да ради и да ће се вратити у Зајачу. Пре годину дана фирму су купили Руси и тренутно 25 радника ради на ремонту машина. Сви се надамо да ће посао у “Еко рециклажи” како се сада зове предузеће добити бар стотину мештана - каже Драган Пуртић, некадашњи председник Савета месне заједнице у овом месту.

Зајача је од града удаљена дванаест километра, пут је добар, а аутобуски саобраћај је редован - има десет полазака за Лозницу што је, како каже Пуртић, више него довољно. Ускоро треба да буде завршен градски водовод, а санирана је и депонија која је била велики проблем, снабдевање електричном енергијом је добро тако да постоје сви услови за нормалан живот, али под условом да мештани имају посао јер је овде пољопривредног земљишта мало и тек десетак одсто мештана бави се воћарством  - углавном подижу засаде купина и малина, подсећа Пуртић.

- Зајача има 600 становника и осмогодишњу основну школу, издвојено одељење ОШ “Вук Караџић” из Лознице коју тренутно похађа 52 ученика. Пре петнаестак година школа је имала 176 ученика. Број се драстично смањио, али најважније је да школа постоји и да сваке године уписује првачиће. Сигуран сам да млади не би одлазили из села да имају посао и ако проради “Еко рециклажа” многи ће се вратити. Недавно су се три породице вратиле, а уверен сам да ће их бити још. Овде може лепо да се живи само да фабрика проради - истиче Пуртић.

Тијана Павловић (22) је студент Високе здравствене школе у Земуну смер санитарно еколошки инжењер и каже да је везана за Зајачу и да воли овде да борави.

- Искрено, више бих волела да се вратим у Зајачу него да останем у Београду. Урадила бих то без размишљања када бих могла да се запослим  овде. Много је оних који би се вратили по завршетку факултета ако би успели да пронађу посао. Овде бих могла и желела да оснујем породицу. Мале ствари ме чине срећном, а породица и пријатељи у Зајачи су ми најважнији. Лепо је овде, дружимо се, а и Лозница је близу па када пожелимо да испратимо неки културни, спортски или други догаћај лако то можемо и да учинимо - каже Тијана.

Стефан Пуртић (19) је завршио спортску гимназију у Београду, игра фудбал и првотимац је суперлигаша Вождовца. Почео је са шест година у Антимону, наставио у Лозници, а сада је у Вождовцу.

- Чекам своју шансу и надам се да ћу је искористити на прави начин. Жеља ми је да једног дана каријеру наставим у иностранству. Волим Зајачу и људе у њој и кад год могу, дођем овде да се видим са другарима и “напуним батерије” за изазове који ме очекују. Не знам куда ће ме фудбалски путеви одвести, али Зајачу не могу да заборавим. Једног дана ћу се сигурно овде вратити - поручује он.

Огњен Илић (20) уверен је да млади из Зајаче треба да покушају да овде граде своју будућност. Студент је прве године Факултета за безбедност и криминалистику у Новом Саду и нада се да ће када заврши студије успети да се запосли у Лозници.

Зајача је лепо, мирно место, још увек има довољно младих тако да се лепо дружимо. Град је близу и верујем да ово село има будућност. Радо бих се, када завршим факултет, вратио у Зајачу да овде заснујем породицу. Надам се да ћу успети да нађем посао. Волим ово село и верујем да већина младих то исто осећа. Било би лепо да из  годину у годину у нашу основну школу буде уписано све више првака и да наше место оживи као некада. На нама, младима, је да се побринемо за то - поручује Илић.

В. Ст.

Пројекат подржава Град Лозница