fbpx

ПОСАО ЈЕ ВИШЕ ОД ПЛАТЕ (10) - Не очекујемо посао на тацни

Без обзира на степен инвалидитета, особе које имају ограничене радне способности требало би да имају подршку у тражењу адекватног посла, да се према њима послодавци не односе са предрасудама, ниподаштавањем или сажаљењем већ са људским уважавањем, разумевањем и подједнаком шансом за даље напредовање и усавршавање. Нажалост, на основу искуства наших саговорника то најчешће није тако, а свака нова шанса претвара се у лутрију и борбу са непредвидивим исходом

Драгица Протић из Клубаца је 23 године радила у централној лабораторији у “Вискози” и пре него што је фабрика расформирана, стекла је трајни инвалидитет. Забрањен јој је рад у аеродинамичким и аерозагађеним условима, међутим, често је морала да прихвати и неке послове који нису били примерени њеном стању.

- Нисам била у ситуацији много да бирам, па сам тако девет година радила у пржионици кафе. Продавала сам кафу у киоску и то ми није било тешко, једино што сам дуго седела. Било је још неких покушаја, али све то није било дуговечно. На срећу, онда сам сазнала за Удружење особа с инвалидитетом “Лагатор” , ту сам већ пет година и ствар је потпуно другачија јер сада осећам сигурност и знам да нећу бити упућена да радим на месту које би ми стварало проблеме - прича Драгица.

Она сваке године ради по четири месеца преко јавних радова. Како каже, прве две године било је по шест месеци, што јој је много значило, а обављала је послове геронтодомаћице.

- Пружала сам помоћ старим особама у кући, набављала им лекове, куповала храну, плаћала рачуне. Те особе се навикну на нас и када одлазимо, оне остају у нади да ћемо се поново вратити. Тражиле су ме две баке и ове године, али сам почела да радим у удружењу у оквиру уметничке радионице, коју као јавни рад финансира Национална служба за запошљавање. Четири месеца, колико траје наше ангажовање не чини се да је дуг период, али нама и то много значи јер кроз рад се дружимо, упознајемо нове људе, а имамо редовно примање и покривено социјално осигурање.  Саветујем људе који имају неки инвалидитет да се распитују, да траже место под сунцем. Није поента у томе да неко дође и да ти сервира на тацни посао. Мораш да се укључиш у друштвене токове - саветује она.

О једном израбљивању и другим покушајима

Милан Перић из Лешнице је некада радио у Шапцу, у сервису такографа. Послодавац га је после седам година прогласио технолошким вишком и док је припремао документацију за пријаву на биро, сазнао је удружење “Лагатор”.

- Сваке године одрадим четири месеца преко јавних радова, мада бих волео да је то мало дуже. Радио сам на више места, фарбао клупе, чистио некакве просторије, сада сам у уметничкој радионици, а по струци сам електромеханичар. Мени и ово одговара јер других примања немам осим што повремено зарадим неку дневницу уз лакши посао - каже Милан.

Због проблема са притиском, временске прилике утичу на промену његовог стања. Високе и ниске температуре му не пријају, а имао је и тешке операције. Пролазећи кроз животне недаће, тражио је било какав посао, а један му је остао у веома лошем сећању.

- У једној овдашњој месари добио сам запослење као особа са инвалидитетом. Првог дана смо се газда и ја договорили да будем ноћни чувар, што је значило да треба да чувам објекат и да га обилазим ноћу. Међутим, како је протицало време дата су ми нова задужења. Морао сам да обилазим фарму од 500 свиња, да им ноћу дајем лекове, да сваких сат времена надгледам и бележим температуру. То није био велики проблем, али сам ускоро морао и да утоварујем

месо, а полутка је често била тежа од мене. Радио сам сваку ноћ и то није било могуће издржати. Послодавци мисле само на себе, а моје радно време било је од осам увече до шест ујутро. За тих десет сати током ноћи мораш да се убијеш од посла, што ја физички нисам могао да издржим. Поред тога, ноћни рад се није посебно плаћао, радио сам без икакве додатне надокнаде - прича Милан.

 Удружени имамо веће шансе

Да је оваквих примера много, потврђује и Весна Јокић из Бање Ковиљаче, а на својој кожи осетила је шта значи радити на радном месту непримереном способностима које има.

- Пре него што сам 2015. године дошла у удружење “Лагатор”, тражила сам посао где год је то било могуће. У једну фирму сам послата по препоруци саветника из НСЗ. Дошла сам, нашла шефа и представила се, а он ме питао колико имам година и обећао да ће ми се јавити. Од тога није било ништа, што сам и очекивала јер сам слично често доживљавала. Радила сам и у фабрици, где су ми дали да шијем чарапе, али пошто сам леворука, нисам могла никако да се уклопим. Шефица ме питала у чему је проблем, а ја сам јој објаснила да не могу да савладам оно што ми показује колегиница која је деснорука.  Онда сам премештена на сечење и ту сам се некако сналазила. Тако сам радила осам месеци, али онда, колегиница која је односила чарапе у даљу производњу потрудила се да ја добијем отказ. Наставила сам да трагам за послом и успела да пет година радим преко јавних радова у парку у Бањи Ковиљачи. Садили смо цвеће, окопавали га, и то ми је баш пријало. Није било тешко и имала сам добре колеге. Иначе, нема места где нисам конкурисала за посао, али чим кажем да сам особа са инвалидитетом, врата се затварају. Лажна обећања слушала сам на многим местима. Било је ситуација када су ме питали зашто сам уопште дошла када нисам способна за рад. Осећала сам се јадно и није ми било лако. Моји проблеми са кичмом ме спутавају да радим тешке послове. По неком правилу требало би да имамо предност у запошљавању, али ми то немамо. Овако удружени ипак имамо какву-такву наду - искрена је Весна.

Своја искуства пренела нам је и Милена Иванковић из Клубаца, али за разлику од претходника, она је имала срећу да добије стални посао и задовољна је условима које има код свог послодавца. Како нам је испричала, по струци је физиотерапеут и радила је у више наврата у Санаторијуму у Бањи Ковиљачи. Показала се као добар радник, гајила наду да ће добити сталан посао, али на крају, тамо за њу није било места.

- Тај период памтим као веома леп и поред посла који није нимало лак. Трудила сам да увек пружим максимум, пацијенти су ме хвалили, али нисам успела да остварим свој сан и добијем посао за стално. Радила сам и код приватника, покушавала нешто и самостално, али тек када сам завршила курс за маникира и педикира успела сам да пронађем посао. Сада радим у козметичком салону, имам плату и осећам се кориснијом у својој породици. Поред свог занимања, морала сам да се дошколујем, али се на крају исплатило - задовољна је Милена.

 ЕЛН

Пројекат подржава Министарство културе и информисања Републике Србије

Колумна

децембар 07, 2019 192

НАШИ СМО - Бурлеска

Верујем да су многи пратећи аферу “Мегатренд” и саплитање Миће Јовановића помислили да би све то било смешно да није тужно. Мени је све у вези са том високошколском установом било отужно још од њеног оснивања, а сада ми је све гротескно смешно. Признајте да…
нов 30, 2019 226

НАШИ СМО - Шпијуноманија

Да којим случајем Душан Ковачевић почетком осамдесетих година није написао драму “Балкански шпијун”, која је 1984. добила и филмски облик, свакако би данас, после три и по деценије имао материјала за читав серијал. Толико врућих прича са сличном темом могле би достићи већи број епизода и од чувеног…
нов 23, 2019 902

НАШИ СМО - Наши и ваши

За нас кажу да смо међу државама са најстаријим становништвом. Што се тиче година, вероватно, што се тиче зрелости, негде смо, чини ми се, на нивоу тинејџера кога разбија пубертет. Толико незрелости, нетрпељивости, искључивости, неспремности на уважавање туђег мишљења и става тешко да где има. Као…
нов 16, 2019 685

НАШИ СМО - Ципеле

Јована Вуковић, активисткиња организације “Једнакост”, рекла је гостујући на ТВ Н1 да би нападачи на И. В. у једној београдској пицерији уместо затворске казне требало да буду “кажњени” обавезом тромесечног волонтирања у некој ЛГБТ организацији, где би свакодневно сретали ЛГБТ особе и имали прилику…
нов 09, 2019 877

НАШИ СМО - Дипломе

У последње време кружи прича (не само у нашем граду, па не само ни у нашој држави, већ и у комшијским) да у фотографске радње све чешће долазе муштерије да се фотографишу за индекс! То не би било чудно да се пред објективима фото-апарата намештају свршени средњошколци, стасали за бруцошке дане и…

Репортажа

дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"