fbpx

ПОСАО ЈЕ ВИШЕ ОД ПЛАТЕ (10) - Не очекујемо посао на тацни

Без обзира на степен инвалидитета, особе које имају ограничене радне способности требало би да имају подршку у тражењу адекватног посла, да се према њима послодавци не односе са предрасудама, ниподаштавањем или сажаљењем већ са људским уважавањем, разумевањем и подједнаком шансом за даље напредовање и усавршавање. Нажалост, на основу искуства наших саговорника то најчешће није тако, а свака нова шанса претвара се у лутрију и борбу са непредвидивим исходом

Драгица Протић из Клубаца је 23 године радила у централној лабораторији у “Вискози” и пре него што је фабрика расформирана, стекла је трајни инвалидитет. Забрањен јој је рад у аеродинамичким и аерозагађеним условима, међутим, често је морала да прихвати и неке послове који нису били примерени њеном стању.

- Нисам била у ситуацији много да бирам, па сам тако девет година радила у пржионици кафе. Продавала сам кафу у киоску и то ми није било тешко, једино што сам дуго седела. Било је још неких покушаја, али све то није било дуговечно. На срећу, онда сам сазнала за Удружење особа с инвалидитетом “Лагатор” , ту сам већ пет година и ствар је потпуно другачија јер сада осећам сигурност и знам да нећу бити упућена да радим на месту које би ми стварало проблеме - прича Драгица.

Она сваке године ради по четири месеца преко јавних радова. Како каже, прве две године било је по шест месеци, што јој је много значило, а обављала је послове геронтодомаћице.

- Пружала сам помоћ старим особама у кући, набављала им лекове, куповала храну, плаћала рачуне. Те особе се навикну на нас и када одлазимо, оне остају у нади да ћемо се поново вратити. Тражиле су ме две баке и ове године, али сам почела да радим у удружењу у оквиру уметничке радионице, коју као јавни рад финансира Национална служба за запошљавање. Четири месеца, колико траје наше ангажовање не чини се да је дуг период, али нама и то много значи јер кроз рад се дружимо, упознајемо нове људе, а имамо редовно примање и покривено социјално осигурање.  Саветујем људе који имају неки инвалидитет да се распитују, да траже место под сунцем. Није поента у томе да неко дође и да ти сервира на тацни посао. Мораш да се укључиш у друштвене токове - саветује она.

О једном израбљивању и другим покушајима

Милан Перић из Лешнице је некада радио у Шапцу, у сервису такографа. Послодавац га је после седам година прогласио технолошким вишком и док је припремао документацију за пријаву на биро, сазнао је удружење “Лагатор”.

- Сваке године одрадим четири месеца преко јавних радова, мада бих волео да је то мало дуже. Радио сам на више места, фарбао клупе, чистио некакве просторије, сада сам у уметничкој радионици, а по струци сам електромеханичар. Мени и ово одговара јер других примања немам осим што повремено зарадим неку дневницу уз лакши посао - каже Милан.

Због проблема са притиском, временске прилике утичу на промену његовог стања. Високе и ниске температуре му не пријају, а имао је и тешке операције. Пролазећи кроз животне недаће, тражио је било какав посао, а један му је остао у веома лошем сећању.

- У једној овдашњој месари добио сам запослење као особа са инвалидитетом. Првог дана смо се газда и ја договорили да будем ноћни чувар, што је значило да треба да чувам објекат и да га обилазим ноћу. Међутим, како је протицало време дата су ми нова задужења. Морао сам да обилазим фарму од 500 свиња, да им ноћу дајем лекове, да сваких сат времена надгледам и бележим температуру. То није био велики проблем, али сам ускоро морао и да утоварујем

месо, а полутка је често била тежа од мене. Радио сам сваку ноћ и то није било могуће издржати. Послодавци мисле само на себе, а моје радно време било је од осам увече до шест ујутро. За тих десет сати током ноћи мораш да се убијеш од посла, што ја физички нисам могао да издржим. Поред тога, ноћни рад се није посебно плаћао, радио сам без икакве додатне надокнаде - прича Милан.

 Удружени имамо веће шансе

Да је оваквих примера много, потврђује и Весна Јокић из Бање Ковиљаче, а на својој кожи осетила је шта значи радити на радном месту непримереном способностима које има.

- Пре него што сам 2015. године дошла у удружење “Лагатор”, тражила сам посао где год је то било могуће. У једну фирму сам послата по препоруци саветника из НСЗ. Дошла сам, нашла шефа и представила се, а он ме питао колико имам година и обећао да ће ми се јавити. Од тога није било ништа, што сам и очекивала јер сам слично често доживљавала. Радила сам и у фабрици, где су ми дали да шијем чарапе, али пошто сам леворука, нисам могла никако да се уклопим. Шефица ме питала у чему је проблем, а ја сам јој објаснила да не могу да савладам оно што ми показује колегиница која је деснорука.  Онда сам премештена на сечење и ту сам се некако сналазила. Тако сам радила осам месеци, али онда, колегиница која је односила чарапе у даљу производњу потрудила се да ја добијем отказ. Наставила сам да трагам за послом и успела да пет година радим преко јавних радова у парку у Бањи Ковиљачи. Садили смо цвеће, окопавали га, и то ми је баш пријало. Није било тешко и имала сам добре колеге. Иначе, нема места где нисам конкурисала за посао, али чим кажем да сам особа са инвалидитетом, врата се затварају. Лажна обећања слушала сам на многим местима. Било је ситуација када су ме питали зашто сам уопште дошла када нисам способна за рад. Осећала сам се јадно и није ми било лако. Моји проблеми са кичмом ме спутавају да радим тешке послове. По неком правилу требало би да имамо предност у запошљавању, али ми то немамо. Овако удружени ипак имамо какву-такву наду - искрена је Весна.

Своја искуства пренела нам је и Милена Иванковић из Клубаца, али за разлику од претходника, она је имала срећу да добије стални посао и задовољна је условима које има код свог послодавца. Како нам је испричала, по струци је физиотерапеут и радила је у више наврата у Санаторијуму у Бањи Ковиљачи. Показала се као добар радник, гајила наду да ће добити сталан посао, али на крају, тамо за њу није било места.

- Тај период памтим као веома леп и поред посла који није нимало лак. Трудила сам да увек пружим максимум, пацијенти су ме хвалили, али нисам успела да остварим свој сан и добијем посао за стално. Радила сам и код приватника, покушавала нешто и самостално, али тек када сам завршила курс за маникира и педикира успела сам да пронађем посао. Сада радим у козметичком салону, имам плату и осећам се кориснијом у својој породици. Поред свог занимања, морала сам да се дошколујем, али се на крају исплатило - задовољна је Милена.

 ЕЛН

Пројекат подржава Министарство културе и информисања Републике Србије

Колумна

фебруар 15, 2020 446

НАШИ СМО - Контузија

Избори само што нису, а осим што се зна победник, све друго је на нивоу одлуке најутицајнијег дела опозиције о бојкоту. Конфузно, ризично и без јасне перспективе. И док се још не зна, а све више слути да би бојкот могао остати само неуспели покушај који би…
феб 08, 2020 615

НАШИ СМО - Печалбари

Две трећине Срба живи у стресу... Остали су у иностранству! Ове две реченице са друштвених мрежа би требало да звуче духовито, шаљиво, баш као и у милион других случајева када сами себе исмевамо, збијамо шале на свој рачун, а склони смо вицевима у којима се спрдамо са стварношћу у којој живимо,…
феб 01, 2020 768

НАШИ СМО - Апокалипса

Боље је ономе што “незна” него ономе што “не зна”. Ово прочитах негде пре неколико дана и та тврдња, може се ставити у раван са оним “благо глувима”, или “благо глупима”. Нажалост, дошла су времена када је за миран живот и очување личног нервног система изгледа добро што мање знати, чути или…
јан 25, 2020 738

НАШИ СМО - Магла

Реч из наслова протеклих дана толико пута се могла чути у Србији и региону да је просто невероватно како до сада на њу нисмо обраћали толико пажње. Ова природна појава је створила толико проблема грађанима да су чак и они здрави почели да брину више о свом здрављу убеђени да ће им разне маске преко…
јан 18, 2020 1151

НАШИ СМО - Распродаја

Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са представником ЦЕСИД-а да је “та одлука у…

Репортажа

феб 21, 2020

У ДОЊИМ БРЕЗОВИЦАМА - Јагње расте у кући

У кући Милана и Наде Петковић из Доњих Брезовица однедавно је “главни” један четвороножни…
феб 20, 2020

СОДАЏИЈА ЗОРАН СТЕВАНОВИЋ - Нема доброг шприцера без сода-воде

Још као студент економије, Лозничанин Зоран Стевановић волео је да попије шприцер, онај…
јан 27, 2020

АЛЕКСАНДАР МИЛОВАНОВИЋ ИСПРОБАО ФУДБАЛ У КАНАДИ - Све је лепо тамо, ал' је овде живот лепши

Тамо преко Велике баре живот је уређен, више новца кружи па је све сређено и подсећа на…
јан 26, 2020

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Ђорђе Вукмировић, професор историје, бивши ватерполиста, на Богојављење је седми пут први…
јан 20, 2020

ВЕРА АЛЕКСИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ - Последњи јорганџија

За израду једног јоргана ако га једна особа шије, потребно је седам, осам сати рада, каже…
јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…

Грми Ло

феб 19, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Припремна настава за мале матуранте

Припрема ученика осмих разреда основних школа са подручја Лознице за полагање мале матуре…
феб 15, 2020

СВЕТСКИ ДАН ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД РАКА – Најважнија је позитивна енергија

Светски дан деце оболеле од рака обележен је данас (15. фебруар) испред Вуковог дома…
феб 13, 2020

У СУБОТУ ИСПРЕД ВУКОВОГ ДОМА - Нека победе деца

Светски дан деце оболеле од рака, 15. фебруар, биће обележен у суботу испред Вуковог дома…
феб 12, 2020

У ОРГАНИЗАЦИЈИ КОМСА - Одржана прва ‘’Школа за јутјубере’’

Србија је добила групу младих који су званично завршили ‘’Школу за јутјубере’’ која је…
феб 05, 2020

ПРВА „ШКОЛА ЗА ЈУТЈУБЕРЕ“ - Шанса за младе јутјуб креаторе   

Једанаест младих јутјуб аматера из Србије, узраста од 15 до 18 година, добило је прилику…
феб 05, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ И МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ – Да знаш да ли те лажу

Шта је медијска и информациона писменост, имало је прилику да сазна једанаесторо…
феб 03, 2020

РУКОМЕТАШИЦА ЂУРЂИНА ВУЧЕТИЋ ЗА ГРМИ ЛО - Спорт се може само кад се хоће

Спорт је потребно волети срцем. Прави пример за то је седамнаестогодишња Ђурђина Вучетић,…
феб 02, 2020

МЛАДИ ЛОЗНИЧАНИ ИСТРАЖУЈУ ИСТОРИЈУ ''ВИСКОЗЕ'' – Зашто су људи били срећнији?

У оквиру пројекта "Изван поглавља, приступ различитостима", који спроводи невладина…
феб 01, 2020

ОДРЖАН ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР ''МЕМОРИЈАЛ ДАМЈАН РАШЕВИЋ'' - Вин бету пехар, победа свима

Хала Установе за физичку културу ''Лагатор'' јуче (31. јануар) је била испуњена младима…
јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…

 

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"