НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке  - ни по' јада, међутим, кува од испарења, кува од фудбала, али кува и од свакодневне политике. Не бих да алудирам на сличности између 2018. и 1968. године, то препуштам сваком читаоцу да чини по сопственој процени, али да кува, признаћете - КУВА!

Ето, погледа човек мало уназад, а из ретровизора као да га јуре невоље оседлане неумољивим бригама. Пола века је од чувене 1968. године и највеће побуне младих у историји, а ја имам утисак да ни данас нисмо сасвим сигурни колико добра или колико недобра су нам донели протести и захтеви за “више правде и права, мање доминације, како капитала, тако и ауторитарне државе, више слободе за грађане и грађанке, хуманизацију поредака у којима су живели укључујући и промену владајућих ауторитарних односа између полова, успостављање нове културне парадигме у којој млади имају реч, а нису само послушна “добра деца” или добри потрошачи”. Тражили људи да се ограничи власт бирократији “у врху једине и свемоћне партије”, као и “црвеној буржоазији”, која је “у име владавине радника и самоуправљања преузимала све већи део друштвеног богатства”. Захтевали су више слободе речи, поштовање аутономије универзитета, подигли глас против полицијске бруталности  и репресије. То је све ОК јер старији од мене памте да су тих година забрањиване књиге, новине, часописи, филмови, да је пред почетак “варљивог лета” у Београду  полиција пуцала у студенте, тукла их, као и професоре који су их узимали у заштиту. Читао сам да се одмах после чувеног Титовог говора, у којем је он пред читавом југословенском јавношћу дао за право студентима, доказујући своју државничку мудрост и лукавост, обрушила и партијска и полицијска репресија на учеснике студентског протеста, а студенти, пре свега, Филозофског факултета у Београду, ислеђивани, хапшени, затварани, професори прогањани и истерани с факултета. Сила је то, бато!

Пре пола века многа турбулентна дешавања расула су колотечину у многим областима и од те године, памте старији, ништа више није било исто. Чињеница је да смо ми, рођени те и коју годину касније, ницали на темељима промена, на одјецима  шездесет осме за коју се, по правилу, везује и она крилатица “секс, дрога и рокенрол”, али смо током одрастања мало слушали о тим променама и тим данима. Слушали смо друге, “револуционарније” приче, вести о процвату и напретку, о слободама у којима уживају “деца цвећа”, братству и јединству,

али и та прича у виду балона од сапунице распрхнула се осамдесете када је “друг Стари” отишао на небо, а тек по која капљица котрљала се нашим тинејxерским данима још коју годину касније, до лудих и ратних деведесетих.

Ко зна како ће се наша деца за пола века сећати овог доба, осим да су били млади а њихови родитељи нервозни и, углавном, стално незадовољни. Волео бих да имају још чега лепог да се сете, да га не упамте по курсевима немачког језика и одласку из завичаја, по партијском запошљавању у отаxбини и ниским платама... Док ми данас пропуштене године анализирамо читајући старе новине и књиге или гуглајући по интернету, свет ће заувек памтити 1968. као годину атентата на Мартина Лутера Кинга, побуну у Чикагу због рата у Вијетнаму и антиратног покрета и студентских протеста широм Европе. Будила се свест, а будио се и свет. Остављам свима који се сећају тог времена да га по својој вољи пореде са данашњим и сами наставе низ догађаја који су по њима обележили ту годину, а ја ћу признати да ми је она најсимпатичније приказана, пре свега, кроз лудости млађаног Славка Штимца, његовог филмског тате Бате Стојковића и превртљиве лепотице Јагодинке Симоновић (Драгане Варагић), смештене у незаборавни Паскаљевићев филм из 1984. Оно у шта сам сигуран јесте чињеница да су у ово време 1968. родитељи мога кума с нестрпљењем чекали септембар и своју прву принову у породици. То је за њих био догађај! По деци се живот памти!

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Сигурни милиони

До почетка највеће светске смотре фудбала остало је још пет дана, а овога пута ће тамо бити и наша репрезентација. Одлетеће “орлови” пут Русије где их чекају мегдани са Костариком (17. 6), Швајцарском (22. 6) и  Бразилом (27. 6), да бране боје Србије и надају се да ће досегнути висине генерације која је пре 88 година, у далеком Уругвају, била трећа на планети.

Међутим, ако је судити по ономе што смо гледали у понедељак када су изашли на мегдан Чилеу, који се није пласирао на Мундијал, има поново наши фудбалери да нам искидају нерве. Брате рођени, да не би Стојковића на голу, попили бисмо бар три комада, овако једна лопта у мрежи много мање боли. Изгледа да наши играчи не слушају шта им се говори, или не чују добро јер им је лепо три дана пред утакмицу са Чилеанцима, на пријему за фудбалску репрезентацију Србије, стручни штаб и руководство ФСС лично председник Вучић рекао ће добити чак десет милиона евра уколико победе у финалу Мундијала. Рече да ће за друго место награда бити пет милиона евра, а ако прођу групу  500 хиљада евра. Мало ли је? Како су играли у понедељак, изгледа да нису импресионирани, или рачунају то је пријатељска , та лова  за то не важи па су мало кулирали. Заборавише на оно “оставићемо срце на терену” и слично или су били  увређени што је Чиле играо са другим тимом, па нису хтели да “потегну”. Чувају ноге за оно право. Или је тих десет милиона евра, за обичне смртнике боогатствооо, њима смешна сума. “Чу ли бре, овог нашег председника, десет милиона евра, по човеку, или за све нас? - пита један фудбалер, а други кроз зубе, да неко не чује, оно, и зидови имају уши, само процеди - Јок, бре, за екипу, мисли да смо ми неки тамо кошаркаши, ватерполисти, шта ли”. Тако је могао тећи разговор иза леђа председника јер оне гаће и копачке носе, углавном, милионери. На листи најскупљих играча планете процењено је да наш Немања Матић, играч Манчестер Јунајтеда, вреди око 60 милиона евра док је Милинковић - Савић вредан 75,4 милиона, а ових дана читам да Лацио тражи за њега 120 милиона евра.

Момке који годишње зарађују по неколико милиона, или десетина милиона у својим клубовима тешко је импресионарити. Зато њима мотив треба да буду боје Србије и част што носе њен дрес. До сада се нисмо баш нарадовали резултатима наших играча на мундијалима, посебно на два последња када смо у Немачкој (2006) били 32, а у Јужној Африци (2010) 23. мада је сад боље него пре четири лета када су наши репрезентативци као и ми, обични љубитељи фудбала, најбоље репрезенатције света гледали на ТВ екрану јер се нисмо ни квалификовали. Радује ме што наш селектор Крстајић не паничи, рече да је требало неки дан да играмо “бржи пас, будемо агресивнији у одбрани”, само ми промаче, а зашто нисмо. Шансу за поправни имаће вечерас, на пријатељској утакмици против Боливије која је генерална проба за Костариканце.

Иначе, неки су негативно коментарисали обећану новчану награду коју најави први човек државе. Почеше да упоређују колико пара добију талентовани ученици, победници на међународним такмичењима из математике и сличних наука. Негде подсетише да је на последњим Олимпијским играма за освојену златну медаљу у појединачним спортовима награда била  45.000 евра, а за екипне спортове 40.000,  сребрне медаље у појединачним спортовима 40.000 евра, а у екипним 35.000, док је бронза у појединачним спортовима вредела 35.000 евра, а у екипним 30.000 евра. Народу не можеш угодити.

Оно што је сигурно јесте да ће бити светско чудо ако наше будемо у јулу дочекивали на легендарном балкону. Дај, Боже, да грешим па да нација полуди тотално од среће јер ми волимо да смо први у свему, али ако бисмо то успели у фудбалу, то би било феноменално. Пошто знамо какви смо, боље да припремимо гомилу живаца за прве три утакмице, а ако их буде још - одлично. Навијачи неће мирно спавати, али председник може безбрижно јер ће оних обећаних десет милиона евра 99,9 одсто остати у државној каси.

Него, ако ми не будемо прваци света, а већ држава има десет милиончића вишка можда да те паре оду у неку школу, болницу или нешто слично, свима треба, а и дуго траје.

Т.М.С

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке напамет како бисте засенили простоту, довољно је да знате да је и једних и других, дакле, и бруцоша студената и бруцоша родитеља све мање. Остало што вас интересује можете наћи у најновијим изјавама Славице Ђукић Дејановић, министарке задужене за демографију и популациону политику. Ако вас мрзи да истражујете, ево најважнијих. Дакле, упис нове генерације студената поклопио се са тек обрађеним подацима из истраживања Републичког   завода за статистику  на респектабилном узорку од преко 11.000 студената свих факултета у Србији које је показало да трећина чим добије диплому, планира да оде из земље и да 90 одсто њих има подршку родитеља.

То су она деца и они родитељи који су стварали статистичку слику о просечној четворочланој породици у Србији.  Мање од десетак година од њиховог рођења, просечна породица у Србији постала је трочлана са тендецијом, боље да не кажем. Уосталом, не морам ја ништа да кажем, статистика је рекла, а министарка подсетила да је највећи демографски пад у последњих сто година забележен пре две године када је рођено само 64.000 беба, а прошле тек 200 више. Истовремено, годишње  емигрира 16.000 особа просечно старих 29 година, таман колико просечно има и жена у Србији када први пут уђе у породилиште. Ако сте мислили да тај просек значајно дижу жене из градских средина, варате се. Просечна старосна доб прворотки на селу је 27,8 година. Једно дете има 51 проценат мајки, 42 одсто двоје, а свега 6,7 процената троје. Министарка нас је подучила у једном интервјуу да је за просту репродукцију потребно да 11 одсто мајки роди једно дете, 44 одсто двоје, а 45 процената троје.

Вратимо се младим мигрантима, нашој најболнијој тачки у овој причи. Они који данас успевају да добију исељеничке визе одлазе са дипломама, цењеним вештинама, познавањем страних језика и култура и добро су дошли где год да крену. Још боље би нама дошли да остану. Донедавно сваки четврти је имао завршен факултет, сада сваки трећи само чека да дипломира, испуни поносом своје родитеље и оде, да тамо негде поправља образовну и демографску статистику. Неки ће добити посао у струци, други наду да ће се то једног дана догодити. Сви заједно добиће прилику да се надмећу у фер утакмици. Њихови конкуренти неће бити лоши ђаци са купљеним дипломама и добрим партијским везама већ исти као и они - мање или више амбициозни и спремни за напорно доказивање и напредовање. Па иако не успеју да изграде велике каријере, шта год да раде моћи ће да пристојно живе и то под својим кровом. Овде више од 80 одсто младих до 30 година живи код родитеља и, да будемо поштени, од родитељске помоћи. И ето вам везе између оних који су ових дана постали бруцоши студенти и бруцоши родитељи. Мама и тата, баба и деда, неудата тетка, неожењен ујак или стриц. Да су живи здрави што дуже да ишколују студента, да се провеселе на венчању, ако бог да, и да удруженим снагама одгајају принову.

Министарка допадљиво каже да не можемо стопирати емиграцију јер је то цивилизацијска тековина, а слобода кретања једно од елементарних људских права. Она велику наду полаже у најновије мере финансијске подршке родитељству (за рођење првог детета родитељи једнократно добију 100.000 динара, за друго дете  10.000 динара месечно две године, за треће дете по 12.000 динара мечено десет година, а за четврто 18.000 динара месечно целу деценију). Пробали смо и ми нешто слично у Лозници много пре па нисмо дочекали беби-бум. Неко је министарку убедио, бар је тако рекла,  да младе жене у Србији кажу да би родиле и треће дете када би имале финансијску подршку првих десет година.  И, ево сада им је то држава омогућила. Ко је кога ту излагао, бога питај. Ја у то не верујем. Верујем министарки када износи податак да је мање од половине мајки у Србији запослено и да то никако није добро.

И, нешто се мислим, када би ови подстицаји остали, када би за родитеље било посла, повољних кредита за стан, и када би државна политика била усклађена са очекивањима најпаметнијих, а не ситнопоткупљивих,  где би нам крај био. Овако бројимо ситно у деценијама. То није живот, то није будућност, то  је последња опомена.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Мишеви

Одавно се не насмејах тако слатко као пре пар дана гледајући дневник на некој од телевизија с националном фреквенцијом и прилог о најезди мишева у згради Народне скупштине у Београду. Дигла се џева међу народним посланицима због глодара који су окупирали највише законодавно тело па се распламсало и коментарисање у кулоарима на ову тему. У телевизијском прилогу новинарка пита посланике да ли су видели пацове или мишеве по ходницима здања, а они одговарају да јесу, да нису, да су само чули да тога има, док неки прилично духовито коментаришу ову појаву.

О томе шта су коментарисали, нешто ћу касније, а сад да изнесем своје запажање да се ова тема може посматрати прилично двосмислено. Знамо добро за кога кажемо да је миш када желимо да укажемо на његов карактер. То су она бића у човечјем облику која и немају претераних квалитета. Малени су душом, па их зато, ваљда, пореде са малим животињицама мишевима, ни кривим, ни дужним што некоме користе за спрдњу, понижавање и потцењивање. Имамо ми још много примера које користимо за обележавање нечијих карактерних особина, нећу их набрајати, само ћу подсетити на чувену опсервацију великог Рада Шербеџије у филму “Вариола вера”.  Е, сад, кад већ поменух мишеве, веле неки од посланика да мишева сигурно има, да су се понеки само мало пропели на задње ноге и бистре политику. Има и оних који, у складу са европским путем, кажу да треба бринути о томе да глодари не изглођу законе које тек треба усвојити, да треба бити у тренду и поступати европејски, не користити хемију већ екологију, па уместо мишомора и мишоловки обезбедити преко тендера неколико квалитетних мачака и мачора, да то обаве о свом трошку и на природан начин. Као некада у “Опстанку”.  Неки посланици су се пожалили да има мишева по посланичким клубовима и неким мањим ходницима, као и да није пријатно расправљати о новим законима док около шећкају мишеви, док други сматрају да је сасвим нормално да у старој згради каква је Скупштине на Тргу Николе Пашића има мишева. Постоје и они којима смета то што су некада видели отров за мишеве постављан у ћошковима зграде, али и они који тврде да за деценију боравка у овом дому никада нису видели ниједног миша. Е, сад, како додају, има мишева од људи, који једно говоре, а друго раде, али то је већ ствар образа и карактера.

Не могу спречити такве да се понашају као да су у зоолошком врту, а манири су ствар васпитања, понетог из куће. Један миш, али онај компјутерски, био је актуелан у новембру прошле године када су га представници народа и државе употребили за лични обрачун. Сећамо се да је полиција данима узимала изјаве народних посланика, који су били на седници Административног одбора на којој је Бошко Обрадовић компјутерским мишем гађао Александра Мартиновића. Ванредна дератизација и дезинсекција морала је да се обави у кухињи и ходницима Скупштине и августа 2015. године, тако да ова појава није од јуче. Тада су посланици били на летњој паузи па су мишићи искористили прилику и повели се оном старом изреком да кад мачке нема, мишеви коло воде.

Прелиставајући стару штампу налетех и на причу о мишевима из 2002, године. Остала је упамћена јер се тада усред излагања тадашњег министра финансија Божидара Ђелића, међу учеснике скупа посвећеног извештају Светске банке “Десет година транзиције” непозван ушетао и један миш! Ђелић је коментарисао да га је миш подсетио на асиметричан однос Светске банке према Југославији: “Реформама најбоље оцене, извођачима мршаве паре”. Данас је прича слична, само су се мишеви променили.

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал за Србију када су два играча “сајџија” у казненом простору оборила нашег Митровића. Да буде још горе, ова изгубљена утакмица је, по свему судећи, повратна карта за “орлове” који су прекјуче (пишем текст пре утакмице) морали да направе прави подвиг и победе Бразил како би о(п)стали на Мундијалу.

Пенал није суђен, а да ли би га наши искористили, или не, то нико са сигурношћу не може рећи. Оживеле су (не)оправдане приче како су сви против нас, а ако ћемо поштено, овај Брих има “лепу” историју у вези са нашим играчима. Како неки медији подсетише, он је пре седам година на утакмици Лиге шампиона дао црвени картон Немањи Видићу, тада играчу Манчестер јунајтеда, пре пет година је у квалификацијама за Светско првенство на утакмици Србија-Хрватска за седам минута дао два жута Немањи Матићу, и у петак је “пожутео”, а да не брља само кад су Срби у питању него и његови земљаци, пример је када је признао гол Леверкузена на мечу са  Хофенхајмом, иако се лопта одбила од рекламе и ушла у гол са спољне стране, кроз рупу на мрежи. Да српски навијачи “полуде” још више допринело је саопштење ВАР-а у коме стоји да је Бриху сугерисано да прегледа снимак. Међутим, само главни судија може да затражи званичан преглед како би потврдио своју одлуку, а он је својом био задовољан?! Овим се намеће логично питање чему служи тај ВАР (Video assistant referee) и оних неколико судија које буље у гомилу монитора кад је онај на трави цар?!

Али, будимо поштени. Да смо ону екипу “Швајцараца” са  Џаком и Шаћиријем победили, прича о Бриху била би поменута на крају извештаја, узгред, а ми бисмо са шест бодова мирно чекали Бразил и гледали у други круг. Није нама Шваба са пиштаљком крив што смо после датог гола стали, допустили да нас они претрче и победе, колико год нам то тешко пало. Могу нам узор бити баш ти Немци који су са десет играча победили Швеђане и показали да је крај утакмице само када га судија одсвира. Наши играчи, а и ми навијачи, морамо схватити да је фудбал игра у којој се побеђује тако што треба дати бар гол више од противника, а да би се то постигло, потребно је нападати и шутирати у оквир гола. Тачка.

Растужили су нас “орлови”, али има ова земља већих проблема. Брине ли се неко, бар приближно толико, што је на завршном тесту за неке осмаке Доситеј Обрадовић био Пикасо, Бизмарк, Луј 14, Бетовен, Коперник или Мартин Лутер?! Нису препознали лик човека који је био просветитељ, први министар просвете, али би већина као из топа препознала Муђу, Микија из Купинова, Расту и сличне “звезде”. Са каквим знањем нам деца излазе из школе, каква им је општа култура, уче ли их, пре свега родитељи томе, а онда и наставници, или је најважније набубати лекцију, добити петицу,  а за школе себи обезбедити што бољу просечну оцену. Иначе, Доситејева слика је у многим школским учионицама, а некима није помогло што су човека из теста имали “на зиду” него су се баш компромитовали. Та реч била је проблем на тесту из српског јер многи нису знали шта значи па су уместо “обрукати се” заокружили “хвалити се” или “прославити”.

Можда се онда онај Брих и није компромитовао него “прославио”, за Шаћирија и екипу јесте.

Надам се да су  “орлови” направили подвиг па да данас препричавамо како смо срушили Бразил, а не помињемо опет пенал тражећи кривца поново у другима па чак и тамо где је много тога зависило, или зависи, најпре од нас самих.

Саша Трифуновић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Апатија

Стање неосетљивости, равнодушности, отупелости, у коме код човека ништа не може изазвати ни радост ни жалост, назива се апатија или апатичност. Препознајете ли нас у овом опису? Као да је већина доспела у ово стање и у њему је већ доста дуго, предуго.

Сећа ли се неко жеље Војислава Коштунице  да  Србија једном постане “досадна земља”, е не да није досадна, него је постала још “забавнија” него што је тада била. Толико “забавна” да нормалан човек не може да верује шта све чује и види и како је све оно до пре три, четири деценије ненормално постало “нормално”, да се данас паметан стиди, а будала поноси.  Апатија се овде одлично примила и као планина притисла, што би се рекло, “обичног човека” који је толико преморен од сталне стрепње, лоших вести и неизвесности да је постао равнодушан.  Онога који са 30-40.000 не може да састави  крај с крајем него диже кредите да врати кредите, а да ствар буде гора неко сања и ту плату од 300-400 евра. Много јаче звучи у еврима него у динарима, врло слабо пред касама радњи, или шалтерима за плаћање дажбина. Још кад таквом  човеку медији редовно, а данас се свашта зове и новина и телевизија, са насловних страна или “малог екрана” сервира ред ратних претњих, поскупљења, нових афера и скандала, његов мозак не да је заморен, него је тотално слуђен. Што би се рекло речником кувара, тако припремљеног грађанина, добро ишамараног гомилом вести о убиствима, силовањима, пљачкама, претњама, добрано угрожене егзистенције лако је на тихој ватри крчкати по потреби, никако не оставити жилавог, у зависности од тога каквом врстом захтева, услова или намета треба да буде “напуњен”. Када се неоспорно покаже да је спреман треба га извести на што већи митинг, дати што већа обећања, а недуго затим, док се није охладио, и пред гласачку кутију где ће послужити намени.

Степен апатичности потребно је повремено утврдити, а то се чини на врло једноставан начин. Пусти се информација о неком новом намету који из празног џепа грађанина треба измусти. Последњи пример два пута годишње технички преглед за старије аутомобиле. Пустиш информацију и чекаш. Уколико има више оних који се противе, сачекаш мало, а онда их обрадујеш да тога неће бити. Онај ко саопшти ту вест, стекне симаптије, а да ништа није урадио, а онај ко хоће да нам ували нову фору, зна стање. Победа “обичног човека” је Пирова јер је мегов мозак већ обрадио ту вест и наредни пут готово да неће, или ће врло мало да се буни, пошто је већ припремљен. Тако све што не прође из првог пролази из другог, евентуално трећег пута. Могу да се кладим да бисмо, када би власт, рекла (било која) 20. у месецу,  да се од првог плаћа ваздух, гунђали, псовали, али би првог били редови на шалтерима јер ваља то платити, нема везе што је без везе. Толико смо глупости и страшних ствари прогутали од '90. наовамо, и то на суво, да је то невероватно. Налазимо се у замци типа “да не буде само горе” и то тако траје. Деценијама смо у фазону “бити, не бити”, а кичма пуца, у чекању “бољег сутра”, а данас нам прође. Нико није ни за шта одговоран, нико није надлежан, већина се плаши своје сенке, а многи се не мешају у свој посао. Питања су непожељна, супротна мишљења још више, само пливај и не таласај. Гурнути у апатију са тотално измореним мозгом пустили смо да нас носи струја и само чекамо последњу хрид на којој ћемо остати насукани.

Ових дана медији објавише да се у студији Светске банке каже да би при садашњим стопама раста БДП-а, региону било потребно 60 година да достигне европски просек, а уз стопе раста од пет одсто, било би потребно 15-20 година. Стопа раста БДП-а у Србији је прошле године износила 1,9, а за ову годину ММФ пројектује раст од три одсто. Пишу и да просечна месечна нето плата у Србији износи 422 евра и међу најнижим је не само у Европи, него и у региону, тање новчанике имају  само  Македонија (376) и Албанија (378). Апатично, зар не?

Саша Трифуновић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке, привреде, уметности, образовања и васпитања, као и за резултате постигнуте у јавном животу и развоју културног стваралаштва” и то “физичким лицима која су својим делима и чињењима допринела подизању угледа града у земљи и иностранству”. Звање додељује скупштина општине или града, која, такође, има право и да га одузме, а, подсећам, да је поред Лознице, Путин почасни грађанин Сомбора, Врњачке Бање, Рашке, Апатина, Врбаса, Пожаревца, Новог Сада, Љубовије, Оџака и Свилајнца. Да, код нас је стекао ово високо звање на предлог одборничке групе српских радикала, које је Скупштина општине усвојила (децембар 2007.) и потом доделила ово највише признање, трећи пут откако постоји као варош. Пре Путина, који до сада, а, највероватније, никада и неће видети Лозницу, и Александра Вучића, актуелног председника Србије, којем је ово звање додељено пре седам дана на прослави Дана града, а и лознички је зет, за почасног грађанина 1989. године проглашен је наш знаменити суграђанина, сликар Мића Поповић, чији се стални легат слика од тог дана налази у некадашњој кући Катића, на шеталишту, док је свог првог почасног грађанина Лозница добила још 1937. године! Био је то др Александар Белић (1876-1960), чувени лингвиста и председник Српске краљевске академије наука и уметности. Рођен је у Београду, а после основне школе и Прве београдске гимназије, студије филологије започео је у Београду, а наставио на универзитетима у Москви и Одеси. Основао је 1905. часопис “Српски дијалектолошки зборник” у издању Српске краљевске академије, који је под његовом редакцијом излазио преко 50 година. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1905, а њен редовни члан годину дана касније. Председник Академије постао је 1937, наследивши на том месту Богдана Гавриловића. На тој значајној позицији био је све до своје смрти, укупно 23 године. У новинама “Подриње”, број 6, објављеним 1937. године, на страни 3, под насловом “Почасни грађанин вароши Лознице” записано је: На предлог просветног друштва “Караџи” у Лозници Одбор општине вароши Лознице на седници својој од 14. овог месеца донео је једногласну одлуку којом је изабрао за почасног грађанина вароши Лознице господина др Александра Белића, председника Краљевске српске академије наука. Председник општине са јавним одборником и члановима управе друштва “Караџић” предаће лично господину Белићу ову одлуку. Господин Белић је први почасни грађанин вароши Лознице”. Тако Лозница, до данас, међу четири почасна грађанина има два Александра, једног Мићу и једног Владимира. Иначе, титула почасни грађанин свугде у свету сматра се високим признањем и израз је захвалности појединцу, а како је писао покојни професор лозничке гимназије Милован М. Радивојевић у “Вуковом гласнику” из 2014. године - у Србији ова титула уведена је 1877. године у Пироту када је додељена пуковнику \ури Хорватовићу, заповеднику српске војске која је у Другом српско-турском рату ослободила Белу Паланку и Пирот. Професор Радивојевић је указивао да је због непрецизних и различитих критеријума, у нашој пракси било и промашаја који се данас оцењују као скандалозни, што је поткрепио примером Београда који је, својевремено (1984.), титулу почасног грађанина доделио севернокорејском диктатору Ким Ил Сунгу! Било је, нажалост, и других трагикомичних ситуација.  - Код нас су, из сумњивих дневно-политичких разлога почасни грађани најчешће постајали актуелни политичари и државници, затим и понеки уметник, научник, добротвор, врсни новинар и врхунски спортиста. Најдоследнији у додели овог признања био је град Ниш који је међу својих седам почасних грађанина има чак шест добротвора - писао је професор Радивојевић.

Многим Лозничанима ни данас није јасно каквим добром их је задужио Путин, а што се тиче Вучића, обећао је, али ће време тек показати да ли смо га частили унапред.

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Глас

Прочитам пре неки дан у  новинама замерку добром дечаку Бајаги, изнету у рубрици “Лични став”, због аполитичних изјава. То ме вратило много година уназад када сам у једном свом уводнику замерила маестралном глумцу Берчеку што је свој таленат искористио против уметности стваљајући га у функцију једне лоше политике као њен достојни чиновник. И данас када га гледам, сетим га се из тог времена. То нас доводи до вечног етичког питања - има ли уметник, научник, књижевник или било који други признати стваралац, право на политички ангажман? Према коме или чему има већу одговорност, свом делу или својој човечности? У таквим разговорима увек се сетим да је Ајнштајн  говорио “Политика је за садашњост, али једначина је за вечност”. Он је, истина, одбио  да буде председник Израела због “недостатка радних способности за такво место”, али иако је избегавао политику као делатност, ниједног момента није избегавао да се јавно определи према политичким догађајима као пацифиста и активни заговорник борбе за људска права. Можда се не бисте у свему сложили са њим, али сигурно не бисте рекли да није био у праву када је рекао да је свет опасно место “али не због злих и опасних људи, већ због људи који по том питању не раде ништа.”

И озбиљнији филозофски мислиоци од Ајнштајна говорили су у прилог теорији да у кризним временима интелектуалци немају право на неутралност. Све ово, наравно, подразумева етички исправне ставове у бирању стране јер не треба заборавити да су и највећи злотвори човечанства имали уметнике уз себе. Да се не упуштамо сада у то да ли уметност поред естетских мора да почива и на етичким вредностима јер ће нас то одвући од главног тока, али ево једног размишљања на ту тему нашег врхунског уметника Светислава Божића које би, верујем, многи потписали иако су дијаметрално супротних  политичких уверења.

Он је одговарајући, једном приликом,  на питање да ли уметник има право на политички ангажман рекао: “Уметник има право и обавезу да створи дело које ће другима бити на корист и просветљење. Његов дневнополитички ангажман није неупутан под условом да не промовише уметника, да не оприземљује вредност његовог дела и да га тако идеолошки подобног не препоручује злоупотреби. Нажалост, било је, али и данас има, уметника чији је политички ангажман био далеко убедљивији од њиховог дела”.

Нисмо у томе изузетак, али када у Америци, на пример, водеће звезде филмске и музичке индустрије подрже неког председничког кандидата, никада иза тога не стоји  трговина именом и сигуран улог за какву фотељицу или пречицу до државног фонда или када листом устану, на пример, против Трампа, чине то без страха да ће бити сатанизовани у провладиним таблоидима или изопштени из посла и јавног живота на било какав начин. У Србији, не говоримо о естради као уметничком пољу, уметници се деле на наше и њихове, па тако “наши” лако нађу пут до државне касе, а “њиховима” рампе на сваком кораку. Притом, по сведочењу многих, када вас позову и питају да ли желите да нас подржите у кампањи, само је један одговор прави - да, наравно. Изговор о аполитичности и неутралности не долази у обзир, то је исто као и одбијање. Сад треба имати довољно петље и остати свој, а не њихов, као што треба имати и довољно мудрости па не лапрдати све што ти падне на памет само зато што ниси њихов. Јер, као што кажу да племство обавезује, тако и уметност тражи право на своје достојанство. Нарочито на истинитост побуда и снагу уверења. Зато нико није престао да воли Бату Живојиновића зато што је био активни социјалиста, нити Милену и Драгана Николића који су подржавали другу страну, само својим појавама, скоро без речи. 

Дакле, све ово написах да бих рекла - добри дечак Бајага неће ћутати када осети да мора да каже оно што га гуши. Он је уметник, а уметност је захтев за слободом, да парафразирам Сартра. Али шта је са свима вама, другима, драга господо? Нарочито са вама који се тако здушно позивате  на туђу храброст.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2 одсто, а дизела 53,8 одсто. Држава је приходе од акциза повећала три пута  у односу на 2008. годину (300 према 100 милијарди динара), док је буxетом за ову планирано да се из захватања на деривате инкасира 153,2 милијарде динара. Србија је на листи земаља са висином удела дажбина у цени бензина на другом месту, одмах иза Хрватске где оне износе 56,55 одсто, док су у Македонији 46,14 одсто.  По уделу такса у малопродајној цени дизела Србија заузима прво место у региону са 53,49 одсто док је у Македонији 39,31 одсто. 

Статистика даље показује да је по уделу државних такса у просечној малопродајној цени течног нафтног гаса (ТНГ) Србија  на првом месту са 49,10 одсто, у Мађарској, која је на другом месту, он је 36,29 одсто, док је у Хрватској 21,13 одсто.

Томислав Мићовић, генерални секретар Удружења нафтних компанија Србије,  каже да  висока захватања државе нису била толико уочљива када је сирова нафта била јефтинија, а да представници власти две године одбијају да разговарају о смањењу тих дажбина.

Незадовољни возачи у петак су зауставили аутомобиле на улицама и блокирали саобраћај тражећи да држава утиче на смањење цене горива, док је Национална асоцијација пољопривредника предала захтев Влади Србије за укидање акциза на гориво. И ту би било логично да почне дијалог између грађана и власти и интересних удружења и власти. Али није. На легитиман грађански протест, представници власти одговорили су крајње грубо уз, већ виђене, оптужбе да иза свега стоји опозиција. Од увођења вишестраначја у Србији до данас, ниједан протест, ниједан штрајк није прошао, а да власт није олако изрицала такве оптужбе. Као да су грађани малоумни па им је потребна опозиција да им објасни како не могу да раде без плата, или да су им потребне веће да би преживели, да их банке безочно пљачкају, да их послодавци третирају као робове или да цена њихових производа зависи од рачунице извозно-увозних лобија. У овом случају, да би бензин могао бити знатно јефтинији да је држава мање алава. Уосталом, алавост увек преседне јер грабежљивост сужава видике, па док на једној страни гомилате, на другој губите. Тако Мићовић упозорава да високе дажбине с једне стране имају позитиван ефекат на пуњење државне касе, а с друге стране се губи јер становништво у пограничном подручју гориво набавља у околним земљама док они који су у транзиту не  пуне резервоаре у Србији. Што би рекли модни стручњаци - некада је мање, заправо више. Ево, на нашем примеру, када сте последњи пут напунили резервоар у Лозници и да ли сте прелазећи мост потрошили паре само на бензин или вас је повукло да оставите који динар више купујући у оближњим продавницима, када сте већ тамо, или бар у ресторанима чекајући да се мало разиђе гужва на граници и да ли бисте волели да остане тако?

Чему тешке речи и осуда грађана који су решили да натерају власт да смањи акцизе јер бензин није луксузна роба - лудаци, хулигани, превратници. Злостављачи поштених грађана, који мисле исто, а ћуте чекајући да неко други реши и њихов проблем. 

Побуна грађана или грађанска непослушност је цивилизацијска тековина - историја света пуна је примера како су  ненасилним методама, протестима, бојкотима, маштовитим перформансима остваривани високи циљеви слободе, али и мењане одлуке власти које су грађани сматрали неправедним. И ако притом нечији комодитет буде угрожен, дужим задржавањем на аеродрому, граничном прелазу, ауто-путу или каквом другом месту са којег се притисак најјаче осећа, а воља грађана најјаче чује, па шта. Није само до грађана, ваљда је нешто и до власти. Тако је бар у развијеном делу света.

До опозиције, није ништа, осим да се држи по страни у свим приликама када грађани  одлучују да ли су поданици или људи слободне воље. И, наравно, да памте када на њих дође ред да се суоче са грађанским протестом. Просто ко цена бензина.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Градоначелник

Службено возило чека ме у цик зоре, до тада сам већ свеже обријан, обучен у попеглану кошуљу и парно одело, са педантно везаном краватом и угланцаним ципелама. У кабинету сам који минут пре званичног почетка радног времена, а на столу већ поређана дневна штампа. Укључим ТВ, једним оком гледам јутарње програме (левом руком шалтам канале даљинским), а другим оком прелазим преко наслова и листам десном лист по лист. После састанак са колегама, слушам о проблемима грађана, незадовољним пацијентима, пропустима и постигнутим резултатима јавних предузећа и установа, а онда звони телефон. Што би рекао један локални политичар - зову, они, одозго! Пакуј ствари и крећи за престоницу. Тамо се осмехуј онима који држе кључеве државне касе, од којих зависи поправка клизишта и путева у мом граду, набавка медицинских апарата, отварање нових радних места, рукуј се са партијским пријатељима, али и онима који су до јуче били у “непријатељским” таборима, а сад, мира ради, греју неку битну фотељу, попиј кафу са сваким и глуми стрпљивог и упорног домаћина града из којег долазиш.

Опет звони телефон. Са “локала” ме обавештавају да је пукла цев, да гори депонија, да нема воде... Кажу ми, окупили се неки па псују и државну власт и све по реду. Враћај се у своје двориште и успут сабирај колико је данас било одговора са ДА, и оних са НЕ, колико је нових трачева пуштено уз преподневно кафенисање о градоначелнику и локалној власти и у какве облике ће они прерасти до сумрака... Пред кабинетом седи неколико грађана, чекају од јутрос и надају да ће после пријема у моје одаје решити свој проблем. А проблема на тоне... Незадовољних још више. Не помажу ни обећања да ће ускоро бити боље, да нам се смеше лепши дани, да треба бити стрљив још мало... Не помажу ни истине, ни лажи... У међувремену звоне телефони, одговор сваки скраћујем на оптималу, само да постигнем што више, али време одмиче као сенка. Ма, да ми се само дохватити каде, да се истуширам, да мало предахнем, а дан скоро при крају. Оног момента када коначно улазим у породични дом и када треба да се осмехнем најмилијима, прекида се филм.

Расу се сан у парампарчад, а ја мокар од зноја коракнух у јаву. Погледам око себе, све је на свом месту. Супруга, деца, цвеће, плоче и мачка куња у својој корпи. ^ак је и казаљка на сату тек скоро на седам! Могу још мало да се протежем док не скочим на ноге лагане и пун елана кренем у нови дан. До продавнице по новине, у пекару по интегрални хлеб, у пиљару по мало воћа, поврћа, па назад у мирну луку. Онда попијем своју терапију јер нисам остао имун на протекле године, које су нам свима уцртале дубоке бразде, па полако даље, срећан што нисам онај из малопређашњег сна. Причам колегама, уз прву кафу, шта сам сањао и мислим се шта би тек било да сам у сну, далеко било, председник државе. То би значило још најмање два сата раније буђење, читање градива из страних језика до пет, пола шест, прелиставање планера за наредна 24 сата, од шест праћење дневника на ТВ и вести са портала, а сат пре свих већ бити смештен у радној фотељи. Не верујем да бих био у стању да попамтим толике бројке, километре, динаре, доларе и евре, толика имена домаћих и страних политичара, који нам мисле добро и оних других, као и називе сваког села од истока до запада, од севера до југа Србије, чак и оних из држава у окружењу. Да употребим спонтано цитат из неке књиге у датом моменту тако вешто као да сам пре минут прочитао баш тог аутора, тешко да би ми пошло за руком. Да стигнем у телевизијску емисију сат пред полазак у Турску (или Кину, или Русију, свеједно), да притом будем потпуно смирен и да користим “доње лаге” при изговору сваке речи, од којих свака има тежину солитера Београда на води, да најстрашније испљујем политичке противнике и испроизивам новинаре, не, то никако. Ваљда зато и нисмо сви за све. Мени засмета када некоме на улици не кажем добар дан јер га нисам приметио (ослабио вид), а да ме неко мало-мало назива погрдним именима, да ми помиње родбину или да ме тапше по рамену, а знам да то чини из користољубља, протокола или сажаљења, то би ми пало као бетон на желудац. А, да и не говорим о сталном преиспитивању исправности одлука које доносим. Нека, хвала. Милија је мени моја јава, колико год сурова, неизвесна и накарадна била.

Слободан Пајић

Напишите коментар (2 Коментари)
 

Колумна

јул 14, 2018 150

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке - ни по'…
јул 07, 2018 174

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке…
јун 30, 2018 260

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал…
јун 23, 2018 297

НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке,…
јун 16, 2018 420

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2…

Репортажа

јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"