Наши смо – ЛАБУДОВА ПЕСМА

Знао сам да ће ми се после тешког сна, који ми је врелу ноћ додатно загрејао и претворио у ватру испод троношца на којем се у котлићу крчка паклена чорба, наредног дана дести нешто необично. Такви кошмари човека исцрпе, па када ујутро крене у нови дан све му се чини лепше и лакше. Зато сам и поверовао да после тешке ноћи и ружног сна следи један леп дан. Тако је и било.

Сасвим случајно путем друштвених мрежа успоставио сам контакт са два стара другара (нећу рећи из ког периода, да их не оголим до краја) с којима се нисам видео поприлично дуго. Онакве какве их памтим, нисам баш из прве препознао на садашњим фоткама, али су их очи откриле. Ту се, ваљда, скрију они најтананији карактери човека, његове мане, врлине, живот који живи и који је до тада проживео, свака радост, рана, суза, осмех, туга, лаж. Први је добио који килограм више, оседео таман тако да га чини шмекером, а обале Грчке, Египта, Италије, само су неки од детаља са фотографија на којима увек пије кратке пића из широких чаша препуних коцкица леда. Не каже ништа, али видим – човек има и лепо живи. То где зарађује паре није битно за ову причу, али је мени остало нејасно, а нисам га питао, како је тамо доспео. Сећам се да је кубурио са оценама у школским данима, али се некако извлачио на крају. Матура му је била скоро недостижна са кечевима које је нанизао у дневнику, али их је до тог августа некако свео на три, па, уз помоћ Наставничког већа успео да оде даље. Дохватио се Београда и, миц по миц, ето га данас негде где му је омогућено да живи онако како сваки човек жели. Да ли је у некој странци, такође га нисам питао. Нема ни потребе.

Онај други пријатељ, наизглед није много оронуо, чак нема ниједну белу длаку у коси, сачувао је добру линију тако да би и данас на корзоу изазивао пажњу девојчурака. Тај је увек био спреман за сваки час, омакла му се понека тројка, али се без проблема уписао на факс, брзо је нашао посао и добио пристојну плату. Јебеш га, после је фирма приватизована, потом пукла, а мој другар сјахао с коња на магарца. Сад за лебац зарађује код неког занатлије. Каже са бедних 30 хиљада не стигне да подмири само кредите и дажбине за струју, воду, гас. Увек некоме од њих дугује. Стисле га муке па не зна куд ће. Велим му, кроз преписку на „фејсбуку“, да ће доћи бољи дани и за нас, али он нешто не показује да верује у то. Сећа се да смо тако причали пре три деценије, када смо се отиснули у живот, да смо ковали планове за боље дане (а, не могу рећи, било их је неколико), али да ти дани брзо пролетеше и не донеше ништа боље. Он море није видео од 2001. године, а и тада је отишао после паузе од једне деценије, како нам је причао, из ината. Да разбије малер и одагна луде деведесете, инфлацију, зајебанцију и ратове. И тад је позајмио, али се надао да ће коначно свима да сване па да ће и тај дуг лакше вратити. Брзо је схватио да је веровао у погрешно, а дуг је измирио после пар година. Нису му узели много за камату, па је некако успео да преживи. Покушавам да причамо о нечему лепшем, знам да је волео „Чорбу“. Воли је и данас, али га многе Борине старе песме данас више дотичу него раније. Када чује „Анђела“, свака му се длака накостреши.

 – Човече, па следећег августа „Чорба“ ће прославити 40 лета од оснивања. Знаш ли ти да је то скоро цео наш живот? Бора, Вицко, Миша, Џинџер су барем свирали своје песме, а ја нисам имао ни за њихове дискове већ сам скидао понешто преко интернета. А, сећаш се да сам до „Лабудове песме“ имао све њихове плоче – подсети ме другар.

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - ОГУГЛА(ВА)ЊЕ

Снег у априлу, поплава у мају, клизишта у августу, појаве су на које смо огуглали. На беспарицу, мањак радних места, пречесте изборе, исте политичаре и њихове смене на најважнијим положајима - такође. Што ми рече један локални функционер, све нам је као на “Гуглу”. Укуцаш питање, добијеш одговор и тераш даље, до нових укуцавања. Толико гугламо да смо и на живот у реалном времену и простору поприлично огуглали. Јулски дани са температуром од плус 40 степени Целзијуса у почетку бејаху најављивани најцрвенијим алармина, упозорењима, саветима о “слојевитом облачењу” и ношењу флашице с водом у задњем џепу или торбици. Не можеш жив остати од најављивачица временске прогнозе. Само додатно дижу температуру. Дани дођоше, прођоше, а ми, огуглали, чекамо нове. Толика топлота се, ваљда, дешава “први пут у нашој новијој историји”, као и много тога другог, иако сам сигуран да доста тога гледам у репризном издању, а да то нису серије и ратни филмови на Јавном сервису и другим телевизијама с националном фрекфенцијом.

Од писаних препуцавања између неких медијских кућа, односно њихових власника, човеку дође да сам себи одере кожу, више него од паклених врућина, али и то после седам дана лагано пређе у “огуглалу фазу”. Нака се препуцавају. Ставиш ноге у канту с хладном водом и кулираш. Нажалост, огугласмо и на много тога што се коси с нормалним људским понашањем.

Бејах првог дана “Егзита” у Новоме Саду, не због фестивала, већ приватно. У центру, поседала младеж, што мушко, што женско, на плус бесконачно, и блеје у једну тачку (негде у даљину). Читах у новинама да су претходне ноћи, односно “нултог дана” фестивала уживали у наступу светског бенда “Килерс”. Да су уживали само у томе, ни п'о јада, али овако увоштени, сигуран сам, ни сами не знају шта су све “уживали”. Нисам ја против младости и тог фестивала, напротив, нака долази свет у наш крај, макар и због слободе која им се ту пружа (није мала ствар пити алкохол до миле воље и узимати додатне супстанце), али не треба претеривати. Мислим, не треба толико огуглавати. Није пријатно посматрати децу како ходају као зомбији, како лебде у свом свету и повраћају где год стигну. Пре неко јутро прођох својом улицом, кад на неколико места трагови, као да је неко сопствену џигерицу повратио. Тачно сам могао да претпоставим шта је тај невољник све појео прошле ноћи, односно у зору, после хектолитра алкохола и тоне попушеног дувана. Није то појава за огуглавање! Треба неко да провери где се та омладина тако убаљезга до јутра, када се зна да постоје прописи о радном времену. Кад нема прописа, онда огуглавање не чуди.

Ето, видесмо пре неки дан како комшије из Хрватске решише да стану на пут бахатим туристима. Градоначелник Хвара “објавио рат разулареним туристима и голотињи на улицама свог града”. Свака част, бато! На улазу у Хвар ставио таблу с упозорењем гостима и казнама које их очекују у случају непримереног понашања. Тако то ради Европа, помислих, мада, истовремено се запитах - па зар нису Европљани и дошли код нас ради разуларености и опуштања. Елем, градоначелник Хвара прозва британске туристе због пијанчења и голотиње. Каже човек, “повраћају по граду, уринирају на сваком ћошку, ходају без мајица, спавају на градским површинама, бауљају около и не знају за себе”. Као код нас. Али он “подузео” кораке јер, како је рекао “све има своје границе”. Објаснио човек да угоститељи не би требало да примају голе у своје објекте и да треба да престану да им точе алкохол ако виде да су превише попили. Не жели градоначелник да Хвар буде искључиво “парти дестинација”. Нису му мрски млади туристи, али, како нагласи, мораће да знају како да се понашају. Зарада по сваку цену није туризам какав желе на острву Хвару. Неће људи да и на то огуглају па зато одредише да ће шетња градом у купаћем костиму (жене) или без мајице (мушкарци), бити кажњива са 600 евра, (многи су на друштвеним мрежама ову меру означили као “најбизарнију”) док ће онај ко тетура улицом с флашом у руци и пијан лежи на улици платити и до 700 евра. Коме није много, нека се шепури разгаћен и комиран од пића.

Питам се само, ко може то да плати?

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - ШТЕТА

У Србији и Хрватској 4. и 5. августа обележена је 22. годишњица војно-полицијске акције „Олуја“. Први су је  обележили комеморацијама и сећањем на страдале и прогнане, а други као Дан победе и домовинске захвалности и Дан бранитеља. Дакле, ништа се није променило за ове две деценије, нема ни  назнаке да ће неко кривично  одговарати  за прогон,  према неким проценама, 250.000  људи , нема назнаке да  ће неко бити проглашен кривим за  паљења кућа,  пљачке и ликвидације оно мало Срба који нису хтели да напусте своје домове, али према тврдњама очевидаца и за убијање Хрвата који су били у мешовитим браковима.

Кажу да злочин не застарева, али шта радити у ситуацији када неко не признаје злочин, а нико га и не присиљава на то. Дапаче. Ништа то није сметало да Хрватска постане чланица Европске Уније пре Србије, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине и то без условљавања.

У сусрет обележавању „Олује“, овога пута без националистичких песама њиховог Томпсона у Книну, пошто је био заузет концертом у Слуњу о државном трошку, припремили су за комшије нови правилник за увоз робе по којем накнада за сваки обављен инспекцијски надзор или контролу и сваку поједину врсту воћа и поврћа приликом прегледа инспекције у Хрватској уместо 12 евра износи 270 евра. Повећање 22 пута?!

Ресорни министри из Србије, Црне Горе, Би Х и Македоније сагласили су се да су такве мере дискриминаторске, да се ради о недопуштеном нецаринском намету који доводи до аутоматског поскупљења увозног воћа и поврћа па тиме и његове ценовне неконкурентности на хрватском тржишту. Захтевају да мере буду одмах повучене.

На другој страни хрватски политичари поручују да у овом поступку нема политике већ само жеља да се заштите домаћи произвођачи.

„Очекујем да ћемо сјести са министрима из сусједних земаља кроз тједан или два и да ћемо видјети у чему је точно проблем“ - каже хрватски министар пољопривреде. Као да воће и поврће, може да чека две седмице. По њиховом мишљењу овде нема места за „протумјере“ Србије. Дакле, треба се понашати у складу са Исусовом изреком  -“ Ако те ко удари по твом десном образу, окрени му и други“.

Међутим, овде се тиме не руководе па је Србија смислила противмере. Царинска служба Србије у сарадњи са свим осталим пограничним органима и инспекцијским службама појачала је мере контроле и надзора над робом биљног и животињског порекла чије је порекло или земља извоза Хрватска. Појачане мере подразумевају узимање узорака и детаљну проверу сваког товара,  уместо селективног, како се до сада радило. Роба се затим ставља под царински надзор док се не добију решења фитосанитарне и ветеринарске инспекције. Тек по добијању позитивних решења инспекција, роба може бити оцарињена и пуштена у слободан промет.

Све то, наравно, изискује више времена што воћу и поврћу, млеку и млечним производима који чекају на граници нимало не погодује.

Какав ће бити епилог овог надмудривања сазнаћемо ускоро. Није ово први пут да нам Хрватска блокира границу и извоз наше робе, али овог пута су својим мерама погодили и друге земље у региону које нису чланице ЕУ па се и може очекивати брже решење проблема. У сваком случају штете ће бити обостране.

Уместо да се руководе паролом - „Живи и пусти друге да живе“ (ако већ нећеш да помогнеш), наше комшије раде управо супротно. Зато се односи са нашим сусједом  могу окарактерисати оном народном: „Пустио бих ја њега, али неће он мене“.

Верица Мићић

Напишите коментар (1 Коментар)

Наши смо - БУДУЋНОСТ

Мислила сам да са вама поделим утиске о једној лаганијој теми, али изјава Небојше Ромчевића коју преносимо у рубрици Cogito ergo sum подсетила ме је на недавни догађај којем сам дала праву тежину тек пост фестум. Ево о чему се ради. Драги гости у мојој кући, блиски рођаци, усхићено су нам саопштили радосну вест да је њихова снаха добила на лутрији зелени картон за Америку. Син им је већ тамо, у Њујорку, ради више послова и штеди сваки долар, а снаха у Београду почела је да прикупља папире за Канаду пошто су закључили да им је шанса  да добију исељеничку визу за Америку никаква. Тетка која је успешан адвокат у Америци, обећала је позајмицу за депозит од 30.000 долара.

- И замислите, док су се они опростили од Америке, иако Н. каже да је после Београда Њујорк једини град где би могао да живи, С. извукоше на томболи. Невероватна срећа. Јавимо брзо Н, он не може да верује. Каже, немојте да се шалите са мном, не знате како ми је.

Ми се такође обрадовасмо толикој срећи. Радујемо се због Н. он је и наше дете. Одоше драги гости, а остаде нека тескоба.

- Чему се ми радујемо? питам са кнедлом у грлу.

Н. је јединац, вишегодишњи конобар са факултетском дипломом. С. је повремени хонорарац у НВО, такође са факултетском дипломом. Тетка коју сам споменула отишла је крајем осамедесетих на неки летњи семинар у Америку као један од најбољих свршених студената Филолошког факултета и никада се није вратила. Завршила је тамо нови факултет који јој омогућава да овде дође кад год пожели.

Овог лета испратили смо у Америку још једно дете из породице. Студент је, нека види света, нека научи нешто ново, нека изгради самопоуздање, зарадиће који динар, отац му је са факултетском дипломом и болесном кичмом хонорарни физикалац. П. ће одлазити и враћаће се све док му студентски статус то буде дозвољавао. Једног дана П. ће само отићи, а ми ћемо се радовати његовој срећи. Ево, сада се радујемо и срећи наше другарице В. која скупља папире да посети своје дете у Аустралији. Радујемо се на све стране јер нема породице која није неког испратила у бољи живот. Не знам за вас, али ја не познајем никога ко је рекао свом детету Немој да идеш. Напротив, породице данас припремају своју децу за одлазак, од избора школа које ће завршити до језика које ће научити. Заправо, мерило за сваки добар породични план је да ли ће то за шта се дете определи имати прођу у иностранству. Одлазак је постао део националне културе о чему сведочи и податак да је  просечан годишњи број емиграната из Србије само у државе чланице ОЕЦД, у периоду 2004–2013. износио 26.000 -  2013. емигрирало је 45.000 особа,  2015 - 58.000, 2016. више од 60.000. На државној телевизији сам чула да је толико већ отишло у овој години. Процењује се да је  удео високообразованих у укупном броју емиграната између 12 и 15 одсто и преко 11 пута је већи него седамдесетих година прошлог века!

Слушала сам у некој емисији девојку која је успела у Лондону и која каже да се неће вратити јер би овде морала да крене испочетка. Први велики проблем са којим се сви повратници суочавају јесте нострификација диплома, предугачка и прескупа. Други - како наћи нови посао, а посебан проблем је, каже, што сви мисле да си се вратио јер си тамо пропао. Или, бар, да ниси сав свој.

Бојим се да смо постали губитничка нација да смо прихватили ту улогу и да смо спремни да је играмо до краја. Тај губитнички менталитет неће променити ни раст БДП, ни нова радна места, ни ауто-путеви, нити руски авиони. Гушимо се у примитивизму, безобразлуку, лоповлуку, незнању и некомпетентности, некултури, недостојности и кукавичлуку. У тако однегованом друштву, ускоро неће ни бити места баш за овакве какве испраћамо скоро три деценије. На почетку са сузама, сада са радошћу. Макар и као бродску послугу. Где год они мисле да ће им бити боље.

Немамо право да им било шта замеримо нити да им кажемо да остану све док Србија више личи на кућу Великог брата него на дом.

Све што је рекао пре неки дан Ромчевић, рекао је на свој начин пре две деценије, овде у Лозници Душан Ковачевић, али није имао ко да га чује, баш као ни академика Костића и многе друге. На пример, старијег господина учесника постизборних протеста у Београду који је на питање зашто се придужио студентима рекао Зато што ми деца и унуци живе у Канади!

Можда се и он радовао када су одлазили, као ми због нашег Н.

 

Зорица Вишњић

Напишите коментар (4 Коментари)

Наши смо - ДИЈАЛОГ

Знам, прочитали сте наслов и очекујете, сасвим логично, да у наставку иде текст о Косову. Може бити и да чак изнесем своје погледе и дам допринос коначном решавању тог питања. Морам да вас разочарам - у овом тренутку имам само утисак да касно дијалог за Косово стиже. Још ми је јачи утисак да некакво решење већ постоји и да ће у дијалогу главну реч водити они који треба да припреме јавност за могући епилог.

Али, ако ви нисте превише окупирани размишљањем шта бисте рекли у случају да вас неко позове на дијалог о Косову, ја бих вас љубазно позвала на дијалог о Србији. Некако, чини ми се да би тај дијалог био кључ за све наше зарђале браве. Па и за Косово. О том дијалогу размишљам јако дуго и волела бих да га воде људи од угледа у својим струкама, у својим срединама, они који нису били по вољи ниједној власти и којима и није било стало ни до једне власти. Од њих бих волела да чујем где смо све грешили, чиме смо плаћали, са каквим заблудама се још носимо и шта нам је чинити. Просто. Без мудровања и демагогије. Без страха да ће због тога било како испаштати, а нарочито не да ће им се часно име развлачити по поганим устима и прљавим медијима. Сад, неко ће рећи као да ми то већ не знамо. Знам да знамо, али ако већ знамо, како смо доспели овде где смо. То бих волела да разјаснимо. Пре неки дан мајстор, који ми је нешто поправљао у кући, понудио ми је свој одговор на то питање.

- Постали смо много покварен народ - то је наш проблем.

А зашто смо такви, питала сам?

- Зато што смо увек размишљали као сиротиња! Ћутиш и трпиш да не буде горе.

- А, када дође горе да горе не може бити, опет кажеш, ћути бар смо живи, додајем ја. А ако нисмо ни живи, онда кажемо бар се није мучио, а ако се мучио онда кажемо - добро је да је умро, одмориће се!

- А, ако дођемо како до пара, онда не бендамо ни живу силу. Онда презиремо сиротињу. Ево, пре неки дан поправљам код једног нашег који ради у иностранству. Нутка ме све време пивом, ја журим да завршим, чека ме још посла. Колико кошта, пита ме? Колико смо се договорили. Е, мајсторе, а струја коју си ми потрошио док си радио, а вода, ахајнекенкоји си попио? Гледам га и кажем, одбиј и за струју и за воду и за пиво. И да ме никада више ниси звао!

Е, свака Вам част, кажем ја.

- Ма, каква част. Мука ми је више од свега. Скоро одем код једног пензионера. Урадим све што је тражио, пита колико кошта, ја кажем, а он мени - дођи 25. када ми стигне пензија да платим. Како бре, што ми не рече пре него што сам почео да радим. А, он мени - мислиш да је лако доћи до пара?

Тај мој мајстор, иначе, ради у једној врло озбиљној и угледној државној фирми за тридесетак хиљада. Ово што заради поподне делом иде за издржавање породице, а делом дотира предузеће. Озбиљно вам кажем. Тако испада јер каже, за све што им фали, сами се сналазе, а када иду на терен, добију по 120 динара. Ако одбијеш терен, остајеш без посла, ако идеш на терен, онда знаш шта ти је чинити.

Једна друга особа жалила ми се да јој шефови из Београда сугеришу да нађе неки бесплатан пословни простор јер овај садашњи много кошта.

- Шалите се. Па то је директно гурање службе у корупцију, кажем.

- Ништа Вам нисам рекао, вели забринуто.

Једна пета особа причала ми је како јој је у службу по партијској линији дошла једна слута, незналица и мутивода и како сваки дан са страхом иде на посао...

А, ја се све време питам, каква смо то држава када штитимо газде који угњетавају наше раднике, којима опраштамо пореске дугове, које тетошимо и када је јасно да се ругају и нашим законима и здравом разуму. Сад разумем зашто се само ситним дужницима ништа не прашта. Лепо ми је мајстор објаснио. А и ови други, испрепадани. Дакле, свако се својим јадом забавио и сваком је своја мука највећа. И сваком се чини да је њему најтеже. Да може да изгуби и оно што нема.

А, да обрнемо угао посматрања? Да подигнемо очекивања, да подигнемо захтеве? Да избацимо сиротињу из главе? Да подвучемо линију трпљења? Да престанемо да се довијамо. Да тражимо рачун и када радимо и када гласамо. Шта кажете?

Мени је то тема за дијалог.

А што се Косова и Метохије тиче, не бих ја ту умела да снађем без помоћи преговарача из Брисела. Кад би ми шапнули шта је на столу, можда бих и имала неку идеју. Овако, не бих да нагађам па да испаднем глупа у друштву.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (2 Коментари)

Нaши смо - ОНИ

Крај јуна и почетак јула су за децу која треба да се упишу у средње школе или на факултете и њихове родитеље дани стреса, секирације, среће или разочарења. Дрхти се пред полагање мале матуре, пред пријемни за факултет, онда сабирају бодови, гледа да ли су изнад црте, па онда да ли су на буџету. Ако  јесу, мама и тата срећни што уписа факс, али несрећни ако нема буџета што оде сто и која хиљадарка на упис. Углавном стрес на кубик, за све.

Догодине ме чека први део тог трилера, али се одавно питам колико је  то уопште важно. Неки тврде како је битно знање, а не оцене, али код уписа се сабирају  оцене, односно бодови. Ко је био вуковац, у старту има 70 бодова, а опет дешава се да на малој матури боље уради (препише) тест неко ко је имао тројке од онога са петицама па је питање да ли је овај паметан, а није хтео да учи, или је онај добијао оцене “на лепе очи”. Опет, одавно су дошла времена када је политика изнад стручности па се човек запита да ли је боље изабрати праву средњу школу, односно  факултет или праву страначку књижицу?! Да се не лажемо, свако ко је владао,  запошљавао је “своје”, а знање, стручност, ако их такви имају- супер, ако не, није важно. Колико знате бивших директора који су били “стручни, вредни, људи”, а онда је дунуо други политички ветар и одоше очас посла? Свака част онима који имају ставове, политичка убеђења и држе их се, не мењају мишљења и страначке боје како ветар дува. Нажалост,  мало их је, а главна идеологија је интерес. Зато и живимо непрекидно у циркусу, уз убеђивања како нам је добро и како идемо напред. Само куда? Прича се о штедњи,  рационализацијама, а онда се праве представе без смисла, уз убеђивање, потпомогнуто свесрдном подршком појединих медија, како је то нешто сјајно. Док очајни родитељи преко друштвених мрежа и СМС порука сакупљају паре за лечење болесне деце, новац се разбацује на неке  непотребне “свечаности”. За чије бабе здравље? Што је дроге све више, што деца кући долазе у цик зоре, пију и пуше, кога брига, што све мање знају и умеју, кога брига, што млади људи, али и старији, одлазе из земље тражећи бољи живот, или једноставно иду не би ли зарадили за породице које остају у отаџбини никога није брига. У стању смо данима разглабати о неким небитним стварима, баченим пред рају да се замлаћује, док се иза брда ко зна шта ваља. Ко ће бити мандатар за премијера, убише се по медијима нагађајући, а онда знамо ко ће бити, али је сада тема са ким мандатар(ка) спава, нова прича за заглупљивање. Није важно што, на пример, у Лозници постоји фирма која нема приходе четири године и радницима дугује 60 и кусур плата. Где то још на ТВ кући са националном фреквенцијом има програма као што су “Парови”, или онакве хајке на људе као на оној телевизији која вазда бира “звезде” и “звездице”. Њојзи хвала, песма нас је одржала. Неколико деценија слушам да ништа не ваља, како су потребне неке “ције” (стабилизаЦИЈЕ, санкЦИЈЕ, рационализаЦИЈЕ...) а све исто. Пред сваке изборе не можеш наћи човека који подржава владајућу странку, а онда она “убије” на гласању. Сви знају ко је лопов, ко где има станове, љубавнице, али ће рећи '”кад дође време” и све тако. Док већина гледа ту представу и јалово коментарише, главни актери згрћу лову, напредују и стално играју на карту “кратког памћења” народа. А живот пролази. Неумољиво. Сад се човек може тешити оном “важно ми је да мирно спавам”, али и сан је лепши са пуним новчаником него са промајом у џеповима и дуговима.

Циркус траје, а сад ударила и  врућина. Обожавам кад ме старије комшије питају колика је температура, а кад кажем преко 30 они увек, без обзира на бројку, тврде да “је бар 40, само неће ОНИ да кажу, да не плаше народ”. Ето, оматорићу, а никад сазнати нећу који су то ОНИ. Можда исти ликови који нам сервирају разноразне приче док завршавају ствари и мирно спавају у својим вилама, са дебелим банковним рачунима и финансијски збринуте три наредне генерације. Али и то је ствар избора, част или власт, образ или варијанта “само вире пертле”. Како сте изабрали, тако вам је и сами сте криви. Или нисте, а ОНИ неће да вам кажу?!

Т.М.С

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - КАД ЈЕ ЛЕТО

Кад дође лето, људи би требало да буду опуштени. Да уживају у сунцу, купању у реци, мору, језеру или базену, макар ноге у лавору, хладном пиву, соковима, бостану и сладоледима. Мозак на лер, а ко баш мора да ради, то чини минимално, на ауто-пилоту и наравно, обавезно без политике. Посебно кад, као овога лета,  температура туче преко 30 и кусур. Значи, треба оладити.

Али како то човек да уради у земљи Србији?! То што се разгаћи и хода бос само је излог јер испод маске опуштености брекће море проблема, који уопште нису чули за распуст, ни летњи ни зимски. Док се асфалт топи  од врелине, домаћини лупају главу како на време и што повољније обезбедити огрев за  зиму. Овога лета цена скочила па ето још разлога за секирацију. За разлику од оних које на мразевима греју  радијатори, већина мора да размишља о кубицима дрва или тонама угља. Како онда бити опуштен? Ко има студента у потери је за становима. Прича иста, наћи што бољи смештај за што мање пара, али то је равно чуду. Кад се човек пресабере, ради за триста, а треба да потроши 500 евра за свог студента. Одакле - нема појма, како још мање зна. Хоће деца на базен, за улазницу и неку клопу или сладолед, нема мање од 300 динара, па ако хоће сваки дан да плива, ето мигрене.

Није лако ни онима што иду на одмор, онај прави. Кажем прави, јер код нас добар део народа узме одмор да би са места где зарађује за преживљавање и кукавну пензију, отишао да уради нешто приватно. Копа њиву, кречи кућу или стан, обере кукуруз и сличне работе обави. Е, ко иде стварно на одмор, лупа главу на које море. ЦГ је онако, Грчка је боља, али овога лета тамо поплаве, земљотреси, далеко било. Кад оде човек, просечан, гледа да и ту за што мање пара добије што више “музике”, а тај филм се ретко снима. Онда док се жуља на бетонској или пошљунчаној плажи и кези се својима који машу из морског плаветнила, рачуна колико га рата за кредит чека, како клинцима купити патике и свеске пред школу, а и госпођа ће тражити лову за коју теглу краставца и ајвара. 'Ајд се сад опусти и уживај у шуму таласа. Мало сутра.

Уколико нигде неће, или не може да оде, остаје му да врти тв канале, а тамо на милион канала врте филмове као да је кинематографија нестала пре неколико година. Све, брате, репризине репризе реприза. Да нема интернета и сајтова са филмовима, помислио бих да више нико ништа не снима. Уколико се тај опуштени човек превари да убоде неки дневник, е онда се средио. У сред лета хорор вести, убиства, експлозије, природне катастрофе, све горе од горег. Па онда приче ових наших што нас воде у ЕУ без алтернативе. Јбт. Видим неки дан полиција похватала у некој акцији, из два дела као акциони филм, силне кримосе, запленила више од пола тоне дроге, пушке, бомбе, открила лабораторије за производњу марихуане... Можда не капирам од ове врућине, али ако сви раде оно што треба, како се, бре, накупи толико дроге, кад стигоше ти ликови да направе лабораторије, неки би намћор рекао па кад сте сад толико нашли, колико ли је те травке стигло до потрошача, или колико ли тек нисте нашли. Али ајде.

Лето је за кулирање, дебелу ладовину, лаку клопу и пићенце. Ко то може себи да приушти, свака част. Може се то без много труда и пара, али треба се прво отргнути од свакодневице и променити софтвер у глави кад се дође са арбајта. Дрина је близу, Гучево, базен, Тршић, само се треба покренути. Пола сата излежавања на дринском шљунку, или на некој травици (мислим на зелене површине) и човек се боље осећа. Међутим, у сталној трци са животом све се код већине своди на “немам времена”, “сутра ћу”, а онда схвате да су деца отишла у свет, а они побелели и нису више баш за  авантуре.

Требало би се некако спасти од  лоших вести које нам контаминирају и мисли и душу. Кажу да човек сада у једном дану прими више информација него људи у средњем веку за читав живот. Проблем је што гомила тога што видимо и чујемо са тв, рачунара или паметних телефона непотребна и везе нема са нама. Данас и на летовању мање људи ужива у одмору, а више гледа  да уради супер селфи. Јер, шта ти вреди што си био негде, ако није лајковано.

Т.М.С

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - ЛЕТО

Док последњих седам дана пола Србије “дрхти” хоћемо ли добити нову премијерку или не, хоће ли се водећа странка усагласити око предлога који је изнео председник државе и да ли ће бити намирене жеље и инсистирања коалиционих партнера, мимо нас пролазе обичан живот. Део друге половине Србије већ је уграбио попусте, спаковао кофере и кренуо пут Грчке, да се одмори, купа у мору и ужива у сунчаном времену. Тек мањи део људи обраћа пажњу на обичне ствари, на миран живот, да ли је дозрела кајсија у дворишту и може ли се припремити која тегла џема за зиму или која је песма данас хит на топ листи. Прелиставајући штампу, гледам наслове који ме више и не изненађују, као, претпостављам, и добар део грађана, неке и не прочитам до краја, схватам да су спаковани да би ми крали време и залуђивали бесмислом. Погледам понеку карикатуру, чисто да растегнем мало лице у осмех. Обрадовах се када прочитах да је данас (среда) први дан лета! Баш као клинац којем је дозлогрдила ђачка торба, пуна претешких књига, када схвати да је последњи дан школе и да почиње летњи распуст. Помислих, па и тај прелеп детаљ би ми промакао да у углу новина не видех ситним словима исписану информацију. Е, зато одлучих да не трошим време на писање о политици, пренемагању политичара, њиховим заседањима, путовањима, мало-мало посетама локалним самоуправама, тобож да их нахвале, нити о певаљкама са силиконима и певачима који се утркују у постизању рејтинга на листама бљузгавих скандала. О томе се може слушати повазда на националним фрекфенцијама. ЛЕТО је реч која орасположава, опушта, буди неке друге емоције, узбуђења и нове наде. Признајем, не волим ни ја врелину од плус 35 степени, знојење, клима у канцеларији ми само главобољу ствара, али, када видим људе опуштене у папучама, бермудама, лаганим мајицама, лепршавим хаљинама, не могу а да не признам да је барем слика много лепша него у време утронтане зиме. Када се пре четири деценије појавила Рундекова “Дјевојке у љетњим хаљинама волим”, слушао сам је површно, дечачки, као занимљиву реге мелодију, а данас је у њој читав биоскоп, дугометражни филм састављен од неколико стихова и пар акорда. Па и “Варљиво лето 1968.” радо погледам и данас, али после толико година тек сада чујем неке речи и схватам поруке које ми нису биле примарне као тинејџеру који се смејао после реплике “Меси, само меси” и чувене сцене у којој Штимац “у зноју лица свог” зарађује џепарац у кумовој пекари, помажући заносној Јагодинки Симоновић. Посебно ми занимљива сцена када отац износи телевизор из собе, како би казнио незајажљивог сина и одвојио ћерку од “демонстрантских изјава”. Замишљам како би та сцена данас изгледала. Отац улази у замрачену собу у којој само сијају екрани, монитори и дисплеји. Чупа каблове од плазма-телевизора, скида га са полице или зида, поставља у положај послужавника и на њега пакује по реду - лап-топ, таблет, МП3 плејер и мобилни телефон, који је скоро срастао са лицем опчињеног сина. Све то носи напоље, у подрум, или на неко скривено место, али, као и увек, вешти син се сналази. Забаву проналази у оном чуду што се врти на врх прста, спинер, или тако некако. Сакрио га у џепу и сад му мирна Бачка. Све му потаман. Слично је и са девојчицама. Оне се могу забављати лакирањем ноктију, испробавањем шминке или цртањем модела за неку нову кројачку егзибицију. Наравно, има и оних који ће лето искористити за одлазак у природу, на реку или базен, у село код родбине на чист ваздух, изоловани од градске вреве, технолошких помагала и томе слично. Колико год да их је, добро је. Нека уживају. Биће и оних који ће и ово лето провести радно и смишљајући како да обезбеде огрев за следећу зиму, како да поплаћају дажбине и како да за неко наредно лето обезбеде себи десетак дана одмора.

 

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - НАСИЉЕ

Снимци на којима се види како група момака на смрт пребија  и шутира младића у познатом  грчком летовалишту Закинтосу ових дана заокупљају домаћу јавност пре свега због тога што су насилници  српски држављани. Један од младића који је пуштен кући каже да му се “одмор претворио у најружнији сан који ће памтити до краја живота”.Тужно до бола и због смрти младог Американца и због толико уништених младих живота. Већ одавно се виртуелни свет игрица у којима се пуца, коље, гази - пренео на улицу.

Масовне туче по грчким острвима, у којима се окупљају млади из целог света, представљају свакодневицу. Била сам запањена када су ми пре пар година моји клинци причали шта се све дешавало у грчком летовалишту Кавосу на Крфу, резервисаном углавном за младе. Опијање, повраћање, уринирање на улици, свађе око девојака, туче због нечијег погрешно протумаченог погледа, једноставно, као да се једва чека да неко направи “погрешан корак” па да крене општа туча. Кажу, да су најгласнији били Британци и да су управо они  највише учествовали у тучама, па и оним неравноправним. Док ово пишем, медији преносе да је на Заинтосу поново избила туча и да су српски младићи претукли два швајцарска држављанина.

Наравно, нису  туче само у Грчкој, има их широм морске обале наше лепе бивше отаџбине, пре свега у Хрватској и Црној Гори, почевши од слупаних аутомобила са српских таблицама, вређања, па све до разбијених вилица и ребара. Туку се и гости између себе, ево, ових дана младића из Београда претукла група Новосађана. Изгледа као да је дошло време  да када испратите децу на летовање  стрепите за њихов живот као да иду у рат. Откуд толико беса код тих младих људи, зашто постоји потреба за изазивање кавги, зар су их тако васпитавали родитељи? У друштву које идеализује криминалце у ријалити програмима, у којем државне институције чекају  да се “шоу” заврши да би фаца отишла у затвор на издржавање казне, друштву у коме су идеали певаљке, удовице бивших криминалаца, жестоких момака, силиконске, надуване девојчуре, прости, набилдовани, пуни тетоважа момци који имају мишиће, али немају “мозга”. Какво смо то друштво у којем је возач председника суда у Лесковцу, “веома утицајан” да крвнички удара и шутира младића десет минута, а да нико не сме да приђе, али су очевици успели “кришом да позову  полицију”.

Постајемо друштво плашљиваца, који само у гомили показују своје “чојство и јунаштво” и када ударамо на слабијег, постајемо друштво у којем породица, некадашња светиња, изумире и у којем се бивши супружници окрећу једно  против другог и боре до смрти. Ту победника нема, сви губе. Убијање  бивших супруга већ одавно је српска стварност а последња два случаја у којима су убијене две мајке и дете испред Центара за социјални рад, само је кулминација свог тог беса и мржње између двоје људи који су се некада волели. Потресне пријаве, вапаји убијених жена које су претходиле овом крвавом пиру душевних болесника, очигледно нико није чуо или им је било лакше да не чују. После је већ било касно. И увек тако, није то први пут.

Да ли се то на челу најважнијих државних институција налазе људи недорасли свом задатку који без обзира на неуспехе и грешке у раду ретко када буду смењени, или им само повере неку другу функцију. Ништа чудно за државу у којој се деле лажне дипломе и докторати и нико не одговара због тога, у којој кандидат за заштитника грађана који мора да има “стручност, интегритет и ауторитет” студира тринаест година и заврши факултет са просеком 6,73. Ове три особине вероватно је стекао када је пре осам година казнио са 40. 000 динара тадашњег председника Тадића због испијања шампањца на стадиону после победе наше фудбалске реперезентације.

Е, благо нама грађанима уз таквог заштитника мада, како ствари стоје, некима од нас треба заштита од нас самих. А то је најтеже.

Верица Мићић

Напишите коментар (2 Коментари)

Наши смо - НАГРАДА

Шта је то што тера наше уважене, признате, вољене уметнике, пре свих  глумце и певаче, па и  редитеље да се баве дневном политиком и да подржавају политичаре на власти? Ко други ако не уметници (поред новинара који поштују новинарски кодекс) треба да одражава глас бунта, да критикује власт чак иако им је добро, а никад није добро у култури и уметности, о животу да и не говоримо. Наравно, изузетак су  појединци као што је некада био Вељко Булајић, омиљени Титов редитељ, због чијих филмова се нису штеделе паре, чак су се рушили прави правцати мостови. Зар су се те глумачке величине толико уживеле у своје нестварне ликове да више не распознају збиљу од лажи, глуму од глуматања, драму од водвиља? Својим јавним подржавањем  којекаквих дневно-политичких ликова који  ће за разлику од њих отићи у заборав, (неке ћемо памтити само по злу, по катастрофалним грешкама, неке по простаклуку и купљеном образовању), они сами себе срозавају и уништавају тешко стечени углед. Да ли интерес сме да буде изнад уметности и да ли подобност изнад уметника?

Да ли би Лазар Ристовски добио 40 милиона динара за филмски пројекат “Чарапе краља Петра” уз признање чланова жирија који су гласали за њега (двојица су били против), да има "мањкавости у сценарију које се могу отклонити". Пре две  године исти пројекат је одбијен. Шта се то, богати, променило преко ноћи? Да није можда припомогла јавна подршка великом вођи? Ма, шта вам пада напамет. Али то није све. Прошлог месеца његовој продуцентској кући “Зилион филм”, додељена су три милиона динара за пројекат "Равно Село филм фестивал", Ристовски, који каже да тај новац на конкурсу није додељен њему, већ младим људима у његовом Равном Селу и студентима Факултета драмских уметности, будућим актерима и учесницима фестивала. Ево, гледам га како гостујући у "Дневнику" РТВ Нови Сад полетно прича о фестивалу и о томе како "ради више него икада".

Сетите се дугачког, надахнутог предизборног спота СНС у којем је на изненађење многих наратор био глумац Светислав Гонцић. Спекулише се да је добио позамашну суму новца а недуго затим на чело Културног центра у Београду постављена је његова супруга,  драмтуршкиња. Тад је шира јавност први пут и чула за њу.

Круна свега је најновија чудна, многи кажу  срамна, једногласна одлука жирија 62. Стеријиног позорја да додели само две награде, и то свим учесницима и Специјалну Стеријину награду публици Позорја. Жири су чинили Исидора Жебељан, Емина Елор, Никита Миливојевић, Александар Поповски, Предраг Манојловић. Било је мучно  гледати како великом глумцу, чувеном Микију Манојловићу, председнику жирија,  публика звижди док саопштава  одлуку,  па  његово смушено објашњење да се током представа питао „шта он то гледа”. Па зар ниједна  од девет представа није заслужила награду, бар за уложени труд, ако не за уметничко достигнуће, пошто је и до сада кроз историју Позорја, како рече Мики, често тако и додељивана. С друге стране, жири Удружења позоришних критичара и театролога Србије донео је једногласну одлуку да награду округлог стола критике за најбољу представу додели остварењу “На Дрини ћуприја”, по мотивима дела Иве Андрића, у режији и адаптацији Кокана Младеновића и у извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада. Иста представа добила је и награду публике са просечном оценом 4,76 на скали до пет, као и награду новосадског “Дневника”.  Шта је то жирију засметало? Кокан Младеновић, који слови за једног од “најпроблематичнијих” позоришних редитеља у нас и чији скоро сваки наступ не оставља равнодушним ни власт ни опозицију за које је једном рекао “да их све заједно треба отерати”.

Као да је слутила овакав неславни епилог, отварајући Стеријино позорје, глумица Мирјана Гардиновачки је рекла: “Дошло неко чудно невреме у коме се прогања, забрањује, дисквалификује, блати сваки уметник који се усуди да јавно проговори о ситуацији у култури и друштву”.  

И у коме се не додељује ни Стеријина награда.

Верица Мићић

Напишите коментар (2 Коментари)
 

Репортажа

јул 28, 2017 4205

У долини јадарита - ЧЕКАЈУЋИ РУДНИК

Мештани села на налазишту јадарита очекују да ће им отварање рудника донети радна места,…
мај 26, 2017 4830

Код Митровића у Тршићу - КУЋА ИМА ТЕМПЕРАТУРУ

Почело је са двадесетак степени, а ове седмице сам измерио и више од 40, каже Милентије…
апр 28, 2017 1005

Ренди Винсент из Торонта - КАНАЂАНИН У БУДИМЛИЈИ

У Србију је стигао прошле јесени, а у “Будимлији” је Ренди последњих десетак дана и као…
мар 10, 2017 2327

СВЕСТРАНОСТ МАРКА ПЕРИЋА - Живот треба претворити у музику

- Музика није само свирање, већ је то и поправка инструмената, озвучавање и снимање…
Spreman obrok za gospodare visina - Jovanovic na hranilistu beloglavih supova
феб 03, 2017 1009

ЗИМА НА ХРАНИЛИШТУ БЕЛОГЛАВИХ СУПОВА У КАЊОНУ ТРЕШЊИЦЕ - Господари висина нису гладни

Колонији белоглавих супова која живи у кањону Трешњице код Љубовије опстанак зависи од…
U JANUARU 37 SAHRANA
феб 03, 2017 909

ГРАДСКО ГРОБЉЕ НА ХЛАДНОЋИ - Овде нема одлагања

Сибирске температуре многима су донеле проблеме, а најтеже је било онима који су…
k Evgenija Vlajnic Foto Aleksandra Pajic
јан 27, 2017 1204

ЕВГЕНИЈА ВЛАЈНИЋ (20), ОД РУКОМЕТАШИЦЕ ДО МОДЕЛА - Посао ме води светом

Некадашња рукометашица сада је модел и њен лик краси бројне каталоге, часописе и билборде…
SAMSUNG CSC
јан 27, 2017 725

ОВЕ ЗИМЕ - Лабудови нашли спас на Дрини

Лозничани, којима ових дана није сметала ниска температура да прошетају до Дрине и плаже…
KOBRA OSLIKANA LJUSKAMA
јан 20, 2017 716

МОЖЕ И ОВАКО - Слике од љуски јаја

Сликарка Олга Ивановић не баца љуске од јаја већ их користи за своје слике-мозаике. За…
grupna
јан 13, 2017 668

ПРИЂИ СРЦЕМ - Да година буде као први дан

Раздрагана граја малишана, осмеси на све стране, мало мраза што штипа образе да се…

 

ЛН видео

Пратите нас