НАШИ СМО - Јарбол

Паде ми на памет, пре пар дана, како би данас изгледао живот у нашој Србији када бисмо се сви вратили три-четири деценије уназад, као и нека правила, која су тада важила за функционисање озбиљне и јаке државе. У својим размишљањима нисам ишао даље од живота који је владао у касарнама, од Триглава до Ђевђелије, где су се знала правила службе (ПС), прописи којих су се придржавали и војници и официри, дисциплина и распоред дневних активности, од којих се могло одступити само у случају агресије непријатеља на територију наше, миле нам и братством и јединством чуване домовине (или отаџбине, свеједно). Сигуран сам да то не би пореметило нимало неке од данашњих државних функционера, али сумњам како би реаговао остатак “војске”. Мислим, за председника државе сви знамо да је раноранилац, да дневно ради више него неко седмично, да кући долази касно, а у канцеларију пре свитања. Зато и не сумњам да му не би тешко пало постројавање испред јарбола, на којем се, у цик зоре, уз интонирање химне, подиже државна застава, где ће остати до повечерја. Е, сад, у некадашњој војсци је повечерје било у 22 сата, што би у овом случају било превише рано јер често у то доба председника гледамо у ТВ емисијама (“Ћирилица”, “Упитник”... “Дебата”), тада се сусреће са онима који нису стигли да га сретну у току дана, путује до Брисела, али, верујем, да би се за присуствовање спуштању заставе могао изабрати сваког дана нови дежурни. Можда би том дежурном тешко пала таква обавеза, али, бато, мора се човек некада и помучити зарад дисциплине, народа и државе.

Не знам колико млађи знају за овај војнички обичај, али састојао се у следећем - дан је почињао звуцима трубе, која свира мелодију за устајање. Онај ко је једном чуо тај звук, верујем да га се и данас добро сећа. Уз то иде громогласан узвук дежурног десетара - Устај војско! Следи јурњава до чизама, излазак на полигон, прикупљање пертли, да се не саплетеш, а онда јутарња гимнастика и трчање неколико кругова око касарне. Број кругова зависио је од временских прилика, као и то да ли фискултуру радите у поткошуљи, џемперу или голи до појаса. Онако знојави, под командом и сви као један, војници одлазе на умивање, бријање, сређивање кревета и припрему за постројавање испред јарбола. Дизање заставе трајало је тачно колико и одговарајућа мелодија са разгласне станице. Ни секунд мање, ни секунд више. Даље се не сећам детаљно распореда, али следио би рапорт дежурних официра а онда списак дневних заповести. Е, тај део ми се учинио занимљивим за данашње прилике. Замишљам Вулина како рапортира свако јутро Вучићу о бројном стању, колико хране има војска и који су задаци за тај дан. Следе остали министри, Зорана, Лончар, све до Кркобабића, и то траје ли траје. За Брнабићку нисам сигуран да ли би била у улози оног који подноси рапорт или га прима, што би било логично само у ситуацији ако Вучић није у држави због председничких обавеза. У сваком случају, рапортирање испред јарбола потрајало би до пола осам-осам, а онда свако на своје задатке и нове радне победе - набавку медицинске опреме, изградњу ауто-путева, осмишљавање наставе за основце и све по реду. Е, сад, ова пракса би морала да се “спусти” и на локални ниво, па да свако јутро испред општинских или градских управа сличну церемонију изводе председници, градоначелници, начелници, директори јавних предузећа и установа... За дизање заставе био би одабран онај кога претходно предложи Градско или Општинско веће, па полако, све укруг. Шалим се, наравно. Нисам ја заговорник аутократије, ако сте то помислили, само нисам могао да одолим мисли која ми се наметнула и задовољству замишљања како би се могли поставити на место они који нису на месту. 

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Богаташи

Малобројни су они који досањају сан о богатству, мада, по ономе што се може видети на улици, на телевизији, међу естрадом или појединим политичарима, ипак их има поприлично. Питање је шта неко сматра под богатством, али глобална дефиниција би била вишецифрени салдо на банковном рачуну, велики стан или кућа с базеном, некретнина у престоници или неком другом већем граду, можда и на мору, скуп аутомобил, сат, ланац, растерећеност од плаћања рачуна и одсуство стреса при погледу у новчаник. У бећарцима је давно испеван стих “није богат к'о има волова, већ ко има кћери и синова”, али то је важило, можда, некада.

Одавно се запатило мишљење да треба што дуже остати млад, леп, сакупити пуно пара, па тек онда размишљати о породици и потомству. Осврните се само пар колена уназат у својој фамилији па ће вам бити јасно да нека ваша прабаба или прадеда нису могли замислити породицу без најмање троје деце, а многи су имали и по осморо. Данас они који се баве разним истраживањима износе и податке о томе колико просечан грађанин наше земље треба да зарађује да би ушао у један одсто најимућнијих. Кажу да је 1.500 евра минимум месечних прихода да би неко био у групи најбогатијих у Србији. Још прочитах да је 100 хиљада евра уштеђевине довољно да вас сврстају међу најимућније, а таквих штедних улога у нашој Србији званично има око 6.000. Када би се тај новац могао стећи само радом, који подразумева осмочасовно радно време и солидну плату, било би нас можда више међу том групацијом срећника. У прошлости се богатство стицало на хипер инфлацији, санкцијама, сивој економији, у приватизацијама, а некима ни корупција није била страна као извор богаћења. Када све то ставите на тас, претегнуће реалност над збуњеношћу. У таквим стварима чучи одговор на свакодневна питања која чујемо у свом окружењу, а која се као рефрен песме понављају - одакле им лова!? Чиме се баве, које им је радно време, имају ли газду или су сами газдују кад могу себи да приуште седење по кафићима од јутра до мрака. Такве ликове је лако приметити, увек седе близу излога локала, или у башти, окренути тако да им погледу не може промаћи ни птица у лету. Испред њих је кафа или чај, ретко када жестоко пиће, не знам зашто, кад имају, огроман телефон у руци који листају као новине, и замишљен поглед као да решавају питање отцепљења Косова од Србије. На основу њихових појава, потеза и навика, лако се може закључити да је њима кафана стартна позиција, да им је то канцеларија, да одатле обављају послове плаћеније много више него што су керамичарски, молерски, водоинсталатерски, а да не помињем канцеларијске, или оне који се завршавају употребом ума и знања стицаног током година школовања. Ко умије, њему двије, али ова пословичност некада није утемељена у понашању новопечених богаташа. Јасно је када честита породица с колена на колено привређује, ствара, ради од јутра до мрака, па онда оно што је деда стекао, син настави а унук, дошколован, само додатно унапреди, али нејасни су они који немају радну књижицу, дана стажа, нису нигде евидентирани као редовно запослени, а граде виле, троше милионе, пуше томпусе, носе накит од пар хиљада евра и, поваздан, као што поменух, седе за угоститељским столовима. Беч им је радња за шопинг, Дубаи омиљена летња дестинација, а без трендовске гардеробе и скупих патика не излазе на сокак.

Мора да су неки од нас пропустили лекције које се уче ван школских клупа и ван породичног васпитања па зато и даље сањамо онај сан с почетка овог текста. Док учимо лекције о повећању пензија, о Суринаму, сазнајући где се налази та јужноамеричка држава која се јуначки понела па повукла признање државности нашем Косову, поред нас промичу богаташи оперисани од дневне политике, устремљени ка проширењу својих снова и граница, до којих се већина нас никада и не упути.

 Слободан Пајић

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Отуђење

Познаник ми ових дана у пролазу каже: “Где си?”, чујем себе како, не заставши, изговарам: “Добро сам” и истовремено помислих да као аутомат одговарам на непостављено питање. Углавном сви питају: “Како си?”, па после толико лаконских “Добро сам” понових оно што ме човек није ни питао. Оправдах себе да једноставно, у свакодневној јурњави углавном и не слушамо шта нам ко прича или нас пита, журећи некуд у унапред изгубљеној трци са временом.

Помислите, поштено, колико сте пута изговорили то “Како си?” тек да нешто кажете. Замислите када би тај неко стварно почео да вам прича како му је, шта га мучи, весели, растужује, боли... Једну такву исповест бисте саслушали, две тешко. Чему онда питања на која у ствари и не тражимо одговоре? Куртоазија, дневна рутина, навика данашње комуникације. Хајде што се тако односимо према познаницима, али то се одомаћило и међу онима који живе под истим кровом. Некада се, ако ништа друго, бар у време недељног ручка, састајала породица па се разговарало о свему и свачему, договарало, планирало па и расправљало. Данас ретко ко руча заједно, неко је на послу, неко у школи, кад ко стигне, клопа. Ако се и седне истовремено поред есцајга, на столу је мобилни. “Листа” се, чита, или гута без жвакања како би се што пре наставила “веома важна” преписка или игрица. Вибер, месинџер, фејс, портали, треба све видети да нешто “важно” не промакне. Заборавиће још мало млади да изговарају сложене реченице, а палчеви ће им бити дужи од средњег прста. Неће? Само полако. Технологија је удаљила људе, знају кад је ко кинуо на другом крају планете, а знају ли са ким им у школској клупи седи дете, како му се зову наставници, најбољи друг, има ли симпатију, пуши ли, да ли цуга или можда “дува”? Када сте последњи пут разговарали са децом, чули шта мисле о било чему? Опет, ако их питате, наравно да “смарате”, али ако нећете сутра да сконтате како је поред вас, на “вашој храни” одрастао неки странац, онда би требало да “давите” и чувате што сте створили. Није лако, али вреди труда, бар да себи кажете, пробао сам.

Живимо у зградама у којима је домаћинстава колико у омањем селу. Знамо ли све комшије, њихова имена, ко су шта су? Осим “Добар дан”, у пролазу са већином смо странци. Некада је био скандал ако се дете не јави старијој особи, сада се то јављање  класификује се као “лепо васпитано дете”. Све се изокренуло. Да ли је нормално да се ових дана наши фудбалски великани поново препуцавају саопштењима. Како неко написа: “Токсичан садржај бесмислених саопштења садржи углавном оптужбе и пљувања, а није радак случај да из њих врцају елементи ксенофобије, шовинизма, а пре свега - мржње, пакости и зле намере”. Уместо да честитају једни другима успешне игре у Европи, Партизан ће играти и на пролеће, можда ће и Звезда, они дошли дотле да црно-бели захтевају да у дербију суде стране судије. Нестало је достојанство, а истина није једна већ готово у свему свако има своју истину. Много смо се извитоперили, заборавили праве вредности, али и постали људи који кукумавче. Па, ко нас тера да гледамо ријалитије, пуштамо децу да излазе у град око поноћи, а враћају се пред зору, да мислимо како је само наша политичка опција права, а наш “вољени клуб” најпоштенији, да бацамо смеће у потоке и стално гледамо у туђе двориште. Ко нам брани да пре него што некога почнемо да осуђујемо, најпре сазнамо какве га бриге море, зашто је такав какав је, па тек онда, ако останемо при своме, “оспемо паљбу”? Ко нам брани да будемо оптимисти, али и да гласно кажемо шта то не ваља, да добронамерну критику не доживимо као напад, да пробамо бити бољи јер сигурно нисмо најбољи? Могли бисмо мало да успоримо, схватимо како не морамо ни све да знамо, ни све да чујемо, да се помиримо с тим да ће се планета окретати и после нас, као што се вртела  и док нас није било.

Можда, за почетак, да не питамо никога “Како си?” уколико нисмо спремни да чујемо одговор. Да намерно искључимо интернет у кући на сат, два па да, можда, после тога деца закључе да су им родитељи “неки фини људи”. Да бисмо зауставили отуђење, потребно је моментално буђење, док још није касно. 

Саша Трифуновић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Књига

Не знам да ли делите мој утисак да Србија у време београдског Сајма књига изгледа сасвим другачије, узбудљивије, питомије, светски. У време сваког Сајма књига помислим, ево доказа да људи узимају оно што им се нуди. Ако неко позориште отвори своја врата по симболичној цени карата, редови посетилаца се отегну унедоглед. У “Ноћи музеја” ври на свим локацијама, а ево и сада дананоћно публика хрли у поново отворени Музеј савремене уметности. И сви концерти, ајде да кажемо, добре музике и музичара, без обзира на високе цене улазница, бивају добро посећени, као и ФЕСТ, БЕМУС, БИТЕФ. Па и они који не иду на такве догађаје знају о чему се ради или бар нагађају да је у питању нешто јако важно и добро за културу Србије.

Како онда објашњавамо чињеницу да су у истој тој Србији најпродаванији таблоиди, а најгледаније телевизијске форме - ријалити програми и емисије опскурног садржаја? Опет на исти начин - понуђено је и примило се тамо где је циљано. У људску несрећу, незадовољство, неуспех и страх од сутрашњице. Није почело јуче, траје то још од деведесетих када се појавила телевизија са порукама како треба бити кул и живети од данас до сутра лудо, брзо и без правила. Ту више није било места за рокенрол, на пример, јер рокенрол је, заправо, покрет слободоумних који у неким временима постају субверзивни елемент којем треба супроставити  лаке садржаје који отупљују мисао, а побуђују осећај задовољства. И што је најважније, веровање да исто то могу и ја. Могу да певам независно од талента, могу да дођем до пара без рада, могу и ја да напишем књигу лаког садржаја, могу да  се упишем у странку и да градим каријеру пљујући по другима, или бар у клуб навијача па да истерујем бес како хоћу, некажњено, наравно. Онда су наше девојчице на улицама почеле да личе на естрадне певачице, а дечаци на жестоке момке. А несрећни родитељи који су остали без посла и ауторитета у кући почели су да гледају ријалити програме тамо где су главни јунаци листом глупљи од њих, покваренији и такође аутсајдери, али плаћени. Добили су прилику да се осете супериорним или да се идентификују са “жртвом” групе пред чијим мукама и њихове изгледају мање. То је тајна и таблоида. Они нуде освету над лоповима који су покрали државу, нуде кривце за свачији лични неуспех, пресуђују убицама, насилницима, политичким неистомишљеницима, раскринкавају силиконске лепотице и, наравно, стране плаћенике. Оголе сваку несрећу и сваког несрећника. Прочиташ, и буде ти лакше. Ове друге, озбиљније новине, траже да мислиш, исто као и озбиљне емисије, да чујеш различите погледе, да видиш где си и где можеш да стигнеш, ако се мало раздрмаш.

Тако је и са књигама, не оним писаним за исту клијентелу за коју се праве посебни медијски формати. Кад узмеш у руке озбиљно дело, остајеш сам са њим и оним што пробуди у теби. Некада те помилује благошћу, некада те ошамари мудрошћу, а скоро увек натера да мислиш, да се преиспитујеш и да преиспитујеш.  А сви имамо потребу да будемо бољи, да нам деца буду паметнија и успешнија од нас и то је есенција сваког постојања. На тој потреби почива и цела људска цивилизација. Све остало је манипулација менталитетом, срачуната и већ проверена у различитим друштвима и приликама. Да размишљам о томе навела ме је нобеловка Херта Милер, гошћа београдског Сајма књига, када је рекла  “менталитет се формира и траје дуже, а мења се спорије него политички системи и владајуће идеологије”. Говорила је и о нама, на начин који није својствен нашем менталитету који воли хвалу и самохвалу, подстиче удвориштво и друштвено-прихватљиво мишљење. Све што сам прочитала из бројних интервјуа које је дала ових дана београдским медијима не бих баш и потписала, али, баш због тога, сад бар знам чије ћу књиге потражити данас на сајму.

Унапред се радујем тој гужви и вреви и узбуђењу посебне врсте какву не можете осетити код посетилаца ни на једном другом “шопинг” месту. Попићу кафу са пријатељима и размишљати гласно како је могуће да толико волимо књиге, а да смо постали тако неначитани.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Деца

У Србији 8,4 одсто деце живи у апсолутном сиромаштву, а чак 30,2 одсто живи на линији сиромаштва, саопштио је у понедељак УНИЦЕФ поводом обележавања Светског дана детета. По тим подацима, скоро 20 одсто деце није примило све вакцине, близу 30 одсто деце млађе од пет година нема адекватну исхрану, а 50 одсто деце узраста од три до пет година не иде у вртић.

Ови подаци су приближни подацима који су објављивани и ранијих година, али оно што је мени овог пута привукло посебну пажњу јесте податак да је више од 40 одсто деце узраста до две године изложено насилним методама дисциплиновања код куће. Ако то повежемо са претходним подацима о сиромаштву, онда можемо добити ширу слику породичних прилика у Србији. А ако податак да свако четврто дете добија батине још док је у пеленама повежемо са тврдњом психолога да су прве три године пресудне за формирање карактера детета, онда не треба да нас изненаде ни подаци да је свако четврто дете жртва вршњачког насиља и да је истовремено свако четврто дете учесник у виртуелном насиљу. Све ово се дешава у седмици у којој још одјекују свирепости вршњачког насиља над две девојчице у основној и средњој школи. Ова два случаја повезује чињеница да је у питању групно насиље над једним дететом. У првом случају утврђено је да је један од виновника одрастао уз оца насилника, а у другом, млади насилници, средњошколци су објашњавали да су се само играли ријалитија. Овим другим не верујем, склонија сам сумњи да су се досетили шта би могло да упали у њиховој одбрани. Мада, да будем искрена, ако то што су радили својој другарици нису доживели, сигирно јесу видели у својој кући. Чак и ако породица не гледа ријалитије који су у основи насилнички и у којима се насиље подстиче због гледаности, свако ко узме даљински управљач у руке и зумба по тастатури бар секунду две мора да прелети и преко тих програма. И да их укину већ данас, штету коју су произвели такви медијски формати осећаћемо јако дуго. Али да будемо поштени, није зло потекло одатле, корени јавног насилничког понашања сежу много дубље, а на површину су испливали деведесетих, најпре, са страначких и скупштинских говорница. Тада је постало друштвено прихватљиво све што је у дотадашњем речнику пристојно васпитаних било забрањено. Вулгарне увреде и јавно понижавање неистомишљеника само су годинама надограђивани па данас на свим нивоима можете чути огавштине од којих ће вам се желудац преврнути, али које неће произвести озбиљну јавну осуду. Напротив, ако је наш скресао њиховима, добиће аплауз, а ако је њихов нашима, ето још једне прилике да му се н..... мајке. Ова псовка није моја, чула сам је у Скупштини Србије. Ту и још сијасет таквих. И са једне и са друге стране. Од почетка вишестраначја у највишем дому српског парламентаризма, осим псовки и увреда било је и физичког насиља, поливања водом председавајућег, гађања ципелама, чупања каблова, изношења посланика. То је радила ондашња радикалска опозиција која добрим делом чини данашњу већину. У реду је што се одриче манира из прошлости, није у реду када данашњи опозициони посланик чини исто. Насиље је насиље и нема оправдања за, на пример, гађање противника мишем. Али они који имају снагу већине имају и одговорност да поштују мањину и да стварају климу толеранције у друштву. А ње неће бити све док се председница парламента буде обраћала опозиционим посланицима на нетрпељив или игнорантски начин и крајње агресивно и понижавајуће према скупштинској службеници, наочиглед свих посланика, а ниједан од њих се не нађе да узме у заштиту ту жену. Нарочито је важно да председник државе води рачуна каквим се тоном обраћа јавности, како говори о политичким противницима и како комуницира са новинарима. Када је председник државе дрзак према новинарима, он шаље опасну поруку свима да тако треба, па она лако стигне где не треба, на пример до тужилаштва које онда одбаци кривичну пријаву због напада на новинаре током његове инаугурације.

Превише дуго живимо у атмосфери крајње напетости и константном страху од данашњице и сутрашњице па лако пуцамо по свим шавовима. Да се не лажемо, иако се неки у име родољубља залажу у својим писанијама да о себи само лепо говоримо, али, драги моји, то није својствено родољубима него родољупцима, па зато ево моје неродољубиве дијагнозе - претварамо се у агресивно и примитивно друштво, толерантно према насилницима, спремно да се олако руга жртви.  И то је за аларм највишег степена.

Уосталом, у атмосфери дозвољеног насиља одрасли су и данашњи родитељи који туку своју децу у пеленама. И њихова деца одрастају на исти начин. То је оно што треба да нас брине. Сиромаштво у којем одрастају наша деца и поруке које им шаљемо.

Питам се шта би рекао данас Душан Радовић  да ли да тучемо своју децу чим уочимо да личе на нас или да прво себе ишамарамо. 

Зорица Вишњић

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Др

Ако ме сећање не вара, учили су нас како смо ми, поред осталог,  и паметан народ. У вицевима је увек наш човек  био мудрији или вештији од Амера, Немца, или већ кога другог. Видим ових дана да је и у пракси потврђена наша памет, склоност учењу, раду и науци. Нарочито последњих година. Ваљда стигле такве генерације.

Гледам емисију где кажу да, према званичним подацима, код нас доктора науке има ко плеве. Сумњао сам да опет нешто роваре, али пустише изјаву Владимира Костића, председника Српске академије наука и уметности, који рече да - “По глави становника имамо мање студената на милион становника, него, рецимо, што има ЕУ. Али имамо више доктораната” и оцени да  “тај парадокс не може бити нормалан”. Ма, да ли је то могуће?! Још чујем да се неки приликом рада својих докторских дисертација користе посебном техником, тзв. “ресавском школом”, односно једноставно препишу туђи рад, без цитирања или навођења извора. Мисле да, ако су  то отипкали на тастатури или потписали својим именом, могу рећи “ја сам то написао”.

Не може човек, ако бар мало користи главу, да се не запита како, бре, може бити да су универзитети у Србији пре десет година доделили 206 докторских титула, да би 2012. било 770 доктора наука, а прошле 2.012 доктората. Јесте, и сам сам двапут читао исту реченицу. Није то све, тврди се да је те 2016, у само једној седмици одбрањено 187 дисертација - човече, све, бре, др до др. Неко ће сад рећи па није чудо када има толико приватних универзитета, а пара врти где бургија неће. Међутим, изнет је податак да је прошле године Универзитет у Београду, најстарија високошколска установа у нашој земљи,  звање доктор наука доделила 1.133 пута.

Углавном, то добијање звања др уочи се када је у питању нека јавна личност, обично политичар-функционер, али никоме још није оспорено нити су те особе показале да им је  непријатно. Делује да ти ликови помисле како би на вратима стана, визиткама и сличним местима испред њиховог имена и презимена баш лепо стајало оно др. Па онда очас нађу тему, мало “позајме” од туђег рада и ето ти звања доктор наука. Када би неко хтео да буде зао рекао би да смо постали такви да нам је и потребно што више доктора, али ови нису они др што носе стетоскоп.

Е, сад што на сајту Универзитета у Београду под доктор наука пише “Докторат наука је највиши степен који се стиче на Универзитету у Београду. Научни назив доктора наука стиче се одбраном докторске дисертације која је резултат самосталног и оригиналног научноистраживачког рада у једној или више научних области” није ни важно. Према речима др Рајне Драгићевић, професорке Филолошког факултета Универзитета у Београду - “Инстант доктори наука не знају да прави доктор наука не завршава своје образовање стицањем докторске дипломе. Напротив, његов прави научни живот тада тек почиње. Диплома доктора наука обавезује на континуирани научни рад. Та диплома је камен одговорности око врата и треба моћи и знати носити га. Ко нема талента за науку можда би требало да размисли о другачијем животном путу, а не о животу доктора наука”. Међутим, то оне који у старту иду на кварно  уопште не занима, а ми штанцујемо докторе наука јер смо много “паметни”.

Некад је било све мој до мога, а сад све др до др. Част изузецима који су својим радом стекли то звање и раде и даље поштено, другачије нису ни навикли. Они са  новокомпоновним “др” немају ништа слично осим та два слова. Само што то ови “др” не схватају.

Т.М.С

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Новинари

Реч из наслова изговорио сам у протеклих десет година на хиљаде пута. Језик ми се излизао док сам, представљајући се, сваком евентуалном саговорнику уз име говорио и занимање, да бих му лакше објаснио ко је са друге стране телефонске везе. Реакције су биле различите, од питања - што сте баш мене позвали, преко констатације - нисам ја за ту тему, до кратких објашњења - немам коментар. Кад кажете да сте новинар, дешава се да вас срдачно дочекају, покажу задовољство што желите баш њима да се бавите, да вам се посвете и дају све потребне податке за писање текста, али често буде и оних коментара - ви новинари сте праве напасти.

Међутим, најтеже је кад вам неко обећа разговор, закаже вам термин, а онда на сваки начин гледа да то избегне. Онда се новинар запита - а шта ја то радим? Зашто се бавим неким или нечим, кад он сам не жели да се било ко њиме бави. Многи би да проведу радни век склоњени од било каквих погледа јавности, да своје поступке не морају никоме да објашњавају, да своје грешке никада не признају, да своје успехе не деле са широким народним масама. Још је више оних који сматрају да се новинар наврзао на њих јер има некакав пик, жели да их покопа, нема паметнија посла па их малтретира и бави се темом која и није од значаја за народ. Када би новинари били џубокс или само фонтана лепих жеља, онда би свирали само ону песму коју им неко плати да свирају. Као обични тезгароши. Нажалост, због једног броја и таквих журналиста, сви други чланови тог еснафа трпе, или ружне речи или ружна тумачења. Некима одговара да медије користе уместо зидних новина, интерне разгласне станице или зарад личне пропаганде, протежирања политичких ставова и једнобразних мишљења. Међутим, има и оних других који поштују рад “пискарала”, коју често ословљавају са “седма сила”, и схватају шта све морају да прођу пре него што ставе потпис испод неког текста.

У последњих двадесетак година новинарство је једна од професија која је доживела велики преображај, а из објективних разлога запослени у тој бранши знање су најчешће стицали самоиницијативно. Некада су у овом послу незаобилазни били нотеси и оловке, аналогни фотографски апарат, репортерски магнетофон и писаћа машина, а вести су објављиване са дан или два закашњења, док се не припреме, пошаљу поштом и објаве у штампи. Данас новинар може да буде свако ко користи модерне мобилне телефоне. У малом пљоснатом предмету са екраном спакована је сва редакцијска опрема и довољно је само да се нађете на правом месту у правом тренутку. Ако још знате да напишете нешто о ономе што сте видели, ви сте већ комплетан новинар. Успут, треба само да задовољите строгог уредника који смишља нове задатке, али и доконог читаоца који више не троши време и новац на куповину штампе већ све чита са портала. Брзина је нешто што је неминовност и што се подразумевало увек, али данашња брзина за објављивање вести мери се секундама а не сатима или, не дај боже, данима. Вештији користе и видео-пројекције са терена па бројна публика друштвених мрежа може уживо да прати пренос неког догађаја. Добар наслов “продаје” текст, чак и ако у њему нема шта да се прочита. Неки и не читају даље од наслова, па често имају искривљену слику о свету и о свему што их окружује, сматрајући да су на време информисани. Наслов треба да садржи кључне речи, због којих ће текст бити добро позициониран на претраживачу, али и да буде довољно атрактиван да читалац кликне на њега и да ти шансу, као аутору. Хонорар се мери бројем кликова, шерова, временом задржавања на порталу, као и бројем објављених наслова у току истог дана. Не можеш објавити “бомбу”, па после ликовати десет дана на ловорикама тренутне славе. Радно време се не мери јер такав мерни инструмент још није конструисан. Новинар је увек новинар, а не ћата који у 15 сати завршава посао и иде кући. Тога нема. Ако гори зграда у поноћ, наравно да мора бити на лицу места, исто је и са свим другим црно-хроничним ситуацијама. Лепе ствари се скоро и не рачунају. Знате оно, није вест да је пас ујео човека... Ако сам некога мотивисао да крене у новинарске воде, желим му сву срећу и лаке ноте, а ако нисам, моја је намера остварена.

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО  - Бројке

Када сутра председница Владе Србије Ана Брнабић буде подносила извештај о првих сто дана свог мандата и раду министарстава, засуће нас подаци и, пре свега, бројке, који ће нас подсетити на планове, успехе, мање успехе, реализоване и нереализоване пројекте, решене и нерешене задатке, које су имали она и министри. Бројке су ту да употпуне целу слику, али, сматрам, ретки су они који ће неку од њих запамтити. Како се већ прича, у том извештају сазнаћемо да је Влада Ане Брнабић прва од 2008. године која ће ову календарску годину завршити са вишком у државној каси! То јој омогућује да сто дана свог кабинета обележи повећањем плата и пензија! Колико ће то бити, видеће пензионери и запослени у јавном сектору, али овај податак свакако јој је један од адута на који ће се ослонити. Медији су већ писали о неким детаљима извештаја и, како ствари стоје, када се у децембру подмире све обавезе, државна каса биће у плусу око 20 милијарди динара! Поред ових бројки, Брнабићкин мандат обележиће и увођење програмирања као обавезног предмета у пети разред, напредовање на листи конкурентности, коју објављује Светски економски форум, а на којој је наша држава напредовала за 12 места и сада је на 78. месту, као и завршетак радова на Музеју савремене уметности, после десет година реконструкција, а који ће бити отворен 20. октобра.

Наслушаћемо се и бројки везаних за резултате направљене у економији, образовању, као и о терминима очекиваним за коначно прекорачивање прага на вратима Европске уније. Ваљда ће нас једног дана примити. Само треба пребродити још пар година. Колико? Видећемо, или, барем, неки од нас.

Цифре су ових дана доминантне и у новинским насловима, од оне изговорене у уторак из уста председника наше државе, после сусрета са колегом Ердоганом - “Србија је Турској пријатељ, није ово 1389. година...”, машала, преко оне да годишње из Србије оде 400 лекара (знам једног који се већ припрема да у јануару крене пут запада и Немачке), да је Влада дала из државне касе 62 милиона за снимање филма “Бела врана” Рејфа Фајнса, глумца којем смо недавно уручили и српско држављанство, да је овогодишњи Егзит зарадио 150 милиона евра и привукао 215.000 посетилаца, до оних које рекламно подсећају да се дочек и провод у новогодишњој ноћи може резервисати у Бечу за 39 евра, без ноћења, у Будимпешти са три ноћења за 129 евра, а у Паризу са четири ноћења за тричавих 549 евра. Кад нам скоче плате на преко 400 еврића, одох одмах да прошетам поред Ајфелове куле (мада, из ове перспективе, Херцег Нови би ми много више пријао). Признајем да ме је фасцинирао и податак из штампе да се тренутно у Србији ради на чак 13.647 градилишта (мада, неколико стамбених зграда ниче само у мом комшилуку, на местима где су некада биле породичне куће), али ми је некако веродостојнији и милији био онај од понедељка када смо се подсетили да већ осам година нисмо били на Светском првенству у фудбалу и да нас је један погодак против Грузије тамо коначно повео. Поред свих поменутих, бројка на коју сам посебно поносан и која је за свако поштовање, помало је личне природе. Опростите, али морам. Само када се види записана на папиру, та бројка делује моћно. Знам, има и моћнијих, али њих тек планирам да достигнем заједно са својим колегама из редакције Лозничких новости, само, боже здравља. Примерак који управо држите у руци је 500. број недељника у који имате поверење. 500!!! Брате! Мало ли је?

 Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Заслужено

Када сам био мали, мислио сам да се само деца понашају незрело, непромишљено, наивно јер једноставно нису довољно зрела да мисле и чине другачије. Како сам низао године, видео сам да се понашање већине много не мења осим тема око којих показују исте особине као и када су вукли шерпице по песку. Стигао сам до пола века трајања, а видим да неки и са пет или шест деценија и побелелим  главама падају на јефтине форе без довољно промишљања какво сам некада мислио да имају одрасли.

Несхватљиво је како се тај одрасли свет навикава на свакакве ствари, пристаје на свашта, прима готово све здраво за готово, најчешће видећи у томе неку ситну корист и не стремећи ка бољем и вишем. Задивљује лакоћа пристајања, прилагођавања и навикавања на све. Али буквално.

Гледам у понедељак изјаве пензионера на “обојеној” телевизији који су добили по пет хиљада динара од Владе Србије. Питају их како ће потрошити новац, као да су добили по пет хиљада евра, а не динара, а одговори су “Вратићу дуг, имам ћерку студента па сам се задужио”, други каже “Купићу унуцима чоколаде и још нешто, нисам одавно”, а трећи каже да “Сваког месеца одвојим хиљаду ако успем па ће ми ове паре добро доћи да купим нешто дрва, колико ће ми огрев потрајати, видећу”.

Та је вест била једна од ударних и неколико дана уочи поделе новца. Па зар већина тих пензионера није своје пензије зарадила рмбајући по 40 година, остављајући здравље, младост, снагу на својим радним местима. Радили и одвајали у ПИО да сутра имају мирну старост. Кад оно, међутим. Зезнула нека господа државу, растурили је, продали све што је деценијама стварано па сад дошло време да пензионер не само да не може мирно да троши “јесен живота”, већ не може ни да умре. Како да мре кад мора да прима пензију и издржава децу која су завршила школе, поженила се, поудавала, а немају посла нити свој кров над главом.  Где да одапне па да се секира на оном свету како ће деца без његове пензије. Овако гурају даље па дочекаше и тих пет 'иљадарки, а ускоро ће и повишицу па да их бог види, не мислим буквално. Одрастали у тешким временима, градили земљу, навикли на мало па им и ово доста.

Додуше, они бар примају  пензије, питање је шта ће бити са генерацијама које сада раде, хоће ли уопште бити пензије или ћеш радити докле дишеш, па  и дуже. Шта ли ће бити када одрасту генерације које сада стасавају? Ови навикли на добре патике, скуп телефон, све у фулу, има да им се створи и када нема. Већина троши немилице, а на сваки рад, нарочито поштен, гледа као на губљење времена. Кад одрасту, биће весело. Бара мала, а много крокодила, хоће много и само за себе. Далеко од тога да је у “моје време” све било бајка, али није ни овако.

Шта очекивати сутра када истраживање које је обухватило 600 ученика из пет београдских школа показује да се сваки четврти основац не осећа сасвим безбедно, готово петина свакодневно доживи вређање и исмевање, а око трећине желе да се освете неком ко их је повредио. Готово петина ученика би прихватила да исмева вршњака само да не буду искључени из своје групе. Замислите кад они почну да руководе, од месне заједнице, града до врха државе. То ће бити весело. Од приче да су нека друга времена и да не важи стари систем вредности нема вајде. Одрасли би требало да утичу на младе, науче их, уколико знају како, јер кад ови одрасту, а не промене се, биће касно. Загледани у ту ЕУ, заузети великим темама, одрасли се довољно не баве “ситницама”. Ко ће тиме да се бакће, ваља нам поново на изборе, можда, а до одлуке ћемо да пратимо драматично најављивање дана одлуке. Да смиримо живце, сервирају нам се ријалити и музичка такмичења, само весело.

Дотле ако имате у кући неког пензионер,а чувајте га, није важно да ли имате плату јер сваки динар добро дође иако ће плате и пензије бити “никад веће”.

Кад сам код динар,а прочитах писаније чији је аутор  сатиричар и писац Бојан Љубеновић - “Није тачно да је биткоин прва виртуелна монета на свету. Прва је динар. Нико га нема, а сви га троше”. Вала баш. Одох сад до оца, није ваљда већ потрошио свих пет хиљада?!

Т.М.С

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - Мечка

Слике насиља у шпанској покрајини Каталонији у којој је народ изшао на референдум да би се изјаснио да ли је за или против независности, ових дана  изазвале су  запрепашћење и неверицу код сваког нормалног човека који се с правом запитао - зар је морало тако?! У свет су отишле слике како се пендреком и песницама ударају стари људи, како људи крваре, како специјалци гурају и вуку за косе жене (слично недавним сценама у македноснком парламенту). Додуше, за становнике Србије који су преживели много веће катастрофе што природне  а још више „неприродне“,  то није било ништа ново. Једина новина је што се бруталност - удри по свом народу- дешава у држави чланици ЕУ у којој се хвале демократијом. Светски медији дешавањима у Каталонији у први мах, нису придавали посебну пажњу, да јој, ваљда, не би давали на важности. Знате, оно када се о нечему ћути и затворе очи, то се брзо и заборави. Али, преварили су се. По свему судећи Каталонци то неће дозволити, аутономију су изгубили давне 1714. године,  у време диктатора Франка била им је забрањена и употреба језика а ево, сада када представљају најразвијенију шпанску  покрајину зрели су за самосталност. И док су се  незадовољство и национализам  крчкали на тихој ватри, ЕУ није реаговала,  ни када је почетком септембра пола милиона Каталонаца марширало Барселоном, ни  када су се појавиле информације да шпанска полиција плени гласачки материјал. Европске комисија заузела је став је да је то “унутрашње питање уставног поретка“ Шпаније, а многи аналитичари су оценили да се, уколико се изгласа независност Каталоније, црно пише не само Шпанији, већ и целој ЕУ већ окрњеној изласком Велике Британије.

Да ли се кула од карата руши или не - препустимо да о томе размишљају силни аналитичари који се шире као амброзија и од којих већина има аларгију. А имамо и паметне људе на власти који треба о томе да размишљају. Важно је сада најпре, добити и потроршити новац из приступних фондова а шта ће бити на крају одлучиће и време с обзиром да се рок за пријем у ЕУ стално продужава, као и обећања власти о нашем бољем животу. 

Но, вратимо се поштовању суверенитета и Устава. Елем, потпредседник Европске комисије изјавио је да људи треба да поштују Устав своје државе и владавину права. Према Уставу Шпаније, само централна влада има овлашћења за расписивање референдума који се тиче суверенитета земље. Добро, а шта би са суверенитетом Србије? Зашто тако нису говорили када је Скупштина АП Косово и Метохија једнострано прогласила независност 2008. године, зашто тада високоумни људи у Европи и свету тражили да се поштује Устав Србије  према којем је ова покрајина њен саставни део. Ту одлуку је Влада Србије одмах поништила а потврдила Скупштина (једино нису гласали  Либерално демократска партија, Лига социјалдемократа Војводине и Савез Вовођанских Мађара), као што сада Шпанија поништава референдум у Каталонији. Ако Каталонци и прогласе независност, биће интересантно видети ко ће их признати и како ће се понашати чланице ЕУ на чију подршку Шпанци рачунају. И да. Шпанија није признала и “никада неће признати Републику Косово па макар то и Срби урадили”, али им као чланици НАТО пакта није сметало да нас својевремено бомбардују. Званично, Србија подржава територијални интегритет и целовитост Шпаније, али поставља и питање: „Како то да не важи референдум у Каталонији, а независност Косова може да се прогласи и без референдума. Став ЕУ је најбољи пример двоструких аршина и лицемерја европске политике. Наравно, ништа се ту за нас неће променити, али неправда боли. Остаје нам да се сећамо оних жалосних призора у марту 2004. године када су на Косову и Метохији  паљени српски манастири и ломљени крстови посебно на цркви Светог Илије у Подујеву. Та сцена се не заборавља. Сећам се и коментара једног хрватског домољуба - “Колико год мрзим Србе ово није лијепо“. Тада је за само три дана  најмање тридесет православних храмова или потпуно уништено, или оштећено. И ником ништа. Историја се полако прекраја.  Деца  Албанаца данас уче у уџбенику за шести разред  „да су Словени дошли на Косово и Метохију и тамо затекли Илире, који су данашњи Албанци, па им отели куће и њиве, те су они зато били принуђени да иду у планине и чувају стоку.“

Дакле, да закључим - А bear will dance in front of their door too, ако је неком за утеху, али за опомену, свакако јесте.

 

Верица Мићић

Напишите коментар (0 Коментари)
 

Колумна

децембар 09, 2017 142

НАШИ СМО - Јарбол

Паде ми на памет, пре пар дана, како би данас изгледао живот у нашој Србији када бисмо се сви вратили три-четири деценије уназад, као и нека правила, која су тада важила за функционисање озбиљне и јаке државе. У својим размишљањима нисам ишао даље од живота…
дец 02, 2017 124

НАШИ СМО - Отуђење

Познаник ми ових дана у пролазу каже: “Где си?”, чујем себе како, не заставши, изговарам: “Добро сам” и истовремено помислих да као аутомат одговарам на непостављено питање. Углавном сви питају: “Како си?”, па после толико лаконских “Добро сам” понових оно што ме човек није ни питао. Оправдах себе…
нов 25, 2017 231

НАШИ СМО - Деца

У Србији 8,4 одсто деце живи у апсолутном сиромаштву, а чак 30,2 одсто живи на линији сиромаштва, саопштио је у понедељак УНИЦЕФ поводом обележавања Светског дана детета. По тим подацима, скоро 20 одсто деце није примило све вакцине, близу 30 одсто деце млађе од пет година нема адекватну исхрану, а…
нов 18, 2017 1031

НАШИ СМО - Новинари

Реч из наслова изговорио сам у протеклих десет година на хиљаде пута. Језик ми се излизао док сам, представљајући се, сваком евентуалном саговорнику уз име говорио и занимање, да бих му лакше објаснио ко је са друге стране телефонске везе. Реакције су биле различите, од питања - што сте баш мене…
нов 12, 2017 2146

НАШИ СМО - Заслужено

Када сам био мали, мислио сам да се само деца понашају незрело, непромишљено, наивно јер једноставно нису довољно зрела да мисле и чине другачије. Како сам низао године, видео сам да се понашање већине много не мења осим тема око којих показују исте особине као и када су вукли шерпице по песку.…

Репортажа

јул 28, 2017 5993

У долини јадарита - ЧЕКАЈУЋИ РУДНИК

Мештани села на налазишту јадарита очекују да ће им отварање рудника донети радна места,…
мај 26, 2017 6237

Код Митровића у Тршићу - КУЋА ИМА ТЕМПЕРАТУРУ

Почело је са двадесетак степени, а ове седмице сам измерио и више од 40, каже Милентије…
апр 28, 2017 2099

Ренди Винсент из Торонта - КАНАЂАНИН У БУДИМЛИЈИ

У Србију је стигао прошле јесени, а у “Будимлији” је Ренди последњих десетак дана и као…
мар 10, 2017 3695

СВЕСТРАНОСТ МАРКА ПЕРИЋА - Живот треба претворити у музику

- Музика није само свирање, већ је то и поправка инструмената, озвучавање и снимање…
Spreman obrok za gospodare visina - Jovanovic na hranilistu beloglavih supova
феб 03, 2017 2675

ЗИМА НА ХРАНИЛИШТУ БЕЛОГЛАВИХ СУПОВА У КАЊОНУ ТРЕШЊИЦЕ - Господари висина нису гладни

Колонији белоглавих супова која живи у кањону Трешњице код Љубовије опстанак зависи од…
U JANUARU 37 SAHRANA
феб 03, 2017 1752

ГРАДСКО ГРОБЉЕ НА ХЛАДНОЋИ - Овде нема одлагања

Сибирске температуре многима су донеле проблеме, а најтеже је било онима који су…
k Evgenija Vlajnic Foto Aleksandra Pajic
јан 27, 2017 2636

ЕВГЕНИЈА ВЛАЈНИЋ (20), ОД РУКОМЕТАШИЦЕ ДО МОДЕЛА - Посао ме води светом

Некадашња рукометашица сада је модел и њен лик краси бројне каталоге, часописе и билборде…
SAMSUNG CSC
јан 27, 2017 1568

ОВЕ ЗИМЕ - Лабудови нашли спас на Дрини

Лозничани, којима ових дана није сметала ниска температура да прошетају до Дрине и плаже…
KOBRA OSLIKANA LJUSKAMA
јан 20, 2017 1477

МОЖЕ И ОВАКО - Слике од љуски јаја

Сликарка Олга Ивановић не баца љуске од јаја већ их користи за своје слике-мозаике. За…
grupna
јан 13, 2017 1319

ПРИЂИ СРЦЕМ - Да година буде као први дан

Раздрагана граја малишана, осмеси на све стране, мало мраза што штипа образе да се…

 

ЛН видео

Пратите нас