fbpx

МИОДРАГ МИШКО СЈЕКЛОЋА ПОБЕДИО КОРОНУ - Знао сам - морам се борити

Само онај ко се ухватио укоштац са ковидом-19 зна како му је било, а свака прича је другачија. Ово је прича Миодрага Мишка Сјеклоће из Бање Ковиљаче, тренера РК Гучево, који се са вирусом борио од 3. јула, а месец дана касније сазнао да је, коначно, опет негативан. После свега каже да је у  животу човека потребно мало зрнаца среће, али да се мора веровати и “добро чинити па ће добро и бити”.

Почело је са температуром од око 39 Ц и чим је осетио тегобе, отишао је у Тријажни центар. Речено му је да на четири сата узима по две таблете парацетамола, да обори температуру и да обавезно дође сутра. Одмах се изоловао од укућана, а ноћ провео у борби са температуром и главобољом и вером да није ковид.

За Београд

- Нисам могао да држим главу па ме друг одвезао у Тријажни где је била гужва. Људи у чекаоници су ми помогли јер су видели да сам од свих у најтежем стању. Брзо сам примљен, можда сам био и “велика претња” јер у том стању, са 150 килограма тежине око 190 цм висине, нисам могао да стојим. Одмах рендген и велика упала оба плуна крила. Две медицинске сестре су ме одгурале на колицима до Инфективног одељења. Доктор ме је одмах прегледао и позвао санитет. За Београд. Био сам свестан шта се дешава. Јавио сам својима где ме возе и поручио да ће све бити у реду. За мање од два сата смо стигли, није било места у КБЦ “Драгиша Мишовић” па сам преусмерен у Земун. У непуних сат пријем, преглед, смештање на интензивну негу Интерног одељења. То вече сам био први пацијент у шестокреветној соби. Добио сам одмах све што је требало да се колико-толико стабилизујем, све брзо и професионално. Нису били задовољни мојим стањем и борба почиње. Пар инфузија за стабилизацију уз моје редовне терапије, дијабетичар сам на инсулину и лековима веć око 20 година. Прва ноћ никако да прође. Доктори ме редовно обилазе. Надам се да нисам позитиван, али морам чекати на резултат до прекосутра - сећа се тих дана Мишко.

Недељу дочекује са браунилама у обе руке због великог броја инфузија. Креативно предлаже да му инфузије у бојама (витамине) дају у леву руку, а безбојне у десну. Доктори нису баш задовољни. До краја дана соба је пуна, стижу бака из Земуна, пензионер из Обреновца, бивши рукометни голман као и угоститељ из Београда и пензионер из Новог Пазара.

Ипак позитиван

- Све собне колеге стигле су позитивне на ковид. Једини ја не знам на чему сам. Те недеље зовем све са којима сам био у контакту током петка. Иако сам носио маску, обавештавам их где сам и да још не знам статус. Извињавам се свима и обећавам да ћу јавити чим добијем резултате. И даље сам веровао да ћу имати среће. Стижу ми ствари од мојих, међу њима и Псалтир и Молитвеник, две мени драге књиге. Читам и храним душу. Знам да морам да се борим и да нема предаје. Само напред, нема назад. Друга ноћ у болници почиње, дужа од претходне. Инфузије, лекови, третмани. Наредног јутра доктори ми дају неку инјекцију и после пар минута устајем. Док су обишли моје цимере ја сам на ногама, а они не могу да верују. Стиже и резултат теста из Лознице. Негативан. Тегобе су престале. Вратио сам се у живот. ЦРП почиње да пада. На пријему је био преко 240. Враћам се у живот. Зовем све са којима сам био у контакту током петка да сам негативан. Ипак, не може све бити идеално. На тестирању у болници од 10. јула сам позитиван. Није ми било право. У КБЦ Земун је било око 380 пацијента, на мом шестом спрату око 110. Верујем да је могућност да не будем позитиван врло мала. Моји цимери се такође полако опорављају. Бодримо једни друге, важно је да ми се снага враћа, нема тегоба. Доктори кажу да је све под контролом и 14. јула изађох из болнице - казује овај спортиста.

Сјеклоћа (у црвеној мајици) је познати спортски радник

Наравно, обавезна је самоизолација уз прописану терапију. Санитет га враћа кући, Мишко уводи правила која ће му помоћи да све буде добро. Нема контакта са породицом која је на спрату, храну му оставе у ходнику и узме је када се удаље. Последњег јулског дана одлази на контролу у Тријажни центар, а у понедељак 3. августа, на рођендан сина Лазара, сазнаје да је негативан.

- Некада је било добро да си позитиван, сада се радујеш када ти кажу да си негативан. Шалу на страну, живот је један и треба га поштовати и живети на прави начин. Часно и поштено, а о нама нека суде  наследници. Тек када дођу невоље, запитамо се где смо грешили. Можда нисмо довољно веровали. Ако нисмо, требало би да почнемо. Захвалан сам ономе ко је проследио моју молбу на Хиландар, као и братству манастира где су молили за мене и моју породицу, као и свом медицинском особљу у Лозници и КБЦ Земун на стручности, професионалности и људскости. Њима уопште није лако, али се лавовски боре. Мислим да уз њихову стручност и нашу веру у добар исход можемо победити - каже Мишко који је у утакмици са ковидом-19 успео да победи јер предаја није ни била опција.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОШТУЈУ ПРЕТКЕ И ТРАДИЦИЈУ - До Цера пешке и у униформи

ПОДРШКА РОДИТЕЉИМА И ДЕЦИ ОБОЛЕЛОЈ ОД РАКА - “Увек са децом” и у Лозници

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

ТРАГОМ СТАРЕ ФОТОГРАФИЈЕ - Пре 110 година Лозничани дочекали први воз

Уз помоћ бројних старих фотографија Лознице, од којих се неке могу видети у Музеју Јадра, књигама, али све чешће и на друштвеним мрежама, веома лако се враћамо у нека прошла времена, присећамо објеката којих више нема, али и сазнајемо занимљиве детаље из историје града.

На једној таквој фотографији приказан је догађај од пре 110 година и њеним трагом Лозничани могу доћи до 18. јула 1910. године и „званичног дочека првог воза“ у свом граду. Управо тако и пише на црно-белом документу једног времена на којем се види мноштво људи, упртог погледа у даљину, свечано обучених и под кишобранима скривених од летњег сунца. Види се и зграда железничке станице која се налазила крај данашњег шабачког пута, у близини, до пре пар година, ФАК-а (Фабрике ауто-тракторских кочница). Тај објекат је један од ретких из тог доба који је преживео све ове године, мада је и он  данас окружен стамбеним зградама и питање је до када ће одолевати „новом времену“. Датум на фотографији није у сагласју са подацима који се бележе као званични, пре свега због старог и новог календара, али њеним трагом долазимо до приче од пре тридесет године када је на дочек првог воза у Лозници подсетио свештеник Милан Поповић који је листајући летописе лозничке цркве у месечној књизи свакодневних служби запазио оловком забележене речи учитеља лозничког Радуловића које гласе: Око три сата 20. маја 1910. године (по старом календару или 2. јуна по новом) дошао је железнички воз у станицу Лозница први пут и довезао ученице седмог и осмог разреда Женске гимназије из Београда.

На интернет форуму „Љубитељи железнице“ могу се наћи и други подаци о прузи Шабац-Бања Ковиљача, од тога да је градња почела 28. августа 1906. године, на стоту годишњицу боја на Мишару полагањем камена темељца железничке станице Шабац, до податка да је изградња трајала три године, да је пруга дуга нешто мање од 60 километара, да је била уског колосека  (76 центиметара) и да је намењена за Подрински округ а да су радове изводила домаћа предузећа. Вредност изградње износила је ондашњих два и по милиона динара и новац је обезбеђен из буџета Краљевине Србије у време министра финансија Лазара Пачуа, најспособнијег српског министра из те области. Тада је динар био јачи од немачке марке за једну петину, а министар Пачу се залагао за подизање модерних железничких станица које би у будућности могле бити и користан стамбени простор. Тако је и било, па су у железничким станицама у Штитару, Липници и Лозници изграђене и стамбене јединице. За протеклих 110 година ратови су пругу уништавали, народ и држава су је поправљали, данас њоме модерни возови превозе путнике и робу између Подриња и Мачве, а фотографија с почетка текста и даље подсећа на протекло време и много тога проживљеног у њему.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ДИСТРИБУТЕРИ НОВИНА - Ноћу раде - дању се одмарају

ОПРЕЗНО ПРЕКО ПАСАРЕЛЕ - Недостају решетке на платформи

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

СТЕФАНОВИЋИ У ТАНДЕМ ВОЖЊИ - На два точка и са четири педале

Када су се први пут провозали Лозницом на бициклу “за двоје”, брачни пар Слађана и Живко Стефановић из Клубаца привлачили су пажњу пролазника, што им у почетку није било пријатно. Потом су на тандем бициклу пројездили улицама Новог Сада, који је добрим делом покривен бициклистичким стазама, и схватили да нису једини и да је вожња на два точка са четири педале далеко лепша него уобичајена “соло вожња”.

Живко Стефановић бицикл вози од малих ногу, а као озбиљнији соло возач, прве веће релације имао је 1986, после завршеног факултета. Са кумом је у почетку викендима обилазио лознички крај, Рађевину, Азбуковицу, али су имали старе бицикле које су, како каже, на већим узбрдицама више гурали него што су их возили.

- Пре пет година сам коначно успео да набавим тандем бицикл. Дуго сам га тражио, али га није било на нашем тржишту. Размишљао сам чак и да га сам направим, али то није било баш лако. Разлог за набавку бицикла за двоје била је жеља да заједно са супругом Слађаном уживам у вожњи јер није било смисла да ја зујим около, а она да седи у кући. Истина, возили смо ми појединачне бицикле, ишли до Тршића, Соко-града, али она није била баш сигуран возач на даљим релацијама па смо се определили да ипак заједно седимо на једном двоточкашу - прича наш саговорник.

Захваљујући комшији који је често одлазио у Лончаре на бувљак, успео је да дође до врло квалитетног тандем бицикла. Немачке је производње, марка “шнауф”, модел “Стразбург” и, ако је веровати интернету, произведен је највероватније 2008. године.

- Убрзо сам уградио и километар-сат, тако да он данас показује 2.700 километара, а рачунам да сам пре уградње прешао још око три стотине. Углавном је то овде у локалу, вожња до Тршића, па спуштање у Воћњак, даље до Лознице и Бање Ковиљаче, а онда назад до Клубаца. често идемо до Бање Ковиљаче и назад, а то је двадесетак километара. Возили смо до Крупња, Текериша, Драгинца, а редовне су руте до “Сунчане реке”, па преко Горње Борине и Заворја до Зајаче и Лознице. Последње две године, пошто деца студирају у Новом Саду, искористимо када је стан празан да одемо тамо. У аутомобил спакујемо бицикл и један дан се возимо по Новом Саду, а другог дана кренемо уз Фрушку гору и онда планином изнад Врдника, идемо према Беочину. На Дунаву нас чека скела, пребацимо се на другу обалу уживајући у вожњи реком, а путешествије настављамо од Футога бициклистичком стазом до Новог Сада. У тој тури превалимо 52 километра. То је стварно прелеп доживљај и уживамо више него када одемо на море - прича Стефановић и истиче да њих двоје не возе бицикл да би се тркали с неким или такмичили доказујући колико могу брзо и дуго да возе.

Они у вожњи уживају, када се заморе стану и одморе се уз кафу, сендвич или сврате у неки ресторан, неоптерећени било каквом журбом. После такве вожње, како каже наш саговорник, човек је рехабилитован јер на том путу оставља све проблеме по страни.

- Када је успон велики, не мучимо се окрећући педале већ лагано ходамо гурајући бицикл крај себе. Планирамо да сад у августу поновимо “фрушкогорску туру”. У Новом Саду је лепо возити, не привлачиш пажњу зато што си на тандему, а овде је то још увек неуобичајено. Иначе, на бициклу до сада није било никаквих кварова, одржавамо га редовно и нема проблема. Размишљамо да уградимо електрични погон, што кошта око 500 евра, али због ове ванредне ситуације то смо тренутно одложили. Вредност оваквог новог бицикла је преко хиљаду евра, а ја сам га платио око 200. Код нас их нема у понуди, могу се наћи прављени модели по Војводини а и мало је људи заинтересовано да их вози у пару са неким. Ако уградимо електромотор, проширићемо и реон кретања, до Ваљева ка Љубовији и назад до Лознице, а то је дужина од око 150 километара. То није проблем прећи у току дана као “соло” возач, али у дуету је ипак превелик залогај. До педесетак киометара дневно је подношљиво, преко тога је већ напор - објашњава Стефановић и признаје да је било заинтересованих да купе његов бицикл, али он не намерава да га продаје, као што ни аутомобил из 1988. није продао. Оно што купим за себе, каже, ретко кад би продао.

По струци је пољопривредни инжењер, агроекономиста, а вожња бицикла му је чиста љубав. Кад га питају зашто вози, он одговара да тако заборавља на све друго и да, ако си у екипи, возиш без јурњаве, то је неописива релаксација.

Ватрено крштење

Када је Живко приводио крају студије, купио је себи бицикл да би се лакше и брже кретао по Београду, а када је требало да се “заувек” врати кући, није имао где да га остави. Одлучио је да спакује преостале ствари и из престонице за Лозницу крене бициклом. Ишао је преко Обреновца, добио упалу мишића и први пут превалио толику раздаљину на два точка.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОДРШКА РОДИТЕЉИМА И ДЕЦИ ОБОЛЕЛОЈ ОД РАКА - “Увек са децом” и у Лозници

СУТРА НОВИ МАРАТОН – За Павла од Ваљева до Београда

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ВИДОЈЕ ВЕСЕЛИНОВИЋ ПОМАЖЕ НА СВОЈ НАЧИН – Прави и поклања визире

Мада није из Лознице, добар део времена проводи овде, радећи као скретничар на железници, а у слободно време помаже Лозничанима. Видоје Веселиновић је из Владимираца, а када није на радном месту, онда, за разлику од многих, не проводи време лешкарећи и гледајући телевизију, већ правећи заштитне визире. Тако он помаже у борби против коронавируса.

Како каже, почео је још у марту када је вирус први пут ударио. Правио је прво маске, а онда се одлучио да ради визире. После две седмице урадио је стотину комада и поделио их бесплатно.  Нису, каже, били баш посебно квалитетни, али су неки од њих и данас у употреби. Откако је вирус поново кренуо у јуриш звала га је нека жена из Лознице заинтересована за визире па се опет латио посла. Чим стигне кући почиње да ради са фолијом, лепљивом траком, ластишем и хефталицом и ето нових визира.

- Урадио сам око 400 визира и све сам поклонио. Дајем запосленима у продавницама, медицинским радницима, полицајцима, данас сам их баш однео у лозничку полицијску станицу, дам их где год се нађем и видим да некоме треба. Моји визири су, осим у Лозницу и Владимирце, стигли и у Шабац, Обреновац и још нека места. Јавио ми се и наш човек са севера Европе, платиће да урадим сто комада и однесем лозничкој болници уз поруку да је од Лозничанина из Норвешке. Хоће да помогне, али да остане анониман. До сада сам их делио, али можда и грешим јер ми се дешавало да поклоним визир некој продавници, прођем после сат, два и видим га баченог у канту. Можда је боље да продајем па и за десет динара, тада ће се теже решити да баце оно што су платили макар и тако мало – каже Веселиновић који се на подршци захваљује фејсбук групи’’Варош Лозница’’ и Марку Марковићу.

Веселиновић каже да њега визир кошта 93 динара, а уложени труд и време не рачуна. Има људи који му плате за неколико, а узми један визир желећи тако да му омогуће набавку материјала за нове количине које поклања. Иначе, материјал купује од своје плате, каже, онако узгред.

- Радићу визире докле год има потребе и људи их траже. Ови визири могу, уз нормално коришћење, дуго да трају. Лагани су и правим их у три варијанте, обичне прозирне, жуте који су погодни приликом вожње аутомобила и црне, затамљене за ношење по сунчаном времену, пошто ублажавају светлост – прича он.

Многима је ношење заштитне маска непријатно, није им лако да дишу, топло им је, а имају утисак и да их други не разумеју док говоре. Визир, односно, провидна, танка закривљена пластична фолија, траком причвршћена за главу, оставља више слободе, могу га носити и они који имају наочаре па се многи одлучују за њих, уместо за хируршке или платнене маске.

Веселиновић је и ових дана правио визире и делио их по Лозници. Каже да свако може да направи визир, фолије има у готово свим књижарама, а доступан је и остали потребан материјал. Може, али не прави. То ради он и радиће докле год корона буде претила.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, ШАБАЦ – За један дан 60 новозаражених у Лозници

МИРОСЛАВ МАТИЋ ОД САДА СУДИЈА У ПРВОЈ ЛИГИ - Велико признање, али и прави почетак

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАСЛЕДИО “ФИЋУ” СТАРОГ ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ - Дедовина која нема цену

Само онај ко је возио аутомобил “националне класе”, може разумети љубав према легендарном “фићи”. Још када је он наслеђена дедовина и остварење дечачке жеље да се седи за воланом и савладавју кривине на друму, онда је сасвим јасно зашто за Марка Косорића не постоје новци за које би га продао.

Марко Косорић је емотивно везан за аутомобил који је давне 1980.  купио његов деда Добривоје Грујић и зато није дозволио да стари “фића”, пропадне и заврши у старом гвожђу и на отпаду. Дуго је чекао да у саобраћајној дозволи плавог “фиће” стоји његово име и зато сада ужива у сваком пређеном километру са њим и анегдотама које су везане за аутомобил и првог власника деду Добривоја.

- Он га је купио новог у “Застава промету” у Београду пре четири деценије. То је била и најдаља релација коју је овај “фића” прешао, тај један пут од Београда до Лознице. Кад га је довезао кући, дуго није очима могао да га гледа, данима је био смркнут, није му се свиђала боја, звао га је шерпа. Хтео је белог. Зашто није купио белог? Није знао да може бирати. Али, и кера заволиш - почиње наш саговорник причу препуну шаљивих момената.

Километража

Каже да је деда прешао нешто преко 40.000 километара и да је ишао најдаље до Цикота. Остало су биле вожње до пијаце, кад се иде у госте, а највише до њиве.

- Као у сваком домаћинству, и наш “фића” је служио као полупољопривредно возило, магарац за џакове лука, купуса, јабука... Једина лакша хаварија коју је имао није била као по обичају - “Пијан возач слетео у канал”. Не. Живо свињче које се превозило за славу изашло је из џака, а џак је био у ауту. Наравно, слетели су с пута. Као и код сваког старијег власника “фиће”, пара је било донекле, али уз реченицу “Кад бих ја свима плаћао, не бих ни ово мало имао”. Тако да, не дај боже да платиш неком оно што можеш сам. Деда, иначе машин-бравар, све је сам на ауту поправљао, па чак и фарбао. Наравно, то нису били педантни “ко из фабрике” радови, већ “'ајд, може и овако, шта фали, ко ће га гледати”. Гитовало се комбинацијом тексаса од старих фармерица, уместо подлошки се бушио новчић, фарбало се четком, само да се експлоатација машине може наставити без одласка код мајстора. Претпостављам да је већина деда, власника “фића”, била као мој деда - ауто је био превозно средство, а не скупа играчка. Али наши очеви су тих 80-их година знали уживати у “фићама” својих родитеља. Ретко сретнем човека од преко 60 година без ловачких прича о својим “фићама” или “фићама” које су крали од свог оца - детаљан је поносни власник “машине” коју је возио и чувени Флојд (Драган Николић) у “Националној класи”.

Нови живот

На питање зашто га је вратио у живот, одговара да постоје два разлога. Први је сећање на дечачке дане јер, као свако мушко дете, уживао је да седи у њему, за воланом, замишљајући како га вози и савладава кривине испред себе, једва чекајући да положи вожњу.

- То је био и први ауто који сам, по дединим речима, украо, иако ми је он дао кључ. Наиме, деда је мислио да га не знам упалити и да не знам за скривени прекидач за контакт, који је он уградио као заштиту против лопова. Чак је држао и пластични пиштољ-играчку у “фићи”, да би се лопови уплашили. Деда никад није дао да возим његов аутомобил док је он жив. Наравно, из страха да не погинем у њему за његовог живота -  “А ја кад одем горе, ти га вози колико хоћеш, само ми запали свећу с времена на време”, причао је. Наравно, то је и други, битнији разлог зашто сам га рестаурирао. Кроз тог “фићу” живи и успомена на мог деду. Није исти као пре, бољи је, онакав какав би деди био леп и како мислим да би он био поносан. Кад сам започео са рестаурацијом, журио сам да га што пре скоцкам, региструјем и онако сјајног паркирам код баке у двориште - да јој видим осмех на лицу и вратим лепе успомене. Разумете зашто журба - искрен је Марко.

Нема цену - није на продају

Иако је овај “фића”, за једног половњанка био у одличном стању у односу на “каквих све има”, много пута се Марку смркло пред очима кад га је припремао за рестаурацију. После свега, најчешће га питају “Колико сад вреди?” Одговор је, како каже - “Не знам, неће се продавати”. Друго питање је “Како се сналази за делове?” Каже - лако и јефтино за лоше, тешко и поскупо за добре. Све се може пронаћи, али захтева време, а из искуства зна да се лако може купити нов браник за 50 евра, са роком трајања од неколико киша.

- Делови се могу наћи, има још добрих старих механичара који су занат испекли на “фићама”, али лимарија је проблем, ако желите да траје дуго. Једноставно, ауто-лимари не желе да раде “фиће”, јер не знају шта их чека док не почну са радом - па не могу ни формирати јасну цену. Кад би радили на сатницу, то би тек била папрена цифра. Имао сам срећу да нађем лимара који га је радио девет месеци, у паузама, кад му је досадно, и доживео је то као “пројекат”, а не као “посао”. Доста тога није фабрички, али сам радио тако да га за 30 минута могу вратити у фабричко стање. Највећи број модификација нису очигледне нити лако видљиве, али доприносе комфору. Радио сам га тако како сам мислио да га је требало производити, радио сам га за себе, а не да би имао високу каталошку вредност. Нисам још ишао на ауто-скупове, јер сам га ове године коначно средио и регистровао, а и све такве манифестације су отказане због короне. Свакако ми је циљ да направим туру по западној Европи са њим. Наравно, кад се ситуација стабилизује - поручује Марко.

Како је возити “фићу”?

- Вожња изазива пажњу, што ми није био циљ. Старији возачи кажу да га је тешко возити, али то зависи у каквом је стању. Ако је утегнут и механички као из фабрике, онда је вожња посебно искуство, као вожња картинга: мало, брзо, агилно, и поприлично шашаво. Укратко, лош “фића” је као комарац - непријатно зуји, нервира, лети споро и хаотично, један јачи ударац и остави флеку. Добар “фића” је као златни ретривер: живахно, блесаво, окретно створење које живи да би се играло са власником - описује Марко Косорић

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, ШАБАЦ - Највише новозаражених у Крупњу

У МАЛИ - Мини-пешачка зона

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ПОЛА ВЕКА ЛЕШНИЧКИХ “КОНДОРА” - Били су прозор у нови свет

Ретки су градови, а још ређе варошице у Србији, па и свету, које се могу похвалити рокенрол традицијом дугом пола века. Лешница то с поносом чини захваљујући својим “Кондорима”, групи која је давне 1970. године зачела музичку чаролију којом је генерације даривала, чинила их срећним и створила причу која траје и после пет деценија.

Прошло је тачно десет година од великог “повратничког” концерта у Лешници када су на стадиону ФК “Борац” чланови групе “Кондори”, после неколико година паузе од игранки, успели да окупе више од хиљаду људи, поштовалаца рокенрола и музике која их заједно чини “вечно младима”. Обележавали су тада четири деценије постојања, јубилеј вредан пажње и подсетили да су један од најдуговечнијих састава не само у овом делу Србије. Од тада је, као дланом о длан, пролетело још десет лета, а “Кондори” и даље трају и прича о њима добија нове детаље.

Рођендан на Ивањдан

План је био да пола века “Кондори” обележе, као и увек, 7. јула, на свој рођендан, али због околности насталих услед коронавируса, он је покварен, а “озбиљна прослава” одложена за неке боље дане. Међутим, редовна проба у пола осам, тог дана ипак није отказана.

- Ко би рекао да ће нас после толико година и различитих препрека које смо преживели током пола века свирања, у прослави јубилеја спречити вирус за који нико до сада није знао ни да постоји, а који је толико опасан и односи животе. Наше игранке на Ивањдан нису могли да спрече ни нестанци струје, ни политичке заврзламе, ни ветрови и олује, болест чланова, па ни ратови које смо оставили иза нас, а сада некаква корона то успева. Ипак, ми смо одржали традицију окупљањем у просторији у којој годинама имамо пробе и тај дан обележили скромно, без свирке, коју остављамо за август или септембар, ако све буде како треба - каже гитариста Слободан Маринковић Роки.

Басиста Миленко Шовић и бубњар Драган Симић Шабан преостали су део ове, сада тројке, коју су у међувремену заувек напустили гитариста Слободан Криваја Окац (2016) и перкусиониста Славко Савић Роги (2017). Како кажу, управо због њих и очувања сећања на дане проведене уз музику, наставиће да свирају докле год то буду могли. Музика их је учинила вечним пријатељима, али им је омогућила и да стекну бројне поштоваоце од којих данас неки живе у Београду, Новом Саду, Шапцу, Краљеву и широм планете.

- Желели смо да ове године буде посебно окупљање, сви ти другари из далеких крајева су рекли да ће доћи само због нас и нашег великог јубилеја, али, ето, све се изјаловило и тога, нажалост, нема. Планирали смо и објављивање монографије, али и то смо одложили. Ако нас послужи здравље и ово с короном прође, надамо се да ћемо до краја јубиларне године све планирано постићи - поручује бубњар Драган Симић.

Музичка историја

Лешнички “Кондори”, први наступ су имали 7. јула 1970. године, а на њиховом репертоару биле су песме група “Динамити”, “Црвени кораљи”, “Златни акорди”, “Про арте”, а од страних, хитови “Криденса”, “Битлса” или “Шедоуса”. Њихове игранке за Нову годину или 29. новембар посећивали су млади из Лознице, Бање Ковиљаче, Шапца, али и из Београда, Новог Сада и Сарајева. Многим млађим музичарима су крчили стазу и оставили неизбрисив траг у рокенрол историји Јадра, Подриња и Мачве, овековечени су у књизи “ЛОзнички РОКовник”, а о утицају на његов музички пут писао је и Чедомир Рајичић - Чеда Чворак у својој монографији “Преко трња до звезда”, присећајући се 1977. године и своје прве од уштеђевине купљене електричне гитаре.

- У то време центар свих дешавања у регији одвијао се у варошици Лешници, где су већ много година пре мог “открића” свирали “Кондори”. Били су, на неки начин, моји тадашњи узори и мој прозор у нови свет. И не само мој. Нема тога ко је посећивао те игранке, а да их и данас не носи, као некакво благо, у срцу и памћењу. Музичким очима гледано, они су имали права појачала и гитаре. Окац је имао добру копију “фендер стратокастера” и “хонер” појачало, а Роки “фендер басмена” и “фендер пресижн бас”. Шабан је свирао на добром “аматију”.  Имали су посебно озвучење за вокале - записао је Чеда Чворак уз детаљан опис суботњих игранки “Кондора” и концерата на тадашњи Дан устанка у Србији.

Занимљиво је то да се нико од чланова “Кондора” није професионално бавио музиком, већ су међу њима графички радници, металци, машинци, а једини “факултетлија” био је Окац Криваја. Осамдесетих година су се окренули другој врсти музике и другим пословима, али током деценија постојања група је увек неговала љубав према “забавњацима”. Још увек не одустају од идеје да на некој од наредних свирки окупе све парове који су се упознали баш на њиховим игранкама, а зна се да су они данас расути широм Србије, Европе, Америке и Аустралије.

Нове снаге

У “Кондоровом гнезду”, како каже гитариста Роки, излегли су се птићи, нове групе које настављају путем старијих колега. Лешнички “Кондори” су утицали на настанак прњаворско-лозничке “Свеже крви”, као и млађих лешничких састава “Црна стрела” и “Аполо”.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

У ТРИЈАЖНОМ ЦЕНТРУ – Није лако онима испред, а ни онима унутра

ЛОЗНИЧАНИН ДЕЈАН ЈОВИЧИЋ ПОБЕДИО КОРОНУ - Танка нит ме одржала у животу

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ТУРСКА КУЋА У ЗАЈАЧИ - Грађена за векове, лагано пропада

Тачан датум изградње није познат, као ни градитељ, али оно што је извесно то је да се у Зајачи налази једна од најстаријих кућа у лозничком крају и да датира још из времена Турака. Мештани кажу да је зато и позната као Турска кућа иако је касније у њој била и сеоска школа. Нажалост, као и много сличних грађевинских објеката који сведоче о историји и култури, о животу људи кроз векове на овим просторима, и стара кућа је поприлично начета зубом времена.

Оно о чему се и данас прича у овом рударском месту то је да је њен власник био Турчин и да је морао бити изузетно имућан јер овако велике и на тај начин грађене зграде није било у околини. Познато је да је кућа потом прешла у власништво породице Стефановић, да је у њој дуго била основна школа и да је кров реновиран 1864. године, за шта постоје и писани трагови.

- Та година је уклесана на једној дрвеној греди, када је грађа мењана. На основу тога, претпоставља се да је сама кућа знатно старија, али тачан датум изградње никоме није познат. Деценијама уназад се прича да се одавде градило много других мањих објеката, да је у кући била некаква база. Неки чак помињу и изградњу Троноше, што је непојмљиво, мада сам стил градње указује на значајну старост. Нигде нема ексера, греде су везиване дрвеним клиновима и усецима званим “ластин реп”. Зид у подруму је раван као стакло, сваки камен се види. Споља је мало крпљена, али унутрашњост је идентична као и када је саграђена. Вредност куће је у њеној старини и квалитету градње. Није то пруће, блато и ћерпич, већ чист камен за хиљаде година - испричао нам је Милан Матић, први комшија најстарије куће у Зајачи.

Како је објаснио, то је типична турска кућа, а такви су и називи просторија, од оџаклије, места где се налазио оџак и ложила ватра, преко ћилера, односно оставе, до тавана. Кућа је сва од ситног камена и живог креча, од темеља до крова. Димензије су јој 15 пута 12 метара, што је за оно време вероватно било, у односу на друге куће, веће него данас солитер. Матић прича да су се на плафону доскора појављивали цртежи, попут фресака па народ мисли да је можда некада ту била и црква, али поузданих података ни о томе нема.

- То су кругови, можда украси, ко то сада може знати. Иначе, школа је ту била смештена до после Другог светског рата, док није отворена у Воћњаку, а мој таст је ту похађао наставу као и многи који су рођени почетком тридесетих година прошлог века. Нисам рођен у Зајачи, овде сам се доселио, али живот проводим поред ове несвакидашње грађевине и жао ми је што пропада - искрен је наш саговорник.

Он каже да су се за кућу распитивали људи из Етнографског музеја у Београду, али пошто зграда има више наследника, до неког договора о њеном очувању није дошло. Иначе, по причи мештана, сви Стефановићи из овог краја потичу из те куће, али фамилија се временом расула тако да је данас њена судбина неизвесна. Људи причају да је тај први власник Стефановић био писар код аге и када су се Турци повлачили, њему је остала кућа. Да ли му је ага поклонио или је он убио агу, то нико не зна.

У то време једна од највећих кућа у јадарском крају имала је савремене детаље, браве и окове од кованог квожђа, капке на прозорима, простране собе, као и занимљив “висећи” тоалет. Многи мисле да је то тераса, али отвор на дрвеном поду указује на то да се на том месту обављала нужда, а Штира, која је протицала с те стране куће, све је природним путем носила даље. Дебљина зидова је 80 центиметара, од подрума до крова. На штоку поред прозора има толико места да може човек да легне. Температура је унутра била увек иста, и зими и лети. Тако је било док се кров није урушио и прозори разваљени.

- Зидови су толико квалитетни да би могли служити још сто година. Само кров да се санира и промени, кућа би служила још оволико. У подруму су греде здраве као да су јуче постављене. Црвени се храстовина, као нова, тешко се и сада може наћи на тржишту тако здраво и квалитетно дрво. То су само јаке газде могле да изграде - поручује комшија Матић.

Записана у три филма

Занимљиво је то да је Турска кућа остала забележена и на филмској траци. Неки кадрови из филмова “Повратак у завичај”, “Рафал у небо” и “Клопка за генерала” уписали су је у вечност југословенске кинематорграфије.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

АНКЕТА - Како проводите време док траје корона?

СТЕФАН ПУРТИЋ ПОНОВО У ИНЂИЈИ – Верујем да можемо много

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

У ТРИЈАЖНОМ ЦЕНТРУ – Није лако онима испред, а ни онима унутра

Онима који дођу испред Тријажног центра Дома здравља ‘’Др Миленко Марин’’ са високом температуром, кашљем и свим осталим симптомима које им је, можда, донео коронавирус, сигурно није лако. Поготово још ако морају да чекају на ред сатима, на врућини, док се жива пење на тридесет и кусур. Уз сву ту унутрашњу и спољну врелину, муче човека и неизвесност, зебња да ли је позитиван, где ће бити послат и још милион ‘’шта ће бити’’.

Није лако њима, али ни онима унутра који треба да их прегледају и установе да ли су заиста негде ‘’закачили’’ корону, или нису. Да поставе не само тачну дијагнозу него и да ураде и све остало што је предвиђено као део посла медицинских радника откако су изашли на мегдан вирусу са каквим се медицина до сада није срела. Вирусом који се понаша нетипично и хара и током летњих месеци, чини се све јаче. У тријажном центру раде четири медицинске екипе. Када им почне смена морају обући комплетну заштитну опрему,  скафандере, визире, рукавице, маске и од момента када све то ставе на себе све до завршетка смене нема скидања. Они немају паузу ни за шта јер би морали да скину опрему, што је много теже него је облачити пошто је тада већ контаминирана. Сатима се не пије вода, ништа не једе, само се ради док се испод све те заштите човек просто ''кува''. Простор у коме су не сме да буде климатизован. Међутим, све то не сме да утиче на оне који примају потенцијалне ковид пацијенте и морају да их прегледају стрпљиво, пажљиво и свакако професионално. Колики је то посао илуструје податак да је последње седмице свакога дана кроз тријажу прошло више од сто, а у петак рекордна 163 пацијента. Какав је поступак приликом пријема пацијента за портал ЛН објашњава Валентина Петровић, представница за односе са јавношћу Дома здравља.

- Грађани који имају акутне респираторне инфекције јављају се у Тријажни центар где се процењује њихово стање. Први су физикални преглед и мини епидемиолошка анкета, да се процени ризик за инфекцију ковида. На основу тога доктор процењује да ли се раде лабораторијски налази, најчешће да, и снимање плућа. Снимак се електронски шаље пнеумофтизиологу који га очита и затим доставља у тријажу. Тако један пацијент практично има два прегледа, два контакта са доктором због чега цео поступак траје мало дуже, сат, до сат и по. Онда се процењује да ли пацијент иде у самоизолацију, прима терапију. Консултује се инфектолог у случају када пацијент мора у Инфектолошку амбуланту. За све који имају пнеумонију, лекар у разговору са инфектологом и пнеумофтизиолог одлучује каква ће бити терапија и наредни кораци. Тријажни центар ради од 7 до 20 сати, али сви који су ушли у систем се не враћају док се не заврше сви прегледи. Деси се, нарочито у последње време, да медицинске екипе свако вече остају до 22, 23 сата, а у петак су биле до поноћи. За сваки узет брис мора да буде урађена епидемиолошка анкета која подразумева онлајн попуњавање шест страна. После смене ради се целоупна администрација да се тачно евидентира и зна који је пацијент где упућен. Углавном, кући се не одлази док сав посао за тај дан не буде комплетно завршен – дочарава она рад особља тријажног центра.

Улаз у Тријажни центар мора да буде најближи улици што је у Дому здравља испоштовано, да се не улази из унутрашње стране болнице због укрштања такозване ‘’зелене’’ и ‘’црвене’’ зоне. Посао је сложен, одговоран и нимало лак, а из Дома здравља поново апелују на грађане за стрпљење, свесни да није лако ни њима док чекају, али ни лекарима, и да само кроз заједничко разумевање и сарадњу могу помоћи једни другима да све буде урађено на ваљан начин.

Никоме није лако у борби са коронавирусом, људски је бити уплашен, нервозан, нестрпљив, али непријатељ је заједнички. Можда би свима помогло да се повремено сете како је ономе другом, лекари да се ставе у положај пацијената који сатима чекају пуни зебње испред Тријажног центра, а грађани  у кожу лекара који на јулској врелини, раде у скафандерима. Корона се мора победити. Заједнички.

Т.МС

ПРОЧИТАЈТЕ И...

БЕРБА БОРОВНИЦЕ – Одлични и род и цена

У ТРИЈАЖНОЈ АМБУЛАНТИ – Рекордна 163 пацијента

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧАНИ ТАМАРА И МИЛОШ ЂУРИЧИЋ - Од старих праве нова бицикла

О лозничкој “Цикло-гаражи” прича је почела да се шири пре пар година, у време када је основано Планинско бициклистичко друштво “БицикЛО”, а све више љубитеља двоточкаша почело чешће да их користи, рекреативно, али и за лакше обављање послова у градској вреви. Сервисирање бицикала за Милоша Ђуричића (39) била је страст и пре тога, али управо оснивањем удружења и ширењем његових активности на терену, муштерије су почеле све чешће да га посећују

Рад удружења “БицикЛО’, Милош Ђуричић је са својим колегом Зораном Богићевићем базирао на представљању брдско-планинских бициклистичких (МТБ) стаза лозничког краја, али и организовању групних вожњи на Гучеву, Церу, Борањи, Јагодњи, Троношким и шумама Тршића. Поставили су путоказе и израдили мапе свих тих стаза, што је олакшало многим бициклистима да уживају у природи свог завичаја, али и онима који са стране долазе у Подриње, Јадар, Поцерину или Рађевину. Од ситних поправки и комплетног сервисирања бицикала у “Цикло-гаражи”, Милошу се изродила идеја да са супругом Тамаром (31) покрене сасвим нову делатност - репарацију и претварање старих у потпуно нова превозна средства која се покрећу педалама. У малој радионици, у дворишту породичне куће, први бицикл под етикетом “Lucky Wolf Cycles” створен је почетком ове године, а оригинални рад супружника препознат је и у Траг фондацији која им је недавно доделила прву награду на конкурсу “Зелене идеје”.

- Овакви модели “singlespeed” бицикала су популарни у свету, а супруга и ја смо искористили своје способности и склоности ка неким другим занимањима, у односу на оно за које смо се школовали, да створимо нешто слично, али оригинално. Тамара је инжењер заштите животне средине, а ја мастер аналитичар заштите животне средине, тако да обоје имамо звање оних који брину о околини у којој живимо, а бициклизам је само једна карика у њеном очувању. Поправљајући различите моделе, од обичних до изузетно скупих, планинских и тркачких, под руке нам је дошао и један старији модел друмског бицикла. Њега смо потпуно рестаурирали, уникатно обојили и одлучили да се тиме озбиљније бавимо - прича Милош.

Тако су кренули да трагају за квалитетним рамовима, јер они представљају основ сваког бицикла, водећи рачуна да они буду једноставни, од челичне легуре и са класичном геометријом, чврсти, али и удобни.

- Тамару су боје и дизајн одувек привлачили, тако да није било већег убеђивања да офарба један модел који сам с уживањем сервисирао. Тако је све почело. Иначе, процес није кратак и за претварање старог у “нови” бицикл, потребно је неколико дана озбиљног рада - објашњава наш саговорник и додаје да рамови које они “узму у своје руке”, најпре пролази кроз процес потпуног уклањања старе боје.

Следи наношење подлоге, фарбања и лакирања, а како истичу Ђуричићи, ниједан рам обрађен у њиховој радионици није исти као претходни. Комбиновање боја је резултат Тамарине инспирације и сваки обојен рам је уникатан, док Милош наставља процес уградњом нових делова. Све склапају ручно, што њиховим производима даје додатну вредност. Највише се радују када им неко донесе стари бицикл с којим је превалио километре, или га је наследио од некога старијег, а жели да од њега добије нешто сасвим нови и другачије.

- Још када виде неки од модела које смо већ урадили, тешко се одлучују какав би желели за себе. Уз нашу сугестију, увек дођемо до најбољег решења - прича Тамара и додаје да у Србији има људи који се баве репарацијом, углавном тркачких бицикала и њиховим враћањем у првобитно стање, али да су они за сада једини који праве “синглеспеед” бицикле од старих бицикала.

Обоје наглашавају да су најсрећнији када на крају испробају бицикл и “чују његов звук”, као резултат свог труда. У перспективи им је да од “Цикло-гараже” направе предузеће, а кроз удружење остваре циљ да бицикл буде у већој употреби јер представља идеално превозно средство у граду. 

С. П.

Фото: Приватна архива

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ОПШТА БОЛНИЦА – Стигао дигитални рендген апарат

‘’РИО ТИНТО’’ – Одобрено даље финансирање пројекта ‘’Јадар’’

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

У ДВОРИШТУ ПУРИЋА - Родила лешничка банана

Више од три године прошло је откако је породица Пурић из Лешнице у свом дворишту засадила стабло банане, а ових дана обрадовали су их и први плодови. Кишно време и мало сунчаних дана током последњих месеци нису спречили тропску биљку да се одржи и “изнесе” свој род. Пурићи се радују што ће коначно моћи да уберу своје банане, за које тврде да ће бити лепше од оних што стижу из увоза.

- Ето, ово је четврта година како је негујемо, штитимо преко зиме и с нестрпљењем ишчекујемо да угледамо плод. Овај пут се то и остварило, а док у комшилуку уживају у плодовима трешања, јагода, вишања и кајсија, ми се надамо да ћемо их почастити првим домаћим лешничким бананама - каже Милан Пурић.

На брижљиво чуваном стаблу банане нанизало се педесетак плодова, а наш домаћин каже да очекује да их буде барем дупло више и додаје да у дворишту успева и друго медитеранско воће. Мандарина је рађала и прошле године, педесетак плодова, а и киви је добро “бацио”, више од педесет килограма. Плодови су, каже, били крупни, а смоква такође одлично успева и доброг је квалитета.

- Банану је донео отац Драгомир, добио је од колеге, а мислим да је стигла из далеке Индије. Засадили смо је и примила се. Радујемо се и једва чекамо да пробамо њен плод, поделићемо деци по комшилуку јер сви знају да имамо банану али још увек нису видели како изгледа када и роди. Најрадоснији су синови Филип и Петар и ћерка Милица, који већ планирају колико другара ће моћи да почасте - поносан је Милан.

У међувремену су расадили још три стабла банане и, како се надају, за коју годину ће имати довољно да их више неће морати куповати у пиљарама или маркетима. Кажу да се њихова упорност исплатила, али да им приоритет није био материјалне природе. Воле биљке па им је цело двориште уређено као права ботаничка башта. Уживају у томе и поручују да ако желите да имате нешто лепо у дворишту, морате се томе посветити с љубављу и пажњом. Код Пурића су сви ангажовани у одржавању куће и окућнице, па зато ова породица с поносом и показује својим гостима цвеће, уредне стазе, фонтану и воће, какво други у крају немају.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОСЛЕ ПОПЛАВА – Вода однела више од 160 милиона динара

ДОМ ЗДРАВЉА ''ДР МИЛЕНКО МАРИН'' – У Тријажну само са одређеним симптомима

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

август 08, 2020 423

НАШИ СМО - Миш и мачка

Свих 250 посланичких мандата верификовани су у понедељак, 190 присутних положили су заклетву и отишли кућама да сачекају исход политичког договора ко ће се придружити власти, а ко ће спасавати част демократије глумећи опозицију. // Сад, неко ће рећи да је ово…
авг 01, 2020 371

НАШИ СМО - Мрском Ковиду,

Нормално да нема на почетку, оно класично “драги” јер све јеси, али драг ниси, нити ћеш бити. Појавио си се непозван, дошао на своју руку, онако подмукло, кукавички, да нико нити види, нити чује и онда почео да правиш хаос. Долазили су твоји рођаци и пре, нажалост, имаш велику породицу, али нису…
јул 25, 2020 1212

НАШИ СМО - Студент

Ако изузмемо страхотне информације о коронавирусу које нас засипају протеклих дана (и месеци) и стварају осећај да сви живимо у једној глобалној болници, једна вест је изазвала велику пажњу нашег грађанства а односи се на председника Србије Александра Вучића којег, узгред буди речено, не гледамо…
јул 18, 2020 1619

НАШИ СМО - Памет у главу

После шест месеци трајања ретко ко се неће сложити да је ову годину дефинитивно требало прескочити, преспавати, било како заобићи јер је, изгледа, збиља решила да нам тотално загорча живот. Ова корончина, невидљива, а немилосрдна, успела је да нас избаци из шина и готово да нема онога што није…
јул 11, 2020 1142

НАШИ СМО - Магла

Док будете читали овај текст, требало би да знате да је писан иза поноћи у уторак и да је у време његовог настајања све било магловито као под сузавцем који је у то време испаљиван испред Скупштине Србије и РТС-а. И као што бива са густом маглом која се полако диже, тако ће и за који сат или дан…

Репортажа

авг 10, 2020

МИОДРАГ МИШКО СЈЕКЛОЋА ПОБЕДИО КОРОНУ - Знао сам - морам се борити

Само онај ко се ухватио укоштац са ковидом-19 зна како му је било, а свака прича је…
авг 09, 2020

СТЕФАНОВИЋИ У ТАНДЕМ ВОЖЊИ - На два точка и са четири педале

Када су се први пут провозали Лозницом на бициклу “за двоје”, брачни пар Слађана и Живко…
авг 07, 2020

НАСЛЕДИО “ФИЋУ” СТАРОГ ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ - Дедовина која нема цену

Само онај ко је возио аутомобил “националне класе”, може разумети љубав према легендарном…
авг 06, 2020

ТУРСКА КУЋА У ЗАЈАЧИ - Грађена за векове, лагано пропада

Тачан датум изградње није познат, као ни градитељ, али оно што је извесно то је да се у…
јул 30, 2020

ЛОЗНИЧАНИ ТАМАРА И МИЛОШ ЂУРИЧИЋ - Од старих праве нова бицикла

О лозничкој “Цикло-гаражи” прича је почела да се шири пре пар година, у време када је…
јул 19, 2020

ТРАГОМ СТАРЕ ФОТОГРАФИЈЕ - Пре 110 година Лозничани дочекали први воз

Уз помоћ бројних старих фотографија Лознице, од којих се неке могу видети у Музеју Јадра,…
јул 17, 2020

ВИДОЈЕ ВЕСЕЛИНОВИЋ ПОМАЖЕ НА СВОЈ НАЧИН – Прави и поклања визире

Мада није из Лознице, добар део времена проводи овде, радећи као скретничар на железници,…
јул 14, 2020

ПОЛА ВЕКА ЛЕШНИЧКИХ “КОНДОРА” - Били су прозор у нови свет

Ретки су градови, а још ређе варошице у Србији, па и свету, које се могу похвалити…
јул 11, 2020

У ТРИЈАЖНОМ ЦЕНТРУ – Није лако онима испред, а ни онима унутра

Онима који дођу испред Тријажног центра Дома здравља ‘’Др Миленко Марин’’ са високом…
јун 30, 2020

У ДВОРИШТУ ПУРИЋА - Родила лешничка банана

Више од три године прошло је откако је породица Пурић из Лешнице у свом дворишту засадила…

Грми Ло

авг 12, 2020

ДАН МЛАДИХ У СКЛАДУ СА СИТУАЦИЈОМ - Из невоље извући најбоље

За разлику од претходних година, Дан младих у Лозници данас (12. август) је обележен без…
авг 11, 2020

КОНКУРС  ЗА МЛАДЕ – Дијалог за будућност

УНИЦЕФ у Србији отворио је конкурс за онлајн UPSHIFT радионицу у оквиру заједничког…
јун 19, 2020

ДРУГИ ДЕФИЛЕ МАТУРАНАТА ЛОЗНИЦЕ – А сада озбиљно

Ако није могло у мају због епидемије коронавируса, може у јуну. Други заједнички дефиле…
јун 19, 2020

НЕ/ВИДЉИВИ ГРАД ЛОЗНИЦА – Историја различитости у аутобусу

Богатство једног града и једне земље мери се и богатством култура и етничких…
јун 19, 2020

ПРЕД ВУКОВИМ ДОМОМ КУЛТУРЕ – Исцртали невидљиве мапе града

Група лозничких средњошколаца, ученика Гимназије ''Вук Караџић'' и Средње економске школе…
јун 18, 2020

ДВЕ ПРЕДСТАВЕ У ЈЕДНОМ ДАНУ – Оживљава невидљива Лозница

Испред Вуковог дома културе данас (18. јун) у три и у амфитеатру Цркве Покрова Пресвете…
мај 22, 2020

ДА ЛИ СТЕ ИКАДА ВИДЕЛИ НЕШТО СЛИЧНО? – Гавран који говори

Ако дођеш у ''Рајску долину'', ботаничку башту Живка Панића из Липнице, одушевиће те, баш…
мај 21, 2020

ИВАНА ЈЕ ПОБЕДИЛА ТУМОР, САДА ПОМАЖЕ ДРУГИМА – Подршка ''Родитељском кутку''

Много је оних који нису успели да победе опаке болести, попут рака, али постоје и људи…
мај 13, 2020

ОНЛАЈН ШКОЛА И ПРИПРЕМА ЗА ФАКУЛТЕТ – Стварност се вратила

Опште прихваћена теза је да онлајн учење не може никада заменити школске клупе. То је, у…
мај 02, 2020

ПРЕПОРУКА – Уживање уз ''Кућу од папира''

''La casa de papel'' или ''Money heist'' (''Кућа од папира'') је серија која је освојила…
апр 24, 2020

АПЕЛ ЈУТЈУБЕРА - Остани код куће

Лознички јутјубер Иван Трифуновић, члан омладинске редакције Лозничких новости - Грми Ло,…
апр 12, 2020

ДА ЛИ ЗНАШ ШТА ЈЕ БАЈКОТ? - Нова значења потрошње

Шта је прва ствар која ти падне на памет када чујеш реч - активизам? Да ли су то…
апр 10, 2020

КРУПАЊСКИ ВОЛОНТЕРИ – Осмех испуњава срца

Да ли си се икада запитао ко су волонтери и шта је, уопште, волонтирање? Ако јеси, онда…
апр 08, 2020

КАКО ЈЕ БИТИ: ЛЕКАР ХИТНЕ ПОМОЋИ - Љубав неутралише све што је лоше

Латинска пословица каже ''Отклонити бол божанско је дело'', а Немања Милићевић, лекар…
мар 29, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ У ВРЕМЕ САМОИЗОЛАЦИЈЕ – Интернет не може да замени стварност

Од увођења забране кретања од 5 ујутру до 17 часова, свет више не личи на оно што је био.…
мар 25, 2020

ЗА ВРЕМЕ КУЋНЕ ИЗОЛАЦИЈЕ - Путовање на странама књига

Ових дана међу корисницама и корисницима фејсбука, посебно онима који су у читалачким…
мар 24, 2020

РЕАКЦИЈА НА МОГУЋНОСТ ДА СТУДЕНТСКИ ДОМОВИ ПОСТАНУ КАРАНТИН - Студенти се противе

Група студената Универзитета у Београду изразила је незадовољство због могућности да се…
мар 22, 2020

БЕСПЛАТНИ КУРСЕВИ АМЕРИЧКИХ УНИВЕРЗИТЕТА - Учење од најпрестижнијих

Много је начина на које можеш провести време у изолацији. Неки ће овај период искористити…
мар 04, 2020

У СУСРЕТ УПИСУ НА ФАКУЛТЕТ - Моје припреме у Београду

Исхитрене одлуке, оне непромишљене, често умеју да обавежу и натерају на бесповратна…
мар 02, 2020

ИЗЛОЖБА О СУДБИНИ АНЕ ФРАНК – Да прошлост не постане будућност

У Средњој економској школи данас (2. март) је отворена изложба ''Ана Франк – историја за…
мар 02, 2020

У СРЕДЊОЈ ЕКОНОМСКОЈ ШКОЛИ – Ана Франк – историја за садашњост

Изложба ''Ана Франк – историја за садашњост'' биће данас (2. март) у подне отворена у…
мар 01, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Аудиција за школу глуме       

Због великог интересовања бесплатна школа глуме поново ће бити организована у Омладинском…
феб 27, 2020

ПРИПРЕМЕ ЗА МАЛУ МАТУРУ – Рекордан број пријављених

За припремну наставу из српског језика и математике за полагање мале матуре, коју…
феб 19, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Припремна настава за мале матуранте

Припрема ученика осмих разреда основних школа са подручја Лознице за полагање мале матуре…
феб 15, 2020

СВЕТСКИ ДАН ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД РАКА – Најважнија је позитивна енергија

Светски дан деце оболеле од рака обележен је данас (15. фебруар) испред Вуковог дома…
феб 13, 2020

У СУБОТУ ИСПРЕД ВУКОВОГ ДОМА - Нека победе деца

Светски дан деце оболеле од рака, 15. фебруар, биће обележен у суботу испред Вуковог дома…
феб 12, 2020

У ОРГАНИЗАЦИЈИ КОМСА - Одржана прва ‘’Школа за јутјубере’’

Србија је добила групу младих који су званично завршили ‘’Школу за јутјубере’’ која је…
феб 05, 2020

ПРВА „ШКОЛА ЗА ЈУТЈУБЕРЕ“ - Шанса за младе јутјуб креаторе   

Једанаест младих јутјуб аматера из Србије, узраста од 15 до 18 година, добило је прилику…
феб 05, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ И МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ – Да знаш да ли те лажу

Шта је медијска и информациона писменост, имало је прилику да сазна једанаесторо…
феб 03, 2020

РУКОМЕТАШИЦА ЂУРЂИНА ВУЧЕТИЋ ЗА ГРМИ ЛО - Спорт се може само кад се хоће

Спорт је потребно волети срцем. Прави пример за то је седамнаестогодишња Ђурђина Вучетић,…
феб 02, 2020

МЛАДИ ЛОЗНИЧАНИ ИСТРАЖУЈУ ИСТОРИЈУ ''ВИСКОЗЕ'' – Зашто су људи били срећнији?

У оквиру пројекта "Изван поглавља, приступ различитостима", који спроводи невладина…
феб 01, 2020

ОДРЖАН ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР ''МЕМОРИЈАЛ ДАМЈАН РАШЕВИЋ'' - Вин бету пехар, победа свима

Хала Установе за физичку културу ''Лагатор'' јуче (31. јануар) је била испуњена младима…
јан 30, 2020

КОНКУРС ЗА ИЗБОР ЗАШТИТНОГ ЗНАКА ОМЛАДИНСКЕ РЕДАКЦИЈЕ

Лого д. о. о. расписује „Конкурс за избор заштитног знака омладинске редакције Лозничких…
јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"