fbpx

ЛОЗНИЧАНКА ОСТАЛА У ШВАЈЦАРСКОЈ – Само да се вратим у Лозницу

Лозничанку Ивану Глишић (35) пандемија коронавируса затекла је у Швајцарској, а свега неколико сати пре лета којим је планирала да се врати у Србију, обустављен је авио-саобраћај. Како каже, средином јануара морала је отићи у Немачку у хитну посету породици, а потом се упутила у Швајцарску где је имала још неке обавезе.

– Нажалост, десило се тако да сам остала у месту Адлисвил, у Кантону Цирих, и нисам успела да напустим Швајцарску. Карту за авионски лет сам купила, али нисам имала среће и да се вратим у нашу земљу. Пре 12 дана ишла сам у Цирих, у наш конзулат, али ме нису пустили да уђем, само су ми преко интерфона рекли да им се обратим мејлом, што сам и учинила. Доставила сам им све тражене податке и рекли су ми да морам да чекам. То чекање сада већ предуго траје, понестало ми је новца, код куће, у Лозници, имам троје деце, а недавно сам сазнала да сам у другом стању и плашим се да се не разболим. Овај вирус се Швајцарском изузетно брзо шири, а ја немам овдашње здравствено осигурање и не знам коме да се обратим, ако до тога дође. Додатно стрепим и због тога што, и иначе, имам проблема са дисајним путевима и хроничним бронхитисом – каже Глишићева.

Колико она брине за троје деце – синове од шест и 13 година и шеснаестогодишњу кћерку, толико су и они забринути за њу и живе у неизвесности да ли ће се и када вратити. Срећом, деца се, како Глишићева каже, налазе код њеног бившег супруга, али јој недостају и желела би што пре да их види. Оно што јој је у овом тренутку најбитније јесте повратак у Србију и нада се да ће држава наћи начина да јој помогне.

 – Знам да ми по повратку следи карантин од 28 дана, али ме није брига за то, нека буде и три месеца, само да се вратим у своју земљу, да деца не морају више да стрепе шта ће бити са мном. Када се вратим кући, и ако се разболим имаће ко да ме лечи јер имам здравствено осигурање – прича Глишићева са зебњом како ће се и када окончати њен нежељено дуг боравак у Швајцарској.

Остаје јој још нада да ће ускоро из конзулата стићи добре вести.

Н. Т.

Фото: лична архива саговорнице

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ТРИЈАЖНИ ЦЕНТАР – Рано откривање заразе, правовремено лечење

ПРЕМА ЗВАНИЧНИМ ПОДАЦИМА, У ЛОЗНИЦИ НЕМА ЗАРАЖЕНИХ – Лапсус узнемирио Лозничане

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

ИЗ АЛБУМА “СА ЛОЗНИЧКЕ КАЛДРМЕ” - Лавина сећања и носталгије

Када је пре мање од годину дана отворио страницу на фејсбуку, Лозничанин Мирослав Цака Самуровић није ни слутио да ће у кратком року његове објаве постати толико праћене и, како каже, углавном, позитивно коментарисане. Албум “Са лозничке калдрме” ризница је фотографија људи, догађаја или објеката из прошлих времена, а код “пратилаца” буди давно потиснуте емоције.

Лозничанин Мирослав Цака Самуровић, некада перспективан кошаркаш а сада тренер младих екипа, пре десет месеци  први пут је “ушао” на фејсбук, отворио свој профил и почео да поставља фотографије старе Лознице које је имао у личној архиви, али и оне које је проналазио на страницама других корисника друштвених мрежа. Придружио се групи “Варош Лозница”, отворио два албума “Стара Лозница” и “Лозница и околина”, а онда су почели да пристижу први коментари, похвале и предлози за нове кораке.

- Почело је са упоређивањем некадашњег и садашњег изгледа нашег града, пре свега ради подсећања старијих суграђана како је некада изгледала Лозница у којој су одрастали, али и да се млађи корисници ове друштвене мреже упознају с прошлим временима. Кренули су први коментари и поруке подршке, али и фотографије које су ми слали људи у инбокс, па да их ја поставим. Тако сам пре четири месеца и дошао на идеју да на својој страници отворим албум симболичног назива “Са лозничке калдрме”. Ту сам постављао фотографије људи који су оставили некакав траг у нашој средини. Тај албум сам делио и преко групе “Варош Лозница” и лавина сећања и носталгије је кренула - прича Самуровић.

Он је и на својој страници објаснио да албум “Са лозничке калдрме” није замишљен да у њему буду само “легенде без мане, већ и људи који су на неки начин били присутни на улици, у кафани, на спортском терену... Људи са свим својим врлинама, слабостима и манама, као и сви ми”.  Има у овом албуму и људи који су се бавили политиком, али су пре тога били успешни спортисти, па је зато Самуровић замолио да корисници фејсбука не коментаришу њихово политичко опредељење јер постављање тих фотографија није политички мотивисано.

- Циљ ми је да се заједно подсетимо на неко време и људе, које је прошло, неких људи, нажалост, нема више међу нама, али је ово начин да они не падну у заборав. У овом политичком лудилу, дајмо мало позитивне енергије - објашњава наш саговорник и додаје да до сада и није било много негативних коментара (само два - јер неки људи нису разумели да у овом албуму нису особе без мане, већ људи различитих профила и занимања).

И баш тако, у албуму су фотографије лекара, новинара, адвоката, сликара, спортиста, музичара, као и обичних људи који су били присутни у нашим животима, једноставно, како каже Самуровић - људи са лозничке калдрме.

- Овај албум је повезао многе људе у целом свету, оне који су некада имали или имају и сада везе са нашим градом. Јављају се из Аустралије, Канаде, Америке, целе Европе јер наших Лозничана има на сваком континенту. Неке објаве имају на стотине коментара, људи пишу о својим сећањима, други се на то надовезују и све ово је постала огромна прича којој се не назире крај. Једна госпођа ми се јавила и написала како је доскора на фејсбуку годишње проводила само неколико секунди, колико да постави неку фотографију, а сада проводи сате сећајући се старог краја и драгих људи. Моли ме да ово не прекидам јер јој много значе успомене које са неким може и да подели. Сада се “инфицирала” албумом и каже да се радује свакој мојој новој објави - задовољно истиче Самуровић и додаје да се и сам радује свакој фотографији коју проналази или добија од “виртуелних” и “правих” пријатеља са лозничке калдрме, а које поставља у овај популарни албум. Сваку додатно обрађује, пре него је изнесе “на светлост дана” и свакој прилази с великом пажњом.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ОДБОЈКА – Неопходна победа

НАШИ СМО - Врата

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧАНИН ЧЕКА ЕВАКУАЦИЈУ - Спасавање студента Мирослава

Лозничанин Мирослав Марковић (22) студент је Мисури Вали колеџа у Маршалу, близу Канзас Ситија, али се ових дана налази код родбине у Чикагу где нестрпљиво чека вест да по српске студенте у Америци долази авион. Пандемија коронавируса није заобишла ни САД, а ситуација постаје све озбиљнија и жариште се полако премешта у Њујорк. Пре свега неколико дана уопште није изгледало тако.

- Био сам на пролећном распусту у Чикагу када ми је ујак јавио да Србија затвара границе. Имао сам повратну карту за мај, а он ми је рекао да ћу, и ако успем да је померим за ранији термин, остати “заглављен” у Паризу. Постојало је неколико других могућности за повратак, али сам успео да прилично јефтино узмем карту за Београд преко Истанбула. Сазнао сам да нам је продужен распуст, јавио на факултет да морам кући и рекли су ми да је то у реду, да нема ништа важније од тога и да ми неће бити замерено. Када је у Србији свануло, јавио ми се отац и разговарали смо о томе шта да радим. У том тренутку у Америци није било ништа страшно, а код нас се ширила епидемија и предузимане су озбиљне мере па ми је рекао да ћу морати у карантин, ако дођем, и да сам безбеднији овде. То је тада заиста тако изгледало па сам отказао карту, а сутрадан ми је јављено да факултет прелази на онлајн рад па сам се одмах покајао - прича Мирослав за портал ЛН.

Неизвесност је учинила своје, Марковић је помислио да се може десити да ни у мају не оде кући и уз прехладу и проблеме са синусима јавила се и температура. То је нешто што у време пандемије коронавируса никога не оставља равнодушним.

До пре неколико дана све је изгледало сасвим другачије

- Срећом, брзо се вратила на нормалу и онда сам схватио да не треба да се нервирам због онога што не могу да променим. Много ми значи то што имам где да будем и не могу довољно да се захвалим родбини због тога како ме је прихватила. Убрзо је стигла добра вест да постоји могућност да Влада Србије пошаље авион по студенте који су остали “заробљени” у САД. Одмах сам контактирао конзулат. Тражили су да брзо пренесем свима које знам и тако се за кратко време преко мене више од 20 људи нашло на списку. После сам морао да замолим све који су ми се јављали да пишу директно конзулату или амбасади јер сам се нашао у ситуацији да се малтене само тиме бавим и сада не знам колико нас има за евакуацију - прича Мирослав.

Сада с нестрпљењем чека вест из конзулата и нада се да ће му бити благовремено јављено јер, ако лет буде био из Њујорка, до тамо му треба десет, 12 сати пута. Ако Ла Гвардија, за унутрашњи саобраћај, и међународни аеродром ЈФК буду затворени, биће теже доћи до Њујорка, али, с друге стране, тамо неће бити гужве. Америка Србију не третира као земљу из “црвене зоне” инфекције па се Лозничанин у Чикагу нада да неће бити тешко да се добије дозвола за специјални лет.

У Чикагу је, иначе, првих дана била навала на продавнице, а како је сада, Мирослав не зна јер избегавају да излазе. Пре неколико дана град је прскан из авиона и грађани су били обавештени да не напуштају домове, радницима су продужене смене како би се смањила циркулација људи, али нико не зна како ће се ситуација развијати.

- Овде је систем такав да једноставно могу да кажу да се за сат времена све затвара. Зато бих волео што пре да се вратим па макар био и у карантину 28 дана. Брине ме и то да ли ћу имати интернет у карантину и да ли ћу моћи да пратим наставу јер имам одличне оцене и плашим се да ћу, у супротном, изгубити годину. Свестан сам да је здравствени ризик велики, али се надам да ћу у изолацији бити код куће. Иако бабу изузетно волим, рекао сам мојима да она са мном нипошто не сме доћи у контакт док не прође период изолације. Не бих се играо са тим. Добро се осећам, али у авиону ће бити људи са разних страна и никад се не зна - каже Мирослав.

Неизвесност је оно што највише притиска свакога, а Мирослав каже да би волео да се све то што пре заврши јер што раније дође кући, раније ће проћи и карантин.

Н. Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ЗА ВРЕМЕ КУЋНЕ ИЗОЛАЦИЈЕ - Путовање на странама књига

БЕСПЛАТНИ КУРСЕВИ АМЕРИЧКИХ УНИВЕРЗИТЕТА - Учење од најпрестижнијих

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

У ДОЊИМ БРЕЗОВИЦАМА - Јагње расте у кући

У кући Милана и Наде Петковић из Доњих Брезовица однедавно је “главни” један четвороножни љубимац. Тренутно се само мази, али кад буде порастао, тешко да ће моћи да буде оно што  је сада, кућни љубимац. Разлог је прост, јунак приче је јагње Мрвица које ће једнога дана постати ован и преводиће своје стадо по пољима овог рађевског села.

Свет је угледао пре двадесетак дана, а стигао је једног хладног јутра када га је Милан затекао насред штале, маленог, тек ојагњеног тако ситног, да није био сигуран да гледа у јагње.

- Био је много ситан, сам. Позовем супругу, обришемо га, и онда понудимо овци, али мајка није хтела да га прими. Шта ћемо, унесемо га у кућу, имали смо млека и нахранимо га на цуцлу. Једна овца се ојагњила седам дана раније па сам је помузао и тим млеком хранили смо неочекиваног госта коме смо дали име Мрвица. Имао је првих дана картонску кутију у којој је спавао, али сад неће ту да лежи већ спава поред кревета - каже Милан док у наручју држи и мази маленог овнића.

Нада све то потврђује и сваки час погледује несвакидашњег љубимца, па га помилује по глави. Она је са супругом пре две године у село дошла из Београда. Тамо је одрасла, а он је Београђанин био скоро четири деценије. Деца су остала у престоници, а они се повукли овде.

- Први пут гајимо овце. На београдском асфалту то нисмо могли, али овде имамо све услове за то.  Желели смо да имамо стадо, а сада имамо и нашег Мрвицу о коме бринемо. Хранимо га свака три сата и желимо да порасте и постане велика овца, односно ован. Био је много мален, мислили смо да неће успети, али ево га, чврст и живахан - прича Нада.

Петковићи су се подредили Мрвици за кога кажу да се буди на свака три сата да једе, блеји док их не пробуди да га нахране, а онда поново спава. Ритам је као кад стигне беба.

- Није нам ништа тешко. Уживамо да бринемо о њему. Он ће заувек остати код нас, кад порасте придружиће се стаду, али ће увек имати повлашћен третман. Има да буде са нама све док му је суђено да трчкара овим светом  прича Милан, а онда се придружује Нади да се по ко зна који пут поиграју са Мрвицом.

Како кажу њихов овнић је чист пример оне народне “роди ме, мајко, срећног па ме баци у коприве”. Малени Мрвица можда јесте у првом моменту одбачен од мајке, али је имао срећу да стигне у домаћинство људи који воле животиње и које је освојио на први поглед. Петковићи кажу да ће о њему бринути најбоље што могу и надају се да ће Мрвица такав бити само по имену, а да ће израсти у правог овна предводника. За сада је кућни љубимац каквог ретко ко има.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

СОДАЏИЈА ЗОРАН СТЕВАНОВИЋ - Нема доброг шприцера без сода-воде

АЛЕКСАНДАР МИЛОВАНОВИЋ ИСПРОБАО ФУДБАЛ У КАНАДИ - Све је лепо тамо, ал' је овде живот лепши

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ЈАСМИНА РЕШИЛА ДА ПОМОГНЕ – Шије маске суграђанима

Када је видела да по апотекама нема довољно заштитних маски, Јасмина Радојчић села је за шиваћу машину и почела да их шије сама и поклања их комшијама. О томе је ‘’окачила’’ објаву на своју фејсбук страницу, онда су почеле да стижу поруке јер маске су данас најтраженија роба.

- Нисам желела да се ескпонирам, већ да помогнем људима из окружења. Имала сам нешто материјала у кући и кренула да шијем маске које могу да се оперу, опеглају и поново користе. Онда је настао такав притисак порукама и молбе из разних делова града да сама већ не могу да испоштујем све. Радим колико могу и радићу и даље. Материјала је већ нестало, али сада људи сами доносе материјале па сашијем маске њима, а што остане шијем за друге. Шила сам маске и неким апотекаркама јер их нису имале, а свакодневно су у контакту са много људи и потребне су им. Мислим да је боља било каква него никаква заштита, а ово су маске од памучног материјала тако да могу да се откувавају и користе много дуже него ове хируршке. Људи су остали без посла, у кућама су па, ако можемо, било би лепо да помогнемо једни другима у овом кризном периоду – прича она за портал ЛН.

Како каже, она није шнајдерка, али има машину и зна да шије. Првих дана је све радила сама, од јутра до сутра па није стигла да уради маске за себе и своју породицу.  По цео дан је сама кројила и шила, али сада има помоћ пријатељице Љиљане Максимовић која кроји, а кад стигне припомогне у изради маски и син Ђорђе.

- Надам се да ће и други који то могу шити маске јер су оне људима сада много потребне. Можемо на тај начин да учинимо нешто корисно и помогнемо комшијама, пријатељима, свима којима је то потребно. Мени се јављају људи са стране, више из града него комшије. Не знам колико сам маски до сада сашила, а наставићу то да радим и даље. Волела бих да се укључе и други који имају машине, материјала и могу да шију маске – каже скромно Лозничанка која се на свој начин прикључила борби против вируса који је паралисао планету.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ГЕСТ ПРОФЕСОРА КЕРКЕЗА – За Лозницу и хотел и поликлиника

РЕАКЦИЈА НА МОГУЋНОСТ ДА СТУДЕНТСКИ ДОМОВИ ПОСТАНУ КАРАНТИН - Студенти се противе

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

СОДАЏИЈА ЗОРАН СТЕВАНОВИЋ - Нема доброг шприцера без сода-воде

Још као студент економије, Лозничанин Зоран Стевановић волео је да попије шприцер, онај прави, који се прави од квалитетног белог вина и сода-воде, никако минералне. Пре три године пожелео је да и сам почне производњу воде без које се не може замислити пиће његове младости.

Тако је почела прича под називом “Содаџија стари”, а Зоран Стевановић данас с поносом истиче да се одавде до Београда једино он бави содарским занатом, послом који је последњих деценија скоро заборављен.

- Содарство је једно од најстаријих заната и мада је Енглез измислио сода-воду, Мађари су број један у Европи по њеној производњи. Ово је традиционална стара машина из 1937. године коју сам репарирао и оспособио. Додат је само електромотор јер се некада то ручно окретало. За сат се може напунити и 200 флаша воде, а машина се не греје и може да ради 24 сата, ако треба - почиње причу о свом “новом” занату једини содаџија у Лозници.

Детаљно објашњава процес производње и каже да користи градску воду која се филтрира, пречишћава и омекшава у резервоару, одакле се пумпа у машину где се под притиском меша и у њу убацује прехрамбени угљен-диоксид (CO2).

- На крају се пуни у флаше, обичне или са сифоном. И те сифон-флаше су посебне, неколико делова се производи у Мађарској, ручица, дно и цевчица, па им је зато и цена нешто већа, али се оне могу користити више пута или једноставно заменити када се донесу на пуњење. Ово је трећа година како се бавим сода-водом, а навело ме је то што сам увек волео да попијем добар шприцер. Он је прави само ако се вино меша са сода-водом док са минералном водом то више није шприцер, то је гемишт. Код сина, који живи у Београду, на столу сам видео флашу са сода-водом и то ме подсетило на моје студентске дане па сам почео да се распитујем ко то производи и како се то ради - објашњава наш саговорник. Пронашао је старог содара из Сомбора чији је деда учио занат у Пешти и он је радио на машини из 1903. године. Стефановић каже да се на тржишту може пронаћи индустријски произведена сода-вода, али да то није ни близу овога што он и његове колеге “содаџије” раде. Додаје да данас у Београду постоје две велике содарске радње, док их у нашем ближем окружењу нема. Још истиче да сода-вода никако није замена за минералну воду и да је она, поред шприцера, добра у борби против гастритиса јер нема соли у себи. Омекшана је и нискомирална, а одлична је и за разблаживање густих сирупа и домаћег сока. Пошто у породици Стевановић сви држе до традиције, то је још један од разлога што се Зоран содарству посветио свим срцем, иако се цео живот бавио другим пословима.

- Људи су заборавили на сода-воду јер је више од 30 година није било на тржишту. Сад се полако враћа интересовање и може се пронаћи по ресторанима, како у лозничком крају, тако и широм Србије. Учествујем често на изложбама сирева и вина, манифестацијама које се баве домаћим производима, у Ботаничкој башти у Београду сам у јуну привукао велику пажњу, као и на Палићу на “Винској трци”, у Александровачкој Жупи, на Авали... Посетиоцима често објашњавам да је сода-вода одлична за варење, ублажава горушицу, а могу је пити и особе које имају повишен притисак само зато што је нискоминерелана. Може се пити расхлађена у фрижидеру без страха да ће вас заболети грло. Пошто се боце могу користити више пута, то је добро и за очување екологије, а дрвене гајбице смо такође осмислили сами јер флаше због облика и величине не могу да стану ни у једне друге којих има на тржишту - детаљан је лознички содаџија стари.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

У БИБЛИОТЕЦИ ВУКОВОГ ЗАВИЧАЈА – О грофу Сави, Србину који је променио историју

САОБРАЋАЈНА ПОЛИЦИЈА - У току појачана контрола

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

КОРОНАВИРУС У СЛОВЕНИЈИ – Дисциплина на високом нивоу

Лозничанка Нада Чупковић, која са породицом последњих година живи и ради у Копру, испричала је данас (22. март) за портал ЛН како се протеклих девет дана одвија живот на обали Словеније, али и у другим деловима ове државе. Талико су већ у самоизолацији.

- Сунчан дан је, дува бура, идеално време за шетњу поред мора... Било би, у неко „нормално“ време. Данас, као и последњих седам дана, Копар је пуст. По где ко, са маском, или шалом преко лица и рукавицама, прошета, без заустављања, без поздрава. Држимо се прописане удаљености од два метра. Тако је на улици, тако и у продавницама, природи, парку – прича наша саговорница.

Каже да је и тамо, као и у Србији, било мало шале на рачун новог вируса - „не може нам ништа“, „па то је само обичан грип“ и томе слично. Међутим, врло брзо се ситуација променила,  у року од једног дана или два.

- Већ у четвртак, 13 марта нисмо били сигурни шта ће се дешавати. Ујутру смо сви отишли у школу, на посао, а у 11 сати су почеле да стижу прве информације, да ће се обуставити настава, престати да раде фирме. Мислим да смо тек тада некако озбиљније схватили ситуацију о којој су нас извештавали из Италије. Ни Италијани нису схватали озбиљно, јер су, упркос изолацији, долазили у Копар у набавку, шетњу (Трст је од Копра удаљен око 12 километара). А код њих је већ тада „кувало“. У року од 24 сата поједини ресторани, кафићи, барови су почели да затварају своја врата како би заштитили запослене и странке. После два дана су, већ наредбом Владе Словеније, затворене све продавнице са непрехрамбеном робом, сви угоститељски објекти, трговински центри, биоскопи, позоришта. Из минуте у минут смо обавештавани о важности самоизолације – каже Нада Чупковић

Првих дана продавнице су испражњене, а затим су престале гужве

Онда су људи почели да опседају продавнице, све је било празно, иако је влада обавештавала да нема разлога за панику, да ће бити свега, објашњава она и додаје да су полице пуњене непрекидно.

- Трећи дан није било више таквих гужви. Све се мало умирило. Влада је умиривала становништво и позивала на здрав разум и опет на самоизолацију. Неки су се држали упутстава, неки не. Лепо време је мамило људе напоље, али сви смо избегавали центар и шетњу поред мора и кренули у оближње шуме, брда по витамин Д. Увођене су нове мере из сата у сат. У уторак, 17. марта, затворен је аеродром. Пар дана пре тога је обустављен локални и међуградски саобраћај, као и железница, а 19. марта, мало пре поноћи Влада Словеније је свим становницима путем СМС-а послала обавештење о увођењу забране јавног окупљања грађана. То је значило: појединачна шетња или у пару, највише пет људи и то само чланови породице. Без контаката са другим људима. Држање одстојања од два метра и тога се сви држимо. Родбина се не посећује, старијима однесемо вреће са храном до врата, чујемо се телефоном. Солидарностна мрежа се врло брзо успоставила, волонтери се ангажују на свим нивоима. Волонтерски рад у Словенији одувек је изузетно цењен а у данашњој ситуацији се показао као брз и ефикасан – детаљна је Лозничанка.

Каже да тренутно нема карантина за старије, као у Србији, и сматра да га није потребно ни уводити јер је већина Словенаца дисциплинована, одговорни су према себи и другима. На Обали се правила поштују. Становници обалних градова (Изола, Пиран, Копар, Анкаран) су били овог викенда прилично љути на викендаше из Марибора, Крања, Љубљане, који су искористили лепо време и дошли у туристички обилазак обале. Жупани ових општина су одмах одреаговали и јавно позвали све „континенталце“ из Словеније да својим доласком не угрожавају људе на Обали. Овај позив је упућен и преко јавних сервиса и из врха владе.

- Уколико се будемо држали свих правила, неких оштријих мера неће бити. Уколико их не поштујемо, следи нам ограничавање кретања само на територији своје општине. Тренутно се не примећује нека паника. Свако проводи дане у изолацији на свој начин. Судећи по објавама на друштвеним мрежама, пробудила се креативност међу људима и оно што је најважније, сачували смо позитиван дух. Уосталом, барем у Србији смо преживели све и свашта па ћемо и ово. Знам да нашем народу најтеже пада забрана дружења јер је то наша храна за душу, али ако поштујемо мере предострожноти, све ће трајати краће и без већих последица. Нико од нас не жели италијански сценаријо, зар не? Зато топла препорука: држите се упутстава, не верујте „надрилекарима“, пустите теорије завере... Тренутно је најважније да се ширење вируса држи колико, толико под контролом. Време је да се пробуди колективна одговорност према здравственим радницима, који су највише на удару, родитељима, пријатељима који спадају у високоризичне групе. Када умре само један човек, трагедија је велика, јер је то трагедија једне целе породице, уже и шире. Једино што можемо је да помогнемо да се вирус шири што спорије, како не би дошло до колапса у здравству па да, као и  у Италији, наши доктори дођу у ситуацију да морају преузети улогу Бога и одлучивати кога спашавати, а кога пустити да умре – поручује Чупковићева.

Тренутно у Словенији је званично 414 оболелих, скоро 13.000 тестираних, двоје је преминуло (старији са здравственим проблемима). У продавницама које раде од осам до 18 сати нема гужве. У куповину се одлази са унапред припремљеним списком како би задржавање у затвореном простору трајало што краће. У јутарњим терминима од осам до десет предност имају пензионери, особе са инвалидитетом, труднице. На улазу сваке продавнице је чувар са маском и рукавицама, а ту су и дезинфекциона средства. Ако заборавиш, он те подсети да дезинфикујеш руке.

- Ми смо јуче отишли без маске у продавницу, само са рукавицама, и сви су нас чудно гледали. Што се тиче намирница, пробудила се свест о употреби домаћих производа па су тако на друштвеним мрежама настале групе где се нуди поврће, воће, мед, месо са оближњих сеоских имања, храну ти доставе или дођеш сам по њу. Продавнице су увеле и могућност наручивања преко интернета. Дакле, што мање личних контаката. Школе и овде као и у Србији одржавају наставу преко различитих платформи. Интернет је основно средство комуникације. Деца поштују овај режим рада и тренутну ситуацију су схватили веома озбиљно. Многима се приближава и матура, није једноставно, значи треба радити, можда још и више, јер је акценат на самосталном ангажману ученика. Много  запослених је на чекању, за тај статус добију 80 одсто своје просечне плате из последња три месеца. Од тога 40 процената покрива држава и 60 фирма. Доста нас запослених радимо од куће, наравно, уколико нам радно место дозвољава такав рад. Од пре неколико дана се почело са дезинфекцијом улица, нема седења на клупама у парку, игралишта су закључана, или је постављена трака и све се, углавном поштује. То је једини начин да превазиђемо ову ситуацију – каже на крају разговора Нада Чупковић.

С. П.

Аутор фотографијe Наде Чупковић - Борут Јерман

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ЗАСЕДАО ГРАДСКИ ШТАБ – Затворити градску пијацу

БЕСПЛАТНИ КУРСЕВИ АМЕРИЧКИХ УНИВЕРЗИТЕТА - Учење од најпрестижнијих

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

АЛЕКСАНДАР МИЛОВАНОВИЋ ИСПРОБАО ФУДБАЛ У КАНАДИ - Све је лепо тамо, ал' је овде живот лепши

Тамо преко Велике баре живот је уређен, више новца кружи па је све сређено и подсећа на америчке филмове, али овде се лепше живи. Тако утиске са своје прве канадске авантуре преноси Александар Миловановић, фудбалер који је у мају прошле године прешао океан да би одиграо сезону у Канадској фудбалској лиги - Прва дивизија.

У Србији се првенство ближило крају када је Миловановићу приређен опроштај на Градском стадиону непосредно пред почетак утакмице и многи ће то запамтити као један од најемотвинијих тренутака на спортском терену. Са првотимцем Лознице поздравили су се пионири којима је био тренер па је ту било и доста узбуђења као и суза. У градић Ватерло је стигао средином маја, одиграо две припремне утакмице за истоимени клуб, постигао по два гола на обе, и онда је почела лига у којој се постиже много голова.

- Мислим да тамо нема утакмице која се заврши са мање од три гола. Наш фудбал је знатно тврђи и има много више тактике него тамо. Што се тиче тренинга и односа према тренинзима и игри, наша Српска лига “Запад”, у којој Лозница игра, далеко је професионалнија. Има тамо изузетних играча, али су, углавном, сви више посвећени послу него фудбалу. У лиги од десет, четири, пет клубова се издвајало по квалитету - прича Миловановић.

Клубове већином попуњавају играчи са подручја Балкана, ту су Срби, Хрвати, Словенци, фудбалери из БиХ, али међу јачим екипама су и украјински и руски клуб. Сам систем такмичења је необичан, прича Александар. Десет клубова игра лигу по двокружном систему, а онда првих осам улази у плеј-оф и састају се први са осмим, други са седмим и тако до краја. Победник тог својеврсног турнира осваја титулу.

- Практично је пласман у првом делу сезоне, пре плеј-офа, небитан. Рецимо, Воркот, клуб који је у плеј-оф ушао као првопласирани са само једним нерешеним резултатом, испао је одмах изгубивши од осмопласираног тима. Мени је недостајала и публика јер је, осим на полуфиналу и финалу плеј-офа, практично није ни било. Није фудбал тамо довољно популаран. Хокеј је друга прича - објашњава Миловановић.

Било је тешко навикнути се и на другачији стил живота, људи су више посвећени послу и заради него дружењу, а носталгија, која је загрлила Миловановића одмах по доласку и није га испуштала до повратка кући, није помагала. Временска разлика онемогућавала је честе разговоре са породицом и пријатељима, практично су се могли чути само викендом, што је било премало.

- Тешко ми је било да се навикнем, потпуно је другачији живот него овде. Превише су посвећени послу. Недостајали су ми моји и мислим да је је то превелика жртва и да не вреди толико. Био сам тамо преко лета, може да се иде у мајици и шортсу, али када падне киша и дуне ветар, леде се кости. Срећом, било је то, како су ми рекли, најтоплије лето досад, а чим сам отишао оданде, пао је први снег. Добро је да сам то пропустио јер кажу да је изузетно хладно, нарочито када дува ветар. Можда такве утиске носим јер се нисам навикоа, први пут је најтеже када се оде, а, ако одлучим да се вратим у мају, можда ће све бити другачије - прича Миловановић.

По повратку у Лозницу овај искусни фудбалер, зналац великог и малог фудбала, одлучио је да покрене школу малог фудбала Академија 23. То је нешто што недостаје Лозници, а Миловановић је надалеко познат као добар играч футсала са прволигашким искуством.

- Има доста даровите деце са којом је потребно радити добро да би се њихов дар исказао на прави начин. Тренирамо три пута недељно и то је разлика у односу на сличне школе у Србији и за сада смо окупили квалитетне играче у више генерација. Већином су то играчи који су напустили велики терен јер нису добијали довољно пажње у клубу, што није лоше за наше екипе. Мислим да је добро за играча да до 16. године игра оба фудбала и да се онда определи. Ово је нешто ново код нас и могу да се опробају и они који нису тренирали фудбал, можда зато што су мислили да немају смисла за ту игру. Мали фудбал је нешто сасвим другачије и можда им се више свиди - каже Миловановић.

Јасно, дар и труд су велики део приче на путу ка вишим резултатима, али потребно је имати и мало среће. Баш као и када се оде далеко од родног краја. Александар каже да је постао свестан колико је далек пут тек када се враћао јер је одлазак углавном преспавао. У повратку је био свестан сваког од 13 сати лета, нарочито изнад бескраја океана.

Н. Т.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ФУДБАЛ: ОМЛАДИНСКА СЕЛЕКЦИЈА ФК ЛОЗНИЦА – Биће спремни за пролећна искушења

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

БЕЧЛИЈЕ ДИСЦИПЛИНОВАНЕ – Није им потребан полицијски час

Проблеми настали избијањем пандемије коронавируса нису заобишли ни Аустрију, а у престоници ове државе становници не памте овако пусте улице и центар града који је, иначе, у свако доба године препун људи, домаћих, али и туриста. О стању у Бечу разговарали смо са Лозничанином Аксентијем Ивановићем, који последње две и по године у овом граду студира музику.

- Ситуација је слична као и у Србији, као у Лозници, што закључујем из контаката са породицом и пријатељима. Првих дана је паника кренула у трговинским радњама, али сам стекао утисак да су фрку и овде дигли наши људи јер на полицама продавница ниси могао наћи ни једну „карнекс“ паштету или кесицу „гранд“ кафе – помало у шали преноси своје утиске Ивановић.

Осим продавница, апотека и хотела у којем је повремено био ангажован, Ивановић каже да друго ништа није радило.

- Било је врло мало гостију, а од јуче (20. март) више ни хотел не ради. Концерти су отказани, као и све друге манифестације и културни програми. Разлика између Србије и Аустрије је и у томе што је овде заражено више од две хиљаде људи, а само у крају у којем ја живим знам за дванаест случаја, колико их је било до јуче. Чини ми се да је стање у маркетима мало боље него протеклих дана, стабилизује се снабдевеност тоалет папиром, брашном и шећером. Нема више јуришања на рафове – објашњава Лозничанин.

На улицама Беча, углавном, нема људи, преко дана су у кућама, мада, како нам преноси Ивановић, и тамо се дешавају спорадични случајеви кршења „правила понашања“ у ванредним условима. Јуче се, каже, могао видети снимак из парка у којем људи шетају опуштено, а онда их полиција из аутомобила, преко мегафона упозорава да се врате у станове.

 - Чујем да и Лозницом шпартају полицајци и упозоравају људе да се не задржавају на улици, ако немају потребе за тим. У принципу, у Бечу и не сме да се излази, ако немаш дозволу и потврду да радиш негде, мада продавнице раде нормално и нема забране да одеш у куповину. Ипак, људи се чувају, центар града је празан, нема живе душе, не само пензионера, већ било кога. Видео сам људе у парку како шетају са децом, али их је убрзо полиција упозорила да се врате кући. Овде је свима исто, пензионерима и осталима, па зато у Бечу и нема потребе да се уводи нека врста полицијског часа јер овде, и иначе, никога нема ноћу на улици. Превоз функционише истим редом вожње да би се обезбедио размак између путника и то је то – прича за наш портал Ивановић и поручује Лозничанима да се чувају, да буду озбиљни и савесни према себи и људима око себе.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ГРАДСКИ ШТАБ ЗА ВАНРЕДНЕ СИТУАЦИЈЕ – Забрањен рад угоститељских објеката

СПЕЦИЈАЛНА БОЛНИЦА ''БАЊА КОВИЉАЧА'' - Не примају нове пацијенте

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Ђорђе Вукмировић, професор историје, бивши ватерполиста, на Богојављење је седми пут први допливао до часног крста. Као петогодишњак је први пут препливао Дрину

Другачије није ни могло бити. Да плива научио је са четири године, а породична прича каже да је и као беба, након што би га извадили из воде, млатио и рукама и ногама и плакао гласно тражећи да га врате. Као петогодишњак први пут је са оцем препливао Дрину до аде, а са седам је почео да тренира ватерполо. У Шапцу јер Лозница нема ватерполо клуб. Ђорђе Вукмировић (30) професор је историје у Средњој економској школи, али је Лозничанима познатији као седмоструки победник богојављенског пливања за часни крст.

 - Породица је пролеће, лето и добар део јесени проводила на Кампу, а у град смо се враћали када се време поквари. Вероватно сам зато толико заволео и воду и Дрину и заиста сам био екстреман у томе. Иначе, имам урођени проблем са кичмом и лекари су родитељима рекли да треба да пливам, што мени није тешко падало. Одласци на тренинге у Шапцу нису били једноставни, возили су ме отац и мајка, кад ко може, а у петом разреду сам се преселио у Београд и прешао у Партизан - присећа се Ђорђе.

Седам пута пливао, седам пута побеђивао

Као млађи играо је на позицији бека, или крила, а после су га пребацили на центра јер, како каже, “обично дебљи иду на сидро”. Као сидраш је и завршио каријеру 2007.

Када је пливање на Богојављење обновљено у Шапцу, Ђорђа су позвали да учествује, знали су да плива и зими, али није хтео. После пар година позвали су га да плива у Сави у Београду, али ни то није прихватио, сачекао је да се богојављенски крст покваси дринском водом.

- Ни када сам био мали родитељи ми нису бранили да запливам Дрином усред зиме, држали су се става - ако ти је хладно, нећеш улазити. Када је свештеник Милета Товаровић у Малом Зворнику први пут организовао пливање на Богојављење 2008. године, пријавио сам се. То је дринска вода. Следеће и 2010. сам поново учествовао и сва три пута победио, а онда сам 2011. направио паузу па сам 2012. пливао у Зворнику. Следеће године нисам имао намеру да пливам, али је на језеро у Малом Зворнику дошао дечко из Ваљева који се бавио пливањем и студирао ДИФ тако да сам хтео да се окушам са професионалцем. Следеће године сам поново паузирао, а онда се 2015. први пут пливало код нас, у Лозници, на плажи ресторана МН. Потом сам паузирао четири године и сада сам поново запливао. Тако сам седам пута, кад год сам учествовао, побеђивао - каже Вукмировић додајући да никада није имао жељу да плива на некој другој реци, Дрина је једина.

А зашто усред зиме, када се температура ваздуха приближи нули, некада и склизне у минус, а вода буде тек нешто топлија, али и даље “ледена”, неко пожели да заплива? Ђорђе каже да је разлог за то, пре свега, љубав према пливању, зимском купању, али и ништа мања према Дрини као и, наравно, вера. Ту је и жеља да се обнове и очувају српска традиција и обичаји, али и родољубље.

- Од петог разреда основне школе знао сам шта ћу студирати. Увек сам се занимао за нашу историју, традицију, обичаје, тако да све то игра значајну улогу у одлуци да пливам на Богојављење. Иначе, никада се нисам прехладио после пливања зими, а занимљиво је да није забележено да се неко разболео после купања на Богојављење. Мене је на Крстовдан, дан пре Богојављења, болела глава када сам се ујутру пробудио, нисам се осећао најбоље. Отишао сам на Камп, окупао се и изашао из Дрине као нов - каже Вукмировић.

Ђорђе на море не иде откако је стасао толико да може да каже родитељима да жели да остане на Кампу. Без Дрине, каже, не би могао да живи, а за зимско пливање тврди да је фантастично.

 - Добијем налет енергије, осећам се свежије, расположеније, а крв струји као да сам доста млађи. Једини је проблем ако се по изласку из воде остане дуже напољу, као сада када сам давао изјаве и сликао се, осети се по табанима, почну да се коче, као и вилице када треба да се прича - објашњава Ђорђе.

Историја друга љубав

Његовим ђацима занимљиво је то што њихов професор плива у јануару и побеђује, честитају му на успеху и распитују се какав је осећај, како издржи да плива у хладној води...

 - Час није само историја, причамо доста и о животним стварима. Са свим генерацијама којима сам досад предавао остао сам у добрим односима, иако сам на почетку био доста строг, било је и доста јединица. Лепо је када се сретнем са бившим ученицима. Рачунајући и приправнички, већ сам шест година у школи и мислим да и најнемирнијим одељењима пажња може да се привуче, ако им се приђе на прави начин - каже Вукмировић.

Као изразитог локал патриоту Ђорђа нарочито привлачи историја лозничког краја. Дипломски рад обрађивао је устанак, мастер немачке злочине у Јадру, а и докторски ће бацити светло на недовољно истражену тему - Владу Зечевића и његову политичку биографију. Ускоро ће из штампе изаћи Вукмировићева књига “Од слободе до стратишта - устанак и немачки злочини у Јадру 1941” у којој је знатно опширније обрадио теме коришћене за дипломски рад и мастер.

- Много сам времена провео у архивима бавећи се истраживањем. Сам поступак доласка до докумената у архивима није тежак, али је потребно много рада да се пронађе оно што је потребно. Имам 21.003 фотографије снимљене у Шабачком и Архиву Југославије, а у Војном архиву не допуштају фотографисање. Изузетно сам захвалан на предусретљивости на коју сам наишао у архивима, а Слободан Обреновић је у Шабачком архиву, пошто ми је било незгодно да се уклопим због посла, остајао по четири, пет сати после радног времена да бих могао да истражујем. Никада му се не могу одужити за то - каже Ђорђе.

Од посла и других обавеза опушта се вожњом бицикла, шетњом, пливањем на Кампу, а каже да се нада да ће се остварити најаве за градњу затвореног базена у Лозници, што би омогућило оснивање ватерполо клуба. Уверен је да би у Лозници много више деце тренирало и тај спорт и пливање него у неким већим срединама. За оне који планирају да запливају на Богојављење добра је вест то што Ђорђе каже да наредних неколико година неће пливати, али ће бити у Организационом одбору.

Н. Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ВЕРА АЛЕКСИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ - Последњи јорганџија

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

април 04, 2020 1260

НАШИ СМО - Маскирање

Док кућа гори, ватру треба гасити, а не утврђивати ко је креснуо шибицу. Кад прође ово зло, биће времена да се утврђује и ко се пре времена смејао, ко паничио, ко је добро радио, на време или не реаговао и све остало. Сада је време да свако учини оно што може…
мар 28, 2020 968

НАШИ СМО - Страх и стрепња

Пре два дана кренем на посао, падао је снег, на улици једва покоји пролазник, а моја глава пуна брига које се сударају. Изненада се закашљах, то код мене тако бива због проблема са синусима, бронхитисом, алергијом и никотином. И ту лека нема. Одједном, млађи човек који је ишао испред мене, најмање…
мар 23, 2020 572

НАШИ СМО - Изолација

Колико год да су се многи опирали праћењу ријалити програма, да нису гледали ни један од понуђених на националним фрекфенцијама или читали са насловних страна таблоида, чак и дневних новина, дочекали су да од недеље, који минут после осам сати увече сви постану део нечега што личи на ту врсту…
мар 14, 2020 1261

НАШИ СМО - Корона

Тренутно скоро цела планета има исти проблем. Неко у већој, неко у мањој мери, али овај коронавирус (COVID-19) се не шали. Шири се као луд, поквари живот народу по силним државама, поплаши људе. Почео и код нас да пушта корење. До пре неки дан могли смо се подичити да у земљи Србији нема оболелих,…
мар 07, 2020 1222

НАШИ СМО - Врата

Избори су расписани, очекујте госте. Ако вам већ нису били, сигурно ће доћи, нису стигли раније или ви, можда, нисте били код куће. Мени не долазе, ја сам сигурно на оном списку за избегавање. Међутим, чујем да је увелико кренуло, а и на друштвеним мрежама има све више клипова на тему: “Како сам их…

Репортажа

мар 31, 2020

ЛОЗНИЧАНКА ОСТАЛА У ШВАЈЦАРСКОЈ – Само да се вратим у Лозницу

Лозничанку Ивану Глишић (35) пандемија коронавируса затекла је у Швајцарској, а свега…
мар 26, 2020

ЛОЗНИЧАНИН ЧЕКА ЕВАКУАЦИЈУ - Спасавање студента Мирослава

Лозничанин Мирослав Марковић (22) студент је Мисури Вали колеџа у Маршалу, близу Канзас…
мар 24, 2020

ЈАСМИНА РЕШИЛА ДА ПОМОГНЕ – Шије маске суграђанима

Када је видела да по апотекама нема довољно заштитних маски, Јасмина Радојчић села је за…
мар 22, 2020

КОРОНАВИРУС У СЛОВЕНИЈИ – Дисциплина на високом нивоу

Лозничанка Нада Чупковић, која са породицом последњих година живи и ради у Копру,…
мар 21, 2020

БЕЧЛИЈЕ ДИСЦИПЛИНОВАНЕ – Није им потребан полицијски час

Проблеми настали избијањем пандемије коронавируса нису заобишли ни Аустрију, а у…
мар 08, 2020

ИЗ АЛБУМА “СА ЛОЗНИЧКЕ КАЛДРМЕ” - Лавина сећања и носталгије

Када је пре мање од годину дана отворио страницу на фејсбуку, Лозничанин Мирослав Цака…
феб 21, 2020

У ДОЊИМ БРЕЗОВИЦАМА - Јагње расте у кући

У кући Милана и Наде Петковић из Доњих Брезовица однедавно је “главни” један четвороножни…
феб 20, 2020

СОДАЏИЈА ЗОРАН СТЕВАНОВИЋ - Нема доброг шприцера без сода-воде

Још као студент економије, Лозничанин Зоран Стевановић волео је да попије шприцер, онај…
јан 27, 2020

АЛЕКСАНДАР МИЛОВАНОВИЋ ИСПРОБАО ФУДБАЛ У КАНАДИ - Све је лепо тамо, ал' је овде живот лепши

Тамо преко Велике баре живот је уређен, више новца кружи па је све сређено и подсећа на…
јан 26, 2020

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Ђорђе Вукмировић, професор историје, бивши ватерполиста, на Богојављење је седми пут први…

Грми Ло

апр 10, 2020

КРУПАЊСКИ ВОЛОНТЕРИ – Осмех испуњава срца

Да ли си се икада запитао ко су волонтери и шта је, уопште, волонтирање? Ако јеси, онда…
апр 08, 2020

КАКО ЈЕ БИТИ: ЛЕКАР ХИТНЕ ПОМОЋИ - Љубав неутралише све што је лоше

Латинска пословица каже ''Отклонити бол божанско је дело'', а Немања Милићевић, лекар…
мар 29, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ У ВРЕМЕ САМОИЗОЛАЦИЈЕ – Интернет не може да замени стварност

Од увођења забране кретања од 5 ујутру до 17 часова, свет више не личи на оно што је био.…
мар 25, 2020

ЗА ВРЕМЕ КУЋНЕ ИЗОЛАЦИЈЕ - Путовање на странама књига

Ових дана међу корисницама и корисницима фејсбука, посебно онима који су у читалачким…
мар 24, 2020

РЕАКЦИЈА НА МОГУЋНОСТ ДА СТУДЕНТСКИ ДОМОВИ ПОСТАНУ КАРАНТИН - Студенти се противе

Група студената Универзитета у Београду изразила је незадовољство због могућности да се…
мар 22, 2020

БЕСПЛАТНИ КУРСЕВИ АМЕРИЧКИХ УНИВЕРЗИТЕТА - Учење од најпрестижнијих

Много је начина на које можеш провести време у изолацији. Неки ће овај период искористити…
мар 04, 2020

У СУСРЕТ УПИСУ НА ФАКУЛТЕТ - Моје припреме у Београду

Исхитрене одлуке, оне непромишљене, често умеју да обавежу и натерају на бесповратна…
мар 02, 2020

ИЗЛОЖБА О СУДБИНИ АНЕ ФРАНК – Да прошлост не постане будућност

У Средњој економској школи данас (2. март) је отворена изложба ''Ана Франк – историја за…
мар 02, 2020

У СРЕДЊОЈ ЕКОНОМСКОЈ ШКОЛИ – Ана Франк – историја за садашњост

Изложба ''Ана Франк – историја за садашњост'' биће данас (2. март) у подне отворена у…
мар 01, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Аудиција за школу глуме       

Због великог интересовања бесплатна школа глуме поново ће бити организована у Омладинском…
феб 27, 2020

ПРИПРЕМЕ ЗА МАЛУ МАТУРУ – Рекордан број пријављених

За припремну наставу из српског језика и математике за полагање мале матуре, коју…
феб 19, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Припремна настава за мале матуранте

Припрема ученика осмих разреда основних школа са подручја Лознице за полагање мале матуре…
феб 15, 2020

СВЕТСКИ ДАН ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД РАКА – Најважнија је позитивна енергија

Светски дан деце оболеле од рака обележен је данас (15. фебруар) испред Вуковог дома…
феб 13, 2020

У СУБОТУ ИСПРЕД ВУКОВОГ ДОМА - Нека победе деца

Светски дан деце оболеле од рака, 15. фебруар, биће обележен у суботу испред Вуковог дома…
феб 12, 2020

У ОРГАНИЗАЦИЈИ КОМСА - Одржана прва ‘’Школа за јутјубере’’

Србија је добила групу младих који су званично завршили ‘’Школу за јутјубере’’ која је…
феб 05, 2020

ПРВА „ШКОЛА ЗА ЈУТЈУБЕРЕ“ - Шанса за младе јутјуб креаторе   

Једанаест младих јутјуб аматера из Србије, узраста од 15 до 18 година, добило је прилику…
феб 05, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ И МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ – Да знаш да ли те лажу

Шта је медијска и информациона писменост, имало је прилику да сазна једанаесторо…
феб 03, 2020

РУКОМЕТАШИЦА ЂУРЂИНА ВУЧЕТИЋ ЗА ГРМИ ЛО - Спорт се може само кад се хоће

Спорт је потребно волети срцем. Прави пример за то је седамнаестогодишња Ђурђина Вучетић,…
феб 02, 2020

МЛАДИ ЛОЗНИЧАНИ ИСТРАЖУЈУ ИСТОРИЈУ ''ВИСКОЗЕ'' – Зашто су људи били срећнији?

У оквиру пројекта "Изван поглавља, приступ различитостима", који спроводи невладина…
феб 01, 2020

ОДРЖАН ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР ''МЕМОРИЈАЛ ДАМЈАН РАШЕВИЋ'' - Вин бету пехар, победа свима

Хала Установе за физичку културу ''Лагатор'' јуче (31. јануар) је била испуњена младима…
јан 30, 2020

КОНКУРС ЗА ИЗБОР ЗАШТИТНОГ ЗНАКА ОМЛАДИНСКЕ РЕДАКЦИЈЕ

Лого д. о. о. расписује „Конкурс за избор заштитног знака омладинске редакције Лозничких…
јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

 

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"