fbpx

У ДВОРИШТУ ПУРИЋА - Родила лешничка банана

Више од три године прошло је откако је породица Пурић из Лешнице у свом дворишту засадила стабло банане, а ових дана обрадовали су их и први плодови. Кишно време и мало сунчаних дана током последњих месеци нису спречили тропску биљку да се одржи и “изнесе” свој род. Пурићи се радују што ће коначно моћи да уберу своје банане, за које тврде да ће бити лепше од оних што стижу из увоза.

- Ето, ово је четврта година како је негујемо, штитимо преко зиме и с нестрпљењем ишчекујемо да угледамо плод. Овај пут се то и остварило, а док у комшилуку уживају у плодовима трешања, јагода, вишања и кајсија, ми се надамо да ћемо их почастити првим домаћим лешничким бананама - каже Милан Пурић.

На брижљиво чуваном стаблу банане нанизало се педесетак плодова, а наш домаћин каже да очекује да их буде барем дупло више и додаје да у дворишту успева и друго медитеранско воће. Мандарина је рађала и прошле године, педесетак плодова, а и киви је добро “бацио”, више од педесет килограма. Плодови су, каже, били крупни, а смоква такође одлично успева и доброг је квалитета.

- Банану је донео отац Драгомир, добио је од колеге, а мислим да је стигла из далеке Индије. Засадили смо је и примила се. Радујемо се и једва чекамо да пробамо њен плод, поделићемо деци по комшилуку јер сви знају да имамо банану али још увек нису видели како изгледа када и роди. Најрадоснији су синови Филип и Петар и ћерка Милица, који већ планирају колико другара ће моћи да почасте - поносан је Милан.

У међувремену су расадили још три стабла банане и, како се надају, за коју годину ће имати довољно да их више неће морати куповати у пиљарама или маркетима. Кажу да се њихова упорност исплатила, али да им приоритет није био материјалне природе. Воле биљке па им је цело двориште уређено као права ботаничка башта. Уживају у томе и поручују да ако желите да имате нешто лепо у дворишту, морате се томе посветити с љубављу и пажњом. Код Пурића су сви ангажовани у одржавању куће и окућнице, па зато ова породица с поносом и показује својим гостима цвеће, уредне стазе, фонтану и воће, какво други у крају немају.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОСЛЕ ПОПЛАВА – Вода однела више од 160 милиона динара

ДОМ ЗДРАВЉА ''ДР МИЛЕНКО МАРИН'' – У Тријажну само са одређеним симптомима

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

У ВЕЛИКОМ СЕЛУ - Нојеви у Микином дворишту

Пространства црног континента ној, највећа птица на свету, заменила је брдовитим пределима Великог Села  и шепури се у дворишту Милорада Мике Рашевића. Домаћин је набавио нојеве, инкубатор и сада чека да стигну прва јаја јер жели да формира фарму ових великих птица. Нема дана да неко не заустави аутомобил како би се уверио да стварно види нојеве

Када путник намерник иде кроз Велико Село, сигурно је да ће, уколико пролази поред домаћинства Милорада Мике Рашевића, видети праве правцате нојеве. Највећа птица на свету заменила је отворене равнице Африке брдовитим пределима овог села у горњем Јадру где трчкара под будним оком власника који је, испуњавајући своју и жељу унука, пре четири године набавио ове велике  птице тркачице које не могу да лете.

Нојеви у ограђеном простору трчкарају углавном мирно, осим великог мужјака Пирге који баш није одушевљен посетом па претећи шири крила и отвара кљун у правцу гостију. Рашевић је нојеве набавио у Зрењанину где су он и његов унук Слађан купили пет младунчади, тешких нешто више од килограма, тренутно има два мужјака  и две женке, а жеља му је да их има више и да почну пристизати  јаја.

- Очекујем да стигну прва јаја, то би требало да буде у периоду од априла до октобра када женка снесе од 50 до 60 комада. Мој пријатељ Драган Јовановић, коме сам за рођендан поклонио два ноја стара по шест месеци, направио је инкубатор  за 32 јајета и сада се само чека да нојеви ураде свој део посла. Јаје, иначе,  не сме бити старије од дванаест дана да би се излегао ној. Моје нојеве не мислим да продајем, нема тих пара за које бих их дао, већ планирам да их буде пуно двориште. Ако женке не пронесу, онда ћу купити десет јаја за инкубатор, једно кошта 3.000 динара, и да добијем подмладак - прича Рашевић док показује  велике птице.

Пре две године десило му се да мужјак поломи женки карличну кост па је она морала да “оде”. Неколико субота код њега је било од 15 до 20 мештана који су први пут пробали нојево месо, које је слично, каже, срндаћевом. Сви су хтели да пробају ноја, каже домаћин, и додаје да је нојева маст веома лековита, користи се у козметичкој и фармацеутској индустрији, а може и у припремању хране.

- Од ноја све може да се искористи, једно перо из крила кошта хиљаду динара, кожа му је јака, као крокодилска па се употребљава у кожној индустрији и сматра се веома луксузном, користи се за израду обуће, јакни, ташни и новчаника. Позната су његова јаја, једно мења 25 кокошијих и довољно је да нахрани  десетак људи. За Васкрс сам из Зрењанина добио на поклон два нојева јајета  за моје унуке, сат и 45 минута је врила вода, сто кесица боје сам ставио на два јајета и опет нису била обојена како треба. Њихова љуска је као керамика, а дебела је скоро три милиметра. Иначе, нојеве је само тешко одгајити до неких четири, пет месеци када су осетљиви, мораш воду да им мењаш  свака два сата јер се могу разболети ако је прљава. Кад одрасту, нема проблема, једу сву зрнасту храну, пшеницу, зоб, јечам, траву, купус, хлеб, ма све једу - прича он.

Каже да добро подносе и нашу климу, чак и веома ниске температуре, а када пада снег, обожавају да се играју на њему. Рашевић се углавном стара о нојевима, свако вече  им да воде и хране, устаје ујутру у пола шест да их пусти у њихов ограђени простор, а помажу му тринаестогодишњи унук Драган и четири године старији Слађан. Рашевић воли нојеве и намерава да направи фарму од двадесетак и више, а пошто их сада гаји и његов пријатељ Јовановић у Шурицама, можда овај део Јадра за коју годину постане познат и по нојевима, необичним птицама које имају тако снажне ноге да  ударцем могу убити и лава. Осим нојева, Рашевић има и два емуа, то је аустралијски ној, птица тркачица без способности летења.  После ноја, друга је по величини, може достићи висину од 1,8 метара и тежину од 50 килограма. Мужјаци су па жели да набави женку како би се овде и она размножавала.

Рашевић каже да готово свакога дана поред његове куће застану по два, три аутомобила јер људи желе да виде нојеве, фотографишу их и увере се да није фатаморгана и да у Великом Селу стварно шетају ове велике птице. Сада четири, али је Рашевић решен да их буде много више. Инкубатор је спреман, још само да стигну и нојева јаја.

Ној

Литература каже да су мужјаци ноја високи између 210 и 275 сантиметара, а тешки од 100 до 130, понекад и до 150 килограма. Женке су високе  175 до 190 сантиметара, а теже од 90 до 100 килограма. Ова птица у пуном трку достиже брзину од око 70 км на сат, док око пола сата може да трчи брзином од 50 км на сат. Да  би се прилагодило брзом трчању, стопало ноја има само два прста, што је јединствено код птица. Његове ноге су и врло ефикасно одбрамбено оружје пошто оба прста имају канxе,  је на унутрашњем, већем прсту, дуга и до десет сантиметара. Маса нојевог јајета варира између 1.400 и 2.000 грама, дужина је 15 до 19, а ширина 13 до 15 сантиметара.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

МАРКО ПАЈИЋ, СПОРТСКИ РАДНИК ИЗ ЈАДРАНСКЕ ЛЕШНИЦЕ - Одлази у спортску пензију

ДА ЛИ СТЕ ИКАДА ВИДЕЛИ НЕШТО СЛИЧНО? – Гавран који говори

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НА ВИДОВДАНСКОМ ВАШАРУ - Корона „оборила“ посету

Одавно Лозничани не памте да је на Видовдан било тако топло и да је дан протеко без кише. Кажу посетиоци, ваљда се испадала прошле седмице, па их сад пустила да мало предахну и уживају у вашарским чаролијама. Да све није како се на први мах некоме може учинити, тврде продавци који кажу да је посета знатно слабија, као и продаја, у односу на прошлу годину. Угоститељи објашњавају да је за слабу продају печења и освежавајућих напитака најкривља корона.

- Све смо ми припремили као и сваки пут, али народа слабо има и мало купује. Ваљда се сви плаше короне па неће у гужву. Ето, прасетина је 1.300 динара по килограму, а јагњетина 1.700, пиће је 200 динара, али пазари су слабији од прошлогодишњих. Редовно идемо по вашарима и процењујемо да је за 50 одсто слабији промет – каже Жељко Петровић из Јадранске Лешнице.

Он додаје да је незадовољство појачано код закупаца простора и због високе цене, која је подигнута на 4.000 динара по дужном метру, а проблеме су имали и родитељи који су повели децу са собом јер су морали више да воде рачуна о свему, да деца не иду у гужву, да проверавају да ли је дезинфиковано седиште на рингишпилу или каруселу и ко је пре њих додиривао неку играчку или гардеробу.

- Да корона није поново почела да прави проблеме, не бисмо се оволико устезали. Дошли смо да видимо шта има, али стално мислимо о томе да негде не покупимо вирус. Зато ћемо се задржати краће него обично – каже брачни пар из Корените.

Необично је и то што под шатрама није било живе музике па се она могла чути само са озвучења. Угоститељи су стрепели од ангажовања музичара јер нико и од њих није био рад да забавља народ док влада корона.

Иако је у понуди било свега, од женског и мушког доњег веша, до плетених баштенских гарнитура, столова и другог покућства и гардеробе, вашар је само подсећао на стара времена, када се трошило и за оно што ти не треба.

Следећи овакав скуп у Лозници се одржава на Велику Госпојину, када ће, како се сви надају, бити боље стање, а корона заборављена.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

У НАРАНЏАСТОМ – Врелина пали аларм

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Параглајдериста се закачио у крошњу

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

ДОБРОВОЉНИ ДАВАОЦИ КРВИ, ОД ДЕДЕ ДО УНУКЕ - Хумани Радивојевићи

Прво је крв пре више од пола века дао Будимир, а данас је добровољни давалац и његова унука Александра. Радивојевићи су крв дали више од 250 пута, а тачну евиденцију нису никада водили нити су јој придавали значаја. Важно је да некоме помогнемо, кажу једногласно

Често људи који чине добра дела остају сакривени од очију јавности, они мисле да је то што раде “нормално” и “ништа посебно”, а јавност се бави неким, углавном, тривијалним стварима које су јој “битне”. Тако, ту поред нас, на Градилишту, живи породица Радивојевић која је до сада буквално спасла ко зна колико живота, али за њих мало ко зна. Радивојевићи су добровољни даваоци крви и до сада је њих шесторо крв дало више од 250 пута, а дају је и даље.

Прво је то пре 52 лета учинио Будимир Радивојевић и редовно је то радио до пре седам година када је напунио 65 и прописи му то више не дозвољавају.
- Имам признање за 75 давања, али сам крв дао више пута и не знам тачан број. Давао сам је наменски, када је коме требало, а учествовао сам и у акцијама ван нашег краја. Могао бих то и даље да чиним , али прописи кажу да сам после 65 године живота прешао старосну границу па то више не могу да радим. Уз мене је и моја супруга Гордана постала давалац, онда син Зоран и ћерка Зорица, а то чини и унука Александра - прича Будимир док остали Радивојевићи прате причу.

           ИЗБОРИ 2020 - ПРЕДИЗБОРНИ МАРКЕТИНГ           

           ИЗБОРИ 2020 - ПРЕДИЗБОРНИ МАРКЕТИНГ           

Свима је заједничко да, углавном, не знају тачан број давања осим најмлађе Александре која је то учинила шест пута, а као и већина породице први пут је дала крв чим је постала пунолетна. Њена бака Гордана “драгоцену течност”, дала је, како прецизира, 46 пута све док није имала операцију и отада то не чини. Зоран се може подичити са око 70 евидентираних убода у вену за помоћ другоме, али је и он то чинио више пута. Уз оца и мајку, он и сестра кренули су стазом хуманости. Први пут крв је дао у војсци са 18 лета и нешто месеци, а онда је наставио даље.

- Већ тридесет година дајем крв и то ћу чинити докле будем могао. Добио сам признање за 50 давања, у књижицу су ми уписана 62, али их је више пошто сам учествовао у акцијама преко Дрине, на Соко-граду, у Београду, Вршцу, Сремској Митровици… Свако од нас је крв дао више пута него што зна, или је то евидентирано. Када нас позову за значку или захвалницу, ми тада сазнамо колико смо имали давања. То се код нас преноси са колена на колено, видели смо шта раде родитељи и следили их. Моја супруга Марина је из Београда где је давала крв, овде је наставила и има више од 25 давања, а нас следи наша ћерка. То је у нашој породици просто постало традиција коју ће, надамо се, следити и млађи. Због тога што радимо, никада нисмо ништа тражили ни очекивали, први разлог зашто то чинимо јесте да будемо хумани, да некоме помогнемо, а други је због нашег здравља јер знамо да та крв мора да се прегледа да би се некоме дала, и ко није здрав то не може учинити - каже Зоран.

Његова сестра Зорица је први пут то учинила са 18 лета, а до сада је око 35 пута понудила вену за туђе здравље. Каже да они од добровољног давалаштва немају ништа осим што она приликом одласка код лекара не плаћа партиципацију од 50 динара, али понавља братове речи да они нису даваоци да би имали неку корист. Радивојевићи су, иначе, често када је нека акција добровољног давалаштва, посебно у оближњем Лозничком Пољу, ишли колективно, а сада им се понекад придружи Будимир да види пријатеље и да га мине жеља иако зна да неће бити учесник већ само посматрач онога што је започео пре пола века.
Радивојевићи познају људе који су појединачно више пута давали крв, али не и сличну породицу где се у већ три колена на овај начин помаже другима. Тешко им је да прецизно кажу колико су пута сви заједно дали крв и напомињу да су их из Црвеног крста звали да дођу и среде им евиденцију, али они за бројке баш много и не маре.

Важније им је да некоме помогну колико могу, они то чине дајући крв, а дали су је буквално неколико десетина литара.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ТУРНИР ''ЛОЗНИЦА 2020'' – Два викенда за шест годишта

ВЛАДИМИР ЂУРИЋ ИЗ ЛЕШНИЦЕ - Последњи поткивач коња у Јадру

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧАНИН ДЕЈАН ЈОВИЧИЋ ПОБЕДИО КОРОНУ - Танка нит ме одржала у животу

Седам дана у коми и још четири у буђењу, провео је Лозничанин Дејан Јовичић након што су му немачки лекари саопштили да је заражен коронавирусом и да га само на тај начин могу лечити. Где је “покупио” вирус, није сигуран, али, како каже, сваком ко не верује у постојање ове болести, потврдиће да је преживео “за длаку”

Дејан Јовичић, након одмора у Лозници од 5. до 12. марта, вратио се у Франкфурт, где је на привременом раду, а после неколико дана осетио је прве здравствене промене, не толико озбиљне, али довољне да посумња на грип. Није имао болове, ни температуру, а није ни кашљао. Благу малаксалост је покушао да отклони витаминима и чајевима, али није успевао и побољшања није било. Схватио је да има озбиљнији проблем.

- Из Лознице сам отпутовао авионом са аеродрома у Тузли, а смештен сам у Келстербаху у којем је франкфуртски аеродром. Најчешће питање које сам слушао, а које сам и сам себи постављао протеклих дана, било је - где сам се заразио. То је питање за милион долара и одговор на њега је немогуће знати. Инкубација траје 15 дана, а вирус сам могао покупити у авиону, могло се то десити и на градилишту, где сам радио последња три месеца, тамо су колеге из Бугарске, Румуније, Пољске и бивше Југославије. Довољно је било да неко кине у руке, потом оде до тоалета, а да ја уђем после њега и руком ухватим ручку на вратима, почешем се по носу и то је то - започиње причу наш саговорник.

Први симптоми слични грипу

Присећа се да му је лагана слабост кренула 31. марта, пробијала га је језа па је узео седам дана слободно да се лечи. Мировање није дало ефекта и било му је све лошије.

- Нисам имао класичне симптоме, а и чула мириса и укуса су функционисала нормално. Ипак, 7. априла отишао сам у приватну болницу код докторке нашег порекла. Она је одмах  посумњала на ковид-19 и написала ми упут за Клинички центар. Међутим, одатле су ме скоро отерали, чак ми ни температуру нису измерили. Пошто сам дошао на својим ногама, нису веровали да сам озбиљно болестан. Показао сам упут, али на крају сам морао да се вратим у стан. Са супругом у Лозници сам се редовно чуо телефоном и она је приметила да сам слаб, да отежано дишем и да нешто није у реду. А тачно је да сам већ губио кисеоник и једва дисао. Она је реаговала, позвала брата у Београду, он проналази комшију који живи у Франкфурту, а он, пошто зна немачки језик, позива хитну помоћ на моју адресу. Био је то 8. април, хитна помоћ је стигла, прегледали су ме и питали да ли хоћу у болницу, на шта сам без размишљања пристао, узео документа и телефон, и онако у мајици и папучама пошао с њима. У једном градићу поред Франкфурта већ је била спремна ковид болница, мислим још од момента када се у Кини појавио први случај заразе - објашњава Јовичић и додаје да је изгледала “као васионски брод”.

Срећа у несрећи

Као што само живот може да изрежира, имао је срећу да га ту дочекају “наши људи”, анестезиолог из Сремске Митровице и његова колегиница из Хрватске. Разговор на “домаћем” језику вредео му је, како каже, колико и добар лек.

- Милан и Инес су ме прихватили и, колико се сећам, прво сам био смештен у соби с кисеоником. Тад сам већ био “половичан” па се и не сећам свега најбоље. Снимили су ми плућа, извадили крв и Милан ми је само рекао да ме морају увести у кому како би ме даље лечили. У коми сам био све до 19. априла, пробудио сам се на Васкрс. Тад сам поново знао за себе јер кома је трајала седам дана, а “долазак себи" још четири. После сам од супруге сазнао јер се она свакодневно распитивала за мене, да су ме тих дана по 16 сати држали на леђима, па ме онда вежу и цео кревет ротирају да би ме окренули стомаком ка поду како ми се не би створио едем у плућима. Једна ноћ је била критична, то су ми после рекли, а само танка нит ме одржала међу живима - говори Јовичић с великом “кнедлом у грлу”.

После буђења био је на интензивној нези, а сестре и лекари су били толико љубазни да нема речи којом би то описао и, како наглашава, према сваком пацијенту су били исти.

Тамо није потребна "веза"

- У Немачкој ти веза није потребна, мада сам ја имао подршку неколико људи. И поред свега тога, тврдим да ми никаква веза није била потребна јер су о нама бринули на сваки начин. Спријатељио сам се са медицинском сестром Албанком с Косова, која зна српски језик и то ми је вредело дуката. Мишиће нисам осећао, нити сам могао да се померам па су ми телефон придржавале сестре док сам разговарао са својима - детаљан је Јовичић.

Уз сву негу и болнички третман, постепено је почео да се помера, враћала му се снага, а после седам дана са интензивне неге пребацили су га у друго крило болнице, полуинтензивно одељење где је био сам у соби с купатилом, како каже, као у хотелу.

- Многи другари ми данас кажу да сам имао среће што ме све ово задесило у Немачкој. Овде бих такве услове могао само да сањам. Иначе, по изласку из коме, мучили су ме кошмари, било је страшно, а снови толико јаки да сам био убеђен да сам их стварно преживео. После сам супругу питао за неке ситуације, па ми је она објашњавала шта је истина, а шта сан. Дуго нисам могао нормално да заспим јер чим склопим очи, враћају се ружне слике. Онда су ме почели припремати за одлазак у бању на опоравак и редовно су ми узимали крв на анализу. Радили су ми ултразвук срца и свих органа, толико прегледа нисам имао за цео живот - прича и додаје да су му физиотерапеути помагали да се покрене и помоћу ходалице прошета по соби.

После короне - на бањски третман

Уследио је одлазак у бању Бад Емс на рехабилитацију, у Институт за плућне болести и алергију, где се после два дана споразумевања на енглеском језику појавила жена која му је рекла да ће даље причати “по нашки”.

- Била је то Бранка из Херцег Новог, главна менаџерка бање. Имао сам терапију, масаже, тренинг у теретани и сваки други дан испитивања. Тим лекара се бавио мојим стањем и после два дана ми више нису дали ходалицу. Морао сам да ходам самостално. Пешачио сам 30 минута без ичије помоћи, добио упалу мишића, али је вредело. Ту сам провео 21 дан, упознао Грка који ме бодрио, а током лечења укупно четири пута су ме тестирали на ковид-19. Три пута сам био негативан још у болници и једном у бањи, тако да сад имам антитела. После бање сам се вратио у Лозницу и ту сам неко време на боловању. Потребно је да повећам капацитет плућа, али немам другу терапију. Потребна ми је физичка активност због кондиције и да се плућа рашире. Чујем да многи сумњају у постојање ковида-19, али ја сам се у то уверио на најгори могући начин. Осетио сам како то изгледа у реалности и зато се треба чувати, бринути о себи, али и о другима, а препоруке лекара примењивати. Ово није игра, ово је била борба између живота и смрти. Ето, ја сам преживео - поручује Дејан Јовичић.

Бела плућа

Када је Јовичић примљен у болницу, иако до тада није осећао никакву бол, његова плућа су била у потпуности захваћена вирусом и бела. Нашао се у категорији “тешких случајева”. Сада је здрав и као неко ко је добровољно дао крв више од 50 пута, то је недавно учинио и у Лозници. Хтео је да да и плазму, али му је објашњено да то мора да обави у Београду.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, ШАБАЦ – Седморо новозаражених у Шапцу

НА ПАРАДИ ПОБЕДЕ У МОСКВИ - Међу гардистима осам Лозничана

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

ВЛАДИМИР ЂУРИЋ ИЗ ЛЕШНИЦЕ - Последњи поткивач коња у Јадру

Ковачки занат је један од оних који изумиру код нас, али Владимир Ђурић (61) из Лешнице још увек томе одолева и наставља традицију свога деде од кога је научио све тајне некада веома цењеног посла. Како каже, својевремено је поткивао и по дванаест коња на дан, а данас толико не буде за целу годину
Владана Ђурића смо затекли испред радионице, која се налази недалеко од његове куће у лешничком насељу Мачковац. Мада је киша лила и отежавала му посао, он је смирено, као хирург, радио, једном руком придржавајући задњу ногу коња, а у другој држећи секач за копита. У пар наврата коњ се бунио, машући репом, ваљда је и њему сметала киша која се сливала с младог багремовог листа на његову црну гриву, а мајстор Влада, како га сви ословљавају у селу, објашњава да то сигурно није од поткивања јер коња замена потковица не сме да боли. То потврћује и Томислав Драгићевић из Лозничког Поља који је дотерао свог Сокола да му замени обућу.

- Кад би коња заболело, то не би ваљало, а код мајстора Владе нема промашаја. Коњу је око тридесет година, код мене је годину, а пре тога је био у Воћњаку, Зајачи, Шепку. Сад је на мом имању у Тршићу и редовно бринем о поткивању иако га не користим за рад. Волим те животиње и држим га из чистог задовољства - каже он.

Наставио дедин посао

Док сигурним потезима уз помоћ клешта и чекића “пришива” нову потковицу, ковач Владо објашњава како се нашао у овом занату.
- По струци сам машинбравар, а радим ковачки посао скоро пола века. Почео сам са петнаест година, а свему ме научио деда Љубиша. Иначе, моји стари су се доселили у Лешницу из Брадића, ту су се скућили, а деда је био познат ковач у крају. Моја струка, у којој сам радио две деценије, сродна је ковачком занату тако да сам се лако снашао. Нажалост, данас је све мање коња, ретко ко их има, па је и посла мање. Ето, својевремено сам поткивао по дванаест коња дневно, све четири ноге, а сада толико не буде за целу годину - прича наш саговорник.

Каже да одавде до Бадовинаца нема више ниједног ковача, односно поткивача коња. Има по селима оних који сами то раде за своје потребе, приучени, али то нису ковачи, каже Ђурић и додаје да неки “терају коње босе”, јер не раде са њима, можда само за неку краћу вожњу у запрези.
- Ретки су они који не прежу коње а да их поткивају. Међутим, потковица за коња је као ципела за човека, мора се мењати. Док се коњ поткива, док се гуле копита, као што људи секу нокте, то животињу не боли, али је потребна велика пажња и знање да се ексер не забије у погрешно место и повреди неки нерв. То коњ добро осети и буни се, опире, а што је најгоре, последице могу бити и кобне јер због тровања животиња може да угине. Потковица може да траје дуже, у зависности од тога колико се с коњима ради и куда се крећу. На асфалту се брже потроше и тада морају бити замењене новим, а ако се ретко коњи прежу, онда копита брже порасту него што се изгули потковица, тако да је она употребљива и даље. Неопходно је само да се скине, да се копита добро очисте и да се поново врати иста - детаљан је ковач Владо.
Потковице израђује сам, некада их је размењивао с колегама из других крајева Србије, сналазио се, поготово у јеку сезоне када није успевао све да постигне, да их направи и поткује. Нажалост, признаје наш домаћин, од овог посла више не може да се живи, али ни од пољопривреде, којом се бави. Каже, све је теже на селу, парцеле које обрађује мале су, а још увек није време да се пензионише иако има двадесет година радног стажа.

Радио је много и све постизaо

- Био сам запослен годину и по у Београду, овде у Лешници, на циглани, три и по године, као и у Лозници, у некадашњем предузећу “Дрина-Јадар”, где сам провео петнаест година, до распада. Ковачки посао ми је био додатни, радило се много, али сам постизао. Некада сам у радионици проводио ноћ да бих све завршио на време. Имам сав ковачки алат, покивам алатке, секире, али и њих људи користе све ређе. Појавили су се они који машинама секу и цепају дрва, па ни то више народ не мора да ради. Неки су прешли на гас или пелет, али ретко која кућа је без секире, а њу треба наоштрити и то се једино код ковача може урадити како треба. Оштрење брусилицом није најбоље, али и то људи раде, сналазе се, а многи и не знају да то неко мајсторски зна да уради. Рекао бих да и секира лагано изумире. Она не треба да буде као жилет јер мора имати одређену дебљину, али треба да се окали јер без тога се увија и није употребљива. Свако гвожђе које се обрађује код ковача мора да се загрева. Стругари то раде ножевима, али то је нешто друго - с пуно љубави о свом занату говори Владимир Ђурић.

Пошто има женску децу, наследника у овом послу нема и, како каже, сумња да ће неки од унука бити заинтересован да настави ово што он још увек некако одржава. Млади имају своје путеве, али би био срећан да своју ковачку радњу некоме остави и да на њена врата не стави катанац.

Асортиман

Владимир Ђурић покива секире, раонике, ашове, лопате, прави шарке, резе и клампе без којих се некада није могла замислити изградња крова и везивање грађе. Каже да данас мала привреда прави јефтине и неквалитетне делове за орање па народ користи раоник док га не потроши. Онда купи нов, а стари баци, не треба му оштрење, као ни ковач.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

КАКВО ЋЕ ВРЕМЕ БИТИ У ЈУНУ – Никуда без кишобрана

СВЕТСКИ ДАН БЕЗ ДУВАНА – Пушење убија

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

И ЈАДАР ПОДИВЉАО – Набујала река уништила усеве

Киша, која је почела у понедељак, подигла је и ниво Јадра у горњем току, а наставио је да расте и током ноћи. Јутрос (23. јун) око четири сата киша је наставила јаче да пада, што је довело до изливања реке из корита па је обала око моста у Драгинцу брзо прекривена водом. Широки појас поплавног таласа разлио се у њиве, дошао до оближњих кућа, потопио пољоприведно земљиште, а фудбалски терен претворен је поново у огроман базен, слично ситуацији из 2014. године. Како смо сазнали од мештана, критично је било у зору, али вода је продрла само у неколико кућа, док је десетак дворишта потпуно под водом. Преко Великог Села једино је било могуће доћи до центра Брадића јер је правац из Руњана до тог села прекинут код јадарског моста.

- Мислили смо да ће све однети. Ево, и сад је вода велика и брза, али је, ипак, ниво мањи него пре два сата - рекао нам је мештанин Брадића око једанаест пре подне.

Како смо се уверили на лицу места, захваљујући његовом комшији који нас је у пикапу превезао кроз набујали Јадар ближе мосту, под бујицом су уништени сви усеви, кукуруза скоро да нема, а неколико кућа на време је исељено. Вођени искуством од пре шест година, на време су пребацили стоку на безбедно, пољопривредну механизацију претерали код комшија који нису угрожени водом, али током ноћи, ипак, нико није спавао.

- Гледали смо у набујали Јадар и чекали највећи удар, најављиван око десет увече из правца Осечине, где је било критично још јуче поподне. Битно је да нема повређених, сви људи су на безбедном, стока и трактори на сувом, а на пропаст у њивама смо се, нажалост, већ помало и привикли - јада нам се старина док метлом одгурује воду с бетонске стазе испред гараже.

На још неколико места у правцу Горњег Добрића вода је поплавила домаћинства, док су површине њива, највећим делом, биле под водом. На козјачком мосту затекли смо људе како посматрају Јадар и коментаришу да ниво мирује. Неки тврде да је претходне вечери био нижи за чак два-три метра, а други констатују да је на једном месту низводно река прешла из корита, у шта смо се уверили покушавајући да наставимо пречицом кроз поље према Доњем Добрићу, где су њиве на више места такође поплављене. Путничким аутом се до овог села могло једино преко Јадранске Лешнице. Обилазећи терене угрожене Јадром, стигли смо до Јелава, односно моста на самој граници са Лешницом, код скретања за Стражу.

Такве слике није било још од 2014, али је ситуација, ипак, нешто боља захваљујући насипима који су у међувремену изграђени, па су прве куће до реке остале на сувом. Критично је било испод самог моста јер је ниво растао због нанетог шибља и смећа које је на појединим местима правило бране. Саобраћај се на овом делу пута Лозница-Шабац одвијао нешто спорије уз надзор полиције, али није обустављан.

- Ето, овде негде би трабало да прође нови брзи пут, а ми не можемо ни да замислимо како ће то изгледати. Плашимо се да ће неке наше куће остати заглављенеизмеђу два бедема, а да ли ће нас они сачувати од Јадра и Дрине, то ћемо тек видети. Нека нам је бог на помоћи, ако се нешто не измени у пројекту планиране трасе - објашњавају Јелавчани чије се куће налазе у појасу којим је планирана будућа саобраћајна траса до Шапца.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

МИНИСТАР НЕДИМОВИЋ У ЛОЗНИЦИ – Поплављено 50 кућа и око 250 хектара ораница

ТЕШКА СИТУАЦИЈА У ЉУБОВИЈИ - Бујица носила мостове

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧАНИН У ВОЈНОЈ МИСИЈИ У СОМАЛИЈИ - Из даљине Србија се боље види

На самом рогу Африке, скоро три и по хиљаде километара далеко од Србије, црвено-плаво-бела тробојка завијорила се протеклог четвртка, на Дан војске, на самој обали Индијског океана у Могадишу, главном граду Сомалије. На јарбол ју је подигао Лозничанин Денис Ђукић, цивилно лице на служби у војсци, анестетичар на Одељењу за анестезију и реанимацију Војно-медицинске академије. Он је члан петочланог медицинског тима српске војске који опслужује болницу Тренинг мисије Европске уније у Сомалији. У кампу су поред наших и припадници неколико европских армија и САД, а основни задатак је регрутовање и обука Сомалијаца за регуларну војску те земље у којој се године мира за шест деценија независности могу избројати на прсте једне руке.

Напад на Васкрс

– Војска им је у јако лошем стању, највише због терористичких група које нападају све што стигну и врбују становништво у своје редове. Пирати су, такође, присутни у водама Сомалије тако да је неопходно јачање војске која би се борила са свим тим унутрашњим непријатељима. Ми пружамо и медицинску подршку при регрутацији, али и током обуке регрута, а свакодневно смо и у снагама за брзо реаговање. Када конвој ЕУ изађе из базе неколико оклопних возила се под пуном спремом налази у борбеној приправности спремно за интервенцију и извлачење у случају напда, што се дешава јер - ово је Могадиш.

Овде је стање и даље као у чувеном филму ''Пад црног јастреба'', Могадиш је непредвидив, повремено нас гађају ракетама, углавном непрецизно, али је опрез нужан. Последњи напад догодио се баш на Васкрс, за време наше прославе око осам увече - сирена, стављање опреме, заклон, бункер... навикли смо. Није било повређених – прича Денис за портал Лозничких новости.

Ђукићу мисија у Сомалији није прва, већ је био у Африци, па му ни припреме нису тешко пале. Постоји стандардни део, као и за све друге мисије, али и специфични јер је свако ангажовање у иностранству другачије, прилике се мењају, а чланови тима морају бити у току. Уколико се први пут иде у Африку, или су вакцине примљене одавно, мора их се примити седам, осам. Обавезан део заштите припадника наше војске су и антималарици, иако на обали океана комараца нема много, што је, каже Денис, срећа, али су зато врућине велике, а свуд около су само песак, стене и вода.

Бити тако далеко од куће није лако ни у нормалним околностима, а камоли у граду којим се може кретати само у оклопном возилу.

– После пар месеци почну да ти недостају чак и најобичније ствари, да не говорим о породици и пријатељима. Срећом, 21. век донео је и неке добре ствари попут онлајн позива па се тако прекрати време, а ја имам доста пријатеља који ме подржавају и много ми значе. Пандемија коронавируса је, истина, променила поредак па сада и људи у Србији живе у условима изолације и онда је нама овде, искрено, нешто лакше јер видимо да би слично било и код куће. Додатни подстицај нам даје и то што представљамо нашу земљу и то никада не губимо из вида, свест о томе даје нам снагу да истрајемо и покреће нас –каже Ђукић.

Неизвестан повратак

Наш медицински тим је преко Рима и Адис Абебе у Сомалију стигао крајем октобра прошле године и требало је сутра да крене назад, али се то, за сада, неће десити. Коронавирус је стигао и у Сомалију, најпре са малим бројем позитивних јер није било тестова, али сада је регистровано већ више од 400 заражених, а здравствена заштита је на изузетно ниском нивоу па је свашта могуће. Аеродром је затворен, као и границе, тако да је камп практично одсечен од света до ко зна када.

– Примењујемо мере Светске здравствене организације, на вези смо са седиштем мисије у Бриселу, нашим војним врхом и Центром за мировне операције, камп је изолован, нема излазака и улазака, температуру меримо сваког јутра, а сваки, и најмање сумњив случај, ставља се у двонедељну изолацију. Као и свуда и код нас је на снази забрана окупљања, држање физичке дистанце, користе се рукавице, маске, заштитна одела и дезинфекциона средства – објашњава Денис.

Упркос свему, искуство које се стекне радом у условима какви су у Сомалији, нова знања, познанства, различите културе... непроцењиво је, наглашава Лозничанин, јер све што је тамо добро и лоше неко, како каже, не проживи и не види за цео живот.

– Када одавде, хиљадама километара далеко од наше земље, посматрам Србију, схватим да смо ми, без обзира на разне приче како смо заостали, усред Европе, ако могу рећи, усред света и да смо далеко испред многих – каже Ђукић.

Са таквим осећањима стајао је и поред јарбола на који је подизао државну заставу. У нормалним околностима свечаности би присуствовали сви припадници мисије, али сада су ту били само Срби. Ипак, каже Денис, осећај је јединствен, нарочито када се човек налази тако далеко од куће, а застава добије сасвим другу димензију.

– Другачије је гледаш. У њој видиш и све оне људе, наше претке који су се под њом борили и крварили и све те слике пролећу ти пред очима док се она полако подиже ка врху јарбола – са поносом прича Лозничанин.

Н. Трифуновић

Фото: Лична архива саговорника

ПРОЧИТАЈТЕ И…

БРШТИЦА КОД КРУПЊА – Руби их није заборавила

ШЕСТ ГОДИНА ПОСЛЕ ПОПЛАВА - Још увек их мучи клизиште

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ПРВА РЕКРЕАТИВНА ШЕТЊА  – Од извора Свете Петке до Скакавца

Прва рекреативна шетња "Упознајте природне атракције Лознице" одржана је јуче (14. јун) у организацији Туристичке организације града Лознице (ТОГЛ) и Планинарског клуба "Гучево". Тридесетак шетача свих генерација, од седам до 77 година, окупило се испред Вуковог дома културе у девет часова и одатле су предвођени водичем, планинаром Бранком Митрићем, кренули у вишечасовну шетњу.

Према речима Снежане Перић, директорке ТОГЛ, ово је прва оваква шетња, а биће их још током  године.

- Жеља нам је да не само туристима него и нашим суграђанима покажемо све што је лепо, а налази се на територији нашег града. Ово је прва шетња до извора Свете Петке и водопада Скакавац, а стаза је блага. Свако ко жели, може да учествује и ужива у природи, а сигурни смо да ће бити интересовања и за све наредне шетње тако да ћемо током године више пута организовати овакве и сличне акције. То јесте у складу са плановима надлежног министарства и Туристичке организације Србије да сви упознају нашу земљу, изаберу своју авантуру, а ми препоручујемо да то буде лозничка авантура – рекла је она пре почетка шетње.

Шетачи су најпре, ходајући кроз шуму дошли до извора Свете Петке, а после краћег предаха наставили даље. После лагане шетње стигло се до Будимлије, а онда продужено до око километар и по удаљеног водопада Скакавац, високог седам метара. Међу шетачима било је и неколико Руса који живе у нашем крају, али и људи са стране. Мобилни телефони послужили су добро па су се сви ’’усликавали’’ поред водопада који, каже народна прича, посећују виле, а парови који се ту састају имају ’’благородан брак’’. После предаха у Будимлији, шетачи су кренули назад, али другом стазом и у повратку посетили извор Свете Тројице за који не зна много људи јер га у шуми, осим ако нисте планинар, није баш лако пронаћи.

Нешто пре 16 сати завршена је прва рекреативна шетња "Упознајте природне атракције Лознице" у којој је, према речима водича, препешачено, око 14, 15 километара, али је субјективни осећај неких од учесника шетње да је то и који километар више. Они који нису леп недељни дан искористили за боравак у природи и учествовање у првој оваквој шетњи, имаће ове године још прилика и требало би бар једну да искористе.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ВИДОВДАНСКИ ТУРНИР, ДРУГИ ДАН – Титуле отишле у Београд

ФК ЛУК, ВОЋЊАК - Циљају прво место

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"
Напишите коментар (0 Коментари)

У ВРЕМЕ ВАНРЕДНОГ СТАЊА - Засадио две хиљаде стабала јабука

Док су се многи из града ових дана нервирали због ограничавања кретања током ванредног стања и своју нервозу, најчешће, искаљивали путем друштвених мрежа, Лозничанин Милан Јовичић, бивши службеник у градској управи и дугогодишњи спортски радник, иако у пензији, није седео скрштених руку и “време короне” искористио је да свој воћњак у Башчелуцима прошири и на њему посади две хиљаде нових садница најквалитетнијих јабука. Већим делом је то “ајдаред”, али нашло се места и за наше старе аутохтоне сорте “колачаре” и “ђулабије”.

- На првој парцели од 70 ари формирао сам воћњак 1999. године у време НАТО бомбардовања, а овај, за време короне, на парцели је од 85 ари коју сам у међувремену купио. На њој је посађено 2.000 садница јабуке и око сто стабала крушке “виљамовке” и “санта марије”. Сертификовани садни материјал сам набавио у Медвеђи, добио фискални рачун, што захтева и Министарство пољопривреде ради субвенционисања - прича Јовичић.

Воћњак је сређивао од почетка марта јер, како објашњава, у овој месној заједници по мерама Владе Србије дозвољено је особама до седамдесет година да обављају послове на својим парцелама и током ванредног стања, а он спада у ту категорију.

- Све је рађено по најсавременијим методама, одређеном распореду редова и размаку између садница од око 90 центиметара. Растојање између редова је три и по метра тако да на једном хектару по овом методу може бити засађено до 4.000 садница. Оставио сам још 30 ари да на јесен засадим трешњу, која, такође, иде у шпалир, реч је о сортама “бурлат” и “регина”, које су и за тржиште. Све ово је у мојој режији, али ми помаже и син који ће, надам се, све ово наставити. Није преамбициозан, али има намеру тиме да се бави. Сматрам да је пољопривреда, а пре свега воћарство, за Србију једина шанса, као и за старачко и сеоско домаћинство да се одржи јер од овога може пристојно да се живи. Само држава мора уредити пласман јер није тешко произвести колико пласирати робу - каже наш саговорник.

То говори из искуства јер, како додаје, род 2019. године продавао је у воћњаку, долазили су камиони из Шапца и одвозили првокласну јабуку. У воћњаку буде четири до пет берби јер се после сваког брања чека да остали плодове дозревају, да добију боју. Јовичић објашњава да, ако у току дана заврше бербу, исте вечери долази камион и одвози робу на тржиште. Међутим, род из 2018. године продао је тек у априлу прошле, морао је да га чува у хладњачи. Помиње ситне проблеме са монополистима, али тврди да све што се произведе може и да се прода само треба увести мало реда како би свима било добро, и хладњачарима, и извозницима и произвођачима, који не траже високу цену, већ тек да нешто зараде и одвоје за ново улагање.

- Ето, ја сам ово време короне провео на најбољи начин, радећи и боравећи у природи. Моја парцела је на хиљаду метара од центра града, а на њој влада потпуни мир. Овде једино фазан када фркне може да уплаши. Страна је сунчана па има и доста витамина Д, који је одлична заштита за здравље. Препоручујем свакоме ко има парцелу да не дозволи да буде закоровљена, да остане на селу и да је обрађује и сади. Воћарство је за будућност, у њему је перспектива, само треба земљу обрадити и култивисати, свеједно  да ли је то шљива, вишња, јабука, орах или боровница. Кад гледамо земље Европе, Аустрију или Италију, можемо да видимо како лепо може да се живи. Србија нам то нуди - оптимиста је Јовичић.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

У ВРЕМЕ КОРОНЕ – Где ће им душа?

АПЕЛ ЈУТЈУБЕРА - Остани код куће

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јун 27, 2020 290

НАШИ СМО - Ноле

Да је пут до пакла поплочан добрим намерама, уверио се ових дана и Новак Ђоковић. Ноле национале, највећи српски спортиста, наш најбољи амбасадор и слично, како је све називан, нашао се на танком леду. Коронавирус закачио је и њега, а томе је, руку на срце, и…
јун 20, 2020 397

НАШИ СМО - Посланик

Одлазећи посланички сазив остаће више упамћен по атмосфери нетолеранције, недоличном понашању и говору него по законима које је донео. Ипак, на крају мандата љути противници стали су у одбрану једни других на исти начин као што су то увек чинили и њихови претходници када би се повео разговор о томе…
јун 13, 2020 475

НАШИ СМО - Помиловање

Таман да иза себе није оставила ништа сем “Опомене” и стихова “Чуј, рећи ћу ти своју тајну, не остављај ме никад саму кад неко свира”, велика Десанка Максимовић би, као што и јесте, имала разлога да с правом носи титулу једне од највећих српских песникиња, уметнице која је у једној реченици изнела…
јун 06, 2020 568

НАШИ СМО - Срамота

Никада не чини другима оно што не желиш да они чине теби. Када бисмо живели у складу са овим, наизглед, једноставним правилом, свет би био много боље место за живот. Ево два примера. Навикли смо да се у нашим медијима може видети, прочитати и чути свашта. Свакојаки ТВ садржаји нас бомбардују…
мај 30, 2020 962

НАШИ СМО - Потрага

Мариника Тепић, потпредседница Странке слободе и правде пријавила је у уторак Интерполу нестанак Загорке Доловац, републичке јавне тужитељке. У пријави је навела - “немогуће је да такво лице пред институцијом која представља уско грло у Србији, својевољно нестане пред оваквим аферама и скандалима…

Репортажа

јун 30, 2020

У ДВОРИШТУ ПУРИЋА - Родила лешничка банана

Више од три године прошло је откако је породица Пурић из Лешнице у свом дворишту засадила…
јун 29, 2020

НА ВИДОВДАНСКОМ ВАШАРУ - Корона „оборила“ посету

Одавно Лозничани не памте да је на Видовдан било тако топло и да је дан протеко без кише.…
јун 24, 2020

ЛОЗНИЧАНИН ДЕЈАН ЈОВИЧИЋ ПОБЕДИО КОРОНУ - Танка нит ме одржала у животу

Седам дана у коми и још четири у буђењу, провео је Лозничанин Дејан Јовичић након што су…
јун 23, 2020

И ЈАДАР ПОДИВЉАО – Набујала река уништила усеве

Киша, која је почела у понедељак, подигла је и ниво Јадра у горњем току, а наставио је да…
јун 15, 2020

ПРВА РЕКРЕАТИВНА ШЕТЊА  – Од извора Свете Петке до Скакавца

Прва рекреативна шетња "Упознајте природне атракције Лознице" одржана је јуче (14. јун) у…
јун 10, 2020

У ВЕЛИКОМ СЕЛУ - Нојеви у Микином дворишту

Пространства црног континента ној, највећа птица на свету, заменила је брдовитим…
јун 03, 2020

ДОБРОВОЉНИ ДАВАОЦИ КРВИ, ОД ДЕДЕ ДО УНУКЕ - Хумани Радивојевићи

Прво је крв пре више од пола века дао Будимир, а данас је добровољни давалац и његова…
јун 02, 2020

ВЛАДИМИР ЂУРИЋ ИЗ ЛЕШНИЦЕ - Последњи поткивач коња у Јадру

Ковачки занат је један од оних који изумиру код нас, али Владимир Ђурић (61) из Лешнице…
апр 27, 2020

ЛОЗНИЧАНИН У ВОЈНОЈ МИСИЈИ У СОМАЛИЈИ - Из даљине Србија се боље види

На самом рогу Африке, скоро три и по хиљаде километара далеко од Србије,…
апр 25, 2020

У ВРЕМЕ ВАНРЕДНОГ СТАЊА - Засадио две хиљаде стабала јабука

Док су се многи из града ових дана нервирали због ограничавања кретања током ванредног…

Грми Ло

јун 19, 2020

ДРУГИ ДЕФИЛЕ МАТУРАНАТА ЛОЗНИЦЕ – А сада озбиљно

Ако није могло у мају због епидемије коронавируса, може у јуну. Други заједнички дефиле…
јун 19, 2020

НЕ/ВИДЉИВИ ГРАД ЛОЗНИЦА – Историја различитости у аутобусу

Богатство једног града и једне земље мери се и богатством култура и етничких…
јун 19, 2020

ПРЕД ВУКОВИМ ДОМОМ КУЛТУРЕ – Исцртали невидљиве мапе града

Група лозничких средњошколаца, ученика Гимназије ''Вук Караџић'' и Средње економске школе…
јун 18, 2020

ДВЕ ПРЕДСТАВЕ У ЈЕДНОМ ДАНУ – Оживљава невидљива Лозница

Испред Вуковог дома културе данас (18. јун) у три и у амфитеатру Цркве Покрова Пресвете…
мај 22, 2020

ДА ЛИ СТЕ ИКАДА ВИДЕЛИ НЕШТО СЛИЧНО? – Гавран који говори

Ако дођеш у ''Рајску долину'', ботаничку башту Живка Панића из Липнице, одушевиће те, баш…
мај 21, 2020

ИВАНА ЈЕ ПОБЕДИЛА ТУМОР, САДА ПОМАЖЕ ДРУГИМА – Подршка ''Родитељском кутку''

Много је оних који нису успели да победе опаке болести, попут рака, али постоје и људи…
мај 13, 2020

ОНЛАЈН ШКОЛА И ПРИПРЕМА ЗА ФАКУЛТЕТ – Стварност се вратила

Опште прихваћена теза је да онлајн учење не може никада заменити школске клупе. То је, у…
мај 02, 2020

ПРЕПОРУКА – Уживање уз ''Кућу од папира''

''La casa de papel'' или ''Money heist'' (''Кућа од папира'') је серија која је освојила…
апр 24, 2020

АПЕЛ ЈУТЈУБЕРА - Остани код куће

Лознички јутјубер Иван Трифуновић, члан омладинске редакције Лозничких новости - Грми Ло,…
апр 12, 2020

ДА ЛИ ЗНАШ ШТА ЈЕ БАЈКОТ? - Нова значења потрошње

Шта је прва ствар која ти падне на памет када чујеш реч - активизам? Да ли су то…
апр 10, 2020

КРУПАЊСКИ ВОЛОНТЕРИ – Осмех испуњава срца

Да ли си се икада запитао ко су волонтери и шта је, уопште, волонтирање? Ако јеси, онда…
апр 08, 2020

КАКО ЈЕ БИТИ: ЛЕКАР ХИТНЕ ПОМОЋИ - Љубав неутралише све што је лоше

Латинска пословица каже ''Отклонити бол божанско је дело'', а Немања Милићевић, лекар…
мар 29, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ У ВРЕМЕ САМОИЗОЛАЦИЈЕ – Интернет не може да замени стварност

Од увођења забране кретања од 5 ујутру до 17 часова, свет више не личи на оно што је био.…
мар 25, 2020

ЗА ВРЕМЕ КУЋНЕ ИЗОЛАЦИЈЕ - Путовање на странама књига

Ових дана међу корисницама и корисницима фејсбука, посебно онима који су у читалачким…
мар 24, 2020

РЕАКЦИЈА НА МОГУЋНОСТ ДА СТУДЕНТСКИ ДОМОВИ ПОСТАНУ КАРАНТИН - Студенти се противе

Група студената Универзитета у Београду изразила је незадовољство због могућности да се…
мар 22, 2020

БЕСПЛАТНИ КУРСЕВИ АМЕРИЧКИХ УНИВЕРЗИТЕТА - Учење од најпрестижнијих

Много је начина на које можеш провести време у изолацији. Неки ће овај период искористити…
мар 04, 2020

У СУСРЕТ УПИСУ НА ФАКУЛТЕТ - Моје припреме у Београду

Исхитрене одлуке, оне непромишљене, често умеју да обавежу и натерају на бесповратна…
мар 02, 2020

ИЗЛОЖБА О СУДБИНИ АНЕ ФРАНК – Да прошлост не постане будућност

У Средњој економској школи данас (2. март) је отворена изложба ''Ана Франк – историја за…
мар 02, 2020

У СРЕДЊОЈ ЕКОНОМСКОЈ ШКОЛИ – Ана Франк – историја за садашњост

Изложба ''Ана Франк – историја за садашњост'' биће данас (2. март) у подне отворена у…
мар 01, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Аудиција за школу глуме       

Због великог интересовања бесплатна школа глуме поново ће бити организована у Омладинском…
феб 27, 2020

ПРИПРЕМЕ ЗА МАЛУ МАТУРУ – Рекордан број пријављених

За припремну наставу из српског језика и математике за полагање мале матуре, коју…
феб 19, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Припремна настава за мале матуранте

Припрема ученика осмих разреда основних школа са подручја Лознице за полагање мале матуре…
феб 15, 2020

СВЕТСКИ ДАН ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД РАКА – Најважнија је позитивна енергија

Светски дан деце оболеле од рака обележен је данас (15. фебруар) испред Вуковог дома…
феб 13, 2020

У СУБОТУ ИСПРЕД ВУКОВОГ ДОМА - Нека победе деца

Светски дан деце оболеле од рака, 15. фебруар, биће обележен у суботу испред Вуковог дома…
феб 12, 2020

У ОРГАНИЗАЦИЈИ КОМСА - Одржана прва ‘’Школа за јутјубере’’

Србија је добила групу младих који су званично завршили ‘’Школу за јутјубере’’ која је…
феб 05, 2020

ПРВА „ШКОЛА ЗА ЈУТЈУБЕРЕ“ - Шанса за младе јутјуб креаторе   

Једанаест младих јутјуб аматера из Србије, узраста од 15 до 18 година, добило је прилику…
феб 05, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ И МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ – Да знаш да ли те лажу

Шта је медијска и информациона писменост, имало је прилику да сазна једанаесторо…
феб 03, 2020

РУКОМЕТАШИЦА ЂУРЂИНА ВУЧЕТИЋ ЗА ГРМИ ЛО - Спорт се може само кад се хоће

Спорт је потребно волети срцем. Прави пример за то је седамнаестогодишња Ђурђина Вучетић,…
феб 02, 2020

МЛАДИ ЛОЗНИЧАНИ ИСТРАЖУЈУ ИСТОРИЈУ ''ВИСКОЗЕ'' – Зашто су људи били срећнији?

У оквиру пројекта "Изван поглавља, приступ различитостима", који спроводи невладина…
феб 01, 2020

ОДРЖАН ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР ''МЕМОРИЈАЛ ДАМЈАН РАШЕВИЋ'' - Вин бету пехар, победа свима

Хала Установе за физичку културу ''Лагатор'' јуче (31. јануар) је била испуњена младима…
јан 30, 2020

КОНКУРС ЗА ИЗБОР ЗАШТИТНОГ ЗНАКА ОМЛАДИНСКЕ РЕДАКЦИЈЕ

Лого д. о. о. расписује „Конкурс за избор заштитног знака омладинске редакције Лозничких…
јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"