НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (8) - Ништа више није моје

Договорили смо се да се у овом тексту он зове Душан. То име му се, каже, свиђа и жао му је што га није дао свом првенцу - “можда би повукао на име, па би му и душа била боља”. То нам је рекао на крају разговора у једном случајном сусрету на лозничком гробљу где је дошао да запали свећу млађем брату. А разговор је почео сасвим безазлено, као и сваки други у таквим околностима, о годинама, времену, а убрзо се претворио у причу о злоуптребљеном уговору о доживотном издржавању

Похвалио се да има  близу деведесет година, не зна тачно када му је рођендан, није тај датум из личне карте, мајка му је причала да је рођен око Митровдана. Цео живот провео је у родном селу које је напуштао само док је служио војску у Нишу, док је ишао својим синовима на заклетву у војне јединице у Билећи и Новом Саду, а једном је био код млађег сина у Београду. И у Лозницу која је близу, иде само када мора.

- Једном сам мислио да идем ту код нас у бању, али жена се разболи, имање велико и ја не одох. Много сам грешио што нисам више пазио и на себе и на њу. Умрла је сиротица, а само је за посао и кућу знала. Дај да урадимо ово, дај да урадимо оно, дај да школујемо децу, да направимо нову шталу, нову кућу, да њима остане више. И живот прође. Стално се бринула да не будемо гладни у старости па ме је терала да уплаћујем за пензију. Ето, све је прошло кроз моје руке, а ништа немам и више сам гладан него сит. Не бих могао ни брату на гроб да дођем да немам бесплатну карту.

Погрешио сам ко нико мој

Наступила је кратка тишина, довољна да се смири, обрише сузе и поврати самоконтролу. На питање са ким живи и има ли пензију, вели: “Имам лепу пензију 11.760 динара, било би то мени довољно, ал’ није моја”.

- Ништа више није моје. Ту сам погрешио ко нико мој, све сам преписао старијем сину. Млађи се није бунио, али није му право. Знам ја, видим по њему, ништа не говори, али све ређе долази. Зато сад и ћутим, не смем да му испричам моју муку да се не завади са братом. Крив сам, нећу да будем још кривљи, али нећу ваљда још дуго. Нико ми у фамилији није оволико дуго живео - каже, отварајући душу пред потпуним незнанцима.

На наш комплимент да одлично изгледа за своје године и жељу да још дуго поживи, каже: “Не ваља то, човек остане сам. Мојих вршњака више нема, ове млађе ништа не занима, они мисле да све знају, а да си ти чим си толико стар, већ излапео и да ништа не знаш“.

- Има једна младица, тамо близу нас. Она ми каже да могу увек да дођем код њих кад ми се пије кафа или ако сам гладан. Донела би она мени нешто, ал’ не сме од мојих. Неће да се замера. Нисам ја њој ништа причао, не жалим се ја никоме, али видела је сама. Кад сам им преписао све, после неколико месеци, чим је прошла слава, они мене иселе у летњу кујну. Каже снаја да лупам вратима и да их будим пре зоре или ноћу кад идем у купатило. После су ме одвојили и од стола, смрдим деци на шталу. А, право да вам кажем и не улази ми се тамо кад где год седнем, сметам. Што год кажем, лупам. Само кад дође млађи син, они сви фини. Седи деда, узми деда... само да нам деда поживи. Срам их било, а кад он оде, иди ти деда у своју кућицу, а ми ћемо кад се смилујемо да ти донесемо нешто. Да имам фрижидер и решо, лако бих. Нешто бих себи спремио са оволиког имања. Свега има и у башчи и у штали, а ја треба да зависим од њихове воље.

Каже да је здрав, само га кости муче. Има вели, гадну костобољу, грчи му прсте, боле га колена и пете. Водио га син у Београд зато што су га “ови” излагали како у Лозници лекари ништа не ваљају и да не знају шта ће са мном, где да ме воде. У Београду су га  прегледали и преписали лекове које мора да пије до краја живота.

- Било ми је много лепо код сина и снаје у Београду. Бог их поживео, свуда су ме водили. Кажу, ето деда требало је да се разболиш па да дођеш. А мене срамота. Огрешио сам се гадно. То што сам лекова донео од њих у кеси и би. Кад сам их попио, кажем снаји, која узима моју пензију, да ми купи друге кад оде у Лозницу. Ништа није на рецепт. Јесте један, али најјефтинији. Оде она и не донесе све. Вели, деда много ти скупи лекови, треба ти четири хиљаде. Велим, могу од моје пензије да купим три пута толико. Она ме гледа у очи и каже: “А ја да те храним и перем, да ти плаћам струју”. Па ваљда и ја нешто привређујем.

У шталу нико не улази осим мене, али то се не рачуна. Ништа се моје не рачуна више - каже.

Само да се деца не заваде

Покушавао је да разговара и са сином о томе. Рекао му је да је грех то што раде, да  се човек и на куче сажали кад га нешто боли, а камоли на оца. Он је после тога отишао и купио лекове. Међутим, деда се пожалио да га боли стомак јер је “озебао”, а снаја је онда утврдила да је то од лекова које пије и да не треба бацати паре више.

- Каже она да ја много кукам, да мора нешто да ме боли када сам једном ногом већ у гробу. Јутрос ми је рекла када сам тражио паре за свећу: “Ето, како те сад ништа не боли кад можеш у Лозницу”. Кажем јој да хоћу да одем док је лепо време, можда ми је последњи пут, а она мени: “Нисмо ми те среће”. Шта год да кажем, она изврне како њој одговара. Кад дође син, она се жали на мене, све лаже, а он јој верује. После ме и он изгрди као да сам ја малоуман. Да сам богдо, па да ништа не видим и не чујем.

Питамо га да ли се коме поверио у селу, да ли неко зна како му је. Објашњавамо да може да се обрати Центру за социјални рад, полицији, Црвеном крсту или доктору када оде. Да они не смеју тако да се понашају, да може да поништи уговор о доживотном издржавању. Наговарамо га да каже поштару да пензију даје само њему у руке, а не снаји...

- Пробао сам, међутим, снаја је убедила поштара да сам ја сенилан да затурим паре и да после не могу да нађу, и ја од бруке више нисам хтео да покушавам. Не интересује то никог у селу, нико то и не види, само она младица, али ни она не зна све. Само наслућује. Бојим се да се не прочује, да се деца не заваде. Када бих могао из почетка, све бих другачије, не бих ником ништа дао за живота. И не бих искобио једно дете и то боље. Сад шта ми је, ту ми је.

Некада је лакше отворити душу потпуном странцу којег никада више нећете срести. Питали смо га да ли смемо његову причу да искористимо за новине да и други чују и извуку неку поуку. Рекао је да може, али да пазимо да га “не завадимо са децом”. Причали смо дуго још и обећао је да ће још једном разговарати са старијим сином и да ће му рећи да ће све испричати млађем.

- Тражите од поштара да Вама на руке даје пензију, немојте то да заборавите, кажемо.

ЕЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (7) - Свака његова реч је тежа од олова

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (6) - Кад удари онај кога волиш

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (4) - Па шта, само ме ошамарио пар пута

Радом на терену и организовањем психолошких радионица  Црвени крст у Лозници је  утврдио да су у  99 одсто случајева насиља над старима  жртве жене и да се углавном, ради о случајевима психолошког насиља. Насиље се  прикрива због традиционалног мишљења да га је срамота пријавити а највећи разлог је економска немоћ жене, посебно на селу

У оквиру пројекта који је пре пар година урадио Црвени крст Србије „Насиље над старијим особама“,  лознички Црвени крст спровео је анкету у којој су испитаници били анонимни  а која је показала да је насиље међу старима свеприсутно и да се поклапа са ситуацијама које су затицали на терену. Према речима Весне Мелезовић, секретарке ове хуманитарне организације у Лозници, резултати овог истраживања и искуства са терена  у потпуности се  подударају са сличним  истраживањима до којих је дошао нпр. шпански Црвени крст.

- Насиље према старијим особама може бити од сродника, синова према родитељима, али оно што истраживање није показало а запажено је на терену, јесте да има све више случајева  насиља унука над бабама и  дедама. Радећи психолошке радионице на тему насиља у градским и сеоским срединама, мислили смо да је због бржег темпа живота, еманципације жена  коју мушкарци теже прихватају, због жена које имају низ обавеза, насиље више присутно у граду. Међутим, утврдили смо да је насиље и у селима подједнако заступљено  - каже Мелезовићева.

Насиље као нормална појава

Уврежено мишљење и младих и старих у нашој средини је да оно што сврставамо у физичко насиље, шамари, ударци, пљување, штипање уобичајено за мушкарце. Насиље је невидљиво зато што га жене крију, како младе тако и старе, дођу у фазу кад мисле да су оне за нешто криве.

- Такав модел понашања има и интелектуалка и полуписмена жена као: „Па шта, ошамарио ме пар пута”, или “Само ме мало згазио.“ Насиље се  прикрива због традиционалног мишљења да га је срамота пријавити а највећи разлог је економска немоћ жене, посебно на селу.  У потпуној су економској зависности баке на селу које немају ни пензију - истиче наша саговорница.

Физичко насиље је и присиљавање старије особе да остане да лежи у кревету или седи у столици, закључавање у соби, недовољно давање хране и воде, ускраћивање или давање превелике дозе лекова. Радници Црвеног крста на терену  углавном наилазе на случајеве психолошког насиља, тзв. вербалног деликта и у 99 одсто случајева жртве су жене.

Проговоре на радионицама

Насиље се огледа у изјавама као што су „Ти ћути, да нисам чуо од тебе ни реч“ и углавном долази од мужа, сина или унука. Оне о томе проговоре тек у психолошким радионицама.

-  У програму „Брига о старима на селу“ организована је радионица на којој је устала  бака и испричала како је муж туче и злоставља. Док је причала устао је њен муж који је такође био присутан, и непримереним речима напао и своју жену и нас који смо организовали радионицу. После извесног времена  када смо у том селу поново организовали радионицу, опет је дошла та жена, али без мужа, и рекла нам да јој је много лакше што је све то испричала јер су и деца после тога реаговала. На моје питање, да ли га је пријавила полицији, рекла је да није, али  да га се више не плаши - испричала нам је Мелезовићева.

Као пример манипулације типичног насилника навела је пример старца који је често долазио у Црвени крст, плакао и тражио помоћ говорећи да нема шта да једе, жалио се да га злостављају и жена и синови који живе у близини њихове куће. Чак је рекао да је синове тужио зато што га туку.

- Обећали смо да ћемо га посетити да видимо шта се дешава. Отишли смо ненајављени и  затекли  га како огромним коцем јури жену, ситну старицу,  која је наводно безобзирна према њему. Била је то страшна слика. Попричали смо са женом која се отворила и рекла да управо он врши насиље према њој и синовима. Она је својевремено била спремачица у школи и живели су од њене пензије. После овога, старац више никада није дошао у Црвени крст да тражи помоћ - напомиње она.

Насиље код старих људи се, како каже, тешко може препознати. Углавном се повуку у себе, али то је тешко утврдити с обзиром да се стари људи и иначе тако понашају, избегавају дружења, мисле да су бескорисни.

-  Није лако, али ми то утврђујемо кроз рад на терену и  разговор са њима. Када приметимо да има насиља, обавештавамо Центар за социјални рад који је надлежан за такве случајеве. Оснаживање старих настављамо спровођењем  различитих програма и радионица а делујемо и превентивно - каже Мелезовићева.

 

Истраживање

Према истраживању које је 2015. године спроведено у Србији 19,8 одсто старијих особа навело је да је доживело неки облик насиља или злостављања у старијем добу,

док је њих 5,5 одсто доживело вишеструко насиље. Притом, најзаступљенији облик насиља било је финансијско злостављање, које је пријавило 11,5 одсто старијих особа. Једно друго, експлоративно истраживање о финансијском злостављању међу популацијом старијих особа сугерише да чак 40 одсто старијих има текуће

рачуне којима располаже неко треће лице. За финансијским злостављањем следи психичко или вербално злостављање, које је пријавило 7,8 одсто старијих, а потом физичко, које је доживело њих 3,9 одсто. Учесници у истраживању нису били спремни да говоре о сексуалном насиљу, те је чак 50 одсто њих одбило да одговори на питања у вези са овим обликом насиља - наводи се у билтену ЦК “Социјална укљученост старијих особа у Србији”.

Реч омбудсмана

- Званични подаци говоре да је у протеклих годину дана 11 одсто старијих особа у Србији претрпело неки облик насиља, при чему су жртве у веићни случајева старије жене. Држава мора да пружи сву потребну помоæ и подршку онима којима је то најпотребније, како би живели достојанствено - из овогодишњег саопштења Заштитника грађана Зорана  Пашалиæћа, поводом 15. јуна, Међународног дана борбе против насиља над старијим особама.

ЕЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И...

КОВАЧЕВИЋИМА ИЗ ДОЊЕГ ДОБРИЋА - Угинуло 14 оваца и два овна

СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ У СКОПЉУ – Слобода медија је основно људско право

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (7) - Свака његова реч је тежа од олова

Све оно што је чуо из уста рођеног сина,  свих протеклих година теже је подносио од ударца у главу, који му је недавно нанео после безазлене расправе. Милијан (82) живи у делу подељене куће, али сваки сусрет са сином Радованом (57) за њега је стресан и неизвестан јер није сигуран на који начин ће га злостављати

Имена су измењена за потребе текста

 Тортуру коју Милијан (82) из лозничког приградског насеља трпи већ деценијама од свог сина Радована (57), ова старина описује као седење на бурету барута. Живе у кући подељеној по вертикали, као два посебна домаћинства, али сваки сусрет са сином за Милијана је неизвестан јер, како каже, то увек може да прерасте у вербално малтретирање, па чак и физички напад. Управо то се десило недавно када је Радован паркирао аутомобил на делу дворишта које припада Милијану, затворивши му пролаз али и излаз из гараже у којем је паркиран други аутомобил. После сугерисања да то не чини, Милијан је био изложен најружнијим речима  рођеног сина, уз псовке, претње и понижавање пред другим комшијама. Радован је тврдио да је двориште његово и да нико нема права да га спречи да ту чини шта хоће, док је Милијан објашњавао да је јасно подељена имовина и да тај део припада њему.

Три деценије беса

Уз псовке, уследило је пљување у лице а онда и ударац у главу, после чега је Милијан пао и задобио повреде по телу, на куку и подлактици. Непријатну ситуацију допунио је апсурдан Радованов позив полицији, тврдећи да га отац онемогућава да користи имовину која му припада. Повређен и физички и психички, Милијан је све поткрепио папирима, листом своје имовине и одговарајућим судским решењима шта је његово, а шта синовљево.

- Најнормалније сам му рекао да не оставља ту аутомобил јер ми смета, а он је на то реаговао као звер. Не сећам се шта ми је све рекао али било је ту и псовки и речи које ретко које дете може изговорити својим родитељима. Нисам желео да покажем страх пред рођеним сином и зато сам стајао чврсто решен да му не дозволим да ради оно што ми прави проблем. Није ни он одступао, унео ми се у лице, имао сам утисак да ће ме појести од беса. У једном тренутку ме пљунуо у лице, што ме запањило. Нисам веровао да толико ниско може да се спусти, а онда је уследио ударац. Нисам ја неко ко би могао да му парира, стар сам и слабог здравља, а ударац је био довољан да ме обори с ногу. При паду сам повредио кук и руку, а тек после дан два модрице су се спустиле ка коленима. Овако нешто не бих пожелео ни најцрњем непријатељу - јада се Милијан.

У овој причи тужно је и то што нико од неколико присутних комшија није реаговао нити покушао да заштити Милијана од сина. Гледали су и чудили се несрећи чији корени сежу више од тридесет година у прошлост, када је почео раскол у четворочланој породици. Наиме, Милијан се осамдесетих година развео од супруге Ленке и почео нови живот. Са њом су остала деца, Радован и старија ћерка Радмила, а он је наставио даље са другом женом. То му Радован никада није опростио и сваку прилику је користио да му то да до знања. Милијан се сећа кратког периода када су односи међу њима били коректни, али то је било у време док је сину давао новац и аутомобил, после положеног возачког испита, али то, понавља, није било дугог века. Једно време је Милијан живео  у другом насељу, али се онда вратио и наставио да живи у делу куће који му је припадао. Мада је покушавао да буде у нормалним односима са сином-комшијом, од којег га је делио само зид, то није ишло. Чак је и са снахом могао нормално да поприча, она му је повремено спремала и храну, али код сина није наилазио на разумевање. Радован није говорио са оцем Милијаном више од три деценије. У последње време је у конфилкуту и са другим људима, а оца често пресреће и изговара му најгоре речи. Познаници кажу да је ментално попустио, да носи у себи бес и тражи кавгу.

- Нешто се с њим чудно дешава јер мржњу према оцу више не може да прикрије. Проблем је већи што ни према другима нема стрпљења и разумевања и често плане без повода.

Ако ми се нешто деси...

Милијана је и раније узнемиравао, тврдио да је цео плац његов, да може да ради шта хоће. Без обзира на све, отац је имао разумевања, чак је бринуо и о њиховом псу да не изађе на улицу, а пуштао га је и у део свог дворишта. Од последњег сукоба и та капија је затворена чули смо да више ни снаха не сме да га посећује нити да му купује намирнице, што је, иначе, радила и поред тога што зна да њен муж то не одобрава - кажу познаници.

Поред свега, Милијан није поднео пријаву ни након што је недавно физички нападнут, али је још пре деценију и по био у полицији и дао изјаву да је, ако му се било шта деси, први на листи одговорних управо његов син Радован, који га већ годинама малтретира. Вођен лошим животним искуством, на овај начин желео је да укаже на евентуалне проблеме до којих би могло доћи. Међутим, и после последњг сукоба, дешавало се да Радован прође поред Милијана аутомобилом, да отвори прозор, опсује га најружнијим псовкама и пљуне, без конкретног разлога. Нетрпељивост према оцу све теже обуздава. Милијан прича да то траје предуго и сећа се да му је чак и после операције срца, коју је имао у Београду, Радован дошао на врата да се обрачунају, претећи и жени која је с њим живела у то време. - Стао је на праг и почео да виче како ће сво ово бити његово и да се нико не нада да ће моћи овде да дође док је он жив. Тада нисам био у стању ни да говорим, а још мање да му се било како супроставим. Боли ме све ово, свака његова реч је тежа од олова - кроз сузе изговара несрећни човек.

Познаници ове породице кажу да би било добро када би се све завршило на последњем сукобу, само да се не деси неки већи белај јер, како тврде, последњи физички напад био је најдраматичнији до сада. Милијан не може да поднесе понашање сина чије га речи, како каже, много више боле и од тог ударца. Не може да прихвати то што му рођени син ради и зато каже да он за њега више не постији. То је, по њему, непомирљив однос. Тужан је јер му син никада није пружио ни чашу воде и што је од њега добијао само погрдне речи и насилничко понашање. Од пензије може пристојно да живи, а свој део куће преписао је синовцу. Синовац и његова жена се брину о Милијану, долазе, телефонирају, обезбеђују му храну. Са кнедлом у грлу Милијан изговара да се труди да буде смирен и да му је највећа жеља да проведе старост у миру.

Од тог мира дели га само један телефонски позив. Насиље је кривично дело.

Е.Л.Н.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (6) - Кад удари онај кога волиш

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (5) - Трпе да не брукају децу

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (3) - Тежа брука од ударца

Живот старима доноси много потешкоћа, али се разликује по томе да ли се “јесен живота” троши у граду, или на селу. Поред тога, старима у удаљенијим селима, са лошијом инфраструктуром, много је компликованије него онима који су близу градским центрима, или су у већим селима која имају, пре свега, добру здравствену заштиту, односно амбуланте. Осим тога, на селу и данас вреде неке старе вредности па се и о породичним проблемима не говори, или тек када “кап прелије чашу”

У селима мештани, али и председници месних заједница, тврде да нема насиља, односно да не знају за такве примере, а “да их има, сигурно би се сазнало”. Само у једном селу навели су пример, али “не тако свеж”, да је  син малтретирао оца. Кажу, одао се пороцима, волео коју чашицу више па малтретирао оца, умео и руку да подигне на њега. Када је дара прешла меру, у једном од тих налета отац је, бранећи се, мотком ударио сина. После је полицији рекао да није више могао да трпи и замолио их да, уколико могу, омогуће његовом сину стручну помоћ, да га врате на прави пут јер ће тако помоћи и једном и другом.

Овде је то и даље породична ствар

- Старији људе и даље држе много до части, угледа, и не говоре о насиљу, уколико га има. Ћутаће уколико су занемарени, ако живе у лошим условима, а у истом дворишту са децом која се башкаре у кући на спрат. Неће се пожалити ни ако насиље постане физичко јер их више од удараца и понижења боли брука. Неће да она “пукне”, да фамилија изађе на лош глас, да оцрне, осрамоте сина, ћерку, или унучад. Са друге стране, вероватно, не траже заштиту јер немају где из заједнице са насилником, нису довољно ни упознати са својим правима, немају поверења у институције и не желе да оду са свог огњишта у неки старачки дом, или сличну установу. Насиља, неке врсте, могуће је и има, само је питање да ли га стари, пре свега, препознају, или то објашњавају себи на неки други начин правдајући насилнике “своје крви”. Углавном, о томе се, уколико таквих ствари и има, готово никада не прича - објашњава мештанин једног од лозничких села који из личних разлога није желео да му се име уз ову тему појављује у новинама.

А, када смо му предочили да је насилник тај који по закону мора да напусти кућу, а не жртва, рекао је:

- Тек на то не би пристали. То би за њих била велика срамота. Они су куће правили због деце и где да их избаце на улицу. Радије би умрли. Зато су они спремни да оћуте и отрпе све. Међутим, проблем је што то нико други из села не би ни пријавио. Људи мисле да не треба да се мешају у туђи живот. Неће да се заваде са комшијама, а када се деси неко зло, онда сви погну главу - каже он.

Милан Веселиновић, члан Градског већа задужен за месне заједнице, слаже се да ће старије особе зарад чувања угледа и у жељи да им неко не приговори како нису добри домаћини, пре трпети и ћутати, крити шта им се догађа, него се пожалити због насиља и потражити помоћ надлежних служби.

На селу се ради до краја живота

Он истиче да је живот старијих на селу другачији од живота њихових вршњака у градским срединама. Старији људи на селу углавном су много, и дуже, активнији од својих парњака у градовима јер око куће увек има нешто да се ради. Нахране домаће животиње, обиђу башту, оду у њиву, они немају времена за доколицу јер желе, докле год их ноге носе, да буду активни и доприносе напретку свога домаћинства.

- Њима је време испуњено, углавном живе у домаћинствима са децом и унучадима, има неко да их послуша,  помогне шта треба, поразговара. Они имају своју улогу и у здравом домаћинству њихова реч се још увек чује. У селу су људи још блиски, нису отуђени, постоји комшилук. Увек се нађе неко ко старој особи помогне, скува чај, спреми јело, донесе таблету, и тога има у свакоју улици, мали, сокаку. Људи где то треба, осете, сами реагују и то су предности живота на селу, да нема те врсте солидарности, било би јако тешко - каже он.

Наравно, објашњава Веселиновић, има и људи који живе сами јер у борби за егзистенцију, или у потрази за бољим животом млади одлазе па остају домаћинства на плећима старих родитеља.

- Уколико не могу да обезбеде довољно за све, млади људи, уколико треба да бирају између родитеља и своје деце, вероватно пре бирају своје потомство и одлазе са села. Опет, стари не желе да продају земљу у нади да ће се деца једном вратити, а деца би опет желела да њихови родитељи продају њиве и шуме, да их ништа не веже за село. Има зато и оних који су усамљени, поготово ако немају брачног друга. Таквима много значи да их неко обиђе, каже коју реч јер им често највише фали управо разговор, да са неким размене коју. Такви се, и када им неко дође, прво исплачу од среће па онда разговарају. Има и болесних, који сами себе не могу да услуже, и требало би наћи могућност да се таквим особама омогући боравак у некој установи која ће их примити и пружити им неопходну помоћ. Има старачких домаћинстава, нажалост све више, јер млади одлазе за послом - прича Веселиновић који и сам живи на селу.

Стари на селу, још ако су сами, углавном теже стижу до лекара, амбуланте, док они у граду имају могућност да, и ако су сами, позову Хитну помоћ, или такси, могућности друштвеног и културног живота много су веће у граду где и стари могу посетити неку изложбу, погледати позоришну представу, филм, негде изаћи са пријатељима, или се дружити у удружењима пензионера. Све то им је ближе и доступније него њиховим исписницима у селима, посебно у оним удаљенијима где некада сокаке, односно мале, или куће дели и по више стотина метара и није лако “носити” старост поготову када је оптерећена и најтежом недаћом -  страховањем од оних које највише воле.

Радиш и под старе дане

Да су људи на селу активни и кад прође младост потврђује Митар Барбарић из Корените који гази седму деценију и у шуми извлачи дрва.

- Столар сам без посла већ 17 година. Радио сам некада у ПД “Гучево”. Живим са женом, немам пензију, сад гањам да је добијем, ако будем успео. Нико ме није питао шта ћу и  како ћу када сам остао без посла, ни тад, ни сад. О нама маторима нико се не секира, нити га интересује, нити га срце боли. Требало би мало више повести рачуна о нама, да држава пита како живимо. Овако, радим и надам се пензији - каже и као да је много млађи него што јесте носи чекије доказујући да стари на селу, углавном, немају тај луксуз да у доколици играју шах и домине, или шетају, као многи њихови градски вршњаци.

ЕЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (2) - То се мора брзо кажњавати

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (1) - Кривично дело није породична ствар

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (6) - Кад удари онај кога волиш

Имена су измењена за потребе текста

Ма колико јак био, не боли највише ударац, нарочито не када долази од некога кога човек воли више него себе. Душа више страда

Милена је најсрећнија у животу била не оног дана када је родила кћерку, већ онда када је кћерка родила прво дете. Јован је имао оца и мајку, али је највише времена проводио са бабом, уз њу је одрастао, од је је добијао највећу подршку. Када му се родила сестра, пет година после њега, родитељи су сву љубав посветили њој, или је он тако тумачио грдње које је трпео и батине које је добијао чим би она заплакала и прстом показала на њега. Године су пролазиле, Јован је завршио основну па средњу школу, а када је дошло време за факултет, подршку и моралну и новчану пружила је управо баба Милена, која је од своје минималне пензије издвајала колико је могла, а како је вредних руку, зарађивала је и “са стране”.

Кад се само срцем гледа

Међутим, ствари се нису одвијале како је Милена замишљала. Јован је отишао у велики град, занела су га светла и обиље свега, али и разочарала немоћ да ужива у свему што је нудио. Тражио је све више пара, родитељи нису хајали за то, говорили су му да није довољно паметан да би завршио факултет, а Милена, уз сав труд и добру вољу, није могла да обезбеди новац и за школарину и за провод. Јованови доласци кући постајали су све непријатнији. Комшилук је сваког викенда који је Јован проводио са породицом слушао бурне препирке и свађе, касније се сазнало да су често долазиле и на границу туче. Милена је причала о томе са најближим комшијама, али је увек налазила оправдања за Јованово понашање мада се с времена на време, и све чешће, дешавало да са Јованом не говори по неколико дана зато што би се он наљутио када није могла да му да новац не само за изласке у Београду, већ ни у Лозници.

Ускоро је постало јасно да од факултета нема ништа, паре су бачене, Јован се вратио кући. Није ни помишљао да покуша да пронађе посао у Београду, а на крај памети му није падало да се запосли у Лозници па чак ни да се пријави на евиденцију националне службе за запошљавање. Сестра је већ стасала, почела да излази и да се понаша слободно, он је родитељима указивао на то, али њихова “принцеза” била је недодирљива. То је био разлог за нове сукобе, свађе су постајале свакодневне и све бурније. На крају су се родитељи са “принцезом” покупили и преселили у изнајмњени стан, а Јован и баба остали су да животаре сами. У прво време, завладао је мир и чинило се да су разлози за неспокој престали, упркос томе што новца и даље није било довољно за Јованове изласке. То, или нешто друго, довело је и до тога да се повуче из друштва, потпуно престане да излази па чак и да готово не напушта своју собу. Милена је покушавала да га покрене, да га наговори да бар преко дана изађе у шетњу, али наилазила је на зид ћутања. Није га више занимао ни интернет.

Неко је чуо 

Те вечери ништа није указивало на промену, Милена је, без много занимања, гледала телевизију, а Јован је био у својој соби. Како је дошло до препирке, потом и свађе, Милена комшилуку никада није испричала. Оно што се зна јесте да се зачула краткотрајна препирка која је убрзо утихнула, а онда после свега десетак минута зградом су одјекнули старичини јауци. Ишла је ка својој соби када ју је унук, којег је подигла и којем је посветила сву своју љубав и пажњу, удари снажно песницом у леђа. Јаукнула је и изненађена се окренула ка њему, али је онда уследио силовит ударац право у лице. Крв ју је облила, страх ју је преплавио и ни сама не зна како је успела да се да у бег. Кроз главу јој је пролазила мисао да се мора домоћи врата пре њега јер ће је, била је уверена, убити уколико му не побегне. Срећна околност била је и то што је први комшија чуо њене јауке и решио да се не прави глув, изашао је из свог стана у тренутку када је она, обливена крвљу успела да отвори врата и изађе. Повикала је његово име и почела да запомаже тражећи заштиту. За њом се сасвим хладнокрвог израза лица кретао унук, без журбе, али решен да је стигне. Милену је комшијина породица склонила у стан, а комшија је подигао прст ка Јовану и рекао му да стане. Зачудо, послушао га је, рекао да само жели да види како је баба.

- Довољно си учинио, врати се у стан, она више није твоја брига - рекао му је комшија смирено, иако га је призор окрвављене жене коју је познавао од детињства дубоко потресао.

Ствари су даље текле својим током. Стигла је Хитна помоћ, одвела жену у болницу, Јован је побегао у мрак, али се у току ноћи појавио на вратима полицијске станице и предао. Тужилаштво је покренуло поступак, а Милена је, иако је доживела тешко насиље, брзо заборавила страх од смрти који је осетила током напада, заборавила је и крв којом је била обливена, једноставно, превладала је љубав према унуку којег је одгојила и одбила је да га терети. До суда се није стигло, примењено је начело опортунитета, а Јован је обавезан да се лечи. Породица се објединила, престале су свађе.

ЕЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НА ПРУЖНОМ ПРЕЛАЗУ КОД ''СУНЧАНЕ РЕКЕ'' – Судар воза и аутомобила

СПЕЦИЈАЛНА БОЛНИЦА ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ - Бренд лидер по трећи пут

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (2) - То се мора брзо кажњавати

Многи пензионери, односно стари, помажу децу финансијски и преко својих могућности, одрекну се удобности па, свој стамбени простор деле са децом која немају кров над главом, али неки то не поштују и понашају се насилнички према родитељима. Мислим да би оне који чине било коју врсту насиља над старима требало одмах кажњавати, по убрзаном поступку и да би то имало и ефекат одвраћања, каже Драган Михаиловић, председник Општег удружења пензионера Лознице

У Општем удружењу пензионера Лознице  нико од њихових око шест хиљада  чланова није се жалио на насиље, али да се то деси, одмах бисмо реаговали. То каже председник удружења Драган Михаиловић који не може да замисли да има оних који су у стању да на било који начин малтретирају  старију особу из било ког разлога и сматра да за такво понашање не  може да постоји оправдање. 

- Знам да, нажалост, постоји насиље над старима. Међутим, не могу да замислим да постоје такве породице, односно особе које злостављају старе, а претпостављам да то чине синови, ћерке, унучад, они најближи. То ми је потпуно ван памети јер нема тога пензионера, односно старије особе која заслужује да се неко према њој тако понаша. Родитиљи данас пружају све што могу деци и унучадима, али је, сматрам,  најчешћи узрок насиља економска ситуација. Деца траже више новца, а многи млади неће да раде него очекују финансијску подршку од родитиља који максимално помажу деци, и више него што могу. Гладују да би дали деци која троше на кафану, коцку и слично не ценећи родитељски труд. Много пензионера се одрекне сопствене удобности па  свој стамбени простор деле са децом која немају кров над главом, али неко то не поштује. Познајем неке случајеве да су људи деци преписали станове, као имаће због тога доживотно издржавање, али их она истерају и ником ништа. То је, такође, насиље. Мислим да би оне који чине било коју врсту насиља нас старима требало што брже, одмах кажњавати, без неке дуге процедуре, по убрзаном поступку и да би то имало и ефекат одвраћања. Да насилници знају да то што су подигли руку на стару особу, или је малтретирали на неки други начин, неће проћи некажњено - каже Михаиловић за ЛН.

Он истиче да се њиховом удружењу за сада нико са таквим проблемом није обратио, али и да свако ко га има  то може учинити. Без обзира да ли је, или није  њихов члан, а они ће адекватно одреаговати, а та особа неће бити експонирана.

- Уколико би се десило да неко затражи помоћ због насиља, или да сазнамо за такав случај, сигурно бисмо одмах предузели одговарајуће кораке. То је наша дужност и обавеза, не само законска, него и људска. Обратили бисмо се надлежним институцијама и тражил њихову реакцију. Данас је иначе, проблем што су промењени систем вредности у односу на време када смо ми старији радили и стасавали. Нажалост, дошло је време да због финансија, неке материјалне добити деца угрожавају своје родитиље и не дају им да старост проводе у миру - каже он. 

Насиље над старима може бити физичко, психичко или емоционално, вербално или невербално као и економско. У времену када готово да нема пензионера који од своје, углавном мале пензије, не издржава, или бар помаже,  и своју децу, а често и унуке, економски моменат често је окидач за насиље. Незадовољни потомци оним колико им стари родитељи дају одлучују се на нечасне работе као што су преузимање контроле над њиховом пензијом, а има и оних који им  краду чекове, накит, продају имовину без сагласноти старих особа, присила за измену тестамента и сличних ствари.

То што се нико није обратио овом удружењу пре значи да је оне који доживљају насиље, било које врсте од оних које су подигли, или своје унучади, срамота да то кажу и потраже помоћ него да га заиста нема. Стари који се нађу на удару насилника, било које врсте, углавном се надају да ће то проћи, траже свакаква оправдања, разлоге, или осећају кривицу што не могу да помогну више, што су  “на терету”, нарочито уколико су још и болесни, или уколико осим насилника немају никога другога и зависе од њега. Они што насрћу и малтретирају старије особе заборављају да ће и они једнога дана бити стари, нејаки и да ће само желети да мирно троше своје старе дане. За оно што чине оправдања нема и не може га бити.

ЕЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (1) - Кривично дело није породична ствар

ЛОЗНИЧКА СТОВАРИШТА ДОБРО СНАБДЕВЕНА - Има огрева - нема пара

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (5) - Трпе да не брукају децу

- Захваљујући  пре свега, Закону о спречавању насиља у породици, који је ступио на снагу 1. јуна прошле године насиље, над старим особама је постало видљивије јер се све више наших најстаријих суграђана одлучује да насилнике пријави пошто су убеђенији да ће они бити и кажњени. Дешавало се, посебно у сеоским срединама, да насиље не пријављују због, како су говорили, срамоте. Међутим, недавно су нам пријављена три случаја насиља која су, иначе, трајала годинама- каже за ЛН  Мира Лаловић, руководилац Службе за заштиту одраслих и старих лица лозничког Центра за социјални рад,

Како каже, повратника у насиљу увек има, али су они сада и уплашенији због казнених мера које их чекају. Када се, рецимо, изрекне хитна мера забране приласка или исељења из стана и ако се он поново врати а жртва га пријави, може да се изрекне затворска казна. Тога се они и највише боје па испоштују мере, имају свест о томе шта их чека.

Економско насиље стари не препознају

У пракси Центра за социјални рад нису имали случајеве пријављеног економског насиља,  утисак је да жртве донекле немају ни свест о томе шта се под њим подразумева. Не знају да  ускраћивање права да самостално одлучују о својој пензији спада у овај вид насиља. Тога постају свесни тек  кроз разговор са социјалним радником. Они им, како каже Лаловићева, објасне да је економско насиље и  када партнер не даје новац за потребе породице, не дозвољава да имају увид и приступ породичној заради, узима њихову зараду и ограничава потрошњу, тражи да оправда сваку пару, сва имовина која се стиче је на његово име и сл. Жртве, углавном, препознају психолошко и физичко насиље, прошле године било је евидентирано скоро дупло више жртава  психолошког насиља и једно сексуално, а ове године се изједначио њихов број, било је пет пријава психолошког и исто толико физичког насиља над старима.

- Психолошко насиље је сваки облик застрашивања и то је најраспрострањенији вид насиља. Подразумева ситуације вређања, исмевања, критике, оптужбе, називање погрдним именима, понижавање, омаловажавање, прислушкивање, ограничење или онемогућавање комуникације и сл. Често жртве и не знају да се ради о насиљу, просто човек манипулише њиховом психом - каже наша саговорница.

Насиље најчешће пријављују сродници

Насиље над старима се углавном открива када жртва сама пријави полицији или Центру, али најчешће то учини  неко од сродника. Углавним је жртва старо лице у сродству са насилником и  нема снаге да то пријави посебно ако је у питању син или ћкерка  а ако и поднесе пријаву, дешава се  да је после повуку.  Према статистици подносилаца захтева Центру за социјални рад, најчешће друге институције пријаве насиље над старим лицима.

- Полиција је имала седам пријава, од суда имамо једну пријаву о  хитној мери да је потенцијални насилник удаљен из стана, претходно нисмо имали сазнања о томе и имамо две пријаве насиља лично од жртава. Реткост је да се жртва сама обрати Центру, таквих је 20 одсто случајева. Имамо одличну сарадњу са полицијом и инспекторима задуженим за случајеве насиља на нашу пријаву брзо одреагују, дешава се да они кажу да пошаљемо жртву да узму изјаву и онда одмах излазе на терен што је много боље - каже наша саговорница.

Брига само из користи

Од  почетка године евидентирано је пет  пријава старих занемарених особа где је тражено да у Центру поступају  по приоритету један,  односно у року од 24 часа и приоритету два где је рок  72 часа. Под занемаривањем се подразумева  да особе  нису имале одговарајућу бригу, да су били препуштени сами себи, неки до њих нису ни имали сроднике а  дешава се да неки сродници и не желе да о њима преузму бригу.

- Сва лица су адекватно збринута, неке су преузели сродници јер смо им објаснили да су по закону дужни да воде бригу о родитељу, о немоћном лицу и они на крају и пристану на то најчешће због наслеђивања имовине, али ако немају ништа да наследе, бригу о родитељу препусте Центру. То се врло често дешава - истиче Лаловићева.

 Проблеми око смештаја

 У свом раду Служба за зашиту одраслих и старих лица сусреће се са разним  тешкоћама у смислу одсуства ресурса локалне заједнице, непостојања прихватне станице и прихватилишта, непостојања ургентног смештаја у другу породицу за одрасла лица, затим непостојања обезбеђеног места за смештај корисника у болницу ради медицинске обраде за смештај у установу и слично. Како каже Лаловићева, до сада су у Центру за социјални рад на различите начине, пре свега захваљујући  личним контактима и доброј сарадњи са Општом болницом успевали  да социјално угрожена лица сместе на болничко лечење ради обраде за смештај у установу социјалне заштите.

- Међутим, од јуна прошле године, од како је  Управни одбор Опште болнице донео  одлуку о усвајању ценовника  услуга које се не сматрају здравственом заштитом већ се сврставају у нестандардне медицинске услуге, имамо проблем  обезбеђивања  средстава за лица која су социјално и материјално угрожена, а желе да буду смештена у установу социјалне заштите јер обрада за смештај износи око 17.000 динара.   Центар нема планирана средства за те сврхе нити ми знамо колико ће таквих лица бити па да можемо да планирамо. До сада смо плаћали око 5.000 динара за основне налазе и са тиме успевали да сместимо кориснике у установу социјалне заштите. Сналазимо се тако што узимамо од корисникових примања  или тренутне новчане помоћи - напомиње она.

О овом проблему обавештено је и надлежно министарство од којег очекују одговор.

 

ЕЛН

 

 

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ- Патријарх освештао Спомен цркву

''ЕВРОПСКА НЕДЕЉА МОБИЛНОСТИ'' – Наш град без аутомобила

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА - РЕЦИ НЕКОМ (1) - Кривично дело није породична ствар

Истраживања свих релевантних институција показују да је породично насиље над старим особама у порасту, а да се највећи број случајева не пријављује пошто жртве насиља бране своје насилнике од “авног срамоћења”, али и у уверењу да ће се “они променити”. Насиље над старима није породична ствар већ кривично дело, истиче Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности

Према статистичким подацима, у Србији живи око 1,4 милиона старијих од 65 година, што чини 19,2 одсто популације. Просечна старост становништва је 43 године, при чему је просечан век жена 76,3, а мушкараца 71,7.

У 2016. години број старијих од 65 година први пут је премашио број млађих од 15 година, па смо фактички постали земља старих. Процене демографа су да би за 25 година Србија могла да има четвртину становништва старијег од 65 година, а да би удео становништва старијег од 80 година могао бити 7,5 одсто.

Подаци показују да становништво у нашој земљи спада међу најстарије на планети, са тенденцијом даљег интензивног старења услед ниског наталитета, фертилитета и миграција млађих.

Лозница се уклапа у општу демографску слику Србије, с тим што је просечна старост нешто преко 42 године. 

Сиромаштво и старост често иду заједно

Србија има више од 1,7 милиона пензионера, просечан износ пензије је 24.984 динара.  Најнижи износ пензије 13.655 динара прима више од 102.000 људи, а чак мање од минималних има 155.000 пензионера или скоро 11 одсто. Ван пензионог система је око 230.000 старијих од 65 година а, како се процењује, бар половина њих је веома угрожена.

У Лозници пензију има 16.517 грађана, а њена просечна вредност је 19.833 динара и значајно је испод републичког просека. У најтежем положају је 2.000 пољопривредних пензионера чији чекови једва прелазе вредност од 10.000 динара.

Према подацима лозничког Црвеног крста, оброк у народној кухињи користи  двадесет петоро људи старијих од 65 година. Углавном је реч о непокретним или слабо покретним особама које живе саме и којима се храна доставља на кућну адресу само у периоду док трају јавни радови, а у осталим месецима се за преузимање хране довијају!

Према подацима Центра за социјални рад, у Лозници 141 особа старија од 65 година има потребу за домским или смештајем у хранитељску породицу. Тренутно су у домовима за старе смештене 32 особе, а две се налазе у хранитељским породицама. Између 65 и 79 година 184 особе је материјално угрожено и три особе старије од 80 година, а 49 особа се обратило Центру са неким другим проблемом. Право на материјалну социјалну помо у 2017. години остварило је укупно 1.448 особа година међу којима је 57 пензионера. У њиховој евиденцији су и 322 особе са инвалидитетом старије од 65 година које остварују или чекају решење за остварење неког од социјалних права или услуга.

Иако влада велико интересовање за помоћ геронтодомаћица, прошле године Лозница није имала ниједну, а од јануара ове има три и то само за градско подручје иако на сеоском драстично расте број самачких старачких домаћинстава.

Ћуте и трпе

Ови и бројни други подаци указују да је међу старијим људима распрострањено сиромаштво и социјална искљученост, а услови становања и структура потрошње лошији су у поређењу са осталом популацијом... Све то доводи их у позицију једне од најрањивијих  и најдискиминисанијих социјалних група које су изложене насиљу чешће него што се о томе чује или зна јер у традиционалном друштву какво је наше такве ствари тешко излазе у јавност осим у екстремним случајевима који доспевају у црне хронике медија. 

Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић каже да се старији, ређе од свих грађана, одлучују да пријаве насиље. Према њеним речима, данашња генерација старих је провела животни и радни век у потпуно другом друштвеном миљеу, у коме је насиље у породици такође било присутно, али је то била апсолутно приватна ствар у коју се није задирало. Наводећи да се то протеклих деценија мења, она је казала да насиље над старима није породична ствар већ кривично дело, и да је економско насиље најтеже за препознавање. Јанковићева каже и да досадашње искуство показује да су врло често насилници деца, снахе, зетови, унуци.

Црвени крст је у протеклих девет година урадио четири истраживања на тему насиља над старима, а 32 одсто старијих је рекло да се сусреће са неком врстом насиља. Од тога 11 одсто испитаника је рекло да је то вербално насиље, а 2,4 економско и физичко, наводи се у Црвеном крсту и истиче да су насиљу у готово свим облицима више изложени старији са нижим нивоом социјалних активности и они који су функционално зависни и који пате од хроничних болести.

 Избегавање старијих особа да траже заштиту често је последица њихове социјалне искључености и  неинформисаности о институцијама надлежним за поступање у случајевима физичког насиља и занемаривања. Овим пројектом који је подржало Министарство културе и информисања, желимо да  подстакнемо старе особе да насиље више не трпе и да подигнемо свест грађана Лознице да се насиље над старима свакодневно дешава, али и да охрабримо и једне и друге да пријаве насиље. У текстовима који следе сагледаћемо и колико је ефикасан одговор друштва на сузбијање и санкционисање насиља као и облике превенције.

Суочавање

Светска здравствена организација дефинише злостављање старијих особа као “појединачни или поновљени чин акције или уздржавања од деловања који се догађа у међуљудском односу заснованом на поверењу, а који изазива бол или узнемирење старије особе”. Злостављање старијих је свака акција у неком односу поверења која доводи до повреда или невоље старије особе. Дели се у пет категорија: физичко, психичко, финансијско и сексуално насиље и занемаривање.

ЕЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И...

СПОРТ ЗДРАВЉЕ ЧУВА (2) - Физичко по мери деце

НАШИ СМО - Бубрези

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)
 

Колумна

октобар 20, 2018 160

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

Када бих рекао да сам противник доласка страних инвеститора у Србију, лагао бих, као и да ме не занима шта то нуде светски трговински ланци, произвођачи познатих одевних предмета или обуће, музичких инстумената и технике. То је све ОК и потпуно ми одговара…
окт 13, 2018 282

НАШИ СМО - Дување

Деца до 16 година не могу без пратње одраслих да се крећу напољу од 22 часа у зимском, односно након поноћи у летњем периоду. Координационо тело за борбу против насиља у основним и средњим школама предложило је нове мере за сузбијање вршњачког насиља, а издваја се ова која је својеврсни полицијски…
окт 05, 2018 184

НАШИ СМО - Правда за 5. октобар

Да нисам имала упалу синуса и свој стандардни јесењи бронхитис, данас бих писала о утисцима из Београда од пре 18 година када се цела Србија дигла на ноге да одбрани своју политичку вољу. Добро је да сам послушала савете да у таквом стању нећу преживети сузавац јер сигурно и не бих. Међутим, добро…
сеп 30, 2018 291

НАШИ СМО - Зимница

Ко није до сада обезбедио барем део зимнице, може то учинити данас, пијачни је дан, а можда и цене буду повољније у односу на оне од средине седмице. Мирис сирћета, печених паприка, белог лука и бибера у зрну немогуће је ових дана избећи јер се људи припремају за зиму која по температури од уторка…
сеп 23, 2018 928

НАШИ СМО - Благо нама

Одмах да разјаснимо. Људе не делим по боји коже, верском, политичком или сексуалном опредељењу, већ само на добре и оне друге. Подржавам љубав, једно од најлепших осећања (ко очекује сада “али” у праву је) АЛИ не волим да ми намећу мишљење, да прихватам ствари здраво за готово. У недељу је у Тршићу…

Репортажа

окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"