НАШИ СМО - Наставник

Наставник биологије из Косовске Каменице Богољуб Милошевић објавио је на друштвеним мрежама писану изјаву у којој тврди да не жели да иде на митинг председника Александра Вучића у Косовској Митровици, јер не подржава његову политику.

Милошевић је касније новинарима објаснио да је изјаву саставио на захтев директорке школе која је од свих запослених тражила да се упишу за одлазак на митинг у Косовску Митровицу или да напишу изјаву зашто то не желе.

Милошевић, како је рекао,  не очекује било какве санкције, мада тврди да многе његове колеге због страха од последица иду на митинг и то схватају као део радне обавезе.

Тврди и да се људима на Косову управља као да су марионете и да он то више неће да трпи.

“Изашао сам са овим у јавност и свестан сам да су могуће последице, али једноставно је доста и нека схвате – ако Вучић зна да његови сарадници притискају овако народ и изнуђују подршку, онда је то срамота. А ако не зна, онда боље да се упозна са ситуацијом и да види  каквим је људима окружен и шта ти људи раде у његово име”, поручио је Милошевић.

Не знам ко је наставник Милошевић, нити каква су његова политичка убеђења, нити ме то интересује. Делује као пристојан човек, решен да одбрани своје достојанство и право избора, да ли ће да иде или не иде на политички митинг на којем неће чути оно што представља и његова уверења.

Из Косовске Каменице нема нових информација, а ни из кабинета председника Вучића. Нема ни из надлежног министарства просвете које би требало да се одреди према овом случају и насилничком понашању директорке. Наравно, било би добро када би председник узео у јавну заштиту наставника и тиме показао да поштује људска права и демократију као и да нико не сме у његово име да застрашује грађане. Он би тиме послао поруку и свим другим грађанима да не морају да попуњавају седишта у аутобусима нити на трибинама, ако то не желе, без обзира на то да ли га подржавају или не. Поготову када се то дешава у радно време, што, наравно, представља тежи дисциплински прекршај и угрожава функционисање целог јавног сектора тог дана.

Бојим се да то није реално очекивање јер замислите какве би то последице имало - почиње митинг, а не зна се колико ће народа бити и замислите тај народ којем је остављено на вољу да иде или да не иде. Нешто ме данас мрзи да климам преко пола Србије, а ни сендвичи ми се не свиђају.  Остаћу код куће уз ТВ. Или, Супер, данас шеф неће бити на послу, живео митинг!

Можете мислити, хале и тргови  полупразни, а присталице се од својих кућа ишчуђавају што је тако мали одзив. Скоро па као опозиционе присталице на изборни дан. Зато искусни политичари такве ствари не остављају народу на вољу. Има да се дође, да се покаже снага и има да се докаже сваки одбор појединачно колико је привржен вођи.

Добро, ајде да разумемо када је то у кругу породице, али како да разумемо оне који иду, а не желе, па се после вајкају по целом граду како су морали. И онда се спрдају препричавајући догађаје из аутобуса или како се ко држао на митингу. То, за сваки случај, да имају спремну ситуацију за после, кад затреба.

То ми је одвратно, а још ми је одвратније што ће такве они који дођу да прихвате као најрођеније. Не причам напамет, тај филм смо већ гледали два-три пута. И увек упали. И све док је таквих “присталица”, биће и популистичких вођа.

Зато је мени са митинга на Косову господин Милошевић  био најинтересантнији детаљ. Све остало било је у границама очекиваног. Од говора председника до блокаде на путу за село Бање. Шта сте ви очекивали? Да се председник изјасни пре на митингу него у Скупштини, или да косовски Албанци искулирају ову посету. Па имају и они свој народ који треба умирити.

За сваки случај, ако сам неког довела у недоумицу око господина Милошевића, мислила сам на Богољуба не на Слободана. Овом другом је прошло време, овом првом ваљда долази. Ако су ђаци правилно схватили поруку свог наставника - ако нису, бар је покушао. 

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Носталгија?

НАШИ СМО - Површност

 

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам поново прошетао ходницима драге ми школе, ушао у неке учионице и осетио мирис прашине која се диже од ученичке гужве. Не треба човеку много па да окрене точак времена коју деценију уназад, али велики напор је потребан да схвати колико тога, ако изузмемо зидове, боју цигле у ходницима или оџак у школском дворишту, није исто као пре.

Често одлазим у Гимназију због посла тако да нисам неко кога је “одвалила” носталгија јер годинама није ушао у школу своје младости, али тог дана сам осетио посебну устрепталост сећања на нека протекла времена, на другове, професоре, увек расположену теткицу... Искрено, свој први дан у Гимназији памтим по томе што сам на прозивку стигао право са радне акције, где сам боравио тог далеког августа, и што сам већ на првом часу заспао од премора који ме “стигао”. Сећам се и разредног Чеде географичара, који ме очински додирнуо за раме и питао да ли ми је добро. Тргао сам се и извинио, објаснивши разлог мог непоштовања правила понашања за време наставе, а он ме потапшао и рекао да слободно одем кући и да се одморим за нови радни дан. Тако је почело и није се понављало, али током наредне четири године дешавало се пуно тога. Лепо се памти, а понеки несташлук препричава и филује детаљима за које више нисам сигуран да ли су реални или створени маштом и несећањем. Елем, оно што сам приметио то је понашање ученика и њихова опуштеност пред почетак нове школске године. Нисам ни ја метузалем, али сам се, признајем, ипак брецнуо када сам видео како гимназијалци  хладнокрвно седе поред  помињаног оџака, али и око целог спортског терена, и без имало устручавања диване. Пале цигарету за цигаретом, не обазирући се на директора школе и неколико професора који на само метар од њих стоје пред “првацима”  изражавајући им  добродошлицу у једну од најстаријих и најцењенијих школа, не само у Лозници, већ и много даље. Што бисмо рекли ми нешто старији - У НАШЕ ВРЕМЕ сматрало се подвигом ако добро сакривен иза огромног димњака припалиш цигарету, а онај ко је то чинио у тоалету, већ је био спреман на много жешће санкције од критике и укорног погледа разредног старешине или неког професора. Хоћу рећи, пушило се увек, не браним никоме, али данас то има потпуно једнаку тежину на кантару васпитања са једењем сендвича, погачице из Лазине пекаре или бурека из некадашње бурегџинице “Спорт”.

Немам намеру да критикујем младост, али бих им упутио савет да гледају око себе, да мисле о себи и својим поступцима и да не дозволе да их укалупе! Укалупљеност ствара пасивност, а она погрешне одлуке и кораке. Не знам ко ће владати када данашњи гимназијалци дођу у ситуацију да бирају своје “вође”, али знам да не би требало да дозволе да их убеђује било ко да је црно бело, а да је бело црно. Глава је компјутер који не застарева, само је треба користити, да не затаји. Волео бих да тада ови клинци имају избора да ли ће радити у родном граду или неком већем центру, али за исти новац, да ли ће се усавршавати у својој земљи или иностранству, али под истим условима и истим квалитетом, и да ли ће на летовање путовати на море или на планину. Када је моја генерација изашла из школских клупа, нико није слутио да ћемо убрзо остати без државе у којој смо рођени, да ћемо после тога променити још неколико назива земље за коју смо били принуђени и у рат, и у инфлацију, и у распад система, и у пропадање фабрика, њихову катастрофалну приватизацију и у комплетан суноврат. Маштали смо о другим стварима, планирали на који рок концерт да идемо, али, нажалост, закачило нас све чему се нисмо радовали. Коме није нешто јасно од свега набројаног, може да прошета поред круга “Вискозе” или пита некога старијег о било чему што је постојало до пре само неколико година. Нема то везе са носталгијом, то је реалност проживљена у нади да ће једном бити боље. Нека буде боље!

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Површност

НАШИ СМО - Бубрези

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Површност

Овај понедељак дочекала сам са стрепњом. Метеоролози су најавили кишу, а у мом случају то значи да морам да донесем веома важну одлуку - да ли ми је боље да ускочим у раскопани пут испред мог улаза или да покушам да прескочим шта се прескочити може на излоканој парковској стази која је у овом случају алтернативни путни правац, где год кренули из зграда са десне стране Улице Светог Саве, гледано од Вука. Пођем прво на главни улаз, нема шансе. Пут је потпуно непроходан. Мајстори су поскидали тротоаре и кренули да скидају и асфалт. Значи, морам на задњи улаз. Али како да изађем када је човек паркирао аутомобил на корак од врата. Брига њега, нису његова врата нити је његова капија. Искобељам се некако једва обуздавајући бесну жељу да му лупим нечим по хауби и онда кажем себи - контролиши се, ово је тек прва препрека коју си савладала. И лево и десно, исто те чека. На све стране аутомобили  бахатих возача и нигде никог ко би их спречио у томе. Извалили су сваки стубић који им је сметао и запосели  сваки сантиметар који су могли. Идем и рондам пазећи да се не спотакнем на катакомбама јер се из оправданих разлога плашим пада. Срећем комшије, ћутимо и одмахујемо главама, шта више да кажемо. А мене још и срамота, осећам се као лажов. Свима сам рекла да ће нам средити тај једини излаз у свет пре него што мајстори уђу у улицу са машинама. Часна реч, распитивала сам се и као новинарка и као грађанка. Рекли су “биће, биће”.

Ми, дакле, идемо и ћутимо, а у сусрет нам иду управо они што су негде углавили свој аутомобил и гласно коментаришу како је све ово срамота - центар града, а баре веће него у њиховом селу. Да, наравно. И мрак је много гушћи него у вашем селу, јер нама су исекли улично с предње стране улаза пошто се поставља ново осветљење, а са задње стране никада нисмо ни имали светло. Али, осим станара из двојке,  имали смо избор па смо што због рупа, што због мрака избегавали тај приступ. Сада немамо избор.

За који дан овим путем ће деца у школу, хоће ли родитељи да дежурају на уласку у парк како би безбедно стигла до куће по мраку или ће нешто старијој деци забранити да увече излазе из куће? Шта ће бити ако нам, не дај боже затреба снитетско или ватрогасно возило?  Не верујем у теорије да наш кварт кажњавају због ранијих протеста када су се грађани побунили против идеје да се у парку изграде паркинг-места. Биће да је реч о олакој површности оних који су плаћени  да предупреде такве ситуације и нашој грађанској отупелости. Уместо да постављамо захтеве, дошли смо у ситуацију да се на друштвеним мрежама бранимо од хејтера које баш брига и за посечена стабла и за смрад из канализационих цеви који нас гуши у становима, што нам кроз прозоре улећу бубе са заражених и неорезаних крошњи, што од грања не видимо семафоре. Исто ме нервирају и они који кажу да ћемо имати најлепшу улицу у граду. Као да ћемо је удавати. Мене брине да ли ћу умети да се безбедно паркирам или испаркирам са паркинг-места под правим углом у иначе прометној улици, да ли ћу моћи због издувних гасова да држим отворен прозор, да ли ће нам аутомобили појести оно парче тротоара. Имам право на бригу, ја ту живим. И то нема никакве везе са мојим политичким убеђењима. Зато ми није јасно зашто се људи који деле исте бриге пецају по друштвеним мрежама на ситне и непринципијелне провокације уместо да се суоче са блатом и мраком који ће трпети наредна три месеца или било којим другим проблемом који им загорчава свакодневни живот, а може да се реши без по муке.

Просто је, једна од силних машина која је већ испред куће нека зађе иза куће, нека се те рупе изравњају, а пут наспе први пут после десет година (најмање), пар светиљки и да се људски договоримо хоћемо ли да и даље живимо у брлогу или смо кадри да водимо одговоран грађански живот. Да питамо и будемо питани пре него што нас снађе нека невоља. После је касно.

Стабло је већ пало.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Бубрези

НАШИ СМО - Танго

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Бубрези

Како је лепо бити глуп, баш те боли шта ти раде, ко те лаже, ко те краде, о, како је лепо бити глуп. Ово је пре три и по деценије певао Бора Чорба и, нажалост, стихови су и данас актуелни, можда више него те 1982. Само је техника заглупљивања усавршена и веома безобзирна. Нема одавно рукавица и увелико се, уз мирно гледање  у очи, продаје знате већ шта уместо бубрега.

Био сам на Текеришу, на обележавању 104. годишњице Церске битке, и питам се шта би они, који су пре једнога века стали на пут вишеструко јачој сили, рекли да могу да виде и чују  своје потомке. Није ме лако изнервирати, али, брате, све ово што слушам и гледам ми затеже нерве. Тера на помисао да су наши преци имали кичметину, образ и јасан став шта хоће, шта неће, а да нам се последњих деценија та кичма претворила у крхку гранчицу.

 Ми смо за проучавање како просто гутамо свако објашњење, сваку информацију, а да је готово нико, или тек малобројни, обради, сагледа па тек онда закључује. Ко ће да размишља, сећа се шта је било пре не деценију, или годину, неки месец, него дан. Исти људи данас вам говоре једно, а сутра нешто апсолутно друго и све пролази. Легнеш са уверењем да је нешто бело, кад устанеш, оно црно. Кажеш себи, то је то, схватио сам, кад сутра све обрнуто. Оно што је данас права одлука, прави избор, једино решење, сутра је недопустиво, најгоре могуће, погубно. Данас помислиш да си на правом путу, да си патриота прави, а сутра си, ако задржиш такав став, заблудела овчица, издајник, скренуо са правог пута. Од разграничења, подела, унутрашњих дијалога, потпорних зидова који се обрушавају, већих примања, митова, будућности наше деце, историјских одлука, споразума, договора, притисака, подршке, забрањених концерата због наводних песама, или изјава од пре више од две деценије, сталног потпиривања нетрпељивости између народа некадашње заједничке државе, пуца глава. Можда људи несвесно укључе одбрамбени механизам и пред огромном количином опречних информација, једноставно мозак ставе на “офф” и утеше себе оним “ко да мене неко нешто пита”. Људи са “мишљењем” и “ставом” има на фејсу где обитава гомила “револуционара”. Ту се помињу “уср… мотке” и слична помагала за решавање проблема, знају сви одговори, све “завере” и слично. Ето, изби “револуција” због сече стабала у Светога Саве, маса шокираних, љутих, али колико их  је стало пред неко стабло да спречи сечу, тражи објашњење, натера надлежне да му дођу пред ноге и објасне шта се и зашто ради? Тај фејс је место бенингних “револуција”, где се неки “изјуначе” и осете да су “овима рекли што нико не сме”. Често са лажних профила. Самозаваравање. Чујем човека неки дан, а прича о екологији, “не могу да кажем шта  није добро јер ће ми рећи да сам против”?! Да ли је нормално да смо сви за?! Шта је лоше нешто оправдано и аргументовано критиковати, или заслужено похвалити, рећи “попу поп, бобу боб”, куда то води, да виде како возач јури левом страном пута, а путници  ћуте да их не избаци напоље?! Кога брига.

Ето, сада ће  Задруга 2, ко ће  мислити о “колевци српства”, теме ће бити нека нова Кија, Слобо и сличне “звезде”. Пусти  Дечане, Грачаницу, српске енклаве, има ко мисли о томе. А ако буде тај референдум, укључиш ТВ  чујеш шта је исправно и гласаш. Ако буде боље, поносан си јер си добро “одлучио”, ако надрљамо ниси крив, тако ти рекли “они одозго”. Савест чиста, гледаш ријалити и љутиш се на све. На изборе не идеш, “политика те не занима”, али помињеш мајку сваком политичару, и од ових и од оних. Статисти смо у сопственом животу. Да су они с Текериша рекли не можемо против те силе, а јесте била голема, него чекали да други реше њихове судбине, и само псовали краља, цара и све редом, не би нас било. Или су знали где им је граница достојанства испод које неће ићи и истрајали.

Предуго сагињемо главу, увек орни да сплеткаримо, гунђамо,  а никако да се издигнемо изнад менталитета раје. Нико нама није крив, ни Америка, ни Енглеска, ни Јанко ни Марко, ни власт ни опозиција, криви смо сами што смо се предали лажући себе да “нас нико ништа не пита”. А и кад нас питају, или ћутимо, или аминујемо. Зато нам деценијама, сви редом, и продају оно уместо бубрега.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Танго

НАШИ СМО - Олуја

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

септембар 14, 2018 316

НАШИ СМО - Наставник

Наставник биологије из Косовске Каменице Богољуб Милошевић објавио је на друштвеним мрежама писану изјаву у којој тврди да не жели да иде на митинг председника Александра Вучића у Косовској Митровици, јер не подржава његову политику. Милошевић је касније…
сеп 08, 2018 266

НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам…
сеп 01, 2018 328

НАШИ СМО - Површност

Овај понедељак дочекала сам са стрепњом. Метеоролози су најавили кишу, а у мом случају то значи да морам да донесем веома важну одлуку - да ли ми је боље да ускочим у раскопани пут испред мог улаза или да покушам да прескочим шта се прескочити може на излоканој парковској стази која је у овом…
авг 25, 2018 314

НАШИ СМО - Бубрези

Како је лепо бити глуп, баш те боли шта ти раде, ко те лаже, ко те краде, о, како је лепо бити глуп. Ово је пре три и по деценије певао Бора Чорба и, нажалост, стихови су и данас актуелни, можда више него те 1982. Само је техника заглупљивања усавршена и веома безобзирна. Нема одавно рукавица и…
авг 18, 2018 308

НАШИ СМО - Танго

Колико је пута до сада код нас, али и на светском нивоу, рокенрол доказао да је јачи од свих политичких покрета, да може оно што политичари неће или не желе да ураде, иако нас непрестано, што им је и у опису посла, убеђују у супротно, не бих да набрајам, али од Вудстока и деце цвећа, преко “Лајв…

Репортажа

авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"