НАШИ СМО - Ћуткање

Нашалим се пре неко вече са комшијама да би било добро организовати митинг подршке нашим језерцима на путу иза зграде јер то је реткост у данашње време, можда бисмо могли да профитирамо, кажем, да набавимо патке, направимо рибњак, убацимо којег лабуда и уживамо. Не бих се у то кладио, прихвати шалу један од њих, још једна добра киша и ето неког са идејом да овде прави мини-хидроелектрану. А, да прогласимо ово блато за лековито, па да издајемо собе или да пакујемо у кесе и продајемо, питам ја. Е, та већ није лоша, каже он, али  да сачекамо да се поново запуши канализација и да ови изВодоводајош мало прекопају. Може, кажем ја , али шта ћемо са овима из двојке. Они немају улаз из Светог Саве, само овај из блата, мислим, парка. Буниће се. Неће, каже, други. Навикли су. Како су се навикли када је то парченце стазе које имају стално или блатњаво или заузето неким аутомобилом, пита онај први. Не, не нису се навикли, кажем ја, јадала ми се комшиница пре неки дан како је срамота блатњавих ципела и блатњавих кола. Могу да замислим колико тек блата унесу на ципелама у кућу.

Ето, увек ми се испречи неки проблем када размишљам о бизнису, каже комшија

На мене не рачунајте, огласи се и трећи. Нећу да ми неко приговори како хоћу да рушим власт преко блата! Да ли се шали или је озбиљан, не познајем човека, па не могу да проценим. Добро, кажем. А, да позовемо комшу одборника и он је власт, па да заједно видимо шта нам је чинити. Нисам за то, ако ћемо некога да зовемо, зваћемо градоначелника, каже онај први. ОК рећи ћемо, хајте да  заједно размотримо могућности - да ли да ми правимо бизнис планове  или ви да ово средите. Само, моменат, каже други - мораш бити одређенији, шта ти значи то да средите. Асфалт, брате и тачка. Ја бих пристала и на ризлу, шта год само да будем сигурна да нећу изврнути ногу на некој џомби два дана пошто оде њихов грејдер

Ала сте ви залудни, опет се убацује онај трећи. А, Ви сигурно имате неку бољу идеју, кажем у толерантном духу, не познајем човека па не бих да га провоцирам. Немам, каже он, али нећу да ме неко повезује са овим букачима. Којим букачима, бре? Видиш ли ти где живиш, заоштри онај први. Јеси ли ти нормалан, пита онај други. Немојте, молим вас, покушавам да смирим ситуацију. Само се шалимо, кажем. Ма каква шала, опет ће онај трећи. Господине, срели смо се случајно, сви смо застали на истом месту гледајући како да заобиђемо ове баретине. Не дижемо устанак, кажем уз осмех да одобровољим човека којег не познајем. Није тачно, каже први. Ми заправо покушавамо да преко ових бара срушимо АВ лично, шта ћеш сад? Будале, чуће вас неко, каже забринути комшо све вртећи главом.

Ено комишије Р. он је доушник, све ће пренети што смо причали. Види како се прави да као бирка како да прескочи бару, а у ствари прислушкује. Надрљао си, нико те неће опрати, виђен си, прихвата провокацију онај други. Немам ја ништа са вама. Да сте нормални, гледали бисте своја посла, не да се комшо

Комшија, забога, ово су наша посла. Овде живимо, ваљда је нормално да тражимо да не газимо по води и  блату. Видите ли на шта ово личи. Да је у било ком селу овакав пут, у било ком сокаку, већ би дигли месну заједницу на ноге, а ми се само шалимо са својом муком, покушавам не знам ни сама шта. Да уплашеног човека смирим, да му објасним да му не прети никаква опасност, бар не од мене, ову двојицу познаје дуже него ја, ваљда зна шта је шала, а мука је заједничка. Ма, не вреди. Да рушите Вучића, срам вас било. Јесте, баш њега, каже први. Ништа лакше од тога, прихвата други. Ето Јутка напаствује жене, а Вучићу преседа. Срушиће га Јутка, љупкањем, готов је. Ништа од букача, Јутка је тај. Xаба ме ћуткаш

А, ти си био и остао будала. Цео живот ти прође у спрдању, грди га комшија. Чуће те неко шта лапрдаш, имаш децу. ‘Оћеш да њима преседне што им је отац такав

А, какав сам то ја? А, какав си ти? Цео живот ти прође у ћуткању других. Ти ћути до миле воље, твој проблем, али мене остави више. Аман људи, шта вам је, покушава да их измири онај други. Да ли сте нормални

Извините на шали, рекох, да сам знала ћутала бих. Ћуткала бих, насмејах се. Е, благо Вама, прекори ме комшо и оде.

А, шта ћемо са овим јадом иза куће. Да ипак позовемо градоначелника да види, питам. Како хоћете, рече онај први. Лепо се испричасмо,  рекох. Какав мрак, треба преко блата прећи

Зорица Вишњић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО – С-Ф-Р-Ј (Само Фантазирају Реинкарнацију Југославије)

- Још једно признање. Доктор из Зворника проглашен за најбољег молера у Бечу!

Ова објава коју сам данас прочитао на страници једног фејсбук профила пријатеља из времена које је неколико деценија старије од данашњих друштвених мрежа и виртуелних другара, прво ми је привукла пажњу, а онда, кад сам је боље погледао, насмејала. Није прошао ни трептај ока, а већ ме натерала на дубље размишљање о ове две реченице и сагледавање реалности у којој живимо и која нас окружује годинама уназад.

Примера какав је у овој објави, има на хиљаде. У послератним годинама, другој половини деведесетих, нешто слично смо слушали  и овде, у нашем крају. Људи избегли са разних страна неким чудом затечени овде или у било ком другом граду, сналазили су се како знају само да преживе. Било нам је у почетку чудно када чујемо како човек у каналу, који копа за постављање нових инсталација, има завршен факултет и да је у свом завичају из ког је протеран радио као инжењер у некој стабилној фабрици, или када крај Штире видимо жену која продаје половну гардеробу и, размењујући реченице са муштеријом, као у исповедаоници, износи сећања на свој град у којем је била једна од омиљених учитељица. Онда је све то постало уобичајено па нас није више ни могло изненадити када на скели видимо молера како набацује фасаду, а колеге га ословљавају са “докторе” или “професоре”. Слично као овај доктор из ФБ објаве, који је данас у Бечу.

Време је пролетело, а ми смо много више низ степенице силазили него што смо се уз њих пели. Зато и не чуди што данас свако ко има и најмању шансу да оде, без много размишљања пакује кофере и одлази из земље у којој, по свему судећи још дуго неће бити ни близу онога како је било пре три деценије, а Европа јој је на дугу, дугу штапу. За разлику од нас који смо тада стасавали и маштали, који смо потом прошли године неизвесности и ратовања, а онда се заваравали да ће за коју годину све бити као некада, данашња младост више нема таквих осећања и заблуда. Они су рођени и одрасли у нечему што се само називало државом и што је сваки час мењало име. Многи од њих немају емоције какве смо имали ми, нешто старији, и то је разумљиво. Кад не знаш за боље, ти онда трагаш за бољитком, а неки од њих су на време схватили да тога овде неће скоро бити. Зашто би и било када је ионако све толико подељено. Плус и минус.

Док се једни упиру да овако што дуже остане, свесни да само тако могу примати редовну плату, без обзира на стручност и труд, али и понизност и слепу послушност, чак и када се она коси са личним васпитањем, ови други су схватили да егзистенцију не могу пронаћи међу алама које психички малтретирају, понижавају, па и сексуално злостављају зарад места у сигурним јаслама. Са лабилним и људима без става лако је манипулисати. Њима се може потурати изношен и окрпљен шињел као нов. Лако им је продати причу да је прошлост била лажна, а боља будућност извесна. Они нису и не живе у заблуди, као ови други, да ће СФРЈ постојати - и за милион година. Њих не додирује прича из времена светског Бенд ејда, када су се и југословенски музичари окупили око пројекта Ју-рок мисија 15. јуна 1985. на стадиону Маракана, у Београду, месец дана пре одржавања Лајв ејда у Лондону и Филаделфији, а сингл са песмом “За милион година” продавао преко магазина “Рок” у тиражу већем до 100.000 примерака! Били смо тада укорак са планетом, у овом случају чак и мало испред. Они не капирају да није нормално да српски министар одбране у поодмаклим годинама (47) подноси захтев да по први пут прође двонедељну војну обуку! Да тако одслужи војни рок и да онда обуче регуларну и престане да носи некакву паравојну униформу! Војник си некада могао постати са 18 година и одслужити војску до 27, ако си студирао или си из неког оправданог разлога то до тада одлагао. Није било нормано да ако си одбијен из било ког здравственог разлога, поново покушаш после тридесет година вадећи из рукава адут да то баш сад желиш.

Фарса је подлога за скоро сваки дневни догађај па зато ни овај са војниковањем министра не треба другачије тумачити. Само Фантазирају Реинкарнацију Југославије (С-Ф-Р-Ј).

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Компас

НАШИ СМО - Идеја

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Компас

Без компаса се човек лако изгуби, свакој лађи на пучини се, ако га нема, смеши дно, или нека хрид, у непознатом без њега се лако дезоријентише, онда настаје лутање, кретање укруг, губи се снага, мирноћа, некада и разум. Ако данас озбиљан човек  накратко застане и погледа око себе, видеће знакове да смо компас изгубили. Брзина којом се дешавају и смењују глупости, којом људи тону зарад ситних интереса, невероватна је и чини се да повратка на оно што се некада сматрало нормалним - нема, а све присутнији је и страх.

Трају времена у којима готово за ниједну ствар коју чујете, прочитате, чак и видите не можете са сигурношћу тврдити да је таква. Иза свега се нешто крије, свако залагање за нешто је врх леденог брега, мотиви, циљеви, користи,  дубље су под водом. Ништа није као што изгледа. Чују се реченице “само да ови оду, а да се они не врате”, људи се деле на “жуте” и “ботове-сендвичаре”, на “наше” и “њихове”. Једни грчевито подржавају све што сада јесте страхујући да промена доноси губитак положаја, повластица, радних места, а међу онима за промене су они који их желе како би они добили  те положаје, повластице, радна места. Интереси државе, народа, изгубе се на путу борбе за “промене”. Часни одустану разочарани, остали забораве на почетне “идеале”. Толико трају разне играрије и лагарије, обећавања, померање “бољих дана” свакога дана за сутра, да је готово све изгубило смисао. Дошло се до онога што је рекао  Душко Радовић “Не разумемо зашто нам неко нешто чини ако не тражи никакву противуслугу”. Просто се иза малтене сваког доброг дела, или услуге нешто крије. Борба за истину свела се на борбу за ону истину која нам одговара у неком тренутку, нешто ћемо данас гласно рећи, а сутра прећутати исто ако нам не одговара. О особи за коју знамо да је добра када се за нешто искрено залаже, коментаришемо да је наивна и да ће бити искоришћена, просто мало је тога у шта се човек може заклети и бити сигуран сто одсто. Полако али сигурно дошло се до тога да  је здраво што мање мислити својом главом, још мање говорити оно што се стварно мисли.

Ако данас питамо једне да ли траје политичка предизборна кампања, они ће рећи не, други ће на исто питање рећи да. Ако гледате неке телевизије и читате неке новине, мислићете да теку мед и млеко, кад погледате друге, ту су диктатура и владавина страха. У исто време, на истом месту. Погубили смо се.  Већина нема став, мишљење, настоји да буде само део масе, да не штрчи, плаши се своје мисли. Само да не буде горе, тиме се човек оправдава за страх, удвориштво, кукавичлук.  Луксуз је мислити. Ко мисли да није тако, вероватно  има “свој кинески зид”.  Дошло се дотле да је храброст учествовати у протестним шетњама, да народ пита “седму силу” - ”А смете ли то да објавите?”. Какво је то размишљање у 21. веку?!

Можда би било добро да се путовање председника Србијом, уместо најављених, претвори у ненајављене доласке. Само бане у болницу, школу, фабрику и види право стање. Мало се замаскира да га не препознају па прошета градом, селом, чује и види како се живи стварно. Може и министар здравља да бане у болницу, грађевинарства на градилиште па види да радници раде гологлави, а да им се цакле шлемови само кад долазе “они одозго”. Наравно, ако их нађе, као што их пре неки дан није нашла министарка грађевинарства када је ненајављено обишла радове на јединој незавршеној деоници на Коридору 11 од Уба до Лајковца и утврдила да на 13 локација радника и радова готово да није било. Сад нас “усрећи” и министарка за европске послове у Влади Француске Натали Лоазо - “Пошто смо ваши пријатељи, дужни смо да вам кажемо истину: садашње стање ЕУ не омогућава нова придруживања у задовољавајућим условима - како за саму ЕУ, тако и за нове државе које би јој се придружиле”. Шта сад кад ЕУ “нема алтернативу?”.

Треба ли нама кућа да буде усисана, прозори опрани, а ми уредни зато што нам долазе гости, или тако треба да буде увек зато што ту живимо? Односно, треба ли држава да нам буде уређена по светским стандардима зато што хоћемо у ЕУ, или зато да што овде живимо и желимо да то чине и наша деца? Е, зато треба наћи компас и ујединити посаду наше лађе да не потону у комплету и “жути” и “ботови” и они које је “баш брига” јер на дну ћемо сви бити исти. Потопљени.

                                                                                Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Идеја

НАШИ СМО - Турнеја

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Идеја

Вељко Лалић, главни уредник “Недељника”, обзнанио је своју идеју да се у нашој земљи ограниче мандати највишим државним функционерима. Он сматра да би то било делотворно против наше склоности ка стварању култа личности и ауторитативном вођи. “Замислите политичаре који знају дан када одлазе са власти. Мислим да то мења суштину наше политике... На крају, зауставља ово бесмислено позивање на бившу власт, у којем демократе и даље причају о деведесетима, а реформисани политичари из деведесетих о досовској власти. Замислите Обаму да у последњој години мандата прича о Бушу? Или да градоначелник Њујорка прича како је бивши градоначелник пре десет година чистио снег?”- пише Лалић.

Мени се допала ова идеја - два четворогодишња мандата и довиђења. Колико видим, нисам једина. Тако Чедомир Антић, историчар и универзитетски  професор, иде и који корак даље - он се залаже и за  реформу партијског законодавства. “Било би добро да земља буде темељно департизована и да партије функционишу слично као у САД и Британији, да се оне, практично, формирају пред изборе, да функционишу као невладине организације и универзитети у иностранству, а не да као овде представљају државне и парадржавне органе који замењују државу”. Такође, предлаже и увођење дводоме скупштине, а интересантно ми је и његово размишљање да нико не би могао да буде помоћник министра, министар или председник владе, ако пре тога није изабран за посланика на директним изборима. Академик Душан Теодоровић шири идеју ограничавања мандата и на министре у влади, посланике у Скупштини Србије и одборнике у органима локалне самоуправе. Његова идеја је и да срапски парламент не треба да има више од сто посланика, а предвидео је и низ мера које би одвратиле посланике и функционере од привилегија које власт носи. “Све то би помогло  стварању политичке културе која подразумева да су политичари службеници народа, а не његови владари”, каже он. Издвојићу и став професора Ратка Божовића -  “Морамо учинити нешто да немамо носиоце власти који смишљају стратегију како да владају доживотно. Нарочито је то проблем ако неко не може да влада собом, а жели да влада другима. Зато је та идеја добра, и то у име рационалности, цивилизованости и смењивости власти, као и ограничавања и контроле власти”.

Већ сам рекла да ми се идеја допада, али што више размишљам о њој,  ја бих  начело два мандата применила на све изборне функције у јавном сектору, уз обавезност директног бирања.  Ко хоће јавну функцију, нека изађе пред бираче под својим именом, а не ушушкан на листи под именом вође, па ни лук јео ни лук мирисао уђе у скупштину и после само гледа како да осигура и наредни мандат. Неки ће, ако се ништа не промени, зарадити и пензију ћутећи у Скупштини Србије, а таквих ћутолога или читача туђег штива имате колико хоћете и на локалу. Коме они доносе било какво добро - никоме осим странкама које су их зато и бирале, да не таласају и да буду од високог поверења да неће однети мандат другој страни. Колико имамо министара за које нисмо никада чули и који се редовно позивају на народ који им никада не би дао ни две овце да чувају, а камоли глас. Сад, неко ће ми с разлогом замерити на наивности према бирачима, у реду имам то у виду, али рачунам када би се институционално осигурали фер-плеј изборним правилима, смањиле би се и манипулације изборном вољом. Можда би се у почетку понављала ситуација са већинских избора деведесетих када се гласало за кандидата не према његовој биографији, него према политичкој припадности, али опет нешто мислим, не може ниједан закон и ниједно правило да нас заштити од нас самих. Ако нисмо дорасли грађанској одговорности, онда нека нам. Мој други, и омиљени, предлог је да се у интересу јавног добра забране предизборне коалиције да се једном више ратосиљамо свих политичких амеба које нам крв пију, соле памет и подстичу притворност као врлину. Прими ме на листу, да ти не направим политичку штету... Никакву штету не може да направи нико ко је испао из игре, ко није прешао цензус. Њихово штеточинско деловање почиње тек када се ушушкају и када умисле да су битни у пропорцији од којих је нас срамота. Када би сваки политичар, како рече Лалић, знао дан када дефинитивно силази са власти, верујем да би своје време боље користио. Ваљда би енергију усмерио ка решавању проблема и неком будућем покољењу које би га памтило по добру, а не по мајсторијама како да остане ту где јесте што дуже. Такав би имао и потребу да се окружи паметним и способним сарадницима, а не увлакачима који  понижавају целу нацију тиме што заправо јесу, са лажним дипломама, лажним успесима, лажном бригом за народ и лажном оданошћу вођи. Били су Тадићеве узданице, сада су Вучићеве, после ће заједно са овим Вучићевим узданицама потражити новог господара. И то ме доводи до новог, омиљеног,  момента - лустрација. Дакле, не реваншизам, него мера у самоодбрани нације - свако ко се огрешио о закон и морални кодекс на функцији или послу од јавног значаја мора бити заустављен и мора му пресести. Па ако би сви они поред датума када им истиче мандат знали да долази и датум отрежњења и плаћања рачуна, верујем да би Србија процветала. Да баш не претерам, јер знам ја нас, али бар би били на добром путу излечења од корупције, некомпетентности, лажи и обмана и ситуација јавног понижавања грађана и поигравања њиховим егзистенцијалним страхом зато што би знали колико ће њихова још горети.

Или још боље, да стално имају на уму да свака свећа сагори у тачно предвиђеном времену. Квалитетнија гори полако до краја, лошија искапље са свих страна и остави флеке које је после тешко уклонити.

Ето идеје и теме за дијалог у сусрет уставним променама.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Турнеја

НАШИ СМО - Утопија

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

март 16, 2019 192

НАШИ СМО - Ћуткање

Нашалим се пре неко вече са комшијама да би било добро организовати митинг подршке нашим језерцима на путу иза зграде јер то је реткост у данашње време, можда бисмо могли да профитирамо, кажем, да набавимо патке, направимо рибњак, убацимо којег лабуда и…
мар 09, 2019 1078

НАШИ СМО – С-Ф-Р-Ј (Само Фантазирају Реинкарнацију Југославије)

- Још једно признање. Доктор из Зворника проглашен за најбољег молера у Бечу! Ова објава коју сам данас прочитао на страници једног фејсбук профила пријатеља из времена које је неколико деценија старије од данашњих друштвених мрежа и виртуелних другара, прво ми је привукла пажњу, а онда, кад сам је…
мар 02, 2019 670

НАШИ СМО - Компас

Без компаса се човек лако изгуби, свакој лађи на пучини се, ако га нема, смеши дно, или нека хрид, у непознатом без њега се лако дезоријентише, онда настаје лутање, кретање укруг, губи се снага, мирноћа, некада и разум. Ако данас озбиљан човек накратко застане и погледа око себе, видеће знакове да…
феб 23, 2019 329

НАШИ СМО - Идеја

Вељко Лалић, главни уредник “Недељника”, обзнанио је своју идеју да се у нашој земљи ограниче мандати највишим државним функционерима. Он сматра да би то било делотворно против наше склоности ка стварању култа личности и ауторитативном вођи. “Замислите политичаре који знају дан када одлазе са…
феб 16, 2019 419

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем отаџбине, нагледати ових дана. Док једни…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"