fbpx

НАШИ СМО - Срчаност

Као нација смо склони истицању своје дружељубивости, свог гостопримства и правдољубља, али и храбрости, непоколебљивости и мирољубивости. За оне који између свог јунаштва и лудости стављају знак једнакости, често кажемо да “имају срца”, а када неко “изгине” на терену зарад бода, победе, медаље или титуле припремамо му дочек какав се ретко где може видети. Истина, кад нешто крене по злу, неочекивано и не онако како смо прижељкивали (или типовали у кладионицама), онда смо склони критици и свезнању, које је изнад сваке званичне стручности. Срчаност ценимо када је неко покаже у тешким ситуацијама и најтежим тренуцима, баш као што се десило почетком недеље када је наш кошаркашки репрезентативац Василије Мицић донео одлуку да остане са својим тимом у Кини и учествује у четвртфиналном дуелу против Аргентине и поред тога што је дан пред меч сазнао да му је преминула мајка. Спорт није област у којој пливам, али толико смем да дозволим себи и кажем да овај гест има знак једнакости само са речју СРЧАНОСТ.

Изабрати останак на терену са селекцијом која брани боје отаџбине у моменту када си остао без најближег члана породице, чин је који не би требало коментарисати и поредити са било чим.  О овој одлуци причало се дан пред важну утакмицу као да се њоме желео додатно истаћи значај предстојеће кошаркашке борбе, али за мене је у тој ситуацији сама утакмица потиснута у сасвим безначајан план. Ваљда се зато нисам ни разочарао исходом меча у којем смо изгубили са десет разлике. Чак да је било и обрнуто, осим спортске радости, у срцу бих највише осећао неизмерно поштовање према потезу Мицића. То је више од сваког спорта, од свега. Утакмица није ништа. Зато ни бројни коментари на друштвеним мрежама обојени критиком селектора Ђорђевића нису ме сврстали на ту страну. Ко сам ја да ценим, да критикујем или истичем да бих знао боље? Људи су играли, можда не у најбољој постави (ако и има боље, стварно не знам), али се на супротној страни нашао супарник подједнако жељан победе, коју је и остварио. Бољом игром, срећом или нечим трећим, то не бих анализирао.

Међутим, зачудило ме после те утакмице да смо за мање од 24 сата већ потиснули у фасциклу заборава радост коју смо исказали дочекујући наше одбојкашице, европске првакиње, српске царице! Те жене су показале срчаност до коске, оставиле срце и зној на мрежи. Оне су за понос и њихов успех никако не треба потискивати због једног кошаркашког минуса. Поготово не због фудбалских клацкалица јер та област више није ни за помињање. Питам се често ових дана - зар нама стварно треба толико нових фудбалских стадиона по Србији у тренутку када не можемо да изађемо на терен са једном солидном државном екипом, тимом који има барем делић срчаности наших одбојкашица? Милионске цифре које ће бити утрошене за најављену изградњу тих стадиона у најмању руку су застрашујуће. Ни у најлуђем сну није лако уснити да ће ти стадиони врвети од посетилаца, да ће се на њима играти “светски фудбал” или да ће добро доћи за тренинге клинаца и будућих фудбалских магова. Маг је управо потребан да то све оствари. Ко може да замисли неколико хиљада гледалаца на утакмици, било ког ранга, која се одиграва на терену у Лозници, само дан или два после сличног меча у неком другом граду који ће такође заблистати новим стадионом. Можда је то и могуће, можда је оствариво, можда навијачи и обични гледаоци једва чекају ново игралиште како би уживали у врхунском спорту и мајсторском фудбалу. Можда, ограђујем се, али такву наду тешко могу да увежем са реалношћу, мада бих, признајем, волео. Чешће чујем народ како негодује јер у времену када деценијама немамо скенер, о магнетној резонанци, али и многим дугим медицинским уређајима, знатно јефтинијим, да и не говоримо, подизање фудбалског стадиона упоређују са научно-фантастичним лудоријама непримереним ни у најскупљим холивудским филмовима. Срчаније је купити још који клима-уређај, заштитне завесе или бољи фластер, олакшати болеснима и запосленим медицинарима боравак, опоравак и рад у болницама него трошити новац за вештачку траву, рефлекторе, пластична седишта или кожне лопте за којима ће неко јурити замишљајући светску каријеру и гомилу пара.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

НАШИ СМО - Ситуација

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

Када је Марк Закерберг створио Фејсбук, најпопуларнију светску друштвену мрежу, можда није био свестан да ће променити виртуелни, али и стварни живот на ''трећем камену'' од Сунца. Вероватно није слутио да је човек  биће које све уме да изокрене на ону другу, негативну страну па је тако и фејсбук. То је за многе данас место фејсБрукања и фејсДрукања, а не стицања нових виртуелних “пријатеља” и стављања објава које ће покренути акције корисне за шире друштво.

Слутим да због фејса неће бити великих револуција, изласка много људи на улице вођених неком идејом правде, слободе, борбе за боље сутра. Данас је свако ко седне за тастатуру, или му лете палчеви по  “паметном” телефону, “јуначина” која може свима и свакоме све да скреше у брк. Одеш на фејс и опалиш по држави, председнику, министрима, градоначелнику, председнику општине, опозиционим лидерима, овоме, ономе, пуцаш из свих калибара, само прашти. Можеш да му поменеш и најближу и даљу родбину, жену, мајку, оца, сестру, по списку, или без редоследа. Напишеш да је тај, или та, лопов, криминалац, шљам, све најгоре. Све што те мучи сручиш, и онда си миран. Зашто би ишао да демонстрираш против нечега, или некога, ризикујеш сусрет са пендреком, или тешком чизмом органа реда, кад можеш удобно да сместиш гузу у мекану фотељу, испред себе топлу кафу, пићенце,  па офрашти по свима који ти ходају по живцима? Нема везе да ли си у праву, или ниси. Кога брига?! Још слађе је, а и безбрижније, ако на том фејсу ти ниси ти. Зезнуто је кад си ти ти јер онда се зна ко си па ризикујеш да будеш тужен, да ти неко покуца на врата, приупита за здравље на улици и слично. Овако, отвориш лажни профил, или страницу, окачиш неке леве фотке, назовеш се како ти дуне и пали рафално, као “максим” по дивизији. Заклон анонимност, а мете буквално сви. Такве “јуначине” своје комплексе, осећај мање вредности, безначајности и неважности у реалном свету ту компензују. Само је битно да имају лепу залиху увреда, ружних епитета и могу да “плешу” без осећаја страха, стида и стрепње да ће им се увреде вратити као бумеранг. Те “јуначине”, са срцем зеца, ту су неопевано “духовити”, “шармантни” и слично. Некада је било другачије. Јесте било алапача, илити “Радио Милева” које су о свакоме све знале и обожавале да шире непроверене и, најчешће, нетачне приче. Међутим, оне су могле да се сретну са јунацима својих баљезгарија па су морале да се правдају и извињавају. Некима је и пресело то што су радиле. Ове модерне “Радио Милеве” сакривене иза, углавном, недуховитог имена профила-странице немају тих брига. Ушушкане у безбедност анонимности раде шта хоће. Ко се упеца на увреде и прозивке, падне у замку да води дискусије са неким за кога не зна ко је и коме аргументи нису важни. Тако је на фејсу међу тим довитљивим ликовима који су у стилу да пре подне мрзи себе, после подне цео свет,  гомила “стручњака”, они знају како треба правити пут, кружни ток, водити неки тим, репрезентацију, ко краде, ко лаже, ко ради за “службу”, ко за Јанка, ко за Марка. “Свезналице”, али само на фејсу. У пракси, очи у очи, аргумент на аргумент, нису такви. Јаки су само из позиције да  контролишу ситуацију тако што одмах уклоне коментар супротан њиховом ставу. Ко је наиван и мисли како ће аргументима став тих “јунака” променити само ће им се још боље наместити за нову салву  напада. Рецепт? Такве ставити на игнор. Ко нема петљу да се представи својим ликом, именом и презименом, изнесе мишљење лично, а бави се атацима на друге, није вредан пажње. Њихов пораз је игнорисање јер они који се крију нису достојни реакције. Мишеви у рупама треба и да остану, уплашени, сакривени, ушушкани у свом лажном миру и сигурности. За такве је фејсбук рај и нека их у њему, уљуљкани у лажну слику своје битности.

Остали би могли уместо трошења енергије и живаца због анонимних “јунака” да се посвете озбиљним људима и стварима. Суоче са онима који имају петљу да им очи у очи кажу шта мисле, желе, против чега су. Ови други нису вредни секунде времена. Они се штрецну и кад се сретну са собом у огледалу. Није то лако, бити сакривен и кукавички уједати около све и свакога. Нула је увек нула.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОСЛЕ МЕСЕЦ ДАНА ОДРАСТАЊА У ДРУШТВУ ЉУДИ - Ђук Муња запарао небо

РУСКИЊЕ О СРПСКОЈ КУХИЊИ - Откриле заборављени рецепт

 

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Ситуација

Постоје неке идиотске ситуације када просто не знате како да поступите. Да ли да некој ствари дајете на значају својим реаговањем или да искулирате као што радите када је у питању некакав дечји каприц дајући му времена да само увиди да то што ради није добро. Опет, са друге стране, имате и родитељску одговорност да процените да ли је дете кадро да само дође до тог сазнања. У случају Драгане Глишић, ауторке рубрике “Погледи и мишљења” “Лозничког недељника”, поступићу најнежније што могу имајући у виду да је она, како рече, “лака мета” и да  иза ње стоји само “сто хиљада страна најбоље светске литературе и диплома Филолошког факултета, а на књиге је данас најлакше пуцати”. 

 Очекивала сам да ће, како ред налаже, њен одговор стићи на нашу адресу, али није. Она се определила да наставимо започету дискусију “преко плота”, па ево да је тако и завршимо уз најаву да се ја више нећу оглашавати по том питању јер ми не приличи начин.

 За неупућене ауторка је у једном свом тексту упоредила писање ЛН  са поступањем нациста према јеврејским књижевницима, а нас стручно оценила као дилетанте јер волимо као Фема да критикујемо, а никако да хвалимо. У одговору скренули смо пажњу на монструозност  поређења ЛН са  највећим крвницима у историји људске цивилизације  и указали да би се једног дана могла стидети тог свог поступка,  цитирајући стих из песме “Лорелај”, на коју се сама позвала,  “На стене не гледа доле, већ горе гледа он” , упућујући је на логичан закључак да “Сваког чека нека Лорелај, ако не гледа по чему или по коме гази”. Да још поједноставим, у пренесеном значењу, Лорелај, чаробницу која је заводила морнаре стасом и гласом,  у овом случају би могла да представља заводљива амбиција, а стене о које су морнари ударали,  сопствена савест потиснута недоличним поступањем на путу до циља.  То је, недвосмислени, контекст у који смо ставили цитиране стихове и није потребна никаква мудрост нити начитаност да би се разумела порука у којој нема ничег од “асоцијације на кобни завршетак”, само скретања пажње да увек: “Ко високо лети, ниско пада”.  И ништа друго се ту није могло наћи, осим   изговора за  наставак теме: ЛН су исто што и нацисти - ЛН су, ево новог доказа, исто што и насилници, ЛН су и варвари јер пуцају у књиге. Убице књига, вау. То још нико није био у Лозници, а и шире. Има ту још много тога изреченог, али тешко је разлучити шта се тачно односи на нас, а шта на неке тамо друге, па ко се упеца, упецао се. Зато не могу да поделим став госпође Глишић, ауторке рубрике “Погледи и мишљења”, професорке српског језика и књижевности, председнице УО Центра за културу “Вук Караџић”, извињавам се ако сам нешто важно пропустила, да је неетично написати име особе којој се нешто јавно замера. Моје схватање етичности јесте да сте дужни да кажете на кога се тачно односи то што  замерате како бисте дали прилику тој особи да вам одговори. Ништа мање значајно није ни то што именовањем “тамо неких” штитите све друге, недужне,  које би неко погрешно могао да препозна и нанесе им неправду. Изузетак је, ако указујете на појаву, а нацизам у медијском деловању, богу хвала није појава, то је забрањена идеологија у целом свету.

Ето, ми смо се, срећом, тачно препознали и тако одагнали могућу сумњу о нацистичким склоностима неких других лозничких медија.

И шта ћемо сад,  да ли и ми треба да поднесемо пријаву против ауторке Глишић, као она против нас,  јер нас је поредила са Трећим рајхом, асоцирајући на њихову кобну историјску улогу и, ваљда, нашу медијску. “Претње ипак немојте, ако се не бојите закона, онда бар због људи који читају, јер могу следити тај пример безобзирности” поручује она нама, дубоко повређена нашим одговором на њену бруталну увреду, за коју је накнадно схватила да је била “оштра” , али не и неумесна, неприкладна, неприхватљива и недостојна њених сто хиљада прочитаних страна.

И све ово би могло остати на нивоу инфантилног дурења - удариш неког па после се жалиш учитељици како су, у ствари, тебе ударили, да није у питању извргавање руглу  најболније медијске теме у Србији - безбедности новинара. У земљи у којој су новинари убијани и пребијани на кућном прагу, којима су бацане бомбе на кућу, уништавана имовина, којима се прети најдиректније преко друштвених мрежа,  које појединци у Народној скупштини Србије прозивају као олош и стране плаћенике, које застрашују на најбизарније начине и против којих се преко “правоверних медија” води кампања континуираног блаћења, ово није тема за спрдњу и реторичке манипулације.

Али, ако се госпођа Глишић осетила угроженом, добро је да је поднела пријаву против ЛН, односно мене. Желим јој много  среће и стрпљења јер пред тим системом многи од нас нису нашли заштиту. Што се мене тиче, ја им се више никада нећу обраћати. Али хоћу, врло радо одговарати на њихова питања као осумњичена, да видим како то изгледа у обрнутом случају.

Хвала на тој прилици и довиђења.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Баш је добро

НАШИ СМО - Лорелај

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Баш је добро

Ко се нађе у пустињи са флашом воде, биће очајан, стрепеће хоће ли му бити довољна да преживи. Онај који се на истом месту нађе без капи воде сања бар чашу течности, а пресрећан би био да има пола литра воде. Све је у животу ствар околности и гледања на ствари. Некоме је милион евра мало, некоме хиљаду динара много. Све је релативно. Неко мисли да ништа не ваља, неко да је баш добро. А како је?

Више од половине грађана Србије старијих од 16 година не може да плати недељу дана одмора годишње - објавила је ових дана Европска статистичка служба. У ЕУ тај удео мањи је од трећине становништва (28 одсто). Ове године на море, за многе једини прави годишњи одмор, људи су одлазили не на некад уобичајених десет, или седам дана, него на пет, четири, чак и само два дана. Толико се скрпило да се оквасе ноге и потоне глава у сланој води. Пажљивом посматрачу није промакло да ретко ко на плажи чита дневну штампу, или нешто једе. Углавном се све свело на дођем, купам се, лежим на сунцу. Не плаћа ни лежаљку ни сунцобран и кад прође неколико дана оде назад у сиву реалност. Онај ко се није оквасио мисли - е, да сам и тако летовао.

Ко жели да мисли како је баш добро (и све боље), само нека гледа телевизију, ко хоће да мисли да ништа не ваља треба да чини исто, рецепт идентичан само су тв канали различити. Хоћете ли сиво, или ружичасто. Даљински - па бирај “реалност”. Како се многи од нас носе са том реалношћу можда илуструје податак Републичког фонда за здравствено осигурање за 2018. да грађани Србије годишње потроше пет и по милиона кутија лекова за смирење. Према тим подацима, прошле године прописано је и реализовано 3,2 милиона рецепата “бромазепама”, “диапазема”, “алпразолама” и “лоразепама”. У Србији је, поред тога, према подацима Републичког завода за здравствено осигурање, прошле године издато 1,59 милиона рецепата за антидепресиве, а у апотекама је издато око два милиона паковања. Да ли је реч о стварној потреби за толиким пилулама, да ли је део тога злоупотребљен, или је код неких у минулим стресним деценијама створена навика да чим се мало унервозе узму неки лекић? Немам појма, али неки би стварно требало да посете доктора “за главу”.

Кривичне пријаве које је Министарство културе Црне Горе најавило против организатора и учесника хуманитарног концерта “За наше Косово и Метохију” одржаног недавно у Херцег Новом у оквиру традиционалне манифестације “Трг од ћирилице” терете учеснике и организаторе за скрнављење државне химне, истицање симбола других држава, политичких и националистичких порука. Власт у Подгорици погодило је, пише штампа, истицање српске заставе и репертоар српских песама, а доминирале су оне посвећене Косову - “Видовдан”, “Сини јаrко сунце са Косова”, а проблематична је била и велика српска тробојка са натписом “Херцег Нови” на позорници. Изгледа да је главни проблем Владо Георгиjев и хорско певање песме “Тамо далеко” и све то у земљи Његоша?! “Смотре културе не смеју да буду изговор за организацију националистичких скупова, а посебно када се, као у случају Херцег Новог, њима негира црногорски идентитет”, наведено је у саопштењу црногорског Министарства културе тим поводом. Исти они који су водили Монтенегро када смо били “два ока у глави” и сада коло воде, али изгледа желећи да се додворе новим “пријатељима” настоје да забораве све што им се чини да би могло, или може, да их омете на путу умиљавања. Тако су не само појединци него, ето, и читаве државе, односно њихова руководства спремна да “продају веру за вечеру”. Некима су мотиви веома крупни и опипљиви, глобално, други се понашају исто, али локално. На крају приче кад дође време за полагање рачуна, оних који су добили шта су заслужили мало је, остали, велика већина, је из разних разлога “морала да ћути”, а да, и да “трпи”. Шмрц.

Док сам био ван нашег града бројно стање стабала је додатно смањено, опет ауспуси протераше крошње. Ту појаву масовног дрвоцида можда лепо илуструју следеће реченице, нађох их на фејсу, а гласе: Замисли да дрвеће пружа бесплатан wi fi. Садили бисмо га као луди. Штета је што нам само осигурава кисеоник који дишемо. Ко је крив дрвећу што је дисање бесплатно. Још увек...                                                                                           

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Лорелај

НАШИ СМО - Тротоар

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

септембар 14, 2019 148

НАШИ СМО - Срчаност

Као нација смо склони истицању своје дружељубивости, свог гостопримства и правдољубља, али и храбрости, непоколебљивости и мирољубивости. За оне који између свог јунаштва и лудости стављају знак једнакости, често кажемо да “имају срца”, а када неко “изгине”…
сеп 07, 2019 292

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

Када је Марк Закерберг створио Фејсбук, најпопуларнију светску друштвену мрежу, можда није био свестан да ће променити виртуелни, али и стварни живот на ''трећем камену'' од Сунца. Вероватно није слутио да је човек биће које све уме да изокрене на ону другу, негативну страну па је тако и фејсбук.…
авг 31, 2019 601

НАШИ СМО - Ситуација

Постоје неке идиотске ситуације када просто не знате како да поступите. Да ли да некој ствари дајете на значају својим реаговањем или да искулирате као што радите када је у питању некакав дечји каприц дајући му времена да само увиди да то што ради није добро. Опет, са друге стране, имате и…
авг 24, 2019 1115

НАШИ СМО - Баш је добро

Ко се нађе у пустињи са флашом воде, биће очајан, стрепеће хоће ли му бити довољна да преживи. Онај који се на истом месту нађе без капи воде сања бар чашу течности, а пресрећан би био да има пола литра воде. Све је у животу ствар околности и гледања на ствари. Некоме је милион евра мало, некоме…
авг 17, 2019 1752

НАШИ СМО - Лорелај

Требало ми је времена да по повратку са одмора пронађем примерак “Лозничког недељника” и да се лично уверим у оно што сам чула - да је ауторка рубрике “Погледи и мишљења” Драгана Глишић упоредила “поједине медије” (који ли су) са нацистима. Да не препричавам, ево цитата: “За време Трећег рајха у…

Репортажа

сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…
јул 02, 2019

ЈУБИЛАРНИ ДАНИ МЕЂАША - Десетлеће чувања традиције

Једна од најпопуларнијих крупањских манифестација ''Дани међаша'' одржана је јубиларни,…
јул 01, 2019

КАКО СУ ЛОЗНИЧКИ МАЛЦИ ГЕНИЈАЛЦИ ОСТВАРИЛИ УСПЕХ НА ОЛИМПИЈАДИ У МЕНТАЛНОЈ АРИТМЕТИЦИ - Бројеви су брзи, Теа и Матеја бржи

Деветогодишњаци из Лознице Матеја Перић и Теа Марковић остварили велики успех - освојили…
јун 30, 2019

ЛОЗНИЧАНИН АКСЕНТИЈЕ ИВАНОВИЋ - С музиком од Лознице до Беча

Аксентије Ивановић, бивши ђак генерације лозничке музичке школе, после завршене средње у…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"