НАШИ СМО - Звездано

 Оно што се десило у уторак вече на Маракани, доказује да су чуда могућа. Када кажем чуда, као “окорели” партизановац (а то сам постао пре више од четири и по деценије сасвим случајно, када ме комшија питао за кога навијам и ја као из топа одговорио “Партизан”, вођен, ваљда, оном логиком да за исти тим навија и мој отац) ниједног тренутка не желим да потценим Црвену звезду или да умањим успех какав ни најоптимистичнији звездаши нису очекивали. Напротив!

Да је реч о чуду, схватио сам слушајући прогнозе пре утакмице са Ливерпулом, док су сви прижељкивали да се све заврши нерешено или макар са што мањом разликом, само да делије не изађу са стадиона тотално покуњени, а не као неко ко се претерано разуме у фудбал. Оно што хоћу да кажем то је најискренија честитка момцима који су од првог секунда показали да у Србији још увек има фудбала, да има срчаних играча, да има добре атмосфере међу навијачима и да има достојних наследника оних који су нешто слично направили давних седамдесетих. Слика одушевљеног оца са малим сином у наручју посебно ми се урезала у памћење и пожелех да сличних слика на спортским борилиштима буде што више, а што мање бакљи, петарди и непримерених сцена. Те вечери све је било звездано, и играчи и публика, а и судије су, рекао бих, одржале показну вежбу како то треба и може да се ради на зеленом тепиху.

Милан Павков је за седам минута постао херој и головима у 22. и 29, минуту уписао у историју Црвене звезде! Како би то рекли стручнији спортски новинари од мене - пресудио је Ливерпулу! Модерни клинци то објасне у три речи - човек је издоминирао. Додатне поене покупио је од својих навијача попевши се на шипку испред северне трибине и радујући се заједно са њима. Подвиг су славили заједно, срећни и достојанствени. Због оваквих тренутака вреди ићи на утакмице јер они доказују ону лепшу страну спорта. Бој не бије свијетло оружје... ливерпулски голман скупљи од целог српског тима... већ бој бије срце у јунака. Овакве бојеве бих гледао сваки дан, без обзира на то ко игра... Навијам увек за наше и ту не одступам... Гледајући утакмицу, после пресудна два гола наметнули су ми се стихови Душка Трифуновића - “Ово је мојих пет минута” из песме “Шта би дао да си на мом мјесту”, коју је “Бијело дугме” снимило давне 1975. године. Без обзира на поруку те песме, поједини стихови су ми некако баш ишли уз горостаса Павкова. Знате оно “да те мрзе а да ти се диве”. Можда би их и самом тренеру Ливерпула Јиргену Клопу Павков могао отпевати, али је овај фудбалски стручњак показао да нема обичај да мрзи априори онога ко се у датом тренутку показао као бољи.

Клоп је одушевио навијаче Црвене звезде још када је ушао на Маракану пред меч четвртог кола Лиге шампиона, носећи на јакни прикачену наталију рамонду, којом се у Србији одаје почаст жртвама Првог светског рата. Све ово је допринело да спортски меч буде у сваком смислу спектакуларан и историјски. Да нам је више таквих тренутака, вероватно би нам и историја била лепша, а будућа поколења би кроз коју деценију и век могли да се присећају срећних а не ратних момената и да венце полажу на споменике великим спортистима, научницима или уметницима из прошлости, а не ратницима. Можда би и ђаци имали боље оцене из историје када би памтили такве људе. Ето, ми смо се тек после сто година удостојили да занавек искажемо захвалност дечаку Момчилу Гаврићу који је преживео голготу, недаће Великог рата, али и деценије у којима је потпуно био заборављен. Међутим, и око тога су кренуле полемике. Да ли споменик одражава реалан лик дечака или подсећа више на старца, сматрам да је тема за друге расправе, али битно је да смо му одали почаст. Сваки уметник има и своју слободу у стваралаштву, па то треба тако и прихватити, а да ли та уметничка слобода може да нас кошта опречних ставова, то је опет тема за посебан разговор. Да може и да нас насмеје уверили смо се ових дана када је по друштвеним мрежама и порталима кренула лавина коментара око споменика сови у Кикинди и нашег безименог споменика у центру града. Склони смо шалама, али и вулгарностима, макар и на своју штету. Зато је Звезда пример како треба да сија небо звездано.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Овце

НАШИ СМО - Јавни интерес

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Овце

Све има своје границе, али је изгледа она нашег срозавања ипак недостижна. Кад год поштен  човек помисли нема даље, од овога часа морамо се пренути, подвући црту и почети повратак на колосек нормале, ми још више склизнемо. Велика већина, она што мисли да ништа не може да се поправи па неће ни на изборе, немо посматра свет око себе не схватајући да тиме није ништа боља од оних све бахатијих који безобзирно газе све око себе, схвативши да их казна заобилази и да осуде на друштвеним мрежама, углавном, немају никаквог ефекта па терају даље, померајући границе бестидности. Ееее...

Снимак из градског превоза у Београду, на ком се види како одрастао мушкарац у трамвају узнемирава петнаестогодишњу девојчицу и против њене воље је,  преко гардеробе, додирује по  телу, на фејсбуку је изазвао лавину коментара. Осуде су пљуштале по нападачу, али је јавност узнемирило и то што је неколико путника све то немо посматрало без икакве реакције па су и они “прозивани”. Осудити је лако, али шта бисте ви урадили у тој ситуацији? Стручњаци кажу да у социјалној психологији постоји “дифузија одговорности” и да су што више људи присуствује насиљу, мање шансе да ће неко реаговати. Свако очекује реакцију некога другога, снажнијег, млађег, и нико не учини ништа. Људи крећу од онога “А, зашто баш ја?”, али има ту и много дубљих разлога. Друштво које претури преко главе све оно што смо ми у последњих тридесетак година тешко може остати неоштећено. Емпатије је све мање, а страха све више. Бахати су се разбахатили, силеџије опустиле, а моралне стеге избледеле. Данас, али буквално, свака нервозна будала може да се изгалами на културног човека, да га удари, због  ситне опомене потегне песницу, нож или ватрено оружје. У таквим околностима, пре него што поступе као витезови, многи најпре помисле, “Ако се умешам, могу бити повређен, ако одем на боловање шта ће ми деца јести, или ћу морати да сведочим на суду, шта ће ми то у животу? Зашто се неко други не умеша?”. Да су друга времена и човек сигуран да ће, када се умеша имати подршку и других нормалних људи, да ће насилник не само бити ухапшен него и стрпан иза решетака, другим речима, да је сигуран да ће друштво реаговати како би требало у нормалној и правно уређеној држави, где све институције функционишу, велика већина би заштитила жртву. Али нажалост, углавном ко се умеша створи себи додатну главобољу, поред гомиле које има, и онда се “гледају своја посла” и заборавља да сутра можемо ми бити жртва, или неко нама драг. Зато јесмо где смо.

Зачин томе је и атмосфера која се ствара у неким, врло доминантним, медијима у којима се велича све оно чега се нормалан свет, не тако давно, стидео. ТВ програми у којима се људи вређају најодвратнијим псовкама, пљују, па и физички обрачунавају емитују се у ударним терминима, а таблоиди тим, до јуче периферним, ликовима дају простора као да су све сами нобеловци. Свака критика и захтеви да се томе стане на пут проглашава се цензуром и гашењем медија (а такви су све само нису ни телевизије ни новине) и круг је затворен. Данас је свака критика, а нарочито здраворазумски оправдана, атак на напредак, “говор мржње” и слично па влада синдром ноја. Комшија туче жену, не реагуј, манијак пипка дете, окрени главу,  и тако редом. За све што не ваља нађеш оправдање, утешиш се да може горе, а резултат те логике је видљив. Миримо се са сваким глупостима које нам сервирају, залећемо као омађијани, толико бомбардовани информацијама да немамо времена да оно мозга што нам још ради употребимо. Да ли је баш све онако како чујемо на ТВ-у или прочитамо у новинама, да ли све баш мора овако, или може и другачије. Утешени да смо немоћни, заварани да смо небитни, учествујемо у свему исто као и манијак који напада децу, политичар који лаже (а ко лаже…), послодавац који закида зараду, налазећи утеху на друштвеним мрежама где се таквима изругујемо, често и неукусно, и где смо много храбри, а живот, неповратно, пролази.

Нико неће ни у најобичнијој ситуацији да буде први петао који кукурикне, па смо утешени славним прецима уверени да смо лавови, али смо, част изузецима, реално више овце, стадо које иде за предводником и у нади да неће међ' вукове, већ у ливаду зеленије траве. Беее, да не кажем: Еееее...

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Јавни интерес

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Јавни интерес

Како год да покушате да дефинишете јавни интерес, он се на крају сведе на опште добро. Може се врло лако утврдити шта је јавни интерес у привреди, здравству, култури, спорту, политици, медијима, при чему се треба држати само неколико начела - равноправности, доступности, демократичности, транспарентности и користи за све.

Овим, наравно, не претендујем да дајем академску дефиницију, само излажем своје виђење на прву лопту. Када бих пажљивије размишљала, можда бих дописала још нешто, али, сасвим сам сигурна да ћете ви то учинити читајући ове редове. Заправо, волела бих да буде тако. У сваком случају, где год да вас одведу мисли, наћи ћемо се код слагања да јавни интерес почиње тамо где престаје приватни и обрнуто - да чим надвлада корист мањине над већином, престаје јавни интерес. Чим се то догоди, цело друштво се претвара у корумпирану заједницу у којој није добро никоме. Чак ни онима који су произвели такво стање, јер је конкуренција у њиховом друштву увек бруталнија него у уређеном по правилима општег добра.

Управо то се догодило у медијској сфери само четири године пошто је донет Закон о јавном информисању који је дефинисао јавни интерес у области јавног информисања као “Истинито, непристрасно, правовремено и потпуно информисање свих грађана Републике Србије” и увео конкурсно суфинансирање медијских пројеката из буџета  “подстичући разноврсност медијских садржаја, слободу изражавања идеја и мишљења, слободан развој независних и професионалних медија, што доприноси задовољавању потреба грађана за информацијама и садржајима из свих области живота, без дискриминације”.

И - шта се догодило, озбиљни медијски радници су пожурили да науче како се пишу пројекти и како се они вреднују, неки други, навикли на договоре у четири ока, били су врло бучни противници нових правила, али онда су се пресабрали, организовали и почели да царују на тим истим конкурсима, урушавајући и обесмишљавајући све. Ове године водили су главну реч у Министарству културе, а главни су и на већини локалних конкурса. Тако је не само угрожен јавни интерес  у информисању, него су злоупотребљене и огромне јавне паре без икаквих санкција пошто се на одлуку комисије може жалити само Управном суду, ако је повређен поступак, али не и на непоштену и неваљану оцену којом су оштећени и медиј и грађани.  До сада нико није добио сатисфакцију, нико није кажњен због корупције на медијским конкурсима и нико није вратио паре у буџет, ако није ваљано реализовао пројекат. Проказани чланови комисија који иду од конкурса до конкурса као представници различитих медијских удружења или као независни медијски стручњаци, без икаквих доказа да то уистину и јесу, раде то несметано и даље. Може им се, тражени су. Што би рекла браћа Црногорци: “Образ под гузицу, па у свијет”.

Пошто су ствари отишле предалеко и пошто су држави почеле да стижу озбиљне замерке за укупно стање у медијима, Влада Србије ушла је у дијалог са релевантним медијским удружењима о доношењу нове медијске стратегије (суспендујући  нацрт претходне која је донета без њих) као и о решавању свих отворених питања - од безбедности новинара, политичким притисцима, па све до системских питања којима би требало попунити празнине у прописима на којима и почива највећи број злоупотреба. Од медијских удружења је затражен и предлог новог Правилника о суфинансирању медијских пројеката и он је већ упућен Влади. Све то се одвија у присуству посматрача ОЕБС-а, али и неких других међународних организација и експерата на позив Владе Србије.

Као ваш инсајдер могу вам пренети да се све врти око политичке воље - сумње медијских представника да она истински постоји и уверавања друге стране да је има. Можда је и има, али не воли да се експонира. Видећемо шта ће бити.

Међутим, тамо где нема свести целог друштва о јавном интересу зарад општег добра као хришћанске и цивилизацијске вредности, бојим се да политичка воља не помаже много. Воља је променљива категорија, а уверење ствар васпитања.

Просто је све у вези са јавним интересом, осим његове одбране.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

НАШИ СМО - Дување

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

Када бих рекао да сам противник доласка страних инвеститора у Србију, лагао бих, као и да ме не занима шта то нуде светски трговински ланци, произвођачи познатих одевних предмета или обуће, музичких инстумената и технике. То је све ОК и потпуно ми одговара што у пречнику од 300 метара већ имам две-три солидно снабдевене продавнице мешовите робе. Од три, две су домаће, мислим локалне, а једна је из ланца који је раширен у овом региону, нећу му помињати име јер то и није важно. Мени су, као и многима, важне цене, избор и квалитет понуђене робе, тако да једва чекам да стигне и нови трговачки маг који је пре пар дана отворио радње у другим градовима широм Србије. Признајем да ми је жао свега што се руши и што одлази у заборав све оно што ме подсећа на стару Лозницу, па тако и огромних силоса преко пута “Тржњака”, али, ако ће то донети бољитак, онда нека. Та гвоздена и лимена скаламерија ће завршити међу секундарним сировинама на неком отпаду, а ми ћемо, надам се, добити нешто ново и корисније. Само нека понуда буде обилата, мада сумњам да може бити и равноправне борбе међу конкурентима. Мислим пре свега на наше људе који се копрцају у својим продавницама покушавајући да “прате тренд” ниских цена и “акција” које нуде гостујуће трговачке куће. То ми више личи на безнадежно пресипање из шупљег у празно у маниру - ко преживи - причаће, и то ми је сасвим јасно.

Биће борба непрестана за сваког потрошача, међутим, неке друге ствари у свему овоме нису ми јасне. Нису ми јасни наши људи. Када смо пре пар дана на ТВ гледали колоне пред улазом новог трговачког мага пристиглог у Србију, чинило ми се као да гледам оне мучене мигранте пред мађарском границом како се провлаче корак по корак између металних заштитних ограда, усмеравајући поглед ка Европској унији и бољој будућности. Формирао наш човек колону пре свитања па чека да међу првима улети и покупује јефтину робу. Као да ће тако напречац и по повољној цени улетети и у ЕУ. Отимачина за пилетину, мандарину, банану или клозет-папир, налик ми је била на сцене из неких ријалити програма у којима се учесници на све могуће начине боре за главну награду. Шта је овде била награда, не знам, ваљда пражњење новчаника у што краћем року, али је јасно да је атак на ниске цене био раван освајању косовског поља. Ко је и како стигао до циља, могло се видети на фотографијама и видео-снимцима по друштвеним мрежама. Чисто понижење.

Међутим, мене је матирало то да и поред свих мука наш народ и даље има пара. Да ли их је чувао у сламарици после последњих повишица плата и пензија, не знам, или негде лову зарађује преко сиве економије, небитно је, али је јасно да се за акцијске цене има, па макар роба и небила неопходна. Реално, може ли се купити пилећих батака за цео живот - не може, као ни свега другог. Зато и збуњује толика навала за коју неки аналитиччри сматрају да је културолошки феномен. Они су такође мишљења да је супер то што је запослено толико радника, али они постављају питање колико ће њих остати без посла у малим продавницама. Баш оно што рекох на почетку. Лако је мега-ланцима да шире пипке као хоботница, али шта да ради онај који се бори да преживи тргујући и којем више нико сем оних који купују на црту и уписују своје дугове у свеску неће ући у радњу. У те огромне хангаре, мега-маркете, људи хрле као да се дели џабе. А сведоци смо да није баш све џабака. Помислих ових дана, када би се тако тискали у гужви испред галерије или библиотеке због неке изложбе или промоције књиге, било би онда више пара и у култури. Толико народа може да привуче још само Лепа Брена на концертима за које се тражи карта више. Све ме ово подсећа на стихове старе песме “Диду лиду даду”, легендарног Ђорђа Марјановића у којој “милорд” препоручује баш ове чаробне речи у тренутку када нисте добре воље и када сте мрзовољни (препорука да је послушате). Подељено је мишљење народа око оправданости доласка странаца и отварања њихових радњи код нас, али, рекао бих да је ипак најтужније то што уместо да нам се изравњавају плате са Европљанима, овде се равнају цене између нас и комшија са Запада, између Београда и Минхена. Иако је иста чоколада у та два града, рекао бих да је овде код нас она знатно горча.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Дување

НА МЕСТУ НЕКАДАШЊЕГ ''КЛАСОВОГ'' МЛИНА – Падају силоси (ВИДЕО)

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

новембар 10, 2018 120

НАШИ СМО - Звездано

 Оно што се десило у уторак вече на Маракани, доказује да су чуда могућа. Када кажем чуда, као “окорели” партизановац (а то сам постао пре више од четири и по деценије сасвим случајно, када ме комшија питао за кога навијам и ја као из топа одговорио…
нов 03, 2018 216

НАШИ СМО - Овце

Све има своје границе, али је изгледа она нашег срозавања ипак недостижна. Кад год поштен човек помисли нема даље, од овога часа морамо се пренути, подвући црту и почети повратак на колосек нормале, ми још више склизнемо. Велика већина, она што мисли да ништа не може да се поправи па неће ни на…
окт 27, 2018 253

НАШИ СМО - Јавни интерес

Како год да покушате да дефинишете јавни интерес, он се на крају сведе на опште добро. Може се врло лако утврдити шта је јавни интерес у привреди, здравству, култури, спорту, политици, медијима, при чему се треба држати само неколико начела - равноправности, доступности, демократичности,…
окт 20, 2018 440

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

Када бих рекао да сам противник доласка страних инвеститора у Србију, лагао бих, као и да ме не занима шта то нуде светски трговински ланци, произвођачи познатих одевних предмета или обуће, музичких инстумената и технике. То је све ОК и потпуно ми одговара што у пречнику од 300 метара већ имам…
окт 13, 2018 500

НАШИ СМО - Дување

Деца до 16 година не могу без пратње одраслих да се крећу напољу од 22 часа у зимском, односно након поноћи у летњем периоду. Координационо тело за борбу против насиља у основним и средњим школама предложило је нове мере за сузбијање вршњачког насиља, а издваја се ова која је својеврсни полицијски…

Репортажа

окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"