НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за електронске системе, где се усавршава као учесник важних пројеката. По завршетку студија жели да заврши мастер и докторске студије у иностранству, да стекне искуство и потом се врати у Србију да доприноси својој земљи. Како каже, једино имамо оно што нам је у глави и зато је потребно непрекидно усавршавање

Да би се стигло до циља и остварио се сан, потребни су упорност и вредан рад, потврђује Никола Рашевић (22), младић који је прве кораке начинио у Великом Селу, а данас се као студент четврте године новосадског Факултета техничких наука (ФТН) налази у Европској организацији за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) на граници Швајцарске и Француске. Никола је у ЦЕРН-у почео да ради у октобру, а остаће тамо 14 месеци, све до краја ове године. То, међутим, не значи да ће направити паузу на факултету, отишао је као студент и тај статус у пуном значењу мора да задржи па ће упоредо припремати и полагати испите на ФТН.

Рад као мерило

Наука је Николу привукла доста рано па је као ученик Гимназије ''Вук Караџић'' три године био учесник семинара за електронику у Петници, што му је, каже, много значило у каснијем школовању, али и сада.

– У Петници смо лети боравили двадесетак дана и морали да осмислимо пројекат, спроведемо га у току лета и напишемо рад на ту тему. Често се деси да не бираш сам, већ добијеш тему и онда имаш библиотеку, интернет и рок у којем треба да завршиш све. То није као у школи, имаш књигу, научиш па одговараш, тамо те баце у ватру. Ја сам у првом разреду добио интеграле, а то се учи тек у четвртом гимназије, нисам их ни видео дотад, али сам морао да се снађем. Они могу да те наведу, али неће да ти дају одговор. Не траже ни да измислиш ''топлу воду'', већ да научиш да размишљаш, истражујеш и проналазиш решења. То искуство много вреди – каже Рашевић.

И када се пријавио за рад у ЦЕРН-у, у биографији су значајно место имала и истраживања из Петнице, а Никола каже да је за студенте услов да су завршили трећу годину студија, а остало је све на основу радне биографије. Процедура је обимна, а досадашњи рад је најважније мерило за пријем. Он је на пет страна описао пројекте на којима је радио до данас одговарајући на бројна питања у пријави и каже да тамо немају времена да некога годину дана уче како се ради да би га после ангажовали, већ им требају они који знају да раде, а време у ЦЕРНУ-у користе да унапреде своја знања.

Рашевић ради у Департману за електронске системе ЦЕРН-а који обезбеђује електронику за рад свих тамошњих инструмената. Иначе, сваки департман има свој сектор за електронику као техничку подршку, али Николин обухвата све и надзире целокупну електронику.

– Спољни смо играчи, али без нас ништа не би радило – каже са осмехом и додаје да је ангажован на два пројекта и експеримента. – Мени је фасцинантно то што имам прилику да радим нешто овакво и питање је да ли ћу икада бити поново у прилици да радим на овом нивоу изван ЦЕРН-а. Овде се налази највећи акцелератор честица на свету и, иако акцелератори постоје и на другим местима, овај даје највеће могућности, више енергије, већи број судара честица по јединици времена и помера границе до којих се нешто може истражити. На местима где се сударају честице постоје сензори који мере шта се дешава, какве су енергије, које су последице... Наш тим развија електронику на коју се постављају сензори који се уграђују у детекторе – објашњава Никола.

Рашевић је најмлађи у департману, а део је шесточланог тима који има још једног студента. Иначе, од стотинак људи који раде на том спрату, припадници исте нације могу се набројати на прсте. Људи се не деле по боји, вери, националности, цене се само рад и успех.

– Откако сам сазнао да постоји, мени је рад у ЦЕРН-у био жеља и сањао сам да дођем да видим како то изгледа овде. За мене је ово било место на којем не раде обичини смртници, већ само богом дани људи, а до друге године ФТН нисам ни знао да може да се пријави за рад овде. То сам чуо од друга који је радио у ЦЕРН-у, допало ми се оно што ми је испричао, посетио сам га и одушевио се виђеним, био сам опчињен и порасла ми је жеља да се пријавим. Сада видим да је ово нормално место, јако занимљиво за рад, пружа могућност за напредак и људи су нормални – каже Никола.

О томе колико се разликују услови за рад тамо и овде Никола јасно каже да ЦЕРН није место за поређење. За истраживања је потребан новац и то су улагања без очекивања за поврат, а наша привреда још није толико развијена и нисмо толико богати да бисмо могли много улагати. Ипак, Рашевић каже да, иако препреке постоје, има и начина да се заобиђу. Србија сада, као пуноправна чланица Организације, има могућност да користи све ресурсе и из наше земље може да се конкурише за учешће у било ком овдашњем пројекту.

– Проблем је то што се код нас доста ради теоријски јер немамо средстава се практични рад па се раде симулације на рачунарима. То јесте битно и без тога се не може ићи у физичку реализацију, али зато има доста међународних пројеката за које се може конкурисати – каже Рашевић.

Допринети својој земљи

Доста младих, не само из Србије, већ са целог Балкана, планира одлазак на Запад сматрајући да код куће нема будућности. Никола, којем су се врата посла у иностранству прилично отворила, размишља сасвим другачије. По завршетку основних студија планира да конкурише за мастер и потом докторске студије у иностранству, а после и да остане тамо неко време, али не на једном месту, већ да упозна начин рада и на Западу и у Русији и Кини, а онда и да се врати у Србију и примени стечено знање и искуство.

– Прво бих волео да видим како то изгледа јер овде има доста добрих ствари које ми не прихватамо и не користимо. Хтео бих да видим како то изгледа на делу па да покушам да применим и код нас. Не волим када чујем да неко каже ''Шта ми је Србија дала'', поражавајуће је да млади који су примали стипендије кажу да немају ништа од тога што уче овде и хоће да оду на Запад јер мисле да тамо цветају руже. Ја примам државну стипендију и награду Града Лознице и углавном сам у Новом Саду живео од тога тако да осећам моралну одговорност да се вратим и доприносим мојој земљи. Све што знамо, овде смо научили и не бисмо знали без те Србије и мислим да би тако требало сви да размишљају – јасан је Никола.

Себичност је у људској природи, каже Никола, али треба мислити и на будућност. Како каже, све мање је оних који желе да остану на факултетима као асистенти јер код приватника могу више да зараде, па се обарају критеријуми.

– То тренутно може да задовољи, али ко ће нам сутра учити децу? По мом мишљењу на факултетима и у школама морају радити најквалитетнији људи јер они треба да образују следеће генерације. Ако наставимо у овом смеру за 15, 20 година неће имати ко да нам учи децу – указује Рашевић.

Његова је жеља и да оформи групу са ФТН која би радила истраживања у ЦЕРН-у и каже да треба искористити могућности и вратити новац који Србија улаже у Организацију, што би требало да допринесе и технолошком развоју.

Иначе, Николи живот у Швајцарској не одговара много, земља је ''превише уређена'', закони се строго поштују, а људи су отуђени. Колико год били добри међусобно пријавиће полицији чим уоче да комшија ради нешто непрописно. Он тамо живи и дружи се са Словенцима, али и са свима који говоре ''југословенске језике''.

– Нема оног нашег духа, хладни су, све је ''под конац'', иако се деси да аутобус касни. Можда тако мора, не могу и да се поштују сторги закони и да будемо људи у нашем смислу речи. Мени је, као некоме ко је одрастао у срцу Балкана, тешко да се привикнем и не бих волео да заснујем породицу тамо па да ми се деца осећају Швајцарцима, а не Балканцима – јасан је Никола.

Савет младима

– Небитно је у каквој смо ситуацији, поштоваће нас само на основу онога што имамо у глави и само на основу тога можемо живети. Зато треба да се унапређујемо не само у научном смислу, не само ускостручно, већ што шире можемо да бисмо били прилагодиљиви на све услове јер не знамо шта нас сутра чека – каже Никола.

Уверен је да ако неко каже да је нешто немогуће, значи да је одустао и пре него што је покушао па поручује да не треба кретати од става да се неће остварити.

– Увек се као први проблем појави финансирање, али сам видео да се, ако се тема представи на прави начин, може наћи неко коме ће се свидети и ко је спреман да помогне. Они који планирају научну каријеру морају да се унапређују и изван факултета. Факултет није последњи на лествици, неопходан је као основа, али мора се уложити доста времена у ваннаставне активности и истраживања. Нису битне све десетке, разлика између осам и десет није у знању, већ у начину на који се оно презентује професору. Ми који смо се борили и радили да дођемо на ЦЕРН доказ смо да је могуће, ако се хоће – поручује Рашевић.

Н. Трифуновић

 Фото: Приватна архива саговорника

 

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - (Не)моћ

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Колумна

април 20, 2019 137

НАШИ СМО - Позориште

Недеља Фестивала глумачких остварења у којој Лозница процвета уживајући у позоришном програму глумаца аматера из различитих крајева Србије док на даске које живот значе доносе неке нове светове, димензије и магију театра, период је када се узбурка и прича о…
апр 13, 2019 358

НАШИ СМО - Објективна необјективност

Да ли сте се некада запитали колико сте објективни када говорите или одлучујете о било чему? Да ли се уопште трудите да будете што ближи томе? Појам објективно означава да је нечије мишљење и понашање непристрасно и засновано на истинитим чињеницама. Нажалост, живимо у временима кад су чињенице…
апр 06, 2019 270

НАШИ СМО - Забрана

Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић покренуо је иницијативу за укидање забране запошљавања у просвети. Шарчевић је оценио да укидање забране неће угрозити буџет јер се и они на одређено већ финансирају из државне касе. „Контрапродуктивно је да око 25.000 људи ради на…
мар 30, 2019 388

НАШИ СМО - Заборав

Звучи ли вам познато прича о томе да је боље имати здравствени центар у свом граду него поцепану установу, подељену на дом здравља и општу болницу? Да ли вам је позната констатација да просперитета пољопривредницима нема без оснивања задруга и укрупњавања? Сећате ли се, можда, омладинских радних…
мар 23, 2019 1146

НАШИ СМО - Да марта не буде

Неко је на нас бацио кинеску клетву “Дабогда живели у занимљивим временима” јер како другачије објаснити све ово што нам се дешава? Човек у Србији за недељу дана доживи оно што неки у нормалним државама не могу ни за деценију, све и да се труде. Једноставно овде глава пуца од гомиле информација,…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"