НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам поново прошетао ходницима драге ми школе, ушао у неке учионице и осетио мирис прашине која се диже од ученичке гужве. Не треба човеку много па да окрене точак времена коју деценију уназад, али велики напор је потребан да схвати колико тога, ако изузмемо зидове, боју цигле у ходницима или оџак у школском дворишту, није исто као пре.

Често одлазим у Гимназију због посла тако да нисам неко кога је “одвалила” носталгија јер годинама није ушао у школу своје младости, али тог дана сам осетио посебну устрепталост сећања на нека протекла времена, на другове, професоре, увек расположену теткицу... Искрено, свој први дан у Гимназији памтим по томе што сам на прозивку стигао право са радне акције, где сам боравио тог далеког августа, и што сам већ на првом часу заспао од премора који ме “стигао”. Сећам се и разредног Чеде географичара, који ме очински додирнуо за раме и питао да ли ми је добро. Тргао сам се и извинио, објаснивши разлог мог непоштовања правила понашања за време наставе, а он ме потапшао и рекао да слободно одем кући и да се одморим за нови радни дан. Тако је почело и није се понављало, али током наредне четири године дешавало се пуно тога. Лепо се памти, а понеки несташлук препричава и филује детаљима за које више нисам сигуран да ли су реални или створени маштом и несећањем. Елем, оно што сам приметио то је понашање ученика и њихова опуштеност пред почетак нове школске године. Нисам ни ја метузалем, али сам се, признајем, ипак брецнуо када сам видео како гимназијалци  хладнокрвно седе поред  помињаног оџака, али и око целог спортског терена, и без имало устручавања диване. Пале цигарету за цигаретом, не обазирући се на директора школе и неколико професора који на само метар од њих стоје пред “првацима”  изражавајући им  добродошлицу у једну од најстаријих и најцењенијих школа, не само у Лозници, већ и много даље. Што бисмо рекли ми нешто старији - У НАШЕ ВРЕМЕ сматрало се подвигом ако добро сакривен иза огромног димњака припалиш цигарету, а онај ко је то чинио у тоалету, већ је био спреман на много жешће санкције од критике и укорног погледа разредног старешине или неког професора. Хоћу рећи, пушило се увек, не браним никоме, али данас то има потпуно једнаку тежину на кантару васпитања са једењем сендвича, погачице из Лазине пекаре или бурека из некадашње бурегџинице “Спорт”.

Немам намеру да критикујем младост, али бих им упутио савет да гледају око себе, да мисле о себи и својим поступцима и да не дозволе да их укалупе! Укалупљеност ствара пасивност, а она погрешне одлуке и кораке. Не знам ко ће владати када данашњи гимназијалци дођу у ситуацију да бирају своје “вође”, али знам да не би требало да дозволе да их убеђује било ко да је црно бело, а да је бело црно. Глава је компјутер који не застарева, само је треба користити, да не затаји. Волео бих да тада ови клинци имају избора да ли ће радити у родном граду или неком већем центру, али за исти новац, да ли ће се усавршавати у својој земљи или иностранству, али под истим условима и истим квалитетом, и да ли ће на летовање путовати на море или на планину. Када је моја генерација изашла из школских клупа, нико није слутио да ћемо убрзо остати без државе у којој смо рођени, да ћемо после тога променити још неколико назива земље за коју смо били принуђени и у рат, и у инфлацију, и у распад система, и у пропадање фабрика, њихову катастрофалну приватизацију и у комплетан суноврат. Маштали смо о другим стварима, планирали на који рок концерт да идемо, али, нажалост, закачило нас све чему се нисмо радовали. Коме није нешто јасно од свега набројаног, може да прошета поред круга “Вискозе” или пита некога старијег о било чему што је постојало до пре само неколико година. Нема то везе са носталгијом, то је реалност проживљена у нади да ће једном бити боље. Нека буде боље!

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Површност

НАШИ СМО - Бубрези

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Колумна

април 20, 2019 137

НАШИ СМО - Позориште

Недеља Фестивала глумачких остварења у којој Лозница процвета уживајући у позоришном програму глумаца аматера из различитих крајева Србије док на даске које живот значе доносе неке нове светове, димензије и магију театра, период је када се узбурка и прича о…
апр 13, 2019 358

НАШИ СМО - Објективна необјективност

Да ли сте се некада запитали колико сте објективни када говорите или одлучујете о било чему? Да ли се уопште трудите да будете што ближи томе? Појам објективно означава да је нечије мишљење и понашање непристрасно и засновано на истинитим чињеницама. Нажалост, живимо у временима кад су чињенице…
апр 06, 2019 270

НАШИ СМО - Забрана

Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић покренуо је иницијативу за укидање забране запошљавања у просвети. Шарчевић је оценио да укидање забране неће угрозити буџет јер се и они на одређено већ финансирају из државне касе. „Контрапродуктивно је да око 25.000 људи ради на…
мар 30, 2019 388

НАШИ СМО - Заборав

Звучи ли вам познато прича о томе да је боље имати здравствени центар у свом граду него поцепану установу, подељену на дом здравља и општу болницу? Да ли вам је позната констатација да просперитета пољопривредницима нема без оснивања задруга и укрупњавања? Сећате ли се, можда, омладинских радних…
мар 23, 2019 1146

НАШИ СМО - Да марта не буде

Неко је на нас бацио кинеску клетву “Дабогда живели у занимљивим временима” јер како другачије објаснити све ово што нам се дешава? Човек у Србији за недељу дана доживи оно што неки у нормалним државама не могу ни за деценију, све и да се труде. Једноставно овде глава пуца од гомиле информација,…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"