НАШИ СМО - Овце

Све има своје границе, али је изгледа она нашег срозавања ипак недостижна. Кад год поштен  човек помисли нема даље, од овога часа морамо се пренути, подвући црту и почети повратак на колосек нормале, ми још више склизнемо. Велика већина, она што мисли да ништа не може да се поправи па неће ни на изборе, немо посматра свет око себе не схватајући да тиме није ништа боља од оних све бахатијих који безобзирно газе све око себе, схвативши да их казна заобилази и да осуде на друштвеним мрежама, углавном, немају никаквог ефекта па терају даље, померајући границе бестидности. Ееее...

Снимак из градског превоза у Београду, на ком се види како одрастао мушкарац у трамвају узнемирава петнаестогодишњу девојчицу и против њене воље је,  преко гардеробе, додирује по  телу, на фејсбуку је изазвао лавину коментара. Осуде су пљуштале по нападачу, али је јавност узнемирило и то што је неколико путника све то немо посматрало без икакве реакције па су и они “прозивани”. Осудити је лако, али шта бисте ви урадили у тој ситуацији? Стручњаци кажу да у социјалној психологији постоји “дифузија одговорности” и да су што више људи присуствује насиљу, мање шансе да ће неко реаговати. Свако очекује реакцију некога другога, снажнијег, млађег, и нико не учини ништа. Људи крећу од онога “А, зашто баш ја?”, али има ту и много дубљих разлога. Друштво које претури преко главе све оно што смо ми у последњих тридесетак година тешко може остати неоштећено. Емпатије је све мање, а страха све више. Бахати су се разбахатили, силеџије опустиле, а моралне стеге избледеле. Данас, али буквално, свака нервозна будала може да се изгалами на културног човека, да га удари, због  ситне опомене потегне песницу, нож или ватрено оружје. У таквим околностима, пре него што поступе као витезови, многи најпре помисле, “Ако се умешам, могу бити повређен, ако одем на боловање шта ће ми деца јести, или ћу морати да сведочим на суду, шта ће ми то у животу? Зашто се неко други не умеша?”. Да су друга времена и човек сигуран да ће, када се умеша имати подршку и других нормалних људи, да ће насилник не само бити ухапшен него и стрпан иза решетака, другим речима, да је сигуран да ће друштво реаговати како би требало у нормалној и правно уређеној држави, где све институције функционишу, велика већина би заштитила жртву. Али нажалост, углавном ко се умеша створи себи додатну главобољу, поред гомиле које има, и онда се “гледају своја посла” и заборавља да сутра можемо ми бити жртва, или неко нама драг. Зато јесмо где смо.

Зачин томе је и атмосфера која се ствара у неким, врло доминантним, медијима у којима се велича све оно чега се нормалан свет, не тако давно, стидео. ТВ програми у којима се људи вређају најодвратнијим псовкама, пљују, па и физички обрачунавају емитују се у ударним терминима, а таблоиди тим, до јуче периферним, ликовима дају простора као да су све сами нобеловци. Свака критика и захтеви да се томе стане на пут проглашава се цензуром и гашењем медија (а такви су све само нису ни телевизије ни новине) и круг је затворен. Данас је свака критика, а нарочито здраворазумски оправдана, атак на напредак, “говор мржње” и слично па влада синдром ноја. Комшија туче жену, не реагуј, манијак пипка дете, окрени главу,  и тако редом. За све што не ваља нађеш оправдање, утешиш се да може горе, а резултат те логике је видљив. Миримо се са сваким глупостима које нам сервирају, залећемо као омађијани, толико бомбардовани информацијама да немамо времена да оно мозга што нам још ради употребимо. Да ли је баш све онако како чујемо на ТВ-у или прочитамо у новинама, да ли све баш мора овако, или може и другачије. Утешени да смо немоћни, заварани да смо небитни, учествујемо у свему исто као и манијак који напада децу, политичар који лаже (а ко лаже…), послодавац који закида зараду, налазећи утеху на друштвеним мрежама где се таквима изругујемо, често и неукусно, и где смо много храбри, а живот, неповратно, пролази.

Нико неће ни у најобичнијој ситуацији да буде први петао који кукурикне, па смо утешени славним прецима уверени да смо лавови, али смо, част изузецима, реално више овце, стадо које иде за предводником и у нади да неће међ' вукове, већ у ливаду зеленије траве. Беее, да не кажем: Еееее...

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Јавни интерес

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Колумна

март 23, 2019 723

НАШИ СМО - Да марта не буде

Неко је на нас бацио кинеску клетву “Дабогда живели у занимљивим временима” јер како другачије објаснити све ово што нам се дешава? Човек у Србији за недељу дана доживи оно што неки у нормалним државама не могу ни за деценију, све и да се труде. Једноставно…
мар 16, 2019 213

НАШИ СМО - Ћуткање

Нашалим се пре неко вече са комшијама да би било добро организовати митинг подршке нашим језерцима на путу иза зграде јер то је реткост у данашње време, можда бисмо могли да профитирамо, кажем, да набавимо патке, направимо рибњак, убацимо којег лабуда и уживамо. Не бих се у то кладио, прихвати шалу…
мар 09, 2019 1104

НАШИ СМО – С-Ф-Р-Ј (Само Фантазирају Реинкарнацију Југославије)

- Још једно признање. Доктор из Зворника проглашен за најбољег молера у Бечу! Ова објава коју сам данас прочитао на страници једног фејсбук профила пријатеља из времена које је неколико деценија старије од данашњих друштвених мрежа и виртуелних другара, прво ми је привукла пажњу, а онда, кад сам је…
мар 02, 2019 916

НАШИ СМО - Компас

Без компаса се човек лако изгуби, свакој лађи на пучини се, ако га нема, смеши дно, или нека хрид, у непознатом без њега се лако дезоријентише, онда настаје лутање, кретање укруг, губи се снага, мирноћа, некада и разум. Ако данас озбиљан човек накратко застане и погледа око себе, видеће знакове да…
феб 23, 2019 341

НАШИ СМО - Идеја

Вељко Лалић, главни уредник “Недељника”, обзнанио је своју идеју да се у нашој земљи ограниче мандати највишим државним функционерима. Он сматра да би то било делотворно против наше склоности ка стварању култа личности и ауторитативном вођи. “Замислите политичаре који знају дан када одлазе са…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"