fbpx

НАШИ СМО - Овце

Све има своје границе, али је изгледа она нашег срозавања ипак недостижна. Кад год поштен  човек помисли нема даље, од овога часа морамо се пренути, подвући црту и почети повратак на колосек нормале, ми још више склизнемо. Велика већина, она што мисли да ништа не може да се поправи па неће ни на изборе, немо посматра свет око себе не схватајући да тиме није ништа боља од оних све бахатијих који безобзирно газе све око себе, схвативши да их казна заобилази и да осуде на друштвеним мрежама, углавном, немају никаквог ефекта па терају даље, померајући границе бестидности. Ееее...

Снимак из градског превоза у Београду, на ком се види како одрастао мушкарац у трамвају узнемирава петнаестогодишњу девојчицу и против њене воље је,  преко гардеробе, додирује по  телу, на фејсбуку је изазвао лавину коментара. Осуде су пљуштале по нападачу, али је јавност узнемирило и то што је неколико путника све то немо посматрало без икакве реакције па су и они “прозивани”. Осудити је лако, али шта бисте ви урадили у тој ситуацији? Стручњаци кажу да у социјалној психологији постоји “дифузија одговорности” и да су што више људи присуствује насиљу, мање шансе да ће неко реаговати. Свако очекује реакцију некога другога, снажнијег, млађег, и нико не учини ништа. Људи крећу од онога “А, зашто баш ја?”, али има ту и много дубљих разлога. Друштво које претури преко главе све оно што смо ми у последњих тридесетак година тешко може остати неоштећено. Емпатије је све мање, а страха све више. Бахати су се разбахатили, силеџије опустиле, а моралне стеге избледеле. Данас, али буквално, свака нервозна будала може да се изгалами на културног човека, да га удари, због  ситне опомене потегне песницу, нож или ватрено оружје. У таквим околностима, пре него што поступе као витезови, многи најпре помисле, “Ако се умешам, могу бити повређен, ако одем на боловање шта ће ми деца јести, или ћу морати да сведочим на суду, шта ће ми то у животу? Зашто се неко други не умеша?”. Да су друга времена и човек сигуран да ће, када се умеша имати подршку и других нормалних људи, да ће насилник не само бити ухапшен него и стрпан иза решетака, другим речима, да је сигуран да ће друштво реаговати како би требало у нормалној и правно уређеној држави, где све институције функционишу, велика већина би заштитила жртву. Али нажалост, углавном ко се умеша створи себи додатну главобољу, поред гомиле које има, и онда се “гледају своја посла” и заборавља да сутра можемо ми бити жртва, или неко нама драг. Зато јесмо где смо.

Зачин томе је и атмосфера која се ствара у неким, врло доминантним, медијима у којима се велича све оно чега се нормалан свет, не тако давно, стидео. ТВ програми у којима се људи вређају најодвратнијим псовкама, пљују, па и физички обрачунавају емитују се у ударним терминима, а таблоиди тим, до јуче периферним, ликовима дају простора као да су све сами нобеловци. Свака критика и захтеви да се томе стане на пут проглашава се цензуром и гашењем медија (а такви су све само нису ни телевизије ни новине) и круг је затворен. Данас је свака критика, а нарочито здраворазумски оправдана, атак на напредак, “говор мржње” и слично па влада синдром ноја. Комшија туче жену, не реагуј, манијак пипка дете, окрени главу,  и тако редом. За све што не ваља нађеш оправдање, утешиш се да може горе, а резултат те логике је видљив. Миримо се са сваким глупостима које нам сервирају, залећемо као омађијани, толико бомбардовани информацијама да немамо времена да оно мозга што нам још ради употребимо. Да ли је баш све онако како чујемо на ТВ-у или прочитамо у новинама, да ли све баш мора овако, или може и другачије. Утешени да смо немоћни, заварани да смо небитни, учествујемо у свему исто као и манијак који напада децу, политичар који лаже (а ко лаже…), послодавац који закида зараду, налазећи утеху на друштвеним мрежама где се таквима изругујемо, често и неукусно, и где смо много храбри, а живот, неповратно, пролази.

Нико неће ни у најобичнијој ситуацији да буде први петао који кукурикне, па смо утешени славним прецима уверени да смо лавови, али смо, част изузецима, реално више овце, стадо које иде за предводником и у нади да неће међ' вукове, већ у ливаду зеленије траве. Беее, да не кажем: Еееее...

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Јавни интерес

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Колумна

септембар 14, 2019 280

НАШИ СМО - Срчаност

Као нација смо склони истицању своје дружељубивости, свог гостопримства и правдољубља, али и храбрости, непоколебљивости и мирољубивости. За оне који између свог јунаштва и лудости стављају знак једнакости, често кажемо да “имају срца”, а када неко “изгине”…
сеп 07, 2019 390

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

Када је Марк Закерберг створио Фејсбук, најпопуларнију светску друштвену мрежу, можда није био свестан да ће променити виртуелни, али и стварни живот на ''трећем камену'' од Сунца. Вероватно није слутио да је човек биће које све уме да изокрене на ону другу, негативну страну па је тако и фејсбук.…
авг 31, 2019 676

НАШИ СМО - Ситуација

Постоје неке идиотске ситуације када просто не знате како да поступите. Да ли да некој ствари дајете на значају својим реаговањем или да искулирате као што радите када је у питању некакав дечји каприц дајући му времена да само увиди да то што ради није добро. Опет, са друге стране, имате и…
авг 24, 2019 1213

НАШИ СМО - Баш је добро

Ко се нађе у пустињи са флашом воде, биће очајан, стрепеће хоће ли му бити довољна да преживи. Онај који се на истом месту нађе без капи воде сања бар чашу течности, а пресрећан би био да има пола литра воде. Све је у животу ствар околности и гледања на ствари. Некоме је милион евра мало, некоме…
авг 17, 2019 1829

НАШИ СМО - Лорелај

Требало ми је времена да по повратку са одмора пронађем примерак “Лозничког недељника” и да се лично уверим у оно што сам чула - да је ауторка рубрике “Погледи и мишљења” Драгана Глишић упоредила “поједине медије” (који ли су) са нацистима. Да не препричавам, ево цитата: “За време Трећег рајха у…

Репортажа

сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…
јул 02, 2019

ЈУБИЛАРНИ ДАНИ МЕЂАША - Десетлеће чувања традиције

Једна од најпопуларнијих крупањских манифестација ''Дани међаша'' одржана је јубиларни,…
јул 01, 2019

КАКО СУ ЛОЗНИЧКИ МАЛЦИ ГЕНИЈАЛЦИ ОСТВАРИЛИ УСПЕХ НА ОЛИМПИЈАДИ У МЕНТАЛНОЈ АРИТМЕТИЦИ - Бројеви су брзи, Теа и Матеја бржи

Деветогодишњаци из Лознице Матеја Перић и Теа Марковић остварили велики успех - освојили…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"