fbpx

НАШИ СМО - Калимеро

Мало мало па земљи Србији буде нанета нека неправда, најчешће, да не кажем увек, од наших кључних европских “пријатеља”? Онда крене овдашња кукњава како то није у реду, па док једни “жустро реагују” други “гасе ватре” и налазе разумевање за ЕУ. Све се своди на они нас шамарчином, најсвежији пример церемонија у Паризу где нас сместе у шараге,  а ми џентлменски, шта зна Француска ко где да седи, најавимо домаћински дочек, и окренемо и други образ. Опростимо им и то јер поново (не)знају шта раде.

Неправда је саставни део живота, само што је бржа јер је, као што смо чули милион пута, правда стално ван форме па је “спора”. Они одрасли и зрели  не губе много на јалове јадиковке него делају даље. Уопште гледајући постали смо као бабе које само кукају, њоче и за све им је други крив. Постали смо Калимеро. Старији се сећају тог лика из цртаћа који је некада емитован пред главни дневник. То је пиле које на глави носи љуску јајета и стално  ламентира над собом и својом злом судбином, а на крају сваке епизоде каже: “Неправда, па то ти је!” и по тој реченици је упамћено. Тако и већина само кука на неправду. Све у стилу да је правде, они би били на бољим радним местима, боље зарађивали, а не да гори од њих ништа не раде, а живе ко цареви, те види ко води општину, град, државу, кукамо на све и свакога, а ништа не радимо да ствари променимо, или бар то покушамо. Крив нам је председник, влада, шеф, жена, ташта, свекрва… јер је све, наравно, неправда. Да је правде где би нам био крај?

Оно што се десило у Паризу свакако није било праведно. Французи су као домаћини  дефинитивно криви за тај фамозни распоред седења. Али, шта је радила наша амбасада? Зар није требало да буде упозната са протоколом, са ким ће се председник Србије састати као и где ће седети на свечаности па да правовремено реагује. Па није то била приредба у сеоском дому културе где редар Пера одређује где ко седи па оне што закасне или му се не свиђају,  шаље у задње редове. Ало, бре. Неко је и са наше стране зезнуо ствар па председник Вучић заврши на клупи за резерве уместо у првом реду, где нам је место по ономе што смо урадили и броју наших жртава у Великом рату једино и сигурно и било место. Опет зашто би неко поштовао нас кад ми то први не чинимо. Зашто нико 11. новембра, а баш лепо легло, недеља, нерадни дан, не положи бар један цвет на Текеришу, или Гучеву?! Местима где су се одиграле неке од најпресуднијих битака у Великом рату. На Церу прва победа у том рату, а да није било “Битке изнад облака” не би било ни Колубарске победе. Можда то и јесте учинио неки појединац, званично нико. Проблем је што неправду приметимо само када нам се деси, када смо део исте - јок. Кад у болници, или на шалтеру завршимо посао преко реда, то је ОК, али када чекамо, а други то учине, онда је неправда да стојим, а онај заврши за секунд.  Постали смо друштво коментатора и гунђала, посматрача.

Онај фејс и друге друштвене мреже су као измишљени за указивање на свакојаке неправде,  пљување и критиковање, нема везе имају ли они који се тиме баве тачне информације на основу којих доносе критички став. Кога брига? Сви су криви, неспособни, глупи, лопови, све, бре го криминалац. Али кад треба нешто конкретно, сви критичари су “заузети”, или су критички настројени док се негде не “увале”, другим речима не “заврше неки пос'о”, нађу радно место жени, брату, детету... Кад то обаве, “изгубе” критизерски ген, забораве на фамозну неправду, уклопе се у ону да свако има своју цену.

Ако су  друштво, систем, средина у којој смо стварно баш толико неправедни, шта чинимо да буду праведнији? Трудимо ли се да поправимо стање? Да ли смо ми, пре свега, правдени према себи и другима. Најлакше је за све што се дешава окривити друге или неправду. Да је има - има,  да ће је бити - хоће, али свакако је неће бити мање или ређе уколико сви покријемо главе полупаном љуском и свој учинак, као Калимеро,  сведемо на “Неправда, па то ти је!”. Е, то је неправда, према себи и онима који остају после нас. Зар не?

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Лудило

НАШИ СМО - Звездано

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Колумна

август 17, 2019 1213

НАШИ СМО - Лорелај

Требало ми је времена да по повратку са одмора пронађем примерак “Лозничког недељника” и да се лично уверим у оно што сам чула - да је ауторка рубрике “Погледи и мишљења” Драгана Глишић упоредила “поједине медије” (који ли су) са нацистима. Да не препричавам,…
авг 10, 2019 528

НАШИ СМО - Тротоар

Последњих година у Лозници, верујем и у многим другим градовима, све теже је “бити” тротоар. То парче градског имања, уштинуто од саобраћајног друма, уместо да буде украс уређене улице, издигнуто пар центиметара од коловоза од којег се отиру гуме аутомобила и других превозних средстава, постало је…
авг 03, 2019 488

НАШИ СМО - Посматрач

У петак, када овај текст буде пред вама, већ ће бити много тога јасније у вези са изненадним сусретом власти и опозиције који се догодио у уторак на Факултету политичких наука у организацији веома утицајног Фонда за отворено друштво. Али, како се данас чини, док се састанак није ни охладио, биће да…
јул 27, 2019 1108

НАШИ СМО - Без репризе

Дошла нека гадна времена, свако мисли да може свачим да се бави, паметује, држи лекције. Злонамерни у свакоме и свему виде, злу намеру, лопови мисле да сви краду, лажови да сви лажу, преваранти да сви варају, па онда брзоплето реагују. Прво кажу хоп па скоче. Понесе их улога самозваних заштитника…
јул 20, 2019 807

НАШИ СМО - Болест

Две речи које се увек невољно изговарају, које уносе немир и неспокој, бригу и страх, свакако су болест и болница. Самим тим што асоцирају на нешто лоше, непријатно, нажалост, често и на смрт, имају оптерећујућу тежину, боју, па чак и карактеристичан мирис. Не верујем да има оних који и на помен…

Репортажа

авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…
јул 02, 2019

ЈУБИЛАРНИ ДАНИ МЕЂАША - Десетлеће чувања традиције

Једна од најпопуларнијих крупањских манифестација ''Дани међаша'' одржана је јубиларни,…
јул 01, 2019

КАКО СУ ЛОЗНИЧКИ МАЛЦИ ГЕНИЈАЛЦИ ОСТВАРИЛИ УСПЕХ НА ОЛИМПИЈАДИ У МЕНТАЛНОЈ АРИТМЕТИЦИ - Бројеви су брзи, Теа и Матеја бржи

Деветогодишњаци из Лознице Матеја Перић и Теа Марковић остварили велики успех - освојили…
јун 30, 2019

ЛОЗНИЧАНИН АКСЕНТИЈЕ ИВАНОВИЋ - С музиком од Лознице до Беча

Аксентије Ивановић, бивши ђак генерације лозничке музичке школе, после завршене средње у…
јун 23, 2019

ПЛАНИНОМ БОРАЊОМ - Нестварна лепота западне Србије

 - Већином су то старачка домаћинства и управо ту планинари могу да помогну организовањем…
јун 19, 2019

У ДОЊОЈ БОРИНИ - Оживели стогодишњу воденицу

Мештани се удружили и обновили воденицу која је тридесет година била закоровљена и…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"