НАШИ СМО - Заборав

Звучи ли вам познато прича о томе да је боље имати здравствени центар у свом граду него поцепану установу, подељену на дом здравља и општу болницу? Да ли вам је позната констатација да просперитета пољопривредницима нема без оснивања задруга и укрупњавања? Сећате ли се, можда, омладинских радних акција или савеза омладине (додуше тада су били социјалистички)? Верујем да да. Ако кренемо баш од тога, уместо савеза омладине данас нешто слично имамо под именом канцеларије за младе. Уместо радних акција ту су сада волонтерске, које спроводе, углавном, невладине организације преко разних и добро плаћених пројеката. Није давно било када смо се дичили нашом фабриком конфекције која је извозила широм Европе најквалитетнију гардеробу, али и текстилном школом, која је у то време обезбеђивала кадрове за ту фабрику. Имали смо и хемијску школу, ваљда је било и логично уз “Вискозу” која је упошљавала хиљаде радника.

Имали смо и поносили се са пуно тога још, али у међувремену све то смо угасили. Да смо склони уништавању онога што је некада вредело и брисању прошлости, то смо одавно схватили, а да смо знали уништавати и сопствену садашњост, сведоци смо сваког дана. Док су многи тврдили да је раздвајање здравственог центра корак у суноврат медицинске заштите грађана, неки су се упирали из петних жила да то ипак ураде, говорећи да је то пракса пренета из позитивних европских искустава. Раскантали смо установу на дом здравља и болницу а после неколико година, када смо готово дотакли дно, схватамо да треба, ипак, вратити све на старо. Такви смо. Школовали смо текстилце и хемичаре у свом граду јер су нам требали, а онда смо уништили погоне у којима су зарађивали за лебац, продали их будзашто или оставили скупљачима секундарних сировина на тацни и потопили ове образовне смерове у прошлост и заборав. Много тога још је уништено и отерано у неповрат, али сугестијом “фактора с поља” и интересовањем “страних инвеститора”, полако смо почели да размишљамо о сопственим погрешним потезима, или су то почели тек понеки. Ето, школе текстилне више нема, а у граду све што се отворило последњих година, или што ће се отворити у блиској будућности има везе управо са том струком. Турци дошли да шију кошуље, а ми младих кадрова немамо. Ајмо на обуке, прешколовавање, па се ватај посла. Дошли Американци - такође да нешто шију, а нама опет фали добрих шивача. Најављују се и Кинези, а нас паника већ хвата где ће људи наватати толико квалитетне радне снаге. Сличне примере имамо и у комшијским општинама. Кажу да неће посао имати само онај ко не жели да ради, али не кажу како ће неко да ради нешто за шта нема подлогу, образовање, праксу или искуство.

 Ако обука од пар месеци може да замени двогодишње или трогодишње средњошколско образовање, онда треба да прихватамо и то да двонедељна обука може да створи војника који равноправно полаже заклетву са војницима који проводе регуларни војни рок у касарни. Можда може и генерал постати, далеко било. Како ће се ко показати у, не дај боже, ратовању, или на траци у погону - то ћемо тек видети. Сад се прича да ћемо поново отворити неке смерове у школама, учићемо их за послове који нам долазе, али шта ћемо радити док они школу не заврше? Ко ће попунити ове хиљаде радних места која се отварају, ко ће народ лечити у новим болничким зградама, ако сви лекари оду на Запад, ко ће нам децу учити и васпитавати ако сви и даље будемо хипнотисани телевизијским баљезгаријама, најпримитивнијим емисијама, музиком и људима сумњивог квалитета? Све смо имали, онда уништили, а сад нам баш све то поново треба.  Док гледамо рашчеречену и оглодану “Вискозу”, са земљом сравњен “Стакленик” и “Зидар”, затворен “ФАК”, схватимо колико  смо брзо заборавили одакле смо плате доносили и породице хранили. У заборав су отишли и најутицајнији државници  велесила које су нас пре две деценије тукле бомбама па смо их  пригрлили  као нове саветнике и пријатеље за лепе паре и никакав учинак. Заборав је наша национална култура коју скупо плаћамо зато научимо да чешће гледамо у ретровизор.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Да марта не буде

НАШИ СМО - Ћуткање

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Колумна

мај 25, 2019 207

НАШИ СМО - У фалшу

Можете ли да замислите да немате појма не само о именима и ликовима министара, него ни ко је премијер, а ко председник државе? Да вас није брига ко је први човек града, или општине, ко је у вашем граду коме кум, рођак, тетка, жена, љубавник, или љубавница. Да…
мај 18, 2019 312

НАШИ СМО - Бакшиш

Док сам недавно чекао на ред код фризера, од муштерије поред мене чујем причу о томе како живи на Западу, тачније у Бечу, где је стекао пензију и где је, како рече, срећан са својом супругом, мада су му и деца нашла ухлебљење у другим местима Аустрије. Исприча да је задовољан пензијом (није помињао…
мај 11, 2019 669

НАШИ СМО - Туђе цени, своје заборави

Чувена катедрала Нотр Дам у Паризу тешко је оштећена у катастрофалном пожару прошлог месеца. Гледајући снимке како ватра гута Богородичину цркву, један од симбола хришћанства, културно добро читавог човечанства, би ми криво што се то десило. Исто као што не бих волео да гледам уништавање египатских…
апр 27, 2019 375

НАШИ СМО - 1886

Ако смо завршили са митинзима, пребројавањем, ламентирањем над подршком народа, ако је, за ову руку, снимљено довољно спотова за застрашивање новинара и ако су сви на радним местима, дајте да видимо шта ћемо са 1. мајем. Празник рада, незванични празник синдиката. Дан сећања како нам је добро било…
апр 20, 2019 421

НАШИ СМО - Позориште

Недеља Фестивала глумачких остварења у којој Лозница процвета уживајући у позоришном програму глумаца аматера из различитих крајева Србије док на даске које живот значе доносе неке нове светове, димензије и магију театра, период је када се узбурка и прича о потреби нашег града за правим, градским…

Репортажа

мај 23, 2019

МАРКО ВЕСЕЛИНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ - Самоуки мајстор за ножеве

Средњошколац Марко Веселиновић урадио је више од 200 ножева различитих димензија и…
феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"