НАШИ СМО - Позориште

Недеља Фестивала глумачких остварења у којој Лозница процвета уживајући у позоришном програму глумаца аматера из различитих крајева Србије док на даске које живот значе доносе неке нове светове, димензије и магију театра, период је када се узбурка и прича о потреби нашег града за правим, градским позориштем, које би деловало професионално, имало стални репертоар и пружало публици могућност да чешће гледа представе какве су доступне Београђанима, Шапчанима или Новосађанима.

Прича о позоришту траје деценијама, више од века, још од када је 1850. године основано прво аматерско у Лозници, али додатно је интензивирана од времена када смо добили статус града и зато је то питање требало одавно бити решено. Међутим, то се није десило и поред потребе грађана, али и чињенице да неки град може бити град само ако испуњава одређене услове, међу којима је и постојање институција културе, музеја, библиотеке, али и позоришта. Нажалост, залагање аматерског позоришта КУД “Караџић” да одржи позоришну сцену у граду остало је усамљено у том послу, ако се изузму гостовања професионалних позоришта када то организује Центар за културу “Вук Караџић”, слуха за професионализацијом лозничког театра још увек нема, а уместо да Лозничани представе гледају у свом градском позоришту, они то и даље чине у Вуковом дому културе, где се пушта и биоскопски репертоар, организују концерти, академије, политички скупови и други програми.

Зграда позоришта као институција за себе не постоји, као ни професионално позориште. То повлачи за собом и друге проблеме и перипетије због којих је све мање представа током године, а и оне које Лозничани на једвите јаде и припреме, буду одигране тек неколико пута и одлазе у прошлост. Види их публика на отварању Фестивала, ретко када и у репризном термину, као и у неколико градова Србије где гостују, и то је то. Често ни за таква гостовања нема новаца јер глумце треба превести до позорнице у неки други град. А могло би бити другачије да је правог позоришта. Додуше, у времену у којем живимо последњих неколико година поставља се питање да ли је нашем народу уопште потребно право позориште када смо ионако сви у константној представи која се из дана у дан мења, ствара нове заплете, рађа нове и из пепела вади старе ликове, засмејава нас и растужује, од комедије до трагедије, када смо сви позориште и ријалити програм. Слично питање је пре три године поставио Анатолиј Васиљев, редитељ, професор и оснивач Московске школе драмских уметности у Русији у својој поруци за Светски дан позоришта:

Да ли нам је потребно позориште? Питају се хиљаде професионалаца разочараних у позориште и милиони људи који су га се заситили. Зашто нам је потребно? У годинама када је сцена толико безначајна у поређењу са трговима градова и државама где се одигравају праве трагедије стварног живота. Шта ће позориште нама? Ипак, у наставку објашњава да је позориште “потребно свима”.  Само једно позориште није нам потребно - то је позориште политичких игара, политичко позориште мишоловки, позориште политичара, позориште политике. Позориште дневног театра - појединачног и колективног, позориште лешева и позориште крви на трговима и улицама у главним градовима и у унутрашњости, између религија и етничких група”.

Ова порука упућена је 27. марта 2016, преведена, као и све претходне од 1962. године на више од 20 језика, прочитана пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампана и емитована у стотинама медија на свим континентима. Човек је  лепо рекао, а докле је његова порука допрла, питање је које траје. Лозничани воле своје глумце, гледају њихове премијере, подржавају Фестивал и већина сматра да таквих културних дешавања никад није довољно. Зато и даље не гасе наду да ће идеја о професионалном позоришту заживети једног дана. То очекује и велики број младих људи који су пореклом из нашег града а завршили су на Факултету драмских уметности различите смерове почев од глуме, продукције, режије до драматургије. Многи би се радо вратили у Лозницу и помогли рад једног професионалног позоришта.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Објективна необјективност

НАШИ СМО - Забрана

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Колумна

мај 25, 2019 207

НАШИ СМО - У фалшу

Можете ли да замислите да немате појма не само о именима и ликовима министара, него ни ко је премијер, а ко председник државе? Да вас није брига ко је први човек града, или општине, ко је у вашем граду коме кум, рођак, тетка, жена, љубавник, или љубавница. Да…
мај 18, 2019 312

НАШИ СМО - Бакшиш

Док сам недавно чекао на ред код фризера, од муштерије поред мене чујем причу о томе како живи на Западу, тачније у Бечу, где је стекао пензију и где је, како рече, срећан са својом супругом, мада су му и деца нашла ухлебљење у другим местима Аустрије. Исприча да је задовољан пензијом (није помињао…
мај 11, 2019 669

НАШИ СМО - Туђе цени, своје заборави

Чувена катедрала Нотр Дам у Паризу тешко је оштећена у катастрофалном пожару прошлог месеца. Гледајући снимке како ватра гута Богородичину цркву, један од симбола хришћанства, културно добро читавог човечанства, би ми криво што се то десило. Исто као што не бих волео да гледам уништавање египатских…
апр 27, 2019 375

НАШИ СМО - 1886

Ако смо завршили са митинзима, пребројавањем, ламентирањем над подршком народа, ако је, за ову руку, снимљено довољно спотова за застрашивање новинара и ако су сви на радним местима, дајте да видимо шта ћемо са 1. мајем. Празник рада, незванични празник синдиката. Дан сећања како нам је добро било…
апр 20, 2019 421

НАШИ СМО - Позориште

Недеља Фестивала глумачких остварења у којој Лозница процвета уживајући у позоришном програму глумаца аматера из различитих крајева Србије док на даске које живот значе доносе неке нове светове, димензије и магију театра, период је када се узбурка и прича о потреби нашег града за правим, градским…

Репортажа

мај 23, 2019

МАРКО ВЕСЕЛИНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ - Самоуки мајстор за ножеве

Средњошколац Марко Веселиновић урадио је више од 200 ножева различитих димензија и…
феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"