Требало ми је времена да по повратку са одмора пронађем примерак “Лозничког недељника” и да се лично уверим у оно што сам чула - да је ауторка рубрике “Погледи и мишљења” Драгана Глишић упоредила “поједине медије” (који ли су) са нацистима. Да не препричавам, ево цитата:
“За време Трећег рајха у Немачкој су сви Јевреји избрисани из школских читанки. Међутим, без песме Лорелај се није могло, али њен аутор Хајнрих Хајне био је Јевреј! Зато су испод ове савршене песме једноставно написали - народна песма како би уметник остао непотписан и непознат. И данас се тако ради, нажалост! Ако ти није мио онај ко је урадио, напишеш лепо да је аутор непознат. Управо тако је у појединим медијима интерпретиран рад омладинаца Српске напредне странке као рад непознатих аутора”.
Монструозно, морбидно, злурадо, манипулативно и опасно у сваком случају.
А, ево о чему се заправо ради - о вести у низу. Прва објава на порталу ЛН била је проширена фото-вест о степеницама крај дрвеног мостића на Штири које су у том моменту непознати аутори обојили као дирке клавира. Наш новинар је са нескривеним симпатијама пожурио да објави ту лепу слику на нашем порталу, а већ у наредном броју штампаног издања објавио је и сазнање да је то дело рад омладинаца СНС. Да је ауторка била мало пажљивија, имала је времена да провери шта се даље дешавало са том информацијом у наша два медија, али није. Или, можда, јесте али јој је то сазнање кварило контекст за закључак “Системска нетолеранција појединаца према било чему што долази из СНС-а не демонстрира супротан политички став, већ једну дубоку дискриминацију”, а убрзо и устврдила да “није било ни заинтересованих новинара да ову причу заокруже” и на крају поентирала “Али у Срба новинар мора имати “критички став”, а он је као да га тумачи Стеријина Фема, скоро увек накарадно и дилетантски везан искључиво за критиковање”.
И све ове тешке речи у име толеранције на коју се позива. Или, може бити, прекомерног изражавања лојалности својој странци у одбрани нечег што није ни нападнуто, немам идеју који би мотив могао да објасни овакву страшну паралелу која је у крајњем случају наружила и оне у чију је одбрану устала на тако непримерен начин. А себи сам дала у задатак да ћу да упознам те младе напредњаке који су тако шмекерски поступили без намере да политизују своје дело. Па чак и да је то био политички маркетинг по опробаном рецепту “Ципирипи” (сви се питају шта ли је то, односно ко ли је то) опет је урађено са стилом. Мало ли је у овом политичком брлогу?
Ето, бар један циљ је постигнут - похвалила сам. Сад сам ваљда доказала да нисам новинарка дилетанткиња. Или сам се, можда, само уплашила монструозне оптужбе да је медиј који уређујем поступио као што су нацисти у случају Јевреја. Али овде нема места шали, упоредити новинску вест која ничим није сугерисала на дискриминацију са највећим злом човечанства није ништа друго до релативизација нацистичких злочина и ругање њиховим жртвама. И није то само усамљен случај, позивање на нацизам и фашизам постало је опште место у политичким обрачунима у Србији. Сваки пут када чујем тако нешто, најежим се. Немамо право на то! Смислите нешто друго!
И на крају, вратимо се инспирацији младе ауторке. Хајне, ђак Хегела, савременик Балзака, Виктора Игоа, Бајрона, изабрао је Француску за своју домовину онда када је схватио да родна Немачка гуши његов слободарски дух и то стотинак година пре него што је Хитлер одржао свој први јавни хистерични говор који ће у годинама које су долазиле свет завити у црно. А Лорелај је лирска песма инспирисана легендом о чаробници која је лепотом и песмом опчињавала морнаре тако да су се сви разбијали о хриди испод њених ногу, односно литице на којој је стајала. “На стене не гледа доле, већ горе гледа он”. У пренесеном значењу, сваког чека нека Лорелај, ако не гледа по чему или по коме гази.
Питам се шта би Хајне рекао нашој занесеној ауторки и шта ће сама себи рећи кроз коју годину?
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И...
data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"
