fbpx

НАШИ СМО - Празник

У Улици кнеза Милоша у Београду погинуо је радник (61) на градилишту,  пао је из спољног лифта који превози раднике и материјал. У питању је градилиште на месту некадашње Америчке амбасаде. Хитна помоћ је могла само констатовати смрт човека. Вест је објавио Танјуг, у суботу, 15. фебруара.

Тог датума је црквени празник Сретење господње, црвено је слово у црквеном календару и тада се (ко се тога придржава) ништа не ради. Сретење је и Дан државности Србије  који се празнује 15. и 16. фебруара и НЕРАДНИ је дан. Пошто је празник “пао” и у недељу није се радило ни у понедељак 17. фебруара.  То значи да је настрадали радник радио на Дан државности који је званично НЕРАДНИ дан?!. Зашто?

У понедељак, и у Лозници, на градилишту једне стамбене зграде радници, осим што и они раде на НЕРАДНИ дан, ниједан, баш НИЈЕДАН, нема на глави заштитну кацигу. Наравно, радиле су и све продавнице у граду јер изгледа да је Дан државности једино празник за оне који су запослени код државе, а остали или не поштују своју државу и њене празнике или нису њени грађани. Цепидлаке би казале да у држави Србији нису сви једнаки или да су неки “једнакији” од других. Они који хлеб зарађују у државном сектору имају права да празнују, остали има да раде и на празник, викендом, а зашто не и недељом. Ваљда по оној “рад је створио човек” па да не би неки кренули у еволуциони рикверц, ваља им да раде стално, осим кад спавају. Нама просто недостаје систем. У свему. Или државни апарат неће или је немоћан да спроводи прописе и законе које држава сама прописује. Зар је тешко да барем током једног празника надлежна инспекција прошета  и преконтролише ко поштује, а ко не поштује прописе? Зар је тешко једном изненада обићи градилишта и видети колико радника носи прописану заштитну опрему? Па, није нико измислио да се носе кациге због  лепоте већ због безбедности. Што свако зна, али не хаје. Посебна је прича да човек у седмој деценији ради на градилишту. Изгледа да је јаз између оних који имају и оних других толико велики да они који немају одавно не бирају ни посао ни време, важно им је само да преживе и некако издржавају своје породице.  Да ли је нормално, да ли се човечанство борило и тежило томе да се на једној страни људи буквално боре да преживе месец, а други  могу да купе авион или острво. Недавно прочитах да је топ десет милијардера на свету богатије  од 85 држава, а да  је само један одсто од 123,5 милијарди долара имовине оснивача “Амазона” Џефа Безоса једнако буџету за здравство Етиопије. Невероватно и ненормално. Ајде, нека буде, човек умео, радио и зарадио. Вратимо се “малим” људима који само желе да живе нормално. Они очекују да их систем заштити, да од њих стално нешто не тражи већ да им заузврат и нешто да. Сигурност, безбедност на послу и право да и они када је нерадан дан, државни празник могу да остану код куће, спавају до подне, оду код пријатеља, оду на излет, да предахну и осете се да су и они исти као остатак који је минулог понедељка ленчарио, пунио баште ресторана, путовао. Заборавља се да је много више оних који нису осетили празнични дух, да баш ти и такви радећи држе много тога у својим рукама и да би ако они стану, много тога, да не кажем све, стало. То што неки шалтер не ради и по неколико дана већини не би сметало, али да продавачици, пекару, месару, раднику градске чистоће, грађевинцу, “пукне филм” осетило би се. Када већ постоје прописи, правила, закони, зашто их не спроводити у пракси? Зашто не заштитити оне којима је заштита неопходна?

Боље то учинити него читати о погибији радника на државни празник, НЕРАДНИ дан. Или неко жели да сви који у рукама имају неки занат, и остали за које нема празника,  оду да арбајтују негде “преко” јер им је досадило да буду људи другог реда. Да кажу себи “Држава не цени мене, нећу ни ја више њу”. Зашто? Зато што код нас она Кенедијева - “Не питајте шта ваша земља може да учини за вас - питајте шта ви можете да учините за вашу земљу” нешто баш и  не држи воду. Зашто? Зна радник са почетка приче.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Контузија

НАШИ СМО - Печалбари

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Контузија

Избори само што нису, а осим што се зна победник, све друго је на нивоу одлуке најутицајнијег дела опозиције  о бојкоту. Конфузно, ризично и без јасне перспективе. И док се још не зна, а све више слути да би бојкот могао остати само неуспели покушај који би докрајчио његове идејне творце, све је јасније да је најава бојкота изазвала веће последице по политички живот у Србији од свега што ће се догодити око самог бојкота.

Звучи конфузно, али, ако разгрнете мало по површини све ће постати јасније јер корен свега овога лежи у пословичној тромости опозиције и опсесивној позорности Александра Вучића. Сада се чини да је опозиција највећу наду полагала заправо у сами  домет претње бојкотом, верујући, ваљда, да ће све остало урадити међународна заједница која са нама има незавршене политичке рачуне. То се није догодило и сада на површину испливавају сви проблеми једне недовршене идеје и мањка искрене вере у њу. Да је било другачије, два месеца пред изборе опозициони лидери би већ увелико били на терену, међу грађанима, објашњавајући све оно што од њих протеклих година нису могли да чују у јавним дебатама, медијима са националним дометом, РТС-у који плаћају због  ”права да знају све”, уз њих би без задршке остали сви они који  верују да ће Србија постати боље место за живот када јавни интерес победи партијски, али то се није догодило. Да су опозициони лидери до краја веровали у идеју о бојкоту као једином начину да се и режим и међународне тате приволе да изборе организују у равноправнијим условима за све, сасвим сигурно озбиљније би размотрили и низ етичких и прагматичних питања о последицама те одлуке на локалу, нарочито у малобројним општинама које су одолеле силним покушајима прекомпоновања власти и грађанима који су стајали иза њих. Сада то питање долази на дневни ред и могло би бити разорно по опстанак и идеје и коалиције СЗП. Много политичке памети, вештине и мудрости, него што смо до сада видели, биће им потребно да ову кризу преокрену у, какву-такву, корист пре него што сами себе не поразе док још избори нису ни расписани. У томе им не помаже ни подељени део јавности, једни који се залажу за бојкот на свим нивоима без обзира на цену и други, истина ређи, који кажу да треба изаћи на изборе у Шапцу, Параћину и београдској општини Стари град. Не знам да ли треба, али чини се мало шизоидно да челници локалне самоуправе бојкотују изборе које су по слову закона дужни да организују. Просто, не видим како то могу да спроведу - да пре подне обављају све администартивне и техничке предизборне послове, а по подне да минирају то што раде позивајући грађане на бојкот. Или да покушају да спрече одржавање избора што је кривично дело или да изазову кризу па да им уведу ванредно стање или да поднесу оставке већ данас  и све препусте напредњацима. Постоји и могућност да те локалне самоуправе организују изборе као показну вежбу како треба да изгледају демократски, фер избори и демократска власт која неће злоупотребљавати градске ресурсе у своју корист. Наравно, и како треба да изгледа медијска кампања у таквим условима. Али, то је мало вероватно да се догоди уз сагласност свих у СЗП.

Међутим, није СЗП једини који уноси додатну конфузију. О конфузији коју су одлуком о изласку на изборе изазвали дојучерашњи  предводници протеста “1 од 5 милиона” не вреди ни причати поготову ако ништа нисте разумели. Ја нисам успела да одгонетнем њихова немушта објашњења па да не губимо време. 

Али оно што сви јесмо јасно видели протеклих месеци  јесте да је Вучић озбиљније схватио питање бојкота од његових идејних твораца. И ево, Скупштина је усвојила измене изборних закона, смањен је изборни ценсус на три одсто, сада је сигуран да у њој неће седети сам са својим другарима из деведесетих. ОК, можда уђу и Вацић и Фирер и Левијатан, а можда се то и да спречити, чудни су путеви политички, али да се ту направити места и за рестлове демократских партија да стари ликови дочарају шта ко жели да види.  Углавном, Чомићкин предлог о повећању квота за мање заступљени пол прође као од шале па ценим да бисмо је могли опет гледати као потпредседницу Скупштине Србије, а и РЕМ је на дневном реду.

 Значи, све је под контролом. И, да ли је председник задовољан? Кладим се да није. Није то та победа коју он прижељкује. Када би могао некако да изведе СЗП на изборе па да их докрајчи, то би био осећај тријумфа.  Да их нокаутира, па да их после мрцвари ликујући, па опет да их нокаутира и све тако док ови имају трунку снаге у носу. Али, водећи рачуна да ипак остану у игри јер су му потребни као природни непријатељи. Као клинци којима може да удари рампу, свеједно осећајући се добро јер их побеђује, изнова и изнова. 

И, ето шта направи једна недовршена прича о бојкоту. Конфузију са озбиљним последицама, као контузија мозга. Ту накнадна памет ништа не помаже. Осим, ако се не догоди неко чудо.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Печалбари

НАШИ СМО - Апокалипса

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Печалбари

Две трећине Срба живи у стресу... Остали су у иностранству! Ове две реченице са друштвених мрежа би требало да звуче духовито, шаљиво, баш као и у милион других случајева када сами себе исмевамо, збијамо шале на свој рачун, а склони смо вицевима у којима се спрдамо са стварношћу у којој живимо, међутим, у ова луда времена оне, ипак, одражавају реалност у којој се налазимо а која нам никако не иде у корист. Стрес или иностранство - избор је слободан! Ето, ако окренемо точак уназад и вратимо се у средину прошлог века, биће нам јасно да су Срби и тада били склони печалбарству, раду у туђини илити гастарбајтерству. Други светски рат је оставио своје трагове, али је народ врло брзо по његовом окончању кренуо “трбухом за крухом”, баш у оне земље које су покушавале да нас чизмом и пушком окупирају. Брзо су потиснути догађаји и жртве ратовања, ко је могао тај је отишао на “привремени рад”, а већ седамдесетих година почели су се осећати ефекти тог рада у иностранству код “вредних и дисциплинованих Шваба”. Гастарбајтери су се периодично враћали у отаџбину да сазидају куће у које ће навраћати током летњих ферија, да покажу какве аутомобиле возе, скокну на летовање до Јадранског мора, поправе зубе и обезбеде довољне количине домаће шљивовице, димњене пршуте и боксове цигарета који су код нас били јефтинији него у белом свету, где се већ тада, макар и ценом, борило против пушења и нездравог живота. Из те Немачке (Аустрије или Швајцарске, свеједно) са нашим земљацима често су долазили и њихови новостечени пријатељи, колеге или послодавци, који су Србију оцењивали као рај на планети и место где народ зна зашто је рођен и који зна да ужива. Уживали су и они у нашем гостопримству, игранкама и домаћој кухињи док је њихов капиталистички свет био је добар само онима спремнима да живот утроше на рад и зарађивање. Време се мењало, живело се и код нас боље, али је увек било оних који су одлазили по рецепту својих предака на онај исти “привремени рад” у Француску, Немачку, Аустрију или Швајцарску. Дошли су нови ратови, смењивали се агресори, а наш човек је и даље радо хрлио за девизама и бољим животом на запад. Неко сања стицање лове на брзака, а неко жели да промени живот из корена. Данас смо сведоци “сеоба” медицинских радника који напуштају радна места у отаџбини и одлазе, углавном, опет у помињану Немачку. Ко год проведе неко време у болници, у чекаоници или у кревету због лечења може чути приче оних који се спремају да оду или оних који су ишли па су се вратили из ове земље у коју одлазе пре свега због боље зараде. Те приче се могу чути од медицинских сестара док вас спроводе од снимања до снимања, у собама, трпезаријама и свака има своју причу. Од оне да после три месеца рада у Немачкој човек лако закључи да ништа није онако као што се у почетку надао, до оне да више ни минут не треба чекати и да кофере ваља паковати с картом у једном смеру. Док нас наши државници убеђују да здравство у Србији иде крупним корацима напред, да се граде болнице и обезбеђују најбољи уређаји за дијагностику, да плате лагано расту, да је “заустављен одлив на запад”, наши медицинари и даље одлазе и нико не зна да ли ће се и када вратити. Ако се не врате, коме ће у тим српским болницама држава нудити посао, ко ће лечити пацијенте у Србији и, ако се не врате, да ли ће то значити да је тамо негде ипак боље? Ова питања су отворена и одговоре на њих можда неки од нас неће ни дочекати, али било би лепо да барем нова поколења не морају да напуштају земљу због лоших услова рада, ниских плата и политике. Са друге стране, сигурно има оних који би били пресрећни да добију посао у нашој болници јер су завршили школу за то, а не неки брзопотезни курс, али да их при том нико не условљава припадношћу владајућој странци или потписивањем “уговора за сигуран глас на изборима”. Да се цени знање и поштење, а не лојалност политичким шефовима. Тада би се попунила радна места онима који  желе да раде, а не онима који би да се шећкају у белим униформама умишљени да су сила која је само степеник испод божије. Ко оде у печалбу, нека тамо пензију стекне и порез плаћа, а овде нека дође на одмор, у посету фамилији или да потроши зарађене евре, макар и на куће и гипсане фигуре. То је поштено.                                                        

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Апокалипса

НАШИ СМО - Магла

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Апокалипса

Боље је ономе што “незна” него ономе што “не зна”. Ово прочитах негде пре неколико дана и та тврдња, може се ставити у раван са оним “благо глувима”, или “благо глупима”. Нажалост, дошла су времена када је за миран живот и очување личног нервног система изгледа добро што мање знати, чути или прочитати. Велика вероватноћа је да ће вас супротно одвести у дубоко размишљање, секирацију, а онда и спознају да на велику већину ствари просто не можете да утичете па се можете осетити још и тотално беспомоћни.

Ови што “не знају” гледају на ТВ-у или читају по порталима о епидемији посебне врсте корона вируса који се најпре појавио у кинеском граду Вухану и сада  прави чуда и ван граница те земље. Ствар је озбиљна чим је почетком седмице најављено проширење санитарног кордона који треба да спречи ширење вируса због чега ће 56 милиона људи бити одсечено од света. То значи да ће комплетно становништво данашњих осам Србија бити у карантину. Још “луђа” је вест да је кинеска најмногољуднија провинција Гуангдонг, наредила обавезно ношење маски за својих 110 милиона становника. Како ће се ова прича завршити, ко зна, углавном има случајева и ван Кине, а у Хрватску је стигао баш пре неки дан пун аутобус туриста из Вухана који дођоше и до нас. Ко је организовао тај долазак, баш је погодио моменат, оно баш.

Да планета не иде у добром правцу, потврда је и вест  да је сат апокалипсе који симболизује неминовност глобалне катаклизме, напредовао за 20 секунди према поноћи и означава 100 секунди до поноћи, саопштила је група научника, међу којима 13 добитника Нобелове награде, која сваке године прилагођава казаљке у складу са дешавањима у свету. Иначе, поноћ представља смак света. Научници сада упозоравају на климатске промене и ширење нуклеарног оружја. “Од сада у секундама означавамо време које свет дели од катастрофе, не више у сатима или минутима”, изјавила је Рејчел Бронсон, председница и генерална директорка Билтена нуклеарних научника. Прошле године тај сат био је на два минута до поноћи, а казаљка је сада померена за 20 секунди ближе поноћи. Кад умне светске главе кажу да нас од судњег дана дели само неких минут и по, шта помислити? Гледајући са те тачке, зар све ове свакодневне будалаштине, поделе, размирице, свађе, препуцавања, политичка и свакаква друга не делују баш будаласто. Док се неки тамо гложе око фотеља, власти, пара, ТВ канала, територија, човечанство клизи ка апокалипси и понаша се у фазону неко други ће да нас спасава, дај да ми завршимо оно што је на нивоу планете ситно, али је нама лично, веома битно. То вам је онај став - па шта ако сам бацио папир у траву, опушак на улицу, ђубре у реку, шуму, као да то нешто утиче. А утиче. Обузетост својим микрокосмосима све нас уништава, људима је важније шта је рекла или обукла нека певаљка, него што изумиру животињске врсте, што се клима мења и сличне глобалне недаће. Мислимо да смо неважни и да наше поступање не утиче на све то, а опет смо најважнији на свету када неку корист, да не кажем бенефит, треба да ућаримо сад и одмах за себе. Окупирани свакодневним преживљавањем, пуком борбом за опстанак у ово лудо и неизвесно време, постали смо себични, саможиви створови који се понашају као онај Луј XV - познат и као “После мене потоп”. Баш нас брига за децу наше деце, и њихове деце децу, ко ће мислити о томе. Нама је наша мука највећа, за туђе смо равнодушни. Буквално. Недавно су пролазници у једном српском граду, у по бела дана,  мирно на тротоару заобилазили тело мртвог човека, као да обилазе мртву муву. Апсолутно равнодушно, као отупели зомбији. Полако, нажалост, онај што “не зна” постаје све сличнији ономе што “незна”.

Много смо се покварили, имамо милион оправдања за све лоше што радимо себи и другима, а није тако тешко бити добар, чувати оне поред себе, природу око себе, само треба бити нормалан. Одрећи се бахатости и не мислити само на себе и о себи у стилу “На се, у се и пода се” јер то води само ка томе да научници онај сат још коју секунду помере ближе ка поноћи. А у поноћ...

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Магла

НАШИ СМО - Распродаја

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

фебруар 22, 2020 362

НАШИ СМО - Празник

У Улици кнеза Милоша у Београду погинуо је радник (61) на градилишту, пао је из спољног лифта који превози раднике и материјал. У питању је градилиште на месту некадашње Америчке амбасаде. Хитна помоћ је могла само констатовати смрт човека. Вест је објавио…
феб 15, 2020 456

НАШИ СМО - Контузија

Избори само што нису, а осим што се зна победник, све друго је на нивоу одлуке најутицајнијег дела опозиције о бојкоту. Конфузно, ризично и без јасне перспективе. И док се још не зна, а све више слути да би бојкот могао остати само неуспели покушај који би докрајчио његове идејне творце, све је…
феб 08, 2020 636

НАШИ СМО - Печалбари

Две трећине Срба живи у стресу... Остали су у иностранству! Ове две реченице са друштвених мрежа би требало да звуче духовито, шаљиво, баш као и у милион других случајева када сами себе исмевамо, збијамо шале на свој рачун, а склони смо вицевима у којима се спрдамо са стварношћу у којој живимо,…
феб 01, 2020 779

НАШИ СМО - Апокалипса

Боље је ономе што “незна” него ономе што “не зна”. Ово прочитах негде пре неколико дана и та тврдња, може се ставити у раван са оним “благо глувима”, или “благо глупима”. Нажалост, дошла су времена када је за миран живот и очување личног нервног система изгледа добро што мање знати, чути или…
јан 25, 2020 752

НАШИ СМО - Магла

Реч из наслова протеклих дана толико пута се могла чути у Србији и региону да је просто невероватно како до сада на њу нисмо обраћали толико пажње. Ова природна појава је створила толико проблема грађанима да су чак и они здрави почели да брину више о свом здрављу убеђени да ће им разне маске преко…

Репортажа

феб 21, 2020

У ДОЊИМ БРЕЗОВИЦАМА - Јагње расте у кући

У кући Милана и Наде Петковић из Доњих Брезовица однедавно је “главни” један четвороножни…
феб 20, 2020

СОДАЏИЈА ЗОРАН СТЕВАНОВИЋ - Нема доброг шприцера без сода-воде

Још као студент економије, Лозничанин Зоран Стевановић волео је да попије шприцер, онај…
јан 27, 2020

АЛЕКСАНДАР МИЛОВАНОВИЋ ИСПРОБАО ФУДБАЛ У КАНАДИ - Све је лепо тамо, ал' је овде живот лепши

Тамо преко Велике баре живот је уређен, више новца кружи па је све сређено и подсећа на…
јан 26, 2020

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Ђорђе Вукмировић, професор историје, бивши ватерполиста, на Богојављење је седми пут први…
јан 20, 2020

ВЕРА АЛЕКСИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ - Последњи јорганџија

За израду једног јоргана ако га једна особа шије, потребно је седам, осам сати рада, каже…
јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…

Грми Ло

феб 27, 2020

ПРИПРЕМЕ ЗА МАЛУ МАТУРУ – Рекордан број пријављених

За припремну наставу из српског језика и математике за полагање мале матуре, коју…
феб 19, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Припремна настава за мале матуранте

Припрема ученика осмих разреда основних школа са подручја Лознице за полагање мале матуре…
феб 15, 2020

СВЕТСКИ ДАН ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД РАКА – Најважнија је позитивна енергија

Светски дан деце оболеле од рака обележен је данас (15. фебруар) испред Вуковог дома…
феб 13, 2020

У СУБОТУ ИСПРЕД ВУКОВОГ ДОМА - Нека победе деца

Светски дан деце оболеле од рака, 15. фебруар, биће обележен у суботу испред Вуковог дома…
феб 12, 2020

У ОРГАНИЗАЦИЈИ КОМСА - Одржана прва ‘’Школа за јутјубере’’

Србија је добила групу младих који су званично завршили ‘’Школу за јутјубере’’ која је…
феб 05, 2020

ПРВА „ШКОЛА ЗА ЈУТЈУБЕРЕ“ - Шанса за младе јутјуб креаторе   

Једанаест младих јутјуб аматера из Србије, узраста од 15 до 18 година, добило је прилику…
феб 05, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ И МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ – Да знаш да ли те лажу

Шта је медијска и информациона писменост, имало је прилику да сазна једанаесторо…
феб 03, 2020

РУКОМЕТАШИЦА ЂУРЂИНА ВУЧЕТИЋ ЗА ГРМИ ЛО - Спорт се може само кад се хоће

Спорт је потребно волети срцем. Прави пример за то је седамнаестогодишња Ђурђина Вучетић,…
феб 02, 2020

МЛАДИ ЛОЗНИЧАНИ ИСТРАЖУЈУ ИСТОРИЈУ ''ВИСКОЗЕ'' – Зашто су људи били срећнији?

У оквиру пројекта "Изван поглавља, приступ различитостима", који спроводи невладина…
феб 01, 2020

ОДРЖАН ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР ''МЕМОРИЈАЛ ДАМЈАН РАШЕВИЋ'' - Вин бету пехар, победа свима

Хала Установе за физичку културу ''Лагатор'' јуче (31. јануар) је била испуњена младима…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"