fbpx

НАШИ СМО - Воденица

Председник београдске  општине Стари град и градског одбора Странке слободе и правде Марко Бастаћ откривен је у царинском прекршају када је у земљу покушао да унесе више од дозвољених десет хиљада евра. Он је потом дао изјаву у којој је признао да је направио прекршај рекавши да је спреман да плати казну као и да је  мислио да новац треба да се пријави само при изласку из земље као и да је новац, заправо, сакупљени прилог за пријатеља у невољи и да би и сутра, када би га неко поново питао за помоћ, помогао.

И шта сада овде имамо: политичара који не зна оно што већина других грађана зна тако да је изабрао глуп изговор; витеза у покушају који би био спреман опет да направи исти прекршај у хуманитарне сврхе, патетично и још глупље, јер у време електронског трансфера новца за тако нешто не постоји ниједан озбиљан начин и на крају имамо још један аутогол опозиције, али то није наша брига. Када кажем наша, мислим на грађане који немају ни партијску књижицу било које странке,  ни обавезу да, зато што им се не допада актуелни режим, буду попустљиве дадиље незрелој опозицији. Но, вратимо се још једној Бастаћевој изјави у којој је правио паралелу са Вулинових 205.000 евра од тетке из Канаде које је по сопственом признању као уносио у земљу, део по део. Тог “аргумента” сетили су се и бројни грађани на друштвеним мрежама, аутори коментара на порталима. Многи су појачавали варијанту на тему шта је две и по хиљаде евра преко дозвољеног лимита у односу на све оно што раде напредњаци, па онда редом - сејање страха, случај министровог тате, успешног трговца оружјем из државне фабрике, хапшење узбуњивача који је на то указао, па подсећање на министра са сумњивим докторатом, па указивање на скандалозне и коруптивне послове у Београду, па Јутка, па Симоновић, па ово, па оно. Па вређање “моралних чистунаца” који не капирају како се не смеју критиковати опозиционари ма шта урадили јер се тако наводи вода на воденицу СНС. Ма да ли је то могуће, мало ли је што се све више и више грађана плаши да кажу оно што мисле страхујући од реакције власти и њених доушника, сад треба да се плаше и опозиције и њима наклоњених хејтера на друштвеним мрежама.

Да ли смо ми нормални? Стварно се све чешће  питам какви смо то људи постали, да ли смо жртве лоше историје, још лошије стварности или је наша стварност  жртва нашег карактера? Уме ли ико да објасни простим речима шта  може да натера човека да изађе на улицу и да вређа породицу погинулог младића, њиховог колегу, да стаје у одбрану свог џелата, да само неколико дана касније у истој тој фабрици замало да изгубе још двојицу младих сиротана који  заједно са  председником свог синдиката бране руководство које није обезбедило њихова радна места? “Нико нас није терао да овде радимо, сами смо бирали” - кажу пред камерама заједно са председником синдиката који у целом случају види злонамерне нападе на руководство. Не знам чиме су награђени или заплашени и не занима ме баш много. Више бих волела да знам шта су им рекли укућани после тога, да ли су се сетили прогоњене  породице свог покојног колеге. Волела бих и да знам како је хапшење Александра Обрадовића, узбуњивача из “Крушика”, усред радног времена остало тајна више од двадесет дана. “Нећу да се мешам, нису то моја посла”, рекао је у анкети један Ваљевац.

Не знам какви су ваши утисци, али мој је да је у овој земљи почело да ври као у експрес лонцу. Живи били па видели, ако се под хитно не замени сигурносни вентил, неће ваљати ни за кога у овој земљи. Не брани се власт подаништвом, полтронством и страхом, то су три стуба која пукну чим почне да надолази вода. Не руши се власт тако што ће се опозиција подупирати лажном подршком опортуниста и кукавица који се заклањају иза туђих леђа или лажних профила на друштвеним мрежама.

Ако хоћете да промените власт, не смете да личите на њу. А, ако хоћете да живите боље, пођите од личног достојанства. Просто је да простије не може бити.

 

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Анестезија

НАШИ СМО - Суноврат

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Анестезија

Да је медицина још мало узнапредовала и да је могуће глобалније применити неке медицинске процесе на народ, попут оних који се користе на појединачне пацијенте, онда би, можда, постојало и решење за излазак из бројних заблуда, лажи, проблема, нестабилних времена и непримерених владавина. Када би то било могуће, не би било лоше народ понекад “бацити” у тоталну анестезију, оставити будне само политичаре да се бакћу око свега онога о чему и иначе причају, па када операцију заврше, пробудити народ и увести га у неко потпуно ново, лепше и мирније стање. Тако би све прошло безболно јер, како каже медицинска струка, општа или тотална анестезија је “стање у које се пацијент доведе лековима како би се успавао током лекарске интервенције”. Е, сад, пошто неке интервенције нису пријатне, а велики број је и прилично болан, главни циљ анестезије је “довођење оболелог у стање у којем неће осећати бол нити се сеæћати догађаја из операционе сале”. Народ би се брзо разбудио, можда уз малу збуњеност, поспаност, али, свакако, неизмрцварен и спреман да крене даље.

Наравно, та анестезија би морала да потраје нешто дуже од уобичајених како би народ “прескочио” и оставио иза себе све те године ратовања, смењивања власти, министара и председника државе. Како би “обишао” силне изборе, гласања, поткрадање гласачких листића, потурање неисправних бирачких спискова, а онда и смене директора по јавним предузећима и установама, као и постављање неспособних, али подобних, баш на та места. Под анестезијом се не би сећао лажних и одавно испраних обећања, измишљених акција и режираних хапшења, прогона неистомишљеника и јефтиних и плагираних диплома, као ни свих финансијских промена изазваних инфлацијама, девалвацијама и погрешним трансакцијама и тајкунским приватизацијама. Никада не би знао да је (током глобалне опште анестезије) премијер аванзовао на функцију председника земље, али да је при том задржао и све обавезе и дужности које је имао као председник владе, да је министар војске постао регрут са “рекламном” војничком обуком, а да је онај, што се пре њега бавио војском, постао министар рада и запошљавања, баш оног ресора којим је руководио онај први... Не би знао да је баш све онако како нико ни сањати не би могао. Анестезија би нас спасла и поштедела свакојаких телевизијских блебетања, јавних обраћања и ванредних конференција за штампу на којима, узгред речено, новинари служе само као врећа за боксовање, а не као јавни радници који треба објективно да извештавају свој народ о стварима које их се тичу. Тачно је, у сваком житу има кукоља, у свакој професији па и међу новинарима има оних који су достигли ниво шљама, полтронске каљуге и непрофесионализма, све у функцији очувања власти и властодржаца који им новцем намирују најниже потребе. Викачи, узбуњивачи, шизофрени подстрекивачи панике и страха, само још у својим кућама могу носити звање медијског радника или уредика.

Ко је имао искуства са лекарима и доживео да легне на операциони сто, добро зна да се после тоталне анестезије може јавити краткотрајна мучнина, слабост и поспаност, али да је то минорна цена у односу на оно што би будан преживео. Ипак је са анестезијом много лакше. Свакако боље него “наживо” трпети све оно малопре побројано, без изгледа да та мучнина и бол престане сама од себе. На основу неких појава у протеклим годинама, човек би помислио да смо ми, можда, одавно под анестезијом, а да је све ово што гледамо као реалност заправо само ружан сан изникао из дубоке подсвести. Можда ми и не знамо да одавно спавамо и да ћемо после буђења схватити да је оперативни захват трајао мало дуже од уобичајеног, али да смо се решили грдног проблема. Привремене менталне конфузије, брзо би се повукле после тог вештачки изазваног сна. Оно што би била додатна корист после свега преспаваног јесте и то што се “сан у који особа пада током тоталне анестезије умногоме разликује од редовног јер мозак под дејством супстанци које одреди и да анестезиолог не формира сећања и не реагује на сигнале бола”. Анестезија је чудо!

 

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

БОДИ-БИЛДИНГ: СВЕТСКО ПРВЕНСТВО ИБФФ – Лекић светски првак

КОШАРКА: СРПСКА ЛИГА ''ЗАПАД'' – Сигурном игром до победе

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају.  У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би били, али пошто је правда још спорија него некада, а Јустиција има још дебљи повез преко очију ствари су данас другачије. Зашто? Зато што су и људи другачији.

Сада постоје они који воде и они који слепо следе, једни који захтевају и други који морају. Једни који се понашају по принципу “ја волим само себе” и други који имају милион “разлога” зашто раде оно што у дубини душе знају да не би никако требало да раде, да није коректно, људски да тако поступају. Први су игром случаја, “способношћу” или неким другим околностима, дошли где јесу, а други су пристали да буду где су иако је оних првих много мање.  Таман човек помисли да нема даље, да је у оним ријалитијима окупљено дно дна, да је у четири зида затворено и пред камере стављено 24 сата све што хода од “зла оца и још горе мајке” кад се испостави да таквих има и ван ТВ екрана. Ту, око нас. Да ли је оно што је недавно виђено у  близини Основног суда у Ивањици реално? Више стотина радника државног предузећа “Милан Благојевић - Наменска” из Лучана окупило се да подржи генералног директора тог предузећа и двојицу фабричких руководилаца, оптужених  да су одговорни за трагедију када су у експлозији барута погинула два радника. Директору су аплаудирали, а неки међу њима су и вређали породице погинулих колега. Медијима су рекли да су се окупили “спонтано” што је сасвим могуће, баш воле директора, али зашто вређати оца који је са њима радио деценијама и остао без сина? Зашто не препустити закону, правосуђу да на основу чињеница утврди да ли је и ко крив и у складу са тим буде донета пресуда? Зашто када смо, а то се често чује, уређена правна држава. Чему подршке окривљенима и напади на вечно унесрећене?  Критичари власти тврде да су радници приморани да дају “подршку”. Ко може, и чиме, да примора човека на тако нешто? Или је ипак тачно да сваки човек има цену? Да ли је крива власт, у коју неки упиру прст? Није. Зашто није? Није зато што свака власт покушава да се размаше онолико колико јој њен народ допусти, у почетку испипава пулс и тражи тачку трпљења, како осети да се подручје шири тако све више жели да узме. По систему - даш мали прст, хоће целу руку. То је као са децом, попустиш једном, два пута зато што дете плаче, хистерише и  испустиш контролу, после рогове добијеш да га унормалиш. Тако је и у држави. Када се власт осети да има посла са бескичмењацима, онда се размаше и нема краја. И зашто би?

Од оних, деведесетих, људско достојанство је устукнуло пред ратом, беспарицом, страхом за голу егзистенцију, а место је уступило грабежи, полтронству, губитку карактера, својег ЈА. Одједанпут видиш да око тебе нису Обилићи већ Бранковићи, они што сваки нечасни поступак, свако потурање ноге колеги, другу, било коме, правдају са “морао сам”, “морам да мислим на породицу” и слично. Такви мисле да оно што они чине другима никада нико неће учинити њима. Да све функционише по систему “врана врани очи не вади”. Само ни данашње “вране” нису као старе. Оне немају границу, газе све пред собом и свака жртва зарад њиховог добра је оправдана. Уђе то у крв, ослади се, вероватно, ко ће мислити о поштењу, части, моралним вредностима. Самооправдања типа - краду сви, што не бих и ја, и слично. Наравно, свако мисли о себи да је мајка Тереза, или бар Ганди, обмањује се не признајући да је упао у живо блато. Душу је продао. Заборавио да ништа није вечно и да се и он може наћи сплетом околности на контра страни. Лако је бити човек  када нема изазова, дилема, тешких дана, удараца, треба то бити, и остати, у данашња времена када је све лакше него бити частан, понашати се тако да човек,  што каже мој матори, може “мирно да спава”. Многи имају несаницу. Такви служе да некога оцрне на улици, прозову за говорницом, у медијима, оставе без посла и себи кажу да су “морали”. А нису. Мора се само умрети, све остало је ствар избора. Тако и човек може да бира хоће ли, што би стари рекли, имати “чист образ”, или ће бити подгузна мува и гњида. Крпа којом свако  млати.

Треба се сетити нашег патријарха Павла и његових речи - “Будимо људи, што рече неко, иако смо Срби”. Нажалост, многи јесу ово друго, али оно прво све мање.                                                          

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Живот

НАШИ СМО - Црвене линије

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши живот, плашим се шта ће ми још ружно донети, шта морам још преживети и проживети. У наставку своје приче објаснила је да је давно остала без два сина, а да са трећим, који је жив, нема добре односе. Зато је сама и поред људи с којима се свакодневно виђа и дружи.

Када бисмо се само мало замислили над овим сигурно бисмо прихватили констатацију времешне жене и чињеницу да је смрт неминовна али и краткотрајна. У та четири слова спакована је реч за само један ружан осећај о којем не желимо ни да размишљамо, а који нам је врло често за вратом а да тога нисмо ни свесни. Кад год да дође, на било који начин, изненада или после исцрпљујућег и трауматично проживљаваног периода, она је тренутна. После ње настављају да живе само сећања, траје бол и котрља се живот оних који остају. Са смрћу нема планова нити нагодбе. Неко је рекао да је живот оно што се дешава док ти правиш планове за живот. Смрт то у трену зауставља и тек кад неко заувек оде, схватимо колико смо били бољи с њим. Не бих да склизнем у патетику, али сваки овај ред би требало да представља делић отрежњења за свакога од нас. Да схватимо колико су бесмислене полемике на дневном нивоу, расправе о политици, прегањања преко страначких идеологија, свађе око спортских клубова, анализе и атаковања на све и свакога, жучне дискусије да ли је боље овако или би било боље да је онако. Тачно, све то чини живот, али не треба дозволити да се живот претвори у ТО! Зар има смисла трошити време и речи на некога ко је плаћæен да нас замајава, да нам обеæћава куле и градове, боље путеве, радна места, повишицу пензија и за који проценат веæћи минималац. Зашто се нервирати због некога ко стоји пред камерама сваког дана, по неколико пута, уз то путује државом и по свету зарад, тобож, бољитка и уз то доминира над полтронима који му се под реп подвлаче хвалећи га у неограниченим количинима, непрестано, па и без повода? Да није тужно, било би смешно. Живот не сме бити оквир за лажну наду, треба му стати на рампу, гледати га очи у очи и терати га да нам буде послушнији. Да ми њиме руководимо а не тамо неки руководилац, функционер или подгузна мува која види себе као богом даног капетана на броду у којем смо ми слепи путници.

Времена су се до те мере променила да је тешко прихватити реалност а не скренути с ума. Стално се питамо како смо дозволили да нам данас деца хероје виде у креатурама које се представљају као тиражни интерпретатори нечега што ни у основи нема назнаке музике, да нам хале пуне којекакви надувани ликови који после скакања на бини, набрајања рима о промискуитетним животима, пред масом младих поштовалаца,  прерастају у дилере дроге? Зашто нам из екрана уместо образовног, дечјег, научног или културно-забавног програма у очи сасипају, као киселину, моралне наказе, бљувотине и огавштине којих би се нормални стидели и у дубоко укопаном мрачном подруму? А ми трпимо. Како то да је постало нормално да се државни функционери понашају пред народом као да се обраћају колеги пијанцу преко пута кафанског стола, да ректорку универзитета, коју лично не познају ословљавају са ТИ, дају оцене и процене о људима по личном нагону, без икаквог кодекса понашања примереног позицији коју су заузели и с које, очито, не желе да сјашу? По било коју цену. По цену тога да свакога ко другачије мисли и говори сврставају међу непријатељску солдатеску. Превише је питања која постављамо, али, из неког разлога, не тражимо решења за њих, ништа не предузимамо да нешто променимо.

Очито смо превише снизили цене својих живота чим дозвољавамо да нам их “тамо неки” тек тако развлаче. Можда је баш сад крајњи тренутак да дође до поскупљења за 300, за 500 одсто јер овако и сами одлазимо у бесцење. Из дебеле минус фазе коракнимо у плус. Један је живот!

 

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОЧЕЛА „ДЕЧЈА НЕДЕЉА“ – Да дете свако, право ужива лако

ЗАСЕДАЛА СКУПШТИНА ГРАДА – Формиране две нове одборничке групе

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јануар 25, 2020 129

НАШИ СМО - Магла

Реч из наслова протеклих дана толико пута се могла чути у Србији и региону да је просто невероватно како до сада на њу нисмо обраћали толико пажње. Ова природна појава је створила толико проблема грађанима да су чак и они здрави почели да брину више о свом…
јан 18, 2020 403

НАШИ СМО - Распродаја

Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са представником ЦЕСИД-а да је “та одлука у…
јан 11, 2020 449

НАШИ СМО - Обећања

Време око Нове године вероватно је период када људи дају највише обећања, себи или другима. Тада се обично зарекнемо да од почетка нове више нећемо пушити, пити, лагати, варати, превише јести, смршати... (попунити по жељи) и слично. Или нам други обећавају, најчешће политичари, шта нас чека у…
дец 28, 2019 1147

НАШИ СМО - Гнездо

Дачић је понудио Вучићу да заједно иду на изборе и то је било сасвим очекивано. Инфериорност СПС-а у том односу видљива од самог почетка, ако изузмемо критичке изјаве Бранка Ружића, пре него што је постао министар, водила је управо ка овоме - да некада најмоћнија странка у држави сада стоји у реду…
дец 21, 2019 782

НАШИ СМО - Икебана

Слика коју често можемо видети на ТВ екранима када се обраћају политичари износећи најновије информације, објашњена или ставове странке којој припадају је она на којој иза њихових леђа стоји читава свита насмејаних или забринутих лица, партијских сабораца који су ту да попут сенке и живог зида…

Репортажа

јан 26, 2020

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Ђорђе Вукмировић, професор историје, бивши ватерполиста, на Богојављење је седми пут први…
јан 20, 2020

ВЕРА АЛЕКСИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ - Последњи јорганџија

За израду једног јоргана ако га једна особа шије, потребно је седам, осам сати рада, каже…
јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…

Грми Ло

јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"