fbpx

НАШИ СМО - Без репризе

Дошла нека гадна времена, свако мисли да може свачим да се бави, паметује, држи лекције. Злонамерни у свакоме и свему виде, злу намеру, лопови мисле да сви краду, лажови да сви лажу, преваранти да сви варају, па онда брзоплето реагују. Прво кажу хоп па скоче. Понесе их улога самозваних заштитника тренутних “руководилаца”, мисле да ће бити ушушкани довека, ако жмуре где и колико треба, а главу држе довољно ниско у односу на доњи део нечијих леђа, оцењују пре него што све добро провере, етикетирају исхитрено, па почну да пореде и неупоредиво. Инфантилна исхитреност.

Паметном је и комарац музика, другима ни рика слонова не помаже. Уосталом, дошло је време да ни оно др испред неког имена не значи увек оно што би требало, да диплома у случају неких јесте само парче папира без покрића, а и да све оно што се штампа одавно нису новине, као ни све што се емитује на малом екрану није телевизија, част изузецима. Време је судија, а кад довољно протекне, некима ће бридети образи када и у мраку стану пред огледало. Много смо неки чудан народ. Волимо крајности. Или нас заболе за све па нас ништа не занима. Ни шта је било, ни шта ће бити, а камоли зашто. Ничије мишљење не зарезујемо, знамо све најбоље, из свога рова не излазимо, иако се пуни водом. Главу не вадимо из песка. Незаинтересовани, или равнодушни. “Као да могу ја ту нешто да променим”. Онда често из немоћи прелазимо у безразложан бес па све терамо у тринаест слова. Нећемо ништа, нећемо ни оно што хоћемо. Јок, бре. Чекамо да ли ће први певац завршити у супи, или ће се изборити за бољи кокошињац. Ако цвркне, ко га шиша - будала, ако успе, јесте, али не би он да није било нас. Или гурамо нос где му није место, мислимо да се свет окреће око нас, да се сви баве само нама, уз кафицу претресамо не само домаћу, него и светску политику. Сви смо селектори (фудбал, кошарка…), сви бисмо да нам дају “само један дан одрешене руке” довели  земљу “у ред”. Били бисмо много бољи председници, политичари, министри… море све и свако. Нажалост, у огромном броју случајева само и једино на речима. чекамо нека велика дела да се покажемо. Зато нећемо да подигнемо папир са улице, нећемо да пљунемо у канту него пљус на тротоар, нећемо да бацимо смеће у контејнер него поред њега, хоћемо да  се гурамо преко реда, нећемо да окренемо страницу календара у кући, или канцеларији, иако је фебруар био пре пет месеци, ни да ставимо батерију у сат који не ради, “кад је све килаво који ће ми то да буде у реду”.

Углавном, најчешће  нећемо што можемо, а хоћемо што не можемо. Резултат - укопани у месту, а дани пролазе. Свако мисли да је величина видљива из космоса. Мало је оних који су схватили да се без свакога може. Није се још родио тај после кога ће свет пропасти. Па оде и Тито, што често помене једна баба, па ми претекосмо, јес' да смо се “распали”, али још мрдамо. Нема тога који живи довека, осим кроз своја дела, али и такве углавном цене када их нема. Много смо себи допустили да се опустимо, улењимо, следимо без тренутка промишљања да ли је ово баш све тако као што изгледа, има ли других начина, сигурнијих путева, бољих одлука. Лакше се препустити матици па кад звекнемо главом о камен рећи да нисмо ништа могли, струја била јака, а ниједном нисмо пробали да запливамо узводно, променимо смер. Заокупљенима прошлошћу и неизвесном будућношћу, измиче нам садашњост која неповратно одлази. Кад сиђемо са вртешке, схватићемо да је требало уживати у тренутку садашњем, ономе који се никада неће вратити, као ни наше године, детињства, младости, док смо јурили сутра, мислећи о јуче, промакло нам је данас. Накнадна памет не служи ничему. Само кајању. Могли смо, требало је, зашто нисмо, узалудна питања на крају приче која нема репризу. Као Скарлет, о много чему “мислићемо сутра”, само што много тога одговоре тражи данас. Сутра је не само касно, него и прекасно. За већину ствари. Зар не?

Некоме је комарац довољан да схвати, осталима нису ни крда. Али зато јесу они сами себи. Још да остале не дирају…

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Болест

НАШИ СМО - Памплона

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Болест

Две речи које се увек невољно изговарају, које уносе немир и неспокој, бригу и страх, свакако су болест и болница. Самим тим што асоцирају на нешто лоше, непријатно, нажалост, често и на смрт, имају оптерећујућу тежину, боју, па чак и карактеристичан мирис. Не верујем да има оних који и на помен стоматологије не осете мирис тог одељења и не помисле да би барем требало редовно прати зубе, одржавати их, па ако треба и лечити или вадити.

Чудна је то реч и чудан осећај. Ето, моји родитељи су одрадили радни век у болници, заједно са колегама помагали људима, и зато се њима поносим. Поштовање имам и према другима који су одлучили да свој рад посвете лечењу људи, самим тим и проведу добар део живота међу зидовима болнице и са пацијентима који имају различите здравствене проблеме. Признајем, то би за мене била патња с којом бих тешко излазио на крај. Нечија болест и боравак у болници нешто је што ме увек избаци из ципела. Нажалост, сви у свом окружењу имамо некога коме треба медицинска помоћ, многима и од нас то треба, али подједнако потресно прихватамо и вести о болести оних који нам нису блиски пријатељи, које познајемо само са телевизије. Верујем да нема оног човека који није тешка срца и с дозом неверице прихватио вест о невољи (намерно избегавам реч болест) легендарног фудбалера и тренера Синише Михајловића. Овај велики спортиста, вољен у отаxбини и целом свету, сазнао је дијагнозу, али, истовремено, и чињеницу колико је цењен и вољен од колега, пријатеља, навијача и обичних људи.

- Постоје тренуци у животу када останете сами у борби наспрам противника којег је тешко савладати или када сте пред проблемом који је тешко решив. Тренутно живим у једном таквом тренутку. Али, осећам се веома срећно што знам да - нисам сам - упутио је емотивну поруку Михајловић путем медија.

Речи подршке стигле су и стижу Михајловићу са свих страна и то је оно што даје наду свакоме, додатну снагу да се суочи с реалношћу и крене даље. Хуманост проради кад је најтеже и било би добро да је тако и када је све у реду, не само кад закуца невоља на нечија врата. Пажња и љубав су нешто што не кошта, а може много тога лепог да пружи. Дечак поникао у Борову Селу, одрастао у Звезди, данас на месту тренера Болоње, започео је у понедељак борбу с тешким противником и верујем да ће га дотући до корена. Са друге стране, несрећним случајем, после саобраћајне незгоде у болници је завршио кошаркаш Црвене звезде и репрезентативац Србије Огњен Кузмић. Ова два случаја су ме подстакла да се у овој рубрици бавим болницом и болешћу. Тужно је што не прође дан а да свако од нас не чује неку ружну вест, да је неко близак оболео или доживео некакву незгоду. Зато би ваљало поразмислити о превенцији. Редовним лекарским контролама можда стекнемо предност над нечим што се тек захуктава, што би нас могло оборити, али борба мора бити и са пороцима који су, чини се, узели маха више него икада.

Наркоманија и алкохолизам постали су исувише “природна појава”. На било ком већем забавном скупу тешко се може срести особа без алкохолног пића у руци. Девојке парирају младићима. Пиво је замена за воду и сокове, а жешћа пића су већ нешто “конкретније”. Неприхватљиво је објашњење да се без алкохола не може провести, забавити или опустити. То више личи на кукавички синдром који некога спутава да покаже своје право лице, себе самог, онаквим какав јесте. Ако весео и срећан ниси без “допинга”, ни са њим, сигурно, бити нећеш. То потврђује и прича једног бившег наркомана који објашњава колико је дрога лажна. Он каже да када је први пут пробао “нешто јаче”, осетио је одлично расположење, невиђену снагу и самопоуздање, забаву какву до тада није доживео. Наредни пут је тражио исто. Није га нашао. Није тај први лажни осећај нашао ни после десет година коришћења “свега и свачега”, а болест га је стигла. Заблуда да живот може бити лепши уз наркотике и алкохол већ је дубоко закорачила на терен болести и зато јој се на време треба супротставити. Здравље је благо које се чува, само што то већина нас схвати тек онда када му оно буде угрожено. Зато барем не треба бити саучесник у његовом нарушавању.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Памплона

НАШИ СМО - Друг

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Памплона

Чули сте за трку са биковима, тачније испред бикова, у шпанској Памплони? У трци дужине неких 800-900 метара пусте неколико агресивних бикова на улицу,  а испред њих трче ликови пуни адреналина покушавајући да избегну рогове захукталих животиња. Све то, на том, иначе, фестивалу,  траје пар минута и обично увек неко буде повређен јер бик је бик и баш га брига за туризам, он хоће да набоде па кад му  се већ наместе, што да не.

Тамо се трчи пар стотина метара, а код нас многи, богами, пред биковима трче деценијама. Нису ти наши бикови сви рогати, али да боду - боду. Откако почнеш да користиш мозак, приметиш да неко може све, а неко ништа. Да неко може да буде немиран, дрзак, безобразан и да му то пролази јер је он “нечији”, а да ти за најмању ситницу будеш опоменут јер си “ничији”. Ту, док си још предшколац, почнеш да бежиш испред тих наших “бикова” који се зову протекција, привилегија, толеранција јер је тај твој вршњак “знаш већ чији”.  Кад пођеш у школу, ето бикова у оцењивању. Теби пет питања по принципу - Колико је људи изгинуло у Другом светском рату? Имена, имена…, а некоме да каже само када је рат завршен. Ту те јуре бикови и руше ти темеље јер “онај” мора имати пет и на крају хрпу бодова за упис у жељени смер, а није заслужио ни трећину, а ти учио, јео се пред писмени, и сад трепериш хоће ли неки такав да ти заузме место у средњој. Онда те исти “бикови” јуре на факсу.

Памплона ти следи и за посао. Ко има везу, маму, тату, партијску књижицу улети негде за добру плату, а ти покушаваш да избегнеш рогове протекције, намештене конкурсе и да улетиш негде где навалиш да радиш не би ли доказао да нису погрешили што су те примили. Рбмачиш, а колеге кулирају. Онда оснујеш породицу па не можеш да саставиш почетак и крај месеца. Јуре те дугови, неплаћена струја, комуналије, требају нове патике, екскурзија, књиге...Улетиш у кредит и видиш да су сви доташњи “бикови” били телад, а да те сад јури крдо грдосија са роговима наоштреним да те пробуше каматом, роковима, и сличним “лепотама” које тај вид “спаса” звани кредит носи. Уз све то те свакодневно јури политика, живот ти кваре неки ликови који у ни у једном другом животу и свету не би могли да буду ту где јесу, да одлучују ни о партији кликера, а камоли нечем другом.  То су они што никада нису осетили Памплону, што их нико и ништа не јури, а требало би, него су заштићени као бели медведи и понашају се као богом дани. Седе у некој канцеларији, или за шалтером и стално су “преморени”. Они ти се смеју стално задиханом, ознојеном, испрепаданом који ће бикчина сад да те погања. Стрепиш и од бика Фердинанда, камоли од неког другог рогоње. Јуре те и дању и ноћу, ти трчиш и трчиш. Немаш више појма како те ноге носе, али измичеш, додуше све више изгребан јер та бежанија оставља трага.

Онда се окренеш иза себе и видиш неке друге, попадале и честиташ себи што си још у трци, мада си све старији, уморнији, а бикови све млађи, безобразнији, дрскији, бахатији, не поштују ни правила ни фер-плеј. Почињу да те јуре и ван предвиђених улица. Јуре те и у сновима. Помислиш да је та твоја трка осуђена на пропаст, има да те набоду пре, или касније, али нећеш да станеш, хоћеш да се ипак ти бикови помуче да те стигну. Осврћеш се и гледаш им све чешће у очи и нестаје тог страха од њихових рогова. Кажеш самом себи да предаје нема. Схватиш да што дуже трчиш, ти си све јачи, а они све уморнији, знаш да штрчиш јер нећеш да се предаш иако си голорук. Нећеш да постанеш део крда, хоћеш да будеш шут, не рогат, али свој. Кажу не може шут са рогатима, пракса потврдила, али пукну некада и рогови, отупе кад пречесто боду у тврдо. Кажеш себи да имаш за кога и зашто да трчиш, да истрајеш и гураш даље. Они заостају, губе дах, губе вољу зачуђени како то да ниси пристао да будеш набоден, згажен и поражен.

Много је бикова који јуре обичног човека, облици су разни, улице су дуже, или краће, али је битно никада не стати. Сваком бику дође неки матадор, пре или касније. Ко истрчи причаће.

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈ И...

НАШИ СМО - Друг

НАШИ СМО - Печалбари

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Друг

Уђем пре неки дан у радњу с намером да купим сасвим други производ од оног који ми је привукао пажњу. Наиме, рафови су на три корака један од дугог и немогуће је да не приметите оне преко пута вас. Не мислим само на производе, мислим на купце пре свега. Дакле, преко пута су изложени купаћи костими, привучена тим шаренилом кренем да погледам и скоро се сударих са једном мајком и њеном ћерком. Девојчица би да још разгледа, али мајка је деловала прилично нервозно и ужурбано: “Молим те, крени одмах”. Али, мама, побунила се девојчица, молим те. “Одмах, рекла сам. Доћи ћемо други пут”, била је неумољива. И изађоше. Иза њих угледах, како ми се у први мах учинило, кћер и оца у поодмаклим годинама. Рецимо, она око 25, он у касним шездесетим. Стрпљиво станем који корак иза њих јер је радња мала и не можемо у исто време да разгледамо. Време прекраћујем тако што преко њихових глава погледом прелазим преко робе. Лево од мене стоје две продавачице и разговарају мимиком - једна преврће очима, друга подиже обрве, обе ми упућују чудне погледе. Учинило ми се извињавајуће. О чему се овде ради? Схватам да има везе са купцима испред мене. Девојка издваја један костим, па други, неодлучна је, узима и трећи, и све је деловало сасвим у реду док ми пажњу није привукло наметљиво понашање њеног пратиоца  које није деловало родитељски.  “Ово је за тебе, да се лепо виде и гуза и груди” - и препипа је ту пред нама и по гузи и по грудима. Она ништа, није ни трепнула, ни показала било какву емоцију, непријатност. Није га ни одгурнула, нити се за милиметар измакла. Ништа. Кренуше они ка кабини, опет на три корака од нас, ја се окрећем продавачицама с питањем: “Шта би ово? Он јој није отац?”

“Какав отац, он долази и са много млађим девојкама. Стварно је непријатно, извините”. Пар којем није било непријатно запосео је кабину, девојка испробава, он разгрнуо параван и коментарише њен изглед, крајње ласцивно. Продавачица ми се гласно извињава што немају слободну кабину, ако желим нешто да пробам, и ја само чух себе како кажем: “Све је у реду, сачекаћу да господинова ћерка заврши испробавање”.  Човек у шоку: “Нисам јој отац. Ја сам јој... друг”.

Окренем се и одем. Дођем кући и испричам укућанима шта сам урадила. Мало је рећи да су ме изгрдили сви одреда. Сутрадан, већина и на послу. Све што су ми рекли јесте на месту, знам све то и сама. ОК, јесте у питању добровољни однос две пунолетне особе, јесте да мене не треба то да занима, јесте то њихова приватна ствар, али није њихов приватни простор. Покушавам да објасним да ме је изнервирала бахатост маторог спонзора, примитивног и јадног у исто време. Није то било  одсуство самоконтроле пред лепом девојком, него  манифестација поседовања и порука свима у продавници: “Видите ме, а, какав сам ја баја”. Зато сам, ваљда, реаговала, желећи да покварим тај тренутак тријумфа беспризорности над пристојним васпитањем. Манифестацију моћи утемељену на чињеници да он има мало пара, а она мало самопоштовања. Њихова ствар, рекли су ми сви  моји којима сам испричала за овај случај. Њихова ствар престала је да буде само њихова, оног тренутка када смо сви ми у радњи постали њихова присилна публика. Укључујући пре свих девојчицу од петнаестак година, коју је мајка извела из радње да не гледа шта се све може са 1.500 динара, колико је коштао купаћи костим  девојке маторог спонзора. Да ли неко разуме шта хоћу да кажем и зашто сам реаговала без размишљања, инстиктивно, мешајући се у ствари које ме се не тичу? Сад, неко ће са разлогом рећи - каква је разлика између 1.500 динара или 1.500 евра или 150.000 евра. Да ли су цена и одвратност у обрнутој пропорцији? Наравно да нису. Нисам то ни хтела да кажем. Просто, ја сам први пут била сведок тако нечег и не могу да кажем да ли бих се следећи пут угризла за језик.

А, све ово сам испричала у уверењу да је овде ђаво однео шалу. Са неким стварима се не игра. Ако јавно промовишете проституцију, насиље, понижавање и покоравање као облик доминације моћи, то ћете и добити. Прво кроз медије, па онда на улици или у ресторану, продавници, као у мом случају, или, далеко било, у сопственој кући.

Заборавила сам да признам да сам осетила тиху радост када сам излзазећи из продавнице чула човека како резигнирано каже: “Нисам ја толико стар”.

Значи, правдаш се, добро је. Е, сад, бајо, размисли да ли ћеш следећи пут бити мало дискретнији пред нечијим дететом, вршњакињом твоје, може бити, унуке, помислих. А, можда сам само њој подигла цену.

Ко ће знати. И да ли је неког брига?

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Печалбари

НАШИ СМО - Рмбачење

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

Колумна

октобар 21, 2019 89

НАШИ СМО - Анестезија

Да је медицина још мало узнапредовала и да је могуће глобалније применити неке медицинске процесе на народ, попут оних који се користе на појединачне пацијенте, онда би, можда, постојало и решење за излазак из бројних заблуда, лажи, проблема, нестабилних…
окт 12, 2019 524

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају. У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би били, али пошто је правда још спорија него…
окт 07, 2019 450

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши…
сеп 28, 2019 725

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или…
сеп 21, 2019 857

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању…

Репортажа

окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"