fbpx

НАШИ СМО - Печалбари

У понедељак се поздравих с другаром који се исељава у Канаду. Недавно је одржао концерт са својим бендом за публику у дворишту гимназије и није се штедео, ни глас ни срце. Такав је био и на рукометном терену, а, како сам чуо, ђаци којима је предавао физичко и колеге с којима је радио обожавали су га. Рекао сам му још оног дана када сам сазнао да пакује кофере, да се чува, да брине о породици и нека покуша да им омогући бољи живот. Ако пожели, вратити се има где. На растанку нисмо много причали, али стиском руке сам му рекао све. Онако, зарозане душе отишао сам да не види кнедлу у грлу која ме притисла. Осипају се млади људи, као запаран вунени џемпер.

Иначе, одлазак младих у свет Србију годишње кошта и до две милијарде евра! Ово је податак изнет на основу истраживања Института за развој и иновације, који сам прочитао на интернету ових дана. У разјашњењу те тврдње наводи се да се најдиректнији губитак мери новцем уложеним у њихово образовање те се истиче пример школовања једног лекара које кошта око 55.000 евра, док по подацима истог извора четворогодишње студије коштају 30.000 евра, а средњошколско образовање 10.000 мање. Како год, иако се тачан број оних који одлазе из наше земље не зна, процене су да је та бројка и до 49.000 људи годишње. Када некога питате зашто то чини, углавном као разлог за одлазак у печалбу наводи лош стандард и неуређеност државе. То их тера из Србије. Није ова појава од јуче, траје то деценијама, али ме јаче зажуљала ових дана јер сам у само једној недељи сазнао да чак четири моја другара намеравају до јесени да оду из Лознице и Србије. Неки пробно, а други заувек. Нису сви ни истог годишта а ни образовног степена, али им је заједничко то што сви и овде имају посао. Већини и супруге раде, али, ипак, желе да иду. Један ће у Немачку, другом је Швајцарска обећана земља, трећи на Аљаску, а на почетку поменух другара који је у уторак већ отишао у Канаду. Зар је свугде боље него овде, питам се, иако знам одговор јер и раније су одлазили и, углавном, тамо остајали. Ваљда зато што су нашли то - боље. Тачно је да ови с краткорочним плановима од три до шест месеци иду да испипају терен, да брже зараде за тренутне потребе и планове, има и оних које су кредити притисли као стена Сизифа, али има и оних који кажу да ће, ако буду могли, само понекад навраћати да обиђу родни крај. Исељавају се с намером да започну нови живот на другом континенту, међу другим људима и у другачијем окружењу.

Можда ја то доживљавам превише емотивно, можда је пола века живота превелика бројка за одважну одлуку и ново кретање са стартне позиције, али, признајем, дивим се тим људима који имају чврсту вољу да нешто промене, да се отргну и искоракну напред. Свако кује своју срећу, али треба имати и петљу па оставити све и кренути у ново. Немамо је сви. Ето, према резултатима истраживања “Зашто људи желе да оду из Србије”, које је спровела организација “Србија 21” током јуна и јула 2018. године, 22 одсто грађана потенцијално жели да се исели из Србије, што и јесте и није велика бројка. Сви они желе боље плаћен посао и мирнију државу, што подржавам, али већина ће ипак остати овде. Колико ће та већина још тапкати у месту или ићи уназад, видећемо. Читам да између 400 и 450 хиљада људи од 18 до 29 година размишља о одласку из земље и капирам да неће сви отићи, али је суштина у томе где су њихове мисли упрте, како планирају свој живот и да ли су спремни за озбиљне промене. У поменутом истраживању се наводи и то да 92 одсто анкетираних каже да живи боље у иностранству него у Србији, а на питање због чега им је боље у иностранству 37 одсто анкетираних истиче бољи животни стандард, 13 одсто уређену државу, а шест одсто безбедност. На питање да ли ће се вратити у Србију, 41 одсто испитаних то не планира, док би се 35 одсто вратило, али тек када буду у пензији. Чак 90 одсто њих каже да будућност своје деце види у иностранству. Та деца више неће бити печалбари, а о пореклу ће слушати тек ако некада сврате на летњи одмор или због неке друге светковине. О чему ће им родитељи причати - то је већ питање носталгије.

Шљива ће овде сигурно бити, али плашим се да ће и једна бити превелика.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Рмбачење

НАШИ СМО - Одраз

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Рмбачење

Још само двадесет година да одрадим па могу у пензију. Шљакам до 70. и онда одем у заслужену пензију, потрошим неколико пензијица и ајд здраво. Истекло време. Осим уколико се од толико дугог рада не ужилавим па зезнем државу и крцкам пензијицу још једно десетак година. Онако, из ината.

Запослени би могао да остане у радном односу до 70. године, односно још пет година пошто се испуне услови за старосну пензију и то у оним случајевима када он то сам жели и ако постоји потреба послодавца за тиме, објавише медији ових дана. Идеја је изнета на саветовању Савеза удружења правника Србије и Републике Српске, а овај предлог биће упућен и надлежним министарствима која могу предложити Влади Србије ове измене и допуне Закона о раду. Запослени који се нађе у таквој ситуацији могао би, објашњавају упућени, да уговори са послодавцем више могућности: да ради пуно, или половично радно време, од куће, или на неки други начин. Само, зашто би неко ко има 65 и може у пензију остао да рмбачи? Ако ће имати добру пензију да може лепо да живи, који ће му ђаво шеф, обавезе, рад, стрес, али углавном је пензија пензијица, а живот скуп па ће можда многи хтети и  до седамдесете, уместо на домине и шах, да одлазе на посао.

Е, сад, тешко да ће у свим професијама моћи да се дела у тим данима живота. Возач градског аутобуса у 69, полицајац позорник, конобар, поштар, хирург, и још много других, тешко ће радити у тим годинама. Осим уколико не измисле неку пилулу коју узмеш па радиш у 60 и кусур као да ти је 30 и нека. Као да је иза брда идеја - радиш до 70, истрошиш се, и онда после пензионисања примиш неколико пензија и пут у вечна ловишта. Држава приштеди, а троши те до последњег дана, буквално. Негде видех да је просечан животни век у нас 74 године па је рачуница јасна. Е, сад, где би се млад свет запослио, немам појма. Додуше, написаше да ово не би утицало на одредбе Закона о пензијском и инвалидском осигурању којим је прописано да се старосна пензија може остварити са навршених 65 година и 15 година радног стажа. Тај минимални услов остао би непромењен. Значи, не мораш ако нећеш, али ко неће плату уместо пензије? Још идеш на посао па се дружиш, прозбориш понеку, осећаш се битан, иако си на излазним вратима.

По многим питањима, оно, како ко, али уопштено, путања је силазна. Тако нам је перспектива да млади који ионако не желе да чекају “сто година” на шансу за послом  имају додатни мотив да запуцају “преко” и да нам на радним местима остану они који су пре за геријатрију него за посао, па да и у граду и у селу имамо исту слику. Остали стари, отишли млади. Можда ови што сада газе шесту или седму деценију промене размишљање и понашање, почну да се “штеде”  знајући да могу да рмбаче до 70. рођендана. Неће да се потроше рано него повуку ручну па не изгарају на послу јер неће ускоро у пензију. Пошто смо све старији народ, можда, ако се ово добро прими, за коју годину неко да могућност да се шљака и до 80. Што да не. И укине пензиони фонд. Биће то све мудре, искусне главе које своје послове обављају рутински, сад, јесте да ће све то ићи нешто спорије, уз жигање у леђима, коленима, куковима, подсетник у колико сати треба попити плаву, а у колико црвену пилулу, али такви радници неће сигурно бежати са посла, тешко да  ће потрчати и да хоће. Такви неће каснити у прву смену јер ионако се буде у пет, а неће им тешко пасти ни трећа смена јер им сан тешко слеће на очи. Са друге стране, ионако нас већ деценијама мучи бела куга тако да ће овим бити решен проблем недостатка радне снаге. До последњег Србијанца.

И овде стајем. Више нећу, да куцам. Морам да се чувам, тек ми је пола века, ваља ми још шљакати док не одувам 70 свећица.                                                                                                  Саша Трифуновић

 ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Одраз

НАШИ СМО - Аутодеструкција

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Одраз

Истраживање о равноправности полова, које су студенти друге године Факултета политичких наука спровели међу студентима београдских факултета, показало је да сваки четврти студент сматра да добацивање на улици девојкама није ништа страшно, трећина сматра да је НЕ, заправо сигнал да треба још да се потруде, 43 одсто сматра да су девојке саме криве када их неко узнемирава због њиховог провокативног облачења, а сваки пети сматра да принудни секс у браку није силовање.

Има још - чак 33 одсто испитаника сматра да Србији није потребно више жена на позицијама моћи у друштву, 25 одсто не би гласало за жену на изборима, док се сваки трећи испитаник не слаже са тим да мушкарци и жене треба равноправно да деле кућне послове. Готово 37 одсто испитаника наводи да не верује особама друге националности, док око 55 одсто истиче да не верује ни својим комшијама.

Ово истраживање објављено је пре неколико дана и није произвело веће реаговање као ни сва друга претходна која би у свакој озбиљној заједници звонила за узбуну. Ако мислите да претерујем, ево неких: 2016. године  истраживање  Хелсиншког одбора за људска права у Србији, показало је  да  60 одсто анкетираних средњошколаца сматра да је оправдано насиље према ЛГБТ популацији; 72 одсто сагласно је да мушкарац одређује када треба имати сексуалне односе у вези; 46  одсто  да  су  мушкарцу  потребне  друге  жене  (иако  се  добро  слаже са својом); исти проценат њих верује да постоје ситуације када девојка заслужује да је ударе; 25 одсто сматра да би жене требало да толеришу насиље како би породица “остала на окупу”; 10 одсто испитаних тврди да је у реду да ударе жену уколико она не жели да има сексуални однос; а 76 одсто мушкараца сматра да су мењање пелена, купање и храњење деце искључиво обавеза мајке док најважнијом улогом жене сматрају бригу о кући.

И сва друга, каснија, истраживања показују ретроградне ставове младих, чак и већи степен конзервативизма у односу на њихове родитеље. Тако је истраживање Кровне организације младих Србије из 2017. показало да млади не верују институцијама, да се информишу преко интернета и друштвених мрежа и, што је најважније, да око 40 одсто младих до 30 година сматра да је Србији потребан јак вођа којег ће пратити, а 32 одсто њих оценило је да демократија није најбољи облик владавине.

И шта сада да радимо, ако овако размишљају студенти, академски грађани, будућа елита овог друштва, будући родитељи. Ко ли је њих васпитавао, где су покупили такве ставове, колико тога носе из куће, колико из школе, друштва. Не морате бити ни социолог ни психолог ни педагог ни нарочито паметни да бисте дошли до одговора. Ова деца, доспела до факултета, рођена су и одгајана деведесетих када је живот њихових родитеља изврнут као рукавица, када су се сиромаштво и страх за голи живот уселили у сваки дом заједно са агресивном телевизијском продукцијом скандалозних естрадних садржаја, популаризацијом најозаглашенијих криминалаца и када су прве скарадне речи које су могли чути долазиле из скупштинских преноса. Двехиљадите су само наставиле да разграђују остатке система вредности на којима је почивало и почива свако пристојно кућно васпитање, а онда су таблоиди и ријалити одиграли своје. Насилничко понашање и насилничка комуникација у јавном животу постали су друштвено прихватљиви. Ако не одбрусиш, ако не понизиш саговорника који другачије мисли, ниси ништа урадио. Тако у политици, тако на телевизији, на друштвеним мрежама, тек. Нема граница поганим језицима и поганим мислима. То нису научили од родитеља, то нису научили од професора и учитеља, то им је дошло са малих екрана, телевизијских или компјутерских, сасвим свеједно. Све док је некажњена популаризација проституције, док се у ударним терминима деградирају жене као сексуални објекти, вређају политичарке у Скупштини Србије на најбестиднији начин и све док таблоиди буду дизали тираже ругајући се жртвама насиља, имаћемо младиће који ће бити збуњени какви заправо треба да буду. Мачо типови, да би се допали девојкама, насилници, да би се допали хејтерима са друштвених мрежа, криминалци, да би дошли до пара, следбеници да би остварили егзистенцијални циљ, бескичмењаци да би како-тако преживели. На крају, несрећни и неостварени, мислећи да су сви гори од њих, али ето, наместило им се да им шефују. И када дођу кући, зна се, ту могу све, да дају одушка свакој фрустрацији и да покоре оне који им једини не могу  ништа.

И не будимо неправедни према дечацима, ни девојчице нису у бољој позицији. Какви узори се њима нуде - мајке убијене од посла и брига, старлете са три грама мозга, богатим спонзорима и мужевима контроверзним бизнисменима.

Нису деца крива, она личе на нас. Па, иако се сада можда згражавате тврдећи да ви нисте такви, нема изговора. Учествовали смо сви, драги моји, у урушавању пристојног друштва, као актери или пасивни посматрачи. То радимо и сада посвећено, избегавајући да се погледамо у огледало.

Баците поглед, можда је само цар го, а можда баш ви знате где је његово одело.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Аутодеструкција

НАШИ СМО - Сирене

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Аутодеструкција

У обиљу вести којима смо бомбардовани сваког дана, мени су две привукле пажњу на посебан начин. Заправо, изазвале су осећај инфериорности у мени који ће боље разумети сви који су се сусрели са Јунговом теоријом колективно несвесног. Али да спустимо лопту, ево прве - Руска Федерација блокирала је, на 60 дана, увоз меса и прерађевина из четири српске компаније „Матијевић”, „Карнекс”, „Биг бул фудс” и „Златиборац”. Мере су уведене након што су руски ветеринарски инспектори у присуству колега из Србије  у редовној и најављеној контроли обишли српске компаније из овог сектора, које имају дозволу за извоз меса и прерађевина на то тржиште. Како су пренели поједини медији, списак замерки  је дуг од  исхране и начина клања животиња, обраде и чувања меса, до услова производње и складиштења. “Реч је о неправилностима које је могуће отклонити”, ублажио је случај Бранислав Недимовић, ресорни министар. А у заједничком саопштењу  четири компаније су истакле да “већ раде на испуњавању свих захтева, који су пред њих постављени, сарађујући међусобно, али и са свим релевантним институцијама у Србији”.

Е, сад,  долазимо до питања: У чему се састоји разлика у стандардима између Србије и Русије поготово што руски нису нови, потичу из 2011? Да ли уочени пропусти нарушавају и домаће стандарде и да ли су поред 19 руских, реаговали и наши ветеринарски инспектори који су били у њиховој пратњи? Да ли је отклањање пропуста само на производним линијама за извоз у Русију или ће важити за цео систем? И кад смо код система, баш ме интересује које су то “релевантне институције система” које ће, према саопштењу, помоћи компанијама да примене руске стандарде уместо да су подигли ниво наших стандарда у општем добру. И питање које ме највише мучи - шта ће бити са “нестандардизованим” производима намењеним Русима, на чијем ће тањиру завршити? Наравно да знам одговор, на истом оном на којем су и до сада. На нашем, на који стижу и остале намирнице сумњивог квалитета, о којима повремено сазнајемо из медија, а у чију контролу пре увоза не иду наши ветеринарски инспектори.

Друга вест која ме је растужила заправо је констатација из истраживања Института за развој и иновације “Цена младог емигранта” да је “добит развијене земље у коју је радник дошао, значајнија од губитка који је друга земља претрпела његовим одласком”. Какав космополитски приступ, благо нама. Ми, ако сам добро разумела, на тај начин доприносимо развоју глобалне економије и доприносимо значајним уштедама земљама у које одлазимо јер је код нас годишње издвајање за школовање студента око 2.800 евра, а скоро осам пута више у Великој Британији, шест пута више у Шведској, пет пута више у Немачкој. А најважнија корист од тока миграција, како се истиче, “јесте новац који емигранти шаљу породици у домовину. Њихов приход побољшава квалитет живота прималаца, али и значајно утиче на српску привреду. Србија је на врху међу европским земљама у новцу који пристиже на овај начин, делећ´и прво место са Албанијом”.

Изем ти такав новац и прво место у 21. веку. Каква мизерија. Каква регресија народа који је у два прошла века слао своју децу у иностранство да се образују и донесу нова знања у земљу, а данас се теши тиме да је добро да оду да би они који остану имали да преживе. А, одлази све више, у просеку 15.700 људи годишње, сваки трећи студент рачуна на иностранство у потрази за послом и бољим животом, а неретки одговори су да иду далеко од непоштовања закона, корупције и партократије.

Истраживање је показало и да преко 90 одсто ученика, који планирају да се иселе у развијенију земљу, тврди да има пуну подршку својих родитеља за одлазак у иностранство. Овим је све речено.

Па ако не спадате у оне које више боле све ране овог света него своје и ако сте у прилици да о нечему одлучујете, хајте да се мало пажљивије погледамо. Извозимо најбољу храну и најбољу децу. Свет не пристаје ни на ништа мање од тога.

Шта ће нама остати?

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Сирене

НАШИ СМО - У фалшу

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

Колумна

октобар 21, 2019 89

НАШИ СМО - Анестезија

Да је медицина још мало узнапредовала и да је могуће глобалније применити неке медицинске процесе на народ, попут оних који се користе на појединачне пацијенте, онда би, можда, постојало и решење за излазак из бројних заблуда, лажи, проблема, нестабилних…
окт 12, 2019 524

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају. У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би били, али пошто је правда још спорија него…
окт 07, 2019 450

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши…
сеп 28, 2019 725

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или…
сеп 21, 2019 857

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању…

Репортажа

окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"