fbpx

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или је ово неко озбиљно обољење, “лудило мозга” за које медицина нема лека. Размишљање о свему што се дешава у нашем ближем, или даљем окружењу, даје резултат као покушај да се схвати величина космоса, у једном моменту мисао удари у црни зид и пљас, колапс.

Где год нормалан човек, и појам “нормалан” је за дискусију шта то данас значи, баци мисао, наиђе на ствари које не уливају наду. Не волим да мрачим, чаша ми је увек полупуна, па и кад наиђе највећа суша, али како остати миран на податке објављене ових дана да је у земљи Србији 18 жена убијено од почетка године, а у истом периоду било седам покушаја убистава жена или да је више од половине жена убијено у кући у којој су живеле с убицом. Другарице шамарале другарицу, друга деца снимала мобилним телефонима?! Таман медијима проструји таква вест, сви се као узнемире, навале стручњаци са објашњењима, саветима, огласи се министар ресорни, кад оно наставак лудила. Седамнаестогодишњака на смрт претукла  четворица младића, ухапшени деветнаестогодишњак, осамнаестогодишњак и двојица малолетника. Исти су, наводе медији, и пре месец дана брутално претукли истог дечка, само што му је овога пута од силине удараца пукла јетра.

Има ли система, државе, закона да заустави ово лудило које траје? Докле ће насиље да цвета на штету оних који се још увек труде да буду нормални, пристојни, решавају сукобе речима и аргументима, а не песницама и ногама? Нисам заговорник светских завера,  теорија да нас сви мрзе и слично, али, брате, ми смо у лонцу као она жаба. Претпоставка је да би жаба убачена у посуду пуну вреле воде из ње одмах искочила. Међутим, ако би се убацила у посуду хладне воде, у њој би остала и ако би та воду била постепено загревана, жаба то не би приметила, остала би ту и завршила скувана. Преведено на људе, човек живи у условима који би требало да буду неприхватљиви, или неиздрживи за њега, али то не примећује зато што је постепено доведен у ту ситуацију привикавајући се на сваку појединачну промену, а не нагло. Е, нас деценијама кувају и постепено појачавају ватру. Сетите се, ви нешто старији, како је пре оних деведесетих вест о саобраћајној несрећи са пет и више погинулих била шок, о томе се данима причало. Данас је то ништа. После онолико мртвих у ратовима широм Југе, спаљених села,  снимака лешева, па онда НАТО бомбардовања 1999. колективно нам је повећан је праг шокирања. Гомила вести о вршњачком насиљу, породичном насиљу, лажним дипломама, преварама, страначком запошљавању, аферама све гора од горе, постали смо жаба у лонцу која се крчка, а мисли да јој је добро и да ће ту бити колико она хоће. Колективно смо постали дефетисти, малодушни ликови којима је оправдање “као да ја ту могу нешто променити”. Дошло је време да су се бестидни, приглупи, бахати, тупави, како се то лепо каже “снашли”, у репрезентацији свих области, углавном,  играју они који некада нису били добри ни да донесу лопту када заврши ван игралишта. Паметнији попушта довело је до тога да су се глупи, а пре свега безобзирни, кварни, ситне душе и увлакачи, снисходљивци осилили па сада треба много више снаге да се врате тамо где им је место. Нашли широка леђа иза којих вире и зачикавају. Гласови упозорења све су слабији, уморнији, разум је у мањини, или у тишини. Исход је исти.

Где смо, можда илуструје национални Дневник на РТС од 15. септембра. У 22. минуту Дневника извештај о одржаној Паради поноса. Трајање  4:39. Следе друге вести, па и прилог о  црквеном венчању младенаца у осмој деценији, повратницима из Аустралије. У 34:17 трајања извештај о тога дана одржаном Вуковом сабору. Трајање 1:31 минут. Последња вест пре спорта. Наравно, директног преноса сабора није било ни ове године. Паметном доста.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НОВО У ЛН - Нека Роми говоре

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је  председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању одлазак кадрова у које улаже, те да им Србија пружа школовање, а  “они после оду”. И још је понављајући да “ држава треба да се заштити, јер је она уложила у те људе”, приметила да о таквим стварима “сви говоре под кочницом”. Дакле, када кочнице попусте онда о одласку тих школованих треба разговарати као о пропалој инвестицији, а уз мало надахнућа могли бисмо да ламентирамо над њиховим моралним скрупулама, незахвалности и одговорности према држави која им је дала диплому у руке. Могли бисмо за пример другима да ликујемо “како им јесте већа плата, али су им већи и трошкови”, како је приметила Маја, паметна као пчелица, па бисмо могли да појачамо целу ствар тиме што бисмо, на пример, отворили хуманитарни рачун за наше тамо негде, како би могли да плате рачуне. Да нас не брукају и да се, далеко било, не предомисле па да се врате. Шта да радимо онда са толиким инвестицијама - да нам кваре статистичку стопу запослености, да нас још коштају тражећи социјалну помоћ, да дангубни твитују по целу ноћ или да хејтују на фејсбуку. Да преиспитују туђе дипломе и докторате. Нека. Просто им било све што смо у њих уложили. Као да нам је то једина пропала инвестиција. Уосталом, кад једни оду, други дођу.

Упс, залетех се, ето шта бива када попусте кочнице. Ко би могао да дође код нас? Неко из комшилука, ма не, ми идемо код њих, неко из Европе само још мало да нам крене, азиланти, можда? Стварно, ко? И, уосталом, шта има ко да нам и долази кад можемо са пуним правом да тражимо надокаду штете од ових што одоше са дипломама о државном трошку. То што су коштали и своје родитеље, државу не треба да занима, то је приватна ствар. Дакле, требало би преиспитати снагу такве могућности, за почетак видети колико нас дође једна диплома плус стипендије, а затим и колико то дође на страном тржишту. Разлика је огромна, све пута двадесет по години студија, па ви видите. Плус, камата, па изгубљена добит, па душевни бол, не родитеља, то је приватна ствар, него државе. Могло би се ту још штошта накарикати, па да видимо шта ће. Али то треба тактички радити, сачекати да се тамо снађу и да им се ослади зарада и све што уз то иде, али не одуговлачити превише да им се не нагомилају остали трошкови,  сви знамо колико су тамо скупље станарине и како се сви полакоме на кредите. Од тако добијених пара, могли бисмо одмах да издвајамо  део за дипломе са приватних факултета, што је и исплативије, ако ћемо реално. Ем је проходност боља, тамо студент за дан може да положи чак шест испита и још да стигне на предизборни митинг странке, ем им је просечна оцена већа, ем зачас докторирају, ем им, брате, занимања европска, све почиње са менаџер, да нас цео свет разуме. Посебно се исплати такве запослити, нико не прави питање, раде како им се каже и углавном ћуте, ако им у опису радног места не стоји да дају званичне изјаве. А, ако стоји, умеју да развежу језик, само тако и још да одглуме, па реченица, па мимика, па све мислиш - жив био, исти шеф. Такви доносе и мир у кућу, сви почну да их се плаше, не знају са које ће стране ударити, да ли са политичке, да ли са стручне, да ли преко хобија, заједничко им је да сви воле да пишу. Употребљиви су са које год стране да окренете. А шта имамо од ових са државним факултетима? Само проблеме, неће у странку, а хоће посао, хоће у странку, а неће да се истичу. Неће чак ни да пишу коментаре по мрежама, а када их казните због непоштовања радне дисциплине, оду на “Ђилас - Шолакову телевизију” да се жале како су их терали да буду ботови, као да то постоји. Онда се ту нађу још које нискотиражне новине да зачине причу. Хоће у шетњу, а неће на митинге.

Кажем ја вама - Маја је у праву. Ево сад измишљају како у иностранство не иду само због посла него и због „песимистичног виђења будућности српског друштва“. Људи моји, па зар и они нису та будућност - млади су наша будућност, тако смо учени још од Титовог доба. И где га споменух, сад ће некоме кочнице да попусте па ће да тврде како је у његово време све било боље. А политичке слободе? Боље да ја закочим, ко зна где би нас даља прича могла да одведе.

Дакле, о инвестицији је било речи, шта нам се исплати, шта нам се не исплати и о реторичкој вежби да ли је свака пропала инвестиција, стварно и пропала. И ко је крив за то кад држава, свакако, није. Не може држава бити и оштећена и крива. Значи, оштећена је, можда се осећа и искоришћено, толике дипломе, толики трошак. За шта, да би нам деца плаћала скупе станарине по белом свету. За све су то криви њихови родитељи, али то је приватна ствар, али државу неко мора да обештети. Ваљда је то сад јасно. Како, од Маје довољно, дала вам је прилику да размишљате и на другачији начин, а не само да кукате, како сви паметни одоше. Ако је тако, шта ви још овде тражите?

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Срчаност

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Срчаност

Као нација смо склони истицању своје дружељубивости, свог гостопримства и правдољубља, али и храбрости, непоколебљивости и мирољубивости. За оне који између свог јунаштва и лудости стављају знак једнакости, често кажемо да “имају срца”, а када неко “изгине” на терену зарад бода, победе, медаље или титуле припремамо му дочек какав се ретко где може видети. Истина, кад нешто крене по злу, неочекивано и не онако како смо прижељкивали (или типовали у кладионицама), онда смо склони критици и свезнању, које је изнад сваке званичне стручности. Срчаност ценимо када је неко покаже у тешким ситуацијама и најтежим тренуцима, баш као што се десило почетком недеље када је наш кошаркашки репрезентативац Василије Мицић донео одлуку да остане са својим тимом у Кини и учествује у четвртфиналном дуелу против Аргентине и поред тога што је дан пред меч сазнао да му је преминула мајка. Спорт није област у којој пливам, али толико смем да дозволим себи и кажем да овај гест има знак једнакости само са речју СРЧАНОСТ.

Изабрати останак на терену са селекцијом која брани боје отаџбине у моменту када си остао без најближег члана породице, чин је који не би требало коментарисати и поредити са било чим.  О овој одлуци причало се дан пред важну утакмицу као да се њоме желео додатно истаћи значај предстојеће кошаркашке борбе, али за мене је у тој ситуацији сама утакмица потиснута у сасвим безначајан план. Ваљда се зато нисам ни разочарао исходом меча у којем смо изгубили са десет разлике. Чак да је било и обрнуто, осим спортске радости, у срцу бих највише осећао неизмерно поштовање према потезу Мицића. То је више од сваког спорта, од свега. Утакмица није ништа. Зато ни бројни коментари на друштвеним мрежама обојени критиком селектора Ђорђевића нису ме сврстали на ту страну. Ко сам ја да ценим, да критикујем или истичем да бих знао боље? Људи су играли, можда не у најбољој постави (ако и има боље, стварно не знам), али се на супротној страни нашао супарник подједнако жељан победе, коју је и остварио. Бољом игром, срећом или нечим трећим, то не бих анализирао.

Међутим, зачудило ме после те утакмице да смо за мање од 24 сата већ потиснули у фасциклу заборава радост коју смо исказали дочекујући наше одбојкашице, европске првакиње, српске царице! Те жене су показале срчаност до коске, оставиле срце и зној на мрежи. Оне су за понос и њихов успех никако не треба потискивати због једног кошаркашког минуса. Поготово не због фудбалских клацкалица јер та област више није ни за помињање. Питам се често ових дана - зар нама стварно треба толико нових фудбалских стадиона по Србији у тренутку када не можемо да изађемо на терен са једном солидном државном екипом, тимом који има барем делић срчаности наших одбојкашица? Милионске цифре које ће бити утрошене за најављену изградњу тих стадиона у најмању руку су застрашујуће. Ни у најлуђем сну није лако уснити да ће ти стадиони врвети од посетилаца, да ће се на њима играти “светски фудбал” или да ће добро доћи за тренинге клинаца и будућих фудбалских магова. Маг је управо потребан да то све оствари. Ко може да замисли неколико хиљада гледалаца на утакмици, било ког ранга, која се одиграва на терену у Лозници, само дан или два после сличног меча у неком другом граду који ће такође заблистати новим стадионом. Можда је то и могуће, можда је оствариво, можда навијачи и обични гледаоци једва чекају ново игралиште како би уживали у врхунском спорту и мајсторском фудбалу. Можда, ограђујем се, али такву наду тешко могу да увежем са реалношћу, мада бих, признајем, волео. Чешће чујем народ како негодује јер у времену када деценијама немамо скенер, о магнетној резонанци, али и многим дугим медицинским уређајима, знатно јефтинијим, да и не говоримо, подизање фудбалског стадиона упоређују са научно-фантастичним лудоријама непримереним ни у најскупљим холивудским филмовима. Срчаније је купити још који клима-уређај, заштитне завесе или бољи фластер, олакшати болеснима и запосленим медицинарима боравак, опоравак и рад у болницама него трошити новац за вештачку траву, рефлекторе, пластична седишта или кожне лопте за којима ће неко јурити замишљајући светску каријеру и гомилу пара.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

НАШИ СМО - Ситуација

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

Када је Марк Закерберг створио Фејсбук, најпопуларнију светску друштвену мрежу, можда није био свестан да ће променити виртуелни, али и стварни живот на ''трећем камену'' од Сунца. Вероватно није слутио да је човек  биће које све уме да изокрене на ону другу, негативну страну па је тако и фејсбук. То је за многе данас место фејсБрукања и фејсДрукања, а не стицања нових виртуелних “пријатеља” и стављања објава које ће покренути акције корисне за шире друштво.

Слутим да због фејса неће бити великих револуција, изласка много људи на улице вођених неком идејом правде, слободе, борбе за боље сутра. Данас је свако ко седне за тастатуру, или му лете палчеви по  “паметном” телефону, “јуначина” која може свима и свакоме све да скреше у брк. Одеш на фејс и опалиш по држави, председнику, министрима, градоначелнику, председнику општине, опозиционим лидерима, овоме, ономе, пуцаш из свих калибара, само прашти. Можеш да му поменеш и најближу и даљу родбину, жену, мајку, оца, сестру, по списку, или без редоследа. Напишеш да је тај, или та, лопов, криминалац, шљам, све најгоре. Све што те мучи сручиш, и онда си миран. Зашто би ишао да демонстрираш против нечега, или некога, ризикујеш сусрет са пендреком, или тешком чизмом органа реда, кад можеш удобно да сместиш гузу у мекану фотељу, испред себе топлу кафу, пићенце,  па офрашти по свима који ти ходају по живцима? Нема везе да ли си у праву, или ниси. Кога брига?! Још слађе је, а и безбрижније, ако на том фејсу ти ниси ти. Зезнуто је кад си ти ти јер онда се зна ко си па ризикујеш да будеш тужен, да ти неко покуца на врата, приупита за здравље на улици и слично. Овако, отвориш лажни профил, или страницу, окачиш неке леве фотке, назовеш се како ти дуне и пали рафално, као “максим” по дивизији. Заклон анонимност, а мете буквално сви. Такве “јуначине” своје комплексе, осећај мање вредности, безначајности и неважности у реалном свету ту компензују. Само је битно да имају лепу залиху увреда, ружних епитета и могу да “плешу” без осећаја страха, стида и стрепње да ће им се увреде вратити као бумеранг. Те “јуначине”, са срцем зеца, ту су неопевано “духовити”, “шармантни” и слично. Некада је било другачије. Јесте било алапача, илити “Радио Милева” које су о свакоме све знале и обожавале да шире непроверене и, најчешће, нетачне приче. Међутим, оне су могле да се сретну са јунацима својих баљезгарија па су морале да се правдају и извињавају. Некима је и пресело то што су радиле. Ове модерне “Радио Милеве” сакривене иза, углавном, недуховитог имена профила-странице немају тих брига. Ушушкане у безбедност анонимности раде шта хоће. Ко се упеца на увреде и прозивке, падне у замку да води дискусије са неким за кога не зна ко је и коме аргументи нису важни. Тако је на фејсу међу тим довитљивим ликовима који су у стилу да пре подне мрзи себе, после подне цео свет,  гомила “стручњака”, они знају како треба правити пут, кружни ток, водити неки тим, репрезентацију, ко краде, ко лаже, ко ради за “службу”, ко за Јанка, ко за Марка. “Свезналице”, али само на фејсу. У пракси, очи у очи, аргумент на аргумент, нису такви. Јаки су само из позиције да  контролишу ситуацију тако што одмах уклоне коментар супротан њиховом ставу. Ко је наиван и мисли како ће аргументима став тих “јунака” променити само ће им се још боље наместити за нову салву  напада. Рецепт? Такве ставити на игнор. Ко нема петљу да се представи својим ликом, именом и презименом, изнесе мишљење лично, а бави се атацима на друге, није вредан пажње. Њихов пораз је игнорисање јер они који се крију нису достојни реакције. Мишеви у рупама треба и да остану, уплашени, сакривени, ушушкани у свом лажном миру и сигурности. За такве је фејсбук рај и нека их у њему, уљуљкани у лажну слику своје битности.

Остали би могли уместо трошења енергије и живаца због анонимних “јунака” да се посвете озбиљним људима и стварима. Суоче са онима који имају петљу да им очи у очи кажу шта мисле, желе, против чега су. Ови други нису вредни секунде времена. Они се штрецну и кад се сретну са собом у огледалу. Није то лако, бити сакривен и кукавички уједати около све и свакога. Нула је увек нула.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОСЛЕ МЕСЕЦ ДАНА ОДРАСТАЊА У ДРУШТВУ ЉУДИ - Ђук Муња запарао небо

РУСКИЊЕ О СРПСКОЈ КУХИЊИ - Откриле заборављени рецепт

 

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јануар 25, 2020 130

НАШИ СМО - Магла

Реч из наслова протеклих дана толико пута се могла чути у Србији и региону да је просто невероватно како до сада на њу нисмо обраћали толико пажње. Ова природна појава је створила толико проблема грађанима да су чак и они здрави почели да брину више о свом…
јан 18, 2020 403

НАШИ СМО - Распродаја

Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са представником ЦЕСИД-а да је “та одлука у…
јан 11, 2020 449

НАШИ СМО - Обећања

Време око Нове године вероватно је период када људи дају највише обећања, себи или другима. Тада се обично зарекнемо да од почетка нове више нећемо пушити, пити, лагати, варати, превише јести, смршати... (попунити по жељи) и слично. Или нам други обећавају, најчешће политичари, шта нас чека у…
дец 28, 2019 1147

НАШИ СМО - Гнездо

Дачић је понудио Вучићу да заједно иду на изборе и то је било сасвим очекивано. Инфериорност СПС-а у том односу видљива од самог почетка, ако изузмемо критичке изјаве Бранка Ружића, пре него што је постао министар, водила је управо ка овоме - да некада најмоћнија странка у држави сада стоји у реду…
дец 21, 2019 782

НАШИ СМО - Икебана

Слика коју често можемо видети на ТВ екранима када се обраћају политичари износећи најновије информације, објашњена или ставове странке којој припадају је она на којој иза њихових леђа стоји читава свита насмејаних или забринутих лица, партијских сабораца који су ту да попут сенке и живог зида…

Репортажа

јан 26, 2020

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Ђорђе Вукмировић, професор историје, бивши ватерполиста, на Богојављење је седми пут први…
јан 20, 2020

ВЕРА АЛЕКСИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ - Последњи јорганџија

За израду једног јоргана ако га једна особа шије, потребно је седам, осам сати рада, каже…
јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…

Грми Ло

јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"