fbpx

НАШИ СМО - Идеја

Вељко Лалић, главни уредник “Недељника”, обзнанио је своју идеју да се у нашој земљи ограниче мандати највишим државним функционерима. Он сматра да би то било делотворно против наше склоности ка стварању култа личности и ауторитативном вођи. “Замислите политичаре који знају дан када одлазе са власти. Мислим да то мења суштину наше политике... На крају, зауставља ово бесмислено позивање на бившу власт, у којем демократе и даље причају о деведесетима, а реформисани политичари из деведесетих о досовској власти. Замислите Обаму да у последњој години мандата прича о Бушу? Или да градоначелник Њујорка прича како је бивши градоначелник пре десет година чистио снег?”- пише Лалић.

Мени се допала ова идеја - два четворогодишња мандата и довиђења. Колико видим, нисам једина. Тако Чедомир Антић, историчар и универзитетски  професор, иде и који корак даље - он се залаже и за  реформу партијског законодавства. “Било би добро да земља буде темељно департизована и да партије функционишу слично као у САД и Британији, да се оне, практично, формирају пред изборе, да функционишу као невладине организације и универзитети у иностранству, а не да као овде представљају државне и парадржавне органе који замењују државу”. Такође, предлаже и увођење дводоме скупштине, а интересантно ми је и његово размишљање да нико не би могао да буде помоћник министра, министар или председник владе, ако пре тога није изабран за посланика на директним изборима. Академик Душан Теодоровић шири идеју ограничавања мандата и на министре у влади, посланике у Скупштини Србије и одборнике у органима локалне самоуправе. Његова идеја је и да срапски парламент не треба да има више од сто посланика, а предвидео је и низ мера које би одвратиле посланике и функционере од привилегија које власт носи. “Све то би помогло  стварању политичке културе која подразумева да су политичари службеници народа, а не његови владари”, каже он. Издвојићу и став професора Ратка Божовића -  “Морамо учинити нешто да немамо носиоце власти који смишљају стратегију како да владају доживотно. Нарочито је то проблем ако неко не може да влада собом, а жели да влада другима. Зато је та идеја добра, и то у име рационалности, цивилизованости и смењивости власти, као и ограничавања и контроле власти”.

Већ сам рекла да ми се идеја допада, али што више размишљам о њој,  ја бих  начело два мандата применила на све изборне функције у јавном сектору, уз обавезност директног бирања.  Ко хоће јавну функцију, нека изађе пред бираче под својим именом, а не ушушкан на листи под именом вође, па ни лук јео ни лук мирисао уђе у скупштину и после само гледа како да осигура и наредни мандат. Неки ће, ако се ништа не промени, зарадити и пензију ћутећи у Скупштини Србије, а таквих ћутолога или читача туђег штива имате колико хоћете и на локалу. Коме они доносе било какво добро - никоме осим странкама које су их зато и бирале, да не таласају и да буду од високог поверења да неће однети мандат другој страни. Колико имамо министара за које нисмо никада чули и који се редовно позивају на народ који им никада не би дао ни две овце да чувају, а камоли глас. Сад, неко ће ми с разлогом замерити на наивности према бирачима, у реду имам то у виду, али рачунам када би се институционално осигурали фер-плеј изборним правилима, смањиле би се и манипулације изборном вољом. Можда би се у почетку понављала ситуација са већинских избора деведесетих када се гласало за кандидата не према његовој биографији, него према политичкој припадности, али опет нешто мислим, не може ниједан закон и ниједно правило да нас заштити од нас самих. Ако нисмо дорасли грађанској одговорности, онда нека нам. Мој други, и омиљени, предлог је да се у интересу јавног добра забране предизборне коалиције да се једном више ратосиљамо свих политичких амеба које нам крв пију, соле памет и подстичу притворност као врлину. Прими ме на листу, да ти не направим политичку штету... Никакву штету не може да направи нико ко је испао из игре, ко није прешао цензус. Њихово штеточинско деловање почиње тек када се ушушкају и када умисле да су битни у пропорцији од којих је нас срамота. Када би сваки политичар, како рече Лалић, знао дан када дефинитивно силази са власти, верујем да би своје време боље користио. Ваљда би енергију усмерио ка решавању проблема и неком будућем покољењу које би га памтило по добру, а не по мајсторијама како да остане ту где јесте што дуже. Такав би имао и потребу да се окружи паметним и способним сарадницима, а не увлакачима који  понижавају целу нацију тиме што заправо јесу, са лажним дипломама, лажним успесима, лажном бригом за народ и лажном оданошћу вођи. Били су Тадићеве узданице, сада су Вучићеве, после ће заједно са овим Вучићевим узданицама потражити новог господара. И то ме доводи до новог, омиљеног,  момента - лустрација. Дакле, не реваншизам, него мера у самоодбрани нације - свако ко се огрешио о закон и морални кодекс на функцији или послу од јавног значаја мора бити заустављен и мора му пресести. Па ако би сви они поред датума када им истиче мандат знали да долази и датум отрежњења и плаћања рачуна, верујем да би Србија процветала. Да баш не претерам, јер знам ја нас, али бар би били на добром путу излечења од корупције, некомпетентности, лажи и обмана и ситуација јавног понижавања грађана и поигравања њиховим егзистенцијалним страхом зато што би знали колико ће њихова још горети.

Или још боље, да стално имају на уму да свака свећа сагори у тачно предвиђеном времену. Квалитетнија гори полако до краја, лошија искапље са свих страна и остави флеке које је после тешко уклонити.

Ето идеје и теме за дијалог у сусрет уставним променама.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Турнеја

НАШИ СМО - Утопија

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем отаџбине, нагледати ових дана. Док једни сматрају да је увертира за ванредне изборе баш овом турнејом почела, други одбијају то да потврде објашњавајући да је оваква шетња Србијом нормална и једина исправна како би народ из прве руке чуо шта се урадило, шта се ради и шта ће тек бити урађено у блиској нам и лепшој будућности. Додуше, самим тим намеће се питање, па где тај чемерни народ живи, у шта гледа и шта чита, ако не види шта се око њега дешава. Зар је логично да вам у дворишту неко гради облакодер, а да ви то не примећујете и чекате да вам тај неко дође и то покаже. Можда је ово прихватљиво за оне који само у кутији званој ТВ пријемник виде свој живот и свет око себе, али сигуран сам да има и оних који не беже од свакодневних брига и проблема гледајући ријалити програме и намештене телевизијске емисије у којима се приказује шарена лажа.

Има сигурно оних који нису “слепи код очију” и којима није потребно телевизијско објашњење баш за све. Генерални секретар председника Србије Никола Селаковић изјавио је пре неколико дана да одлука о кампањи “Будуност Србије”, коју је у Алексинцу почео Александар Вучић, није дошла изненада, али није ни негирао њену везу са одржавањем евентуалних ванредних парламентарних избора. Каже, није председник Вучић “човек који ради изненада и повлачи исхитрене потезе” и да се овакве кампање воде и у другим државама. Битно је, истиче Селаковић, разговарати са грађанима, а “они који би из опозиције ово назвали предизборном кампањом, увек у томе гледају сами себе, дакле председник Вучић државу обилази кад год може и посећује различите крајеве”, објаснио је Селаковић.

Да, и баш је сад нашао да може и да за месец дана обиђе 29 округа, почев од трасе коридора 10 у Грделичкој клисури па даље. Ваљда су то неки други грађани, а не они “беспосличари” који већ недељама шетају престоницом, а, богами, и другим градовима и општинама Србије. Ни са једним из те грађанске колоне неће да разговара јер, ваљда, нема шта да чује од њих. Иде тамо где га чекају “његови” и они који га воле и подржавају. Интересује га да види шта је све учињено од 2012. године до данас. Рекло би се онда да баш и нема довољно поверења у своје сараднике, министре, државне секретаре, посланике, градоначелнике, председнике општина и одборнике, па зато мора свугде да стигне и својим очима се увери у сваки потез. Да провери ко то тамо негде забушава, ко иде уз длаку, ко се трпа међу оне из грађанског протеста “Један од пет милиона” и ради му о глави. Е, сад, чак и у нашем граду, прошлог петка могло се видети на протестној шетњи испред Вуковог дома културе неколико млађих припадника СНС како стоје и посматрају скуп. Додуше, неки прекривени капуљачама јакне, али стоје и гледају, помало фотографишу и међусобно коментаришу. Разлог њиховог присуства је можда шпијунажа, скупљање материјала за нове видео-спотове упрте против опозиције и народа који другачије мисли, али, можда и одмеравање терена за будућност. Прелетача је увек било, па неко, можда, на овај начин тренира и стиче кондицију за нове политичко-страначке егзибиције.

Кад је већ реч о спотовима, оним скуваним у кухињи СНС продукције, сумњам да је неко ко их је погледао ових дана остао равнодушан. Посебним спотом председник Србије најавио је почетак кампање “Будућност Србије”, као некада у послератним “Журналима”, али су се паралелно појавили и они други у којима је неко покушао да буде духовит и накарадно исмеје опозицију и њене лидере. За смишљање таквих клипова треба имати посебан мождани склоп, али и желудац да све то поднесе. Јад и беда.

 Елем, турнеје су почеле на више фронтова, народ прави гужву на различите начине, у Београду људи купују улазнице за 47. Фест, други шетају центром града и траже промене, а председник државе обилази округе и разговара са масама. Ако од тих разговора буде некакве користи, онда ни пола јада, али, ако је све то само капарисање за нове изборе, онда је трошак почео много рано, као и турнеја.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Утопија

НАШИ СМО - Одговорност

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из адолесцентског модела понашања који се своди на бурне реакције из прве, ситне провокације, својеглавост умотану у енормну количину сујете која сваку критику доживљава као напад?

Власт, опозиција, исти ликови деценијама коло воде и понашају се као да их је лекција зрелости заобишла неповратно, а ону о моралу, истини и етици тек су понеки окрзнули. Част изузецима. Ово што се дешава последњих месеци, када се вређања и пљувачина свакодневно умножавају, расту као грудва на падини,  за сваког је пристојног човека неприхватљиво. Као увређене снаше  препуцавају се ко је када и коме шта урадио, надмећу се ко је коме више сместио, дубље му прстом прочачкао рану, гурнуо чачкалицу у око, истина је неважна, важно је ударити јаче. Засада само језиком, саопштењем, насловом, спотом. Засада. Замислите да се пробудимо једног дана, а оно све другачије. Опозиција каже да је власт урадила то и то добро, ово је могла боље, а ово није добро. Власт каже да су захтеви опозиције оправдани за то и то, призна да је погрешила тамо, али и укаже опозицији у чему њихове примедбе нису оправдане. Онда седну за сто па уважавајући једни друге, без епитета којима се свакодоневно часте, утврде шта би требало радити боље, које грешке исправити да свима, односно народу буде боље. Изађу на изборе у којима имају исти третман у медијима,  па износе само своје програме, не вређају другу страну, не говоре о “њима”, о “лоповима, криминалцима, кретенима, издајницима, државним непријатељима” и слично. После гласања поражени честита победнику и настави се даље. А обе стране имају исти интерес, не да напуне џепове, унизе губитничку страну, позапошљавају своје,  него да држава напредује, а народ живи што боље. Да млади не одлазе, да стари гледају како им унуци расту пред очима, и сви живе као нормалан свет.

Утопија, или баш и није ако би се сви дозвали памети. Ионако нас је све мање, а и даље се делимо на ове и оне, као да нам није довољно непријатеља са стране. Нама је потребан систем. Онај који ће увек бити ту, који ће важити без обзира да ли влада Курта или Мурта. Могу се људи на власти и странке звати различитим именом, али без нормалног система, уређеног друштва где ће се знати јасно шта се сме, а шта не сме, шта је кажњиво, а шта није, нема среће. Правила морају бити иста за све и свакога без обзира на то ко му је тата, колико му је дебео новчаник, или како му се зову странка, или партија. То је једини рецепт за уређено и нормално друштво, које неће свакако бити идеално, али се може максимално примаћи томе. Да ли је нормално да се без икаквих доказа прозивају и погрдним именима називају људи само зато што мисле другачије, да се прети нечијој породици, да се блате људи без икаквих чињеница. Није.

Свака власт мора знати да ће кад-тад бити опозиција, и да ће све оно што она чини својој опозицији када се улоге промене она чинити њој. Да ли је нормално да човек у пензији на питање да ли је “ишао у протестну шетњу” одговора  “Хтео сам, али не могу. Деца ми раде  на одређено, могу имати проблема”. Можда и неће, али какав је то амбијент у коме је неко доведен до таквог размишљања? Кад прихватимо могућност другачијег мишљења, не видимо га као непријатељско, а пре моменталног одбијања га размотримо, можда нам буде боље. Овако смо укопани у поделе. Јачи ће наметати правила игре, а када се точак окрене онда ће тлачени да врате истом мером и краја нема. Статус Србије опао је са слободне на делимично слободну земљу због, наводи се, “погоршања у спровођењу избора, континуираних покушаја владе и савезничких медија да поткопају независне новинаре кроз правно застрашивање и кампање клевета”, оцена је Организације “Фридом хаус” у новом извештају “Слободе у свету 2019”, пише “Политика”. Још један знак да је време  да одрастемо и не понашамо се као бубуљичави тинејџер.

Или нам је драже овако, да животаримо и гунђамо стално, час на Курту, час на Мурту, а они само јашу.                                                                             

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Одговорност

НАШИ СМО - Лилипутинци

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став  премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису довољни да се прекине са најгрубиљим увредема на рачун жена, онда је држава та која мора да успостави ред, а судство молим да реагује јер је ово превршило меру”, а нарочито: “Ако је то пристојна и грађанска Србија, слободна Србија, онда ја не желим да будем део те Србије”.

Дакле, истомишљенице смо по овом питању, с малом разликом што ја тако мислим о насилницима свих боја, а премијерка, као и друге првакиње владајуће странке које су се истим поводом оглашавале протеклих дана само о Сергеју Трифуновићу и припадницима Савеза за Србију. Да сам на месту премијерке, реаговала бих много раније када је, на пример, брутално нападнута новинарка “Данаса” извештавајући са инаугурације председника, када је новинарка КРИК-а добила претњу смрћу преко Твитера, а потом  јој је проваљен стан или када се ових дана, усред кампање против насиља над женама,  заменик градоначелника Ниша обратио новинарки са “матора жута кучко”, “ћурко”, “наџак бабо”.  Нисам нигде прочитала, на пример, да је премијерка устала у одбрану дигнитета Зоране Михајловић, министарке из њеног кабинета, када је вређана на најприземнији могући начин и преко таблоида и у Скупштини Србије од Војислава Шешеља, али и од неких партијских другова. Да су посланице и председница Народне Скупштине Србије  устале у одбрану достојанства својих колегиница Маринике Тепић, Александре Јерков или Гордане Чомић, можда би дале далеко већи допринос политичкој култури дијалога него на конференцијама за штампу које су све личиле као јаје јајету. Не знам ко их је саветовао, али лоше је то чинио, да у жару политичке борбе изложе стигматизацији високу функционерку своје странке данима понављајући садржај једног огавног твита, аутора мало познатог  широј јавности. 

Све што сам хтела да кажем заправо се своди на питања шта је мера насилничког понашања, вулгарног простаклука и емпатије према жртви? Ако мисли исто што и ја, онда је то ОК, наћи ћемо већ начин да релативизујемо случај, а можда и упремо прстом у жртву - види шта си произвела својим ставовима. А ако је супротно, удримо из свих топова и агресивно и патетично и ако треба додатним унижавањем жртве како бисмо показали колико су они други лоши. Опасно је то јер не води ничему осим даљем закопавању целог друштва у муљ,  у живо блато. Зато, ако вас вређа речник противника, потрудите се да се из ваших редова не чују такве грозоморе, просто је.

Нарочито овог правила требало би да се придржавају они који су на позицији већег степена одговорности јер представаљају власт, на пример. Није пристојно да тада кукате како вас политички немоћнији вербално злостављају, а у исто време да машете црвеном марамом пред  целом јавношћу називајући их багром, битангама, олошем, лоповима, лопужама, лажовима и сл., а да нико од њих није процесуиран. Лошу поруку шаљете, неко би могао да помисли да је то у политици дозвољено, да будеш лопов, а на слободи. И да је мера свега да ли си са нама или си против нас. И ако си са нама да ли си сто посто са нама или си као Зорана Михајловић којој се отме да каже понекад нешто што неко мисли да није сасвим на линији.

Осим тога, тај непримерени речник из политике и таблоида преселио се на друштвене мреже где такође, због другачијег мишљења, можете бити најстрашније извређани и осрамоћени до момента тоталног пуцања. Тамо се срећу сви и политичари, глумци, новинари и друге јавне личности, ботови и анонимуси. Ријалити сеанса за све фрустрације са несагледивим последицама. Ево примера, пре неки дан је младић сишао са Твитера, изашао на улицу и на смрт избо првог пролазника.

Рекла бих, хајте да се не посипамо пепелом када није тешко бити фин. Само треба имати одговорност за оно што је веће од нас самих и свест о томе да је то тако.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Лилипутинци

НАШИ СМО - (Не)моћ

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

јун 22, 2019 194

НАШИ СМО - Рмбачење

Још само двадесет година да одрадим па могу у пензију. Шљакам до 70. и онда одем у заслужену пензију, потрошим неколико пензијица и ајд здраво. Истекло време. Осим уколико се од толико дугог рада не ужилавим па зезнем државу и крцкам пензијицу још једно…
јун 15, 2019 293

НАШИ СМО - Одраз

Истраживање о равноправности полова, које су студенти друге године Факултета политичких наука спровели међу студентима београдских факултета, показало је да сваки четврти студент сматра да добацивање на улици девојкама није ништа страшно, трећина сматра да је НЕ, заправо сигнал да треба још да се…
јун 08, 2019 516

НАШИ СМО - Аутодеструкција

У обиљу вести којима смо бомбардовани сваког дана, мени су две привукле пажњу на посебан начин. Заправо, изазвале су осећај инфериорности у мени који ће боље разумети сви који су се сусрели са Јунговом теоријом колективно несвесног. Али да спустимо лопту, ево прве - Руска Федерација блокирала је,…
јун 01, 2019 574

НАШИ СМО - Сирене

Још увек ми у глави одзвања звук “шизеле”, која се некако баш у ово време последњи пут огласила у Лозници деведесет девете, најављујући ваздушну опасност и производећи у народу нову страхоту од НАТО снага, које су нас још од марта те године засипале бомбама. Можда не бих тај тренутак ни запамтио да…
мај 25, 2019 1088

НАШИ СМО - У фалшу

Можете ли да замислите да немате појма не само о именима и ликовима министара, него ни ко је премијер, а ко председник државе? Да вас није брига ко је први човек града, или општине, ко је у вашем граду коме кум, рођак, тетка, жена, љубавник, или љубавница. Да знате да ћете у болници, пред шалтером…

Репортажа

јун 23, 2019

ПЛАНИНОМ БОРАЊОМ - Нестварна лепота западне Србије

 - Већином су то старачка домаћинства и управо ту планинари могу да помогну организовањем…
јун 19, 2019

У ДОЊОЈ БОРИНИ - Оживели стогодишњу воденицу

Мештани се удружили и обновили воденицу која је тридесет година била закоровљена и…
јун 11, 2019

НА ГОДИШЊИЦУ СМРТИ СИНАНА САКИЋА - Загонетка грамофонске плоче

Прве јунске суботе навршило се годину дана од смрти Синана Сакића, једног од…
јун 09, 2019

ЕНГЛЕЗ СЕ ПОКРСТИО У ТРШИЋКОЈ ЦРКВИ - Брендон је сада Бранко

Брендон Вочерс (50), инструктор борилачких вештина из Енглеске, од прошле недеље је…
јун 09, 2019

НА УТАКМИЦИ У КОРЕНИТИ - Млада на центру, сватови у публици

Младенци Јован и Данијела улепшали почетак утакмице Слога и Хајдук у Коренити, а почетни…
јун 07, 2019

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

У екипи најбољих роботичара на такмичењу “Еуробот 2019”, студената новосадског Факултета…
мај 23, 2019

МАРКО ВЕСЕЛИНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ - Самоуки мајстор за ножеве

Средњошколац Марко Веселиновић урадио је више од 200 ножева различитих димензија и…
феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"