fbpx

НАШИ СМО - Баш је добро

Ко се нађе у пустињи са флашом воде, биће очајан, стрепеће хоће ли му бити довољна да преживи. Онај који се на истом месту нађе без капи воде сања бар чашу течности, а пресрећан би био да има пола литра воде. Све је у животу ствар околности и гледања на ствари. Некоме је милион евра мало, некоме хиљаду динара много. Све је релативно. Неко мисли да ништа не ваља, неко да је баш добро. А како је?

Више од половине грађана Србије старијих од 16 година не може да плати недељу дана одмора годишње - објавила је ових дана Европска статистичка служба. У ЕУ тај удео мањи је од трећине становништва (28 одсто). Ове године на море, за многе једини прави годишњи одмор, људи су одлазили не на некад уобичајених десет, или седам дана, него на пет, четири, чак и само два дана. Толико се скрпило да се оквасе ноге и потоне глава у сланој води. Пажљивом посматрачу није промакло да ретко ко на плажи чита дневну штампу, или нешто једе. Углавном се све свело на дођем, купам се, лежим на сунцу. Не плаћа ни лежаљку ни сунцобран и кад прође неколико дана оде назад у сиву реалност. Онај ко се није оквасио мисли - е, да сам и тако летовао.

Ко жели да мисли како је баш добро (и све боље), само нека гледа телевизију, ко хоће да мисли да ништа не ваља треба да чини исто, рецепт идентичан само су тв канали различити. Хоћете ли сиво, или ружичасто. Даљински - па бирај “реалност”. Како се многи од нас носе са том реалношћу можда илуструје податак Републичког фонда за здравствено осигурање за 2018. да грађани Србије годишње потроше пет и по милиона кутија лекова за смирење. Према тим подацима, прошле године прописано је и реализовано 3,2 милиона рецепата “бромазепама”, “диапазема”, “алпразолама” и “лоразепама”. У Србији је, поред тога, према подацима Републичког завода за здравствено осигурање, прошле године издато 1,59 милиона рецепата за антидепресиве, а у апотекама је издато око два милиона паковања. Да ли је реч о стварној потреби за толиким пилулама, да ли је део тога злоупотребљен, или је код неких у минулим стресним деценијама створена навика да чим се мало унервозе узму неки лекић? Немам појма, али неки би стварно требало да посете доктора “за главу”.

Кривичне пријаве које је Министарство културе Црне Горе најавило против организатора и учесника хуманитарног концерта “За наше Косово и Метохију” одржаног недавно у Херцег Новом у оквиру традиционалне манифестације “Трг од ћирилице” терете учеснике и организаторе за скрнављење државне химне, истицање симбола других држава, политичких и националистичких порука. Власт у Подгорици погодило је, пише штампа, истицање српске заставе и репертоар српских песама, а доминирале су оне посвећене Косову - “Видовдан”, “Сини јаrко сунце са Косова”, а проблематична је била и велика српска тробојка са натписом “Херцег Нови” на позорници. Изгледа да је главни проблем Владо Георгиjев и хорско певање песме “Тамо далеко” и све то у земљи Његоша?! “Смотре културе не смеју да буду изговор за организацију националистичких скупова, а посебно када се, као у случају Херцег Новог, њима негира црногорски идентитет”, наведено је у саопштењу црногорског Министарства културе тим поводом. Исти они који су водили Монтенегро када смо били “два ока у глави” и сада коло воде, али изгледа желећи да се додворе новим “пријатељима” настоје да забораве све што им се чини да би могло, или може, да их омете на путу умиљавања. Тако су не само појединци него, ето, и читаве државе, односно њихова руководства спремна да “продају веру за вечеру”. Некима су мотиви веома крупни и опипљиви, глобално, други се понашају исто, али локално. На крају приче кад дође време за полагање рачуна, оних који су добили шта су заслужили мало је, остали, велика већина, је из разних разлога “морала да ћути”, а да, и да “трпи”. Шмрц.

Док сам био ван нашег града бројно стање стабала је додатно смањено, опет ауспуси протераше крошње. Ту појаву масовног дрвоцида можда лепо илуструју следеће реченице, нађох их на фејсу, а гласе: Замисли да дрвеће пружа бесплатан wi fi. Садили бисмо га као луди. Штета је што нам само осигурава кисеоник који дишемо. Ко је крив дрвећу што је дисање бесплатно. Још увек...                                                                                           

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Лорелај

НАШИ СМО - Тротоар

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Лорелај

Требало ми је времена да по повратку са одмора пронађем примерак “Лозничког недељника” и да се лично уверим у оно што сам чула - да је ауторка рубрике “Погледи и мишљења” Драгана Глишић упоредила “поједине медије” (који ли су) са нацистима. Да не препричавам, ево цитата:

“За време Трећег рајха у Немачкој су сви Јевреји избрисани из школских читанки. Међутим, без песме Лорелај се није могло, али њен аутор Хајнрих Хајне био је Јевреј! Зато су испод ове савршене песме једноставно написали - народна песма како би уметник остао непотписан и непознат. И данас се тако ради, нажалост! Ако ти није мио онај ко је урадио, напишеш лепо да је аутор непознат. Управо тако је у појединим медијима интерпретиран рад омладинаца Српске напредне странке као рад непознатих аутора”.

Монструозно, морбидно, злурадо, манипулативно и опасно у сваком случају.

А, ево о чему се заправо ради - о вести у низу. Прва објава на порталу ЛН била је проширена фото-вест о степеницама крај дрвеног мостића на Штири које су у том моменту непознати аутори обојили као дирке клавира. Наш новинар је са нескривеним симпатијама пожурио да објави ту лепу слику на нашем порталу, а већ у наредном броју штампаног издања објавио је и сазнање да је то дело рад омладинаца СНС. Да је ауторка била мало пажљивија, имала је времена да провери шта се даље дешавало са том информацијом у наша два медија, али није. Или, можда, јесте али јој је то сазнање кварило контекст за закључак “Системска нетолеранција појединаца према било чему што долази из СНС-а не демонстрира супротан политички став, већ једну дубоку дискриминацију”, а убрзо и устврдила да “није било ни заинтересованих новинара да ову причу заокруже” и на крају поентирала “Али у Срба новинар мора имати “критички став”, а он је као да га тумачи Стеријина Фема, скоро увек накарадно и дилетантски везан искључиво за критиковање”.

И све ове тешке речи у име толеранције на коју се позива. Или, може бити, прекомерног изражавања лојалности својој странци у одбрани нечег што није ни нападнуто, немам идеју који би мотив могао да објасни овакву страшну паралелу која је у крајњем случају наружила и оне у чију је одбрану устала на тако непримерен начин. А себи сам дала у задатак да ћу да упознам те младе напредњаке који су тако шмекерски поступили без намере да политизују своје дело. Па чак и да је то био политички маркетинг по опробаном рецепту “Ципирипи” (сви се питају шта ли је то, односно ко ли је то) опет је урађено са стилом. Мало ли је у овом политичком брлогу?

Ето, бар један циљ је постигнут - похвалила сам. Сад сам ваљда доказала да нисам новинарка  дилетанткиња. Или сам се, можда, само уплашила монструозне оптужбе да је медиј који уређујем поступио као што су нацисти у случају Јевреја. Али овде нема места шали, упоредити новинску вест која ничим није сугерисала на дискриминацију са највећим злом човечанства није ништа друго до релативизација нацистичких злочина и ругање њиховим жртвама. И није то само усамљен случај, позивање на нацизам и фашизам  постало је опште место у политичким обрачунима у Србији. Сваки пут када чујем тако нешто, најежим се. Немамо право на то! Смислите нешто друго!

И на крају, вратимо се инспирацији младе ауторке. Хајне, ђак Хегела, савременик Балзака, Виктора Игоа, Бајрона, изабрао је Француску за своју домовину онда када је схватио да родна Немачка гуши његов слободарски дух и то стотинак година пре него што је Хитлер одржао свој први јавни хистерични говор који ће у годинама које су долазиле свет завити у црно. А Лорелај је лирска песма инспирисана легендом о чаробници која је лепотом и песмом опчињавала морнаре тако да су се сви разбијали о хриди испод њених ногу, односно литице на којој је стајала. “На стене не гледа доле, већ горе гледа он”. У пренесеном значењу, сваког чека нека Лорелај, ако не гледа по чему или по коме гази.

Питам се шта би Хајне рекао нашој занесеној ауторки и шта ће сама себи рећи кроз коју годину?

Зорица Вишњић

 

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Тротоар

НАШИ СМО - Посматрач

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Тротоар

Последњих година у Лозници, верујем и у многим другим градовима, све теже је “бити” тротоар. То парче градског имања, уштинуто од саобраћајног друма, уместо да буде украс уређене улице, издигнуто пар центиметара од коловоза од којег се отиру гуме аутомобила и других превозних средстава, постало је простор за све осим за ходање поштеног света. Корачање тротоарима више није ствар механичког померања леве и десне ноге, већ егзибиција на коју морате бити спремни у сваком тренутку, као Крижај на скијама када вози слалом. Морате бити и додатно опрезни јер, док табате коловозом, ризик се увећава.

А некада је шетање тротоаром било ужитак. Корак по корак, ногу пред ногу, поглед лево, десно, добар дан - добар дан. Ништа лепше него када током шетње сретнете пријатеља и застанете с њим у крај тротоара да прозборите коју, а поред вас пролазе ужурбани радници који већ касне на посао, заљубљени парови којима је небо граница, мајке које поносно гурају децу у колицима, старац са тек добијеним штапом који му олакшава корачање остатком живота... А ви ћа-ћу, о ономе и о овоме, полако и натенане...

Нажалост, данас и сами знате како изгледају тротоари. То што су на њима паркирани аутомобили, коњска запрега, трактори или камиони, само је мали показатељ наше (не)културе. Тужно је то што је постала уобичајена слика нашег времена и наше реалности да пешаци ходају путем, страхујући да их не очеше неко ретровизором. Ти запоседнути тротоари показују и много тога још. Ето, када се деси да на делу тротоара којим намеравате да прођете како доликује цивилизованом учеснику у градском саобраћају нема четвороточкаша, свакако ћете видети црне мрље моторног уља искапалог из љутих машина, најчешће увезених из ЕУ и овде продаваних као “младих” и неизрабљених. Та уљна мрља остаје на том месту док је време не сатре уз помоћ прашине, кише, ветра или ваше обуће. Верујем да сте често у последњем тренутку успели да приметите црну брљотину на тротоари и избегнете да у њу тропите као у трулу шљиву. То што бисте црно уље разнели до посла, пекаре, апотеке или свог стана, само би биле пратеће последице немарних возача и неисправних аутомобила. Међутим, често видим управо те трагове замрљане обуће. Црне тачке у облику стопала иду испред мене и лагано нестају. Помислим само како ли је тим ђоновима и где ли ће та масноћа са њих завршити. На травњаку или тепиху, питање је на које и сами можда знате одговор уколико сте награбали на овај начин. То уље искапало испод хаубе, ипак, говори о много широј теми од ауто-механичарске. Деси се сваком возачу да на његовом љубимцу попусти семеринг, али то се решава код мајстора у што краћем року, а не досипањем уља у мотор или неку другу посудицу уграђену на мотору. Те уље барице на тротоарима нико неће уклонити, опрати, засути чистом пиљевином неколико пута и почистити. Не, она остаје ту да бележи пролазност времена, а ко угази у њу, угазио је у реалност живота, друштва у коме нема одговорности за очување животне средине, јавне површине, зеленила, па и тротоара.

Кад овоме додамо пљување по тротоару, дозвољавање кућном љубимцу да се на њему истресе, бацање фолије тек отворене паклице цигарете или опушка, кесе из које смо појели врућ бурек, онда није тешко схватити констатацију с почетка приче да је тротоарима теже него неким другим јавним површинама. Не може човек више честито да прође, а камоли да застане на тротоару и прозбори коју с пријатељем о спорту, музици, политичкој ситуацији, прислушкивању, одавању државних тајни, изградњи или новим оштећењима на тек завршеним ауто-путевима, о предстојећим изборима. Остало му само да јури, да што пре стигне тамо куда је кренуо и пази да се не саплете о тротоарски ивичњак. Све друго, од дружења, до забаве, нуде му мобилни телефон, телевизија и компјутер. Ето, ако укуцате реч ТРОТОАР, на интернету ћете сазнати да потиче од француског trottoir или плочник, посебно уређене површине која служи за кретање пешака у саобраћају и да су се први пут појавили у САД још 1860. године. У почетку су прављени од дрвета, данас од бетона, асфалта, камена и њиховом изградњом значајно је смањен број саобраћајних несрећа.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Посматрач

НАШИ СМО - Без репризе

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Посматрач

У петак, када овај текст буде пред вама, већ ће бити много тога јасније у вези са изненадним сусретом власти и опозиције који се догодио у уторак на Факултету политичких наука у организацији веома утицајног Фонда за отворено друштво. Али, како се данас чини, док се састанак није ни охладио, биће да је сусрет, ипак, дуго припреман. Да ће се нешто догодити слутило је који дан раније када је објављена вест да ће власт позвати стране посматраче да надгледају сређивање бирачког списка.

Подсетило ме је то на случај доношења Медијске стратегије под будним оком ОЕБС-а, Европске комисије (ЕК), Фондације Конрад Аденауер и неколико амбасада. Израда тог документа праћена је и дијалогом између Владе Србије (ВС) и медијских удружења у којима сам учествовала. Дијалог је неславно завршио као и Медијска стратегија која је у измењеном облику у мају из ВС послата ЕК на оцену. Премијерка Ана Брнабић је, како је саопштила” за “брљотину из свог кабинета” сазнала тек ових дана па је у очекивању оцене ЕК позвала медијска удружења као и чланове радне групе да још једном доставе своје примедбе које су износили и на јавној расправи, обећавши да документ неће ићи на усвајање пре усаглашавања.

Дакле, ствар је јасна, биће да су они који су позвани да својим присуством увеличају догађај доношења нове Медијске стратегије и који су представнике медијских удружења охрабривали да се ухвате у коло, иако се у музику нису уздали, сада рекли: “Нисмо се тако договорили”, па ће ствар силом прилика бити враћена на још једно усаглашавање. Или, тачније, када стигну примедбе ЕК, онда власт може да каже: “ОК, ми смо се већ договорили да то исправимо”.

Ви погађајте да ли је то политички маневар или искрена жеља да се медијско питање уреди у најбољем интересу грађана Србије. Ја, ако вас интересује, нисам уверена у ово друго. Да јесте то,  “брља” не би била могућа јер би пре тога били испуњени захтеви највећих медијских удружења која се тичу хитног заустављања напада на новинаре, узурпације медијских конкурса за суфинансирање пројеката од јавног интереса, “ослобађање” информација од јавног значаја и низ других (укупно 13) који су требали да унесу какав-такав ред до измене сета медијских закона. Ништа се од тога није догодило, напротив, ситуација је по свакој од тачака захтева много гора него пре започињања дијалога и сваки новинар, који поштено ради свој посао, признаће да се често пита: “Шта ја овде још увек радим?” Али има и онај други моменат који прави малу разлику и међу професионалцима, а то је страст уверења да је новинарство позив, а не занимање и управо на томе и опстају остаци српског новинарства.

Могла бих о томе колико хоћете, али неком другом приликом. У овом тренутку волела бих да знам да ли је асоцијација која ми се јавила на почетак дијалога власти и опозиције збиља има основа за поређење са дијалогом власти и медијске заједнице. Рекла бих да има,  да је пут веома сличан. Кренуо је од бојкота -  повлачења водећих  медијских удружења из првобитне радне групе када је било јасно да се у датим околностима не може утицати на доношење Медијске стратегије каква је потребна пристојном демократском друштву, а у случају опозиције најавом бојкота избора под неравноправним условима. И један и други случај повезује и патронат “посредника”. Али није исто у једном - много је лакше било сести за сто са медијским него са страначким првацима, онима о којима све најгоре и мислите и говорите. А свака реч обавезује, тако да ово сада са позиције власти и није лоше замишљено. Почиње на неутралном терену као округли сто који је организовала НВО у присуству две релевантне организације у праћењу избора. Када се прегрми тај почетни и најтежи корак, онда ће све ићи лакше. За округли сто сешће и много утицајњи играчи који ће већ наћи модел како приволети опозицију да да политички легитимитет изборима и обезбеде какву-такву илузију о политичкој стабилности за наставак оних најважнијих преговора. Дакле, још ништа нисмо видели.

Али, где нас све ово води ако не почива на убеђењима о општем добру. У случају медијске стратегије, верујем да ће бити пристојно испеглана јер она не решава ништа, само ствара оквир за доношење нових закона, а док они не дођу на ред, протећи ће доста воде и Дрином и Савом. У случају опозиције, е то је већ сложеније питање и не тиче се само власти. У оба случаја, за крајњи резултат требало би највише да буду  заинтересовани грађани, јер без политичких и медијских слобода нема никаквих слобода. Бићемо заточеници сопственог опортунизма.

Нађите начин да им то ставите до знања пре него што започну своју игру преговора иза затворених врата. Ако им је на вољу да упристоје Србију, ништа лакше од тога, ево мој предлог је нека за почетак утишају погане језике на јавној сцени јер су постали главни извор насиља на свим нивоима, нека оставе медијски јавни сервис пристојном свету који  ће укрштати различите ставове и нека размишљају о “дану после”. Он увек дође, не морате га звати као стране посматраче.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Без репризе

НАШИ СМО - Болест

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јануар 18, 2020 244

НАШИ СМО - Распродаја

Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са…
јан 11, 2020 330

НАШИ СМО - Обећања

Време око Нове године вероватно је период када људи дају највише обећања, себи или другима. Тада се обично зарекнемо да од почетка нове више нећемо пушити, пити, лагати, варати, превише јести, смршати... (попунити по жељи) и слично. Или нам други обећавају, најчешће политичари, шта нас чека у…
дец 28, 2019 1031

НАШИ СМО - Гнездо

Дачић је понудио Вучићу да заједно иду на изборе и то је било сасвим очекивано. Инфериорност СПС-а у том односу видљива од самог почетка, ако изузмемо критичке изјаве Бранка Ружића, пре него што је постао министар, водила је управо ка овоме - да некада најмоћнија странка у држави сада стоји у реду…
дец 21, 2019 664

НАШИ СМО - Икебана

Слика коју често можемо видети на ТВ екранима када се обраћају политичари износећи најновије информације, објашњена или ставове странке којој припадају је она на којој иза њихових леђа стоји читава свита насмејаних или забринутих лица, партијских сабораца који су ту да попут сенке и живог зида…
дец 14, 2019 870

НАШИ СМО - Стварно никадa

Живот нема репризу, мада се већина нас понаша као да је има. Време је немогуће вратити, а ипак га трошимо бахато као да можемо дане и године премотати у рикверц. Цуре нам деценије неповратно, стиже будућност о којој, чини се, мало ко размишља, а утисак је да оне које који о томе мисле нико не узима…

Репортажа

јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…

Грми Ло

јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десет младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"