fbpx

НАШИ СМО - Посматрач

У петак, када овај текст буде пред вама, већ ће бити много тога јасније у вези са изненадним сусретом власти и опозиције који се догодио у уторак на Факултету политичких наука у организацији веома утицајног Фонда за отворено друштво. Али, како се данас чини, док се састанак није ни охладио, биће да је сусрет, ипак, дуго припреман. Да ће се нешто догодити слутило је који дан раније када је објављена вест да ће власт позвати стране посматраче да надгледају сређивање бирачког списка.

Подсетило ме је то на случај доношења Медијске стратегије под будним оком ОЕБС-а, Европске комисије (ЕК), Фондације Конрад Аденауер и неколико амбасада. Израда тог документа праћена је и дијалогом између Владе Србије (ВС) и медијских удружења у којима сам учествовала. Дијалог је неславно завршио као и Медијска стратегија која је у измењеном облику у мају из ВС послата ЕК на оцену. Премијерка Ана Брнабић је, како је саопштила” за “брљотину из свог кабинета” сазнала тек ових дана па је у очекивању оцене ЕК позвала медијска удружења као и чланове радне групе да још једном доставе своје примедбе које су износили и на јавној расправи, обећавши да документ неће ићи на усвајање пре усаглашавања.

Дакле, ствар је јасна, биће да су они који су позвани да својим присуством увеличају догађај доношења нове Медијске стратегије и који су представнике медијских удружења охрабривали да се ухвате у коло, иако се у музику нису уздали, сада рекли: “Нисмо се тако договорили”, па ће ствар силом прилика бити враћена на још једно усаглашавање. Или, тачније, када стигну примедбе ЕК, онда власт може да каже: “ОК, ми смо се већ договорили да то исправимо”.

Ви погађајте да ли је то политички маневар или искрена жеља да се медијско питање уреди у најбољем интересу грађана Србије. Ја, ако вас интересује, нисам уверена у ово друго. Да јесте то,  “брља” не би била могућа јер би пре тога били испуњени захтеви највећих медијских удружења која се тичу хитног заустављања напада на новинаре, узурпације медијских конкурса за суфинансирање пројеката од јавног интереса, “ослобађање” информација од јавног значаја и низ других (укупно 13) који су требали да унесу какав-такав ред до измене сета медијских закона. Ништа се од тога није догодило, напротив, ситуација је по свакој од тачака захтева много гора него пре започињања дијалога и сваки новинар, који поштено ради свој посао, признаће да се често пита: “Шта ја овде још увек радим?” Али има и онај други моменат који прави малу разлику и међу професионалцима, а то је страст уверења да је новинарство позив, а не занимање и управо на томе и опстају остаци српског новинарства.

Могла бих о томе колико хоћете, али неком другом приликом. У овом тренутку волела бих да знам да ли је асоцијација која ми се јавила на почетак дијалога власти и опозиције збиља има основа за поређење са дијалогом власти и медијске заједнице. Рекла бих да има,  да је пут веома сличан. Кренуо је од бојкота -  повлачења водећих  медијских удружења из првобитне радне групе када је било јасно да се у датим околностима не може утицати на доношење Медијске стратегије каква је потребна пристојном демократском друштву, а у случају опозиције најавом бојкота избора под неравноправним условима. И један и други случај повезује и патронат “посредника”. Али није исто у једном - много је лакше било сести за сто са медијским него са страначким првацима, онима о којима све најгоре и мислите и говорите. А свака реч обавезује, тако да ово сада са позиције власти и није лоше замишљено. Почиње на неутралном терену као округли сто који је организовала НВО у присуству две релевантне организације у праћењу избора. Када се прегрми тај почетни и најтежи корак, онда ће све ићи лакше. За округли сто сешће и много утицајњи играчи који ће већ наћи модел како приволети опозицију да да политички легитимитет изборима и обезбеде какву-такву илузију о политичкој стабилности за наставак оних најважнијих преговора. Дакле, још ништа нисмо видели.

Али, где нас све ово води ако не почива на убеђењима о општем добру. У случају медијске стратегије, верујем да ће бити пристојно испеглана јер она не решава ништа, само ствара оквир за доношење нових закона, а док они не дођу на ред, протећи ће доста воде и Дрином и Савом. У случају опозиције, е то је већ сложеније питање и не тиче се само власти. У оба случаја, за крајњи резултат требало би највише да буду  заинтересовани грађани, јер без политичких и медијских слобода нема никаквих слобода. Бићемо заточеници сопственог опортунизма.

Нађите начин да им то ставите до знања пре него што започну своју игру преговора иза затворених врата. Ако им је на вољу да упристоје Србију, ништа лакше од тога, ево мој предлог је нека за почетак утишају погане језике на јавној сцени јер су постали главни извор насиља на свим нивоима, нека оставе медијски јавни сервис пристојном свету који  ће укрштати различите ставове и нека размишљају о “дану после”. Он увек дође, не морате га звати као стране посматраче.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Без репризе

НАШИ СМО - Болест

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Без репризе

Дошла нека гадна времена, свако мисли да може свачим да се бави, паметује, држи лекције. Злонамерни у свакоме и свему виде, злу намеру, лопови мисле да сви краду, лажови да сви лажу, преваранти да сви варају, па онда брзоплето реагују. Прво кажу хоп па скоче. Понесе их улога самозваних заштитника тренутних “руководилаца”, мисле да ће бити ушушкани довека, ако жмуре где и колико треба, а главу држе довољно ниско у односу на доњи део нечијих леђа, оцењују пре него што све добро провере, етикетирају исхитрено, па почну да пореде и неупоредиво. Инфантилна исхитреност.

Паметном је и комарац музика, другима ни рика слонова не помаже. Уосталом, дошло је време да ни оно др испред неког имена не значи увек оно што би требало, да диплома у случају неких јесте само парче папира без покрића, а и да све оно што се штампа одавно нису новине, као ни све што се емитује на малом екрану није телевизија, част изузецима. Време је судија, а кад довољно протекне, некима ће бридети образи када и у мраку стану пред огледало. Много смо неки чудан народ. Волимо крајности. Или нас заболе за све па нас ништа не занима. Ни шта је било, ни шта ће бити, а камоли зашто. Ничије мишљење не зарезујемо, знамо све најбоље, из свога рова не излазимо, иако се пуни водом. Главу не вадимо из песка. Незаинтересовани, или равнодушни. “Као да могу ја ту нешто да променим”. Онда често из немоћи прелазимо у безразложан бес па све терамо у тринаест слова. Нећемо ништа, нећемо ни оно што хоћемо. Јок, бре. Чекамо да ли ће први певац завршити у супи, или ће се изборити за бољи кокошињац. Ако цвркне, ко га шиша - будала, ако успе, јесте, али не би он да није било нас. Или гурамо нос где му није место, мислимо да се свет окреће око нас, да се сви баве само нама, уз кафицу претресамо не само домаћу, него и светску политику. Сви смо селектори (фудбал, кошарка…), сви бисмо да нам дају “само један дан одрешене руке” довели  земљу “у ред”. Били бисмо много бољи председници, политичари, министри… море све и свако. Нажалост, у огромном броју случајева само и једино на речима. чекамо нека велика дела да се покажемо. Зато нећемо да подигнемо папир са улице, нећемо да пљунемо у канту него пљус на тротоар, нећемо да бацимо смеће у контејнер него поред њега, хоћемо да  се гурамо преко реда, нећемо да окренемо страницу календара у кући, или канцеларији, иако је фебруар био пре пет месеци, ни да ставимо батерију у сат који не ради, “кад је све килаво који ће ми то да буде у реду”.

Углавном, најчешће  нећемо што можемо, а хоћемо што не можемо. Резултат - укопани у месту, а дани пролазе. Свако мисли да је величина видљива из космоса. Мало је оних који су схватили да се без свакога може. Није се још родио тај после кога ће свет пропасти. Па оде и Тито, што често помене једна баба, па ми претекосмо, јес' да смо се “распали”, али још мрдамо. Нема тога који живи довека, осим кроз своја дела, али и такве углавном цене када их нема. Много смо себи допустили да се опустимо, улењимо, следимо без тренутка промишљања да ли је ово баш све тако као што изгледа, има ли других начина, сигурнијих путева, бољих одлука. Лакше се препустити матици па кад звекнемо главом о камен рећи да нисмо ништа могли, струја била јака, а ниједном нисмо пробали да запливамо узводно, променимо смер. Заокупљенима прошлошћу и неизвесном будућношћу, измиче нам садашњост која неповратно одлази. Кад сиђемо са вртешке, схватићемо да је требало уживати у тренутку садашњем, ономе који се никада неће вратити, као ни наше године, детињства, младости, док смо јурили сутра, мислећи о јуче, промакло нам је данас. Накнадна памет не служи ничему. Само кајању. Могли смо, требало је, зашто нисмо, узалудна питања на крају приче која нема репризу. Као Скарлет, о много чему “мислићемо сутра”, само што много тога одговоре тражи данас. Сутра је не само касно, него и прекасно. За већину ствари. Зар не?

Некоме је комарац довољан да схвати, осталима нису ни крда. Али зато јесу они сами себи. Још да остале не дирају…

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Болест

НАШИ СМО - Памплона

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Болест

Две речи које се увек невољно изговарају, које уносе немир и неспокој, бригу и страх, свакако су болест и болница. Самим тим што асоцирају на нешто лоше, непријатно, нажалост, често и на смрт, имају оптерећујућу тежину, боју, па чак и карактеристичан мирис. Не верујем да има оних који и на помен стоматологије не осете мирис тог одељења и не помисле да би барем требало редовно прати зубе, одржавати их, па ако треба и лечити или вадити.

Чудна је то реч и чудан осећај. Ето, моји родитељи су одрадили радни век у болници, заједно са колегама помагали људима, и зато се њима поносим. Поштовање имам и према другима који су одлучили да свој рад посвете лечењу људи, самим тим и проведу добар део живота међу зидовима болнице и са пацијентима који имају различите здравствене проблеме. Признајем, то би за мене била патња с којом бих тешко излазио на крај. Нечија болест и боравак у болници нешто је што ме увек избаци из ципела. Нажалост, сви у свом окружењу имамо некога коме треба медицинска помоћ, многима и од нас то треба, али подједнако потресно прихватамо и вести о болести оних који нам нису блиски пријатељи, које познајемо само са телевизије. Верујем да нема оног човека који није тешка срца и с дозом неверице прихватио вест о невољи (намерно избегавам реч болест) легендарног фудбалера и тренера Синише Михајловића. Овај велики спортиста, вољен у отаxбини и целом свету, сазнао је дијагнозу, али, истовремено, и чињеницу колико је цењен и вољен од колега, пријатеља, навијача и обичних људи.

- Постоје тренуци у животу када останете сами у борби наспрам противника којег је тешко савладати или када сте пред проблемом који је тешко решив. Тренутно живим у једном таквом тренутку. Али, осећам се веома срећно што знам да - нисам сам - упутио је емотивну поруку Михајловић путем медија.

Речи подршке стигле су и стижу Михајловићу са свих страна и то је оно што даје наду свакоме, додатну снагу да се суочи с реалношћу и крене даље. Хуманост проради кад је најтеже и било би добро да је тако и када је све у реду, не само кад закуца невоља на нечија врата. Пажња и љубав су нешто што не кошта, а може много тога лепог да пружи. Дечак поникао у Борову Селу, одрастао у Звезди, данас на месту тренера Болоње, започео је у понедељак борбу с тешким противником и верујем да ће га дотући до корена. Са друге стране, несрећним случајем, после саобраћајне незгоде у болници је завршио кошаркаш Црвене звезде и репрезентативац Србије Огњен Кузмић. Ова два случаја су ме подстакла да се у овој рубрици бавим болницом и болешћу. Тужно је што не прође дан а да свако од нас не чује неку ружну вест, да је неко близак оболео или доживео некакву незгоду. Зато би ваљало поразмислити о превенцији. Редовним лекарским контролама можда стекнемо предност над нечим што се тек захуктава, што би нас могло оборити, али борба мора бити и са пороцима који су, чини се, узели маха више него икада.

Наркоманија и алкохолизам постали су исувише “природна појава”. На било ком већем забавном скупу тешко се може срести особа без алкохолног пића у руци. Девојке парирају младићима. Пиво је замена за воду и сокове, а жешћа пића су већ нешто “конкретније”. Неприхватљиво је објашњење да се без алкохола не може провести, забавити или опустити. То више личи на кукавички синдром који некога спутава да покаже своје право лице, себе самог, онаквим какав јесте. Ако весео и срећан ниси без “допинга”, ни са њим, сигурно, бити нећеш. То потврђује и прича једног бившег наркомана који објашњава колико је дрога лажна. Он каже да када је први пут пробао “нешто јаче”, осетио је одлично расположење, невиђену снагу и самопоуздање, забаву какву до тада није доживео. Наредни пут је тражио исто. Није га нашао. Није тај први лажни осећај нашао ни после десет година коришћења “свега и свачега”, а болест га је стигла. Заблуда да живот може бити лепши уз наркотике и алкохол већ је дубоко закорачила на терен болести и зато јој се на време треба супротставити. Здравље је благо које се чува, само што то већина нас схвати тек онда када му оно буде угрожено. Зато барем не треба бити саучесник у његовом нарушавању.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Памплона

НАШИ СМО - Друг

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Памплона

Чули сте за трку са биковима, тачније испред бикова, у шпанској Памплони? У трци дужине неких 800-900 метара пусте неколико агресивних бикова на улицу,  а испред њих трче ликови пуни адреналина покушавајући да избегну рогове захукталих животиња. Све то, на том, иначе, фестивалу,  траје пар минута и обично увек неко буде повређен јер бик је бик и баш га брига за туризам, он хоће да набоде па кад му  се већ наместе, што да не.

Тамо се трчи пар стотина метара, а код нас многи, богами, пред биковима трче деценијама. Нису ти наши бикови сви рогати, али да боду - боду. Откако почнеш да користиш мозак, приметиш да неко може све, а неко ништа. Да неко може да буде немиран, дрзак, безобразан и да му то пролази јер је он “нечији”, а да ти за најмању ситницу будеш опоменут јер си “ничији”. Ту, док си још предшколац, почнеш да бежиш испред тих наших “бикова” који се зову протекција, привилегија, толеранција јер је тај твој вршњак “знаш већ чији”.  Кад пођеш у школу, ето бикова у оцењивању. Теби пет питања по принципу - Колико је људи изгинуло у Другом светском рату? Имена, имена…, а некоме да каже само када је рат завршен. Ту те јуре бикови и руше ти темеље јер “онај” мора имати пет и на крају хрпу бодова за упис у жељени смер, а није заслужио ни трећину, а ти учио, јео се пред писмени, и сад трепериш хоће ли неки такав да ти заузме место у средњој. Онда те исти “бикови” јуре на факсу.

Памплона ти следи и за посао. Ко има везу, маму, тату, партијску књижицу улети негде за добру плату, а ти покушаваш да избегнеш рогове протекције, намештене конкурсе и да улетиш негде где навалиш да радиш не би ли доказао да нису погрешили што су те примили. Рбмачиш, а колеге кулирају. Онда оснујеш породицу па не можеш да саставиш почетак и крај месеца. Јуре те дугови, неплаћена струја, комуналије, требају нове патике, екскурзија, књиге...Улетиш у кредит и видиш да су сви доташњи “бикови” били телад, а да те сад јури крдо грдосија са роговима наоштреним да те пробуше каматом, роковима, и сличним “лепотама” које тај вид “спаса” звани кредит носи. Уз све то те свакодневно јури политика, живот ти кваре неки ликови који у ни у једном другом животу и свету не би могли да буду ту где јесу, да одлучују ни о партији кликера, а камоли нечем другом.  То су они што никада нису осетили Памплону, што их нико и ништа не јури, а требало би, него су заштићени као бели медведи и понашају се као богом дани. Седе у некој канцеларији, или за шалтером и стално су “преморени”. Они ти се смеју стално задиханом, ознојеном, испрепаданом који ће бикчина сад да те погања. Стрепиш и од бика Фердинанда, камоли од неког другог рогоње. Јуре те и дању и ноћу, ти трчиш и трчиш. Немаш више појма како те ноге носе, али измичеш, додуше све више изгребан јер та бежанија оставља трага.

Онда се окренеш иза себе и видиш неке друге, попадале и честиташ себи што си још у трци, мада си све старији, уморнији, а бикови све млађи, безобразнији, дрскији, бахатији, не поштују ни правила ни фер-плеј. Почињу да те јуре и ван предвиђених улица. Јуре те и у сновима. Помислиш да је та твоја трка осуђена на пропаст, има да те набоду пре, или касније, али нећеш да станеш, хоћеш да се ипак ти бикови помуче да те стигну. Осврћеш се и гледаш им све чешће у очи и нестаје тог страха од њихових рогова. Кажеш самом себи да предаје нема. Схватиш да што дуже трчиш, ти си све јачи, а они све уморнији, знаш да штрчиш јер нећеш да се предаш иако си голорук. Нећеш да постанеш део крда, хоћеш да будеш шут, не рогат, али свој. Кажу не може шут са рогатима, пракса потврдила, али пукну некада и рогови, отупе кад пречесто боду у тврдо. Кажеш себи да имаш за кога и зашто да трчиш, да истрајеш и гураш даље. Они заостају, губе дах, губе вољу зачуђени како то да ниси пристао да будеш набоден, згажен и поражен.

Много је бикова који јуре обичног човека, облици су разни, улице су дуже, или краће, али је битно никада не стати. Сваком бику дође неки матадор, пре или касније. Ко истрчи причаће.

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈ И...

НАШИ СМО - Друг

НАШИ СМО - Печалбари

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јануар 25, 2020 127

НАШИ СМО - Магла

Реч из наслова протеклих дана толико пута се могла чути у Србији и региону да је просто невероватно како до сада на њу нисмо обраћали толико пажње. Ова природна појава је створила толико проблема грађанима да су чак и они здрави почели да брину више о свом…
јан 18, 2020 403

НАШИ СМО - Распродаја

Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са представником ЦЕСИД-а да је “та одлука у…
јан 11, 2020 449

НАШИ СМО - Обећања

Време око Нове године вероватно је период када људи дају највише обећања, себи или другима. Тада се обично зарекнемо да од почетка нове више нећемо пушити, пити, лагати, варати, превише јести, смршати... (попунити по жељи) и слично. Или нам други обећавају, најчешће политичари, шта нас чека у…
дец 28, 2019 1147

НАШИ СМО - Гнездо

Дачић је понудио Вучићу да заједно иду на изборе и то је било сасвим очекивано. Инфериорност СПС-а у том односу видљива од самог почетка, ако изузмемо критичке изјаве Бранка Ружића, пре него што је постао министар, водила је управо ка овоме - да некада најмоћнија странка у држави сада стоји у реду…
дец 21, 2019 782

НАШИ СМО - Икебана

Слика коју често можемо видети на ТВ екранима када се обраћају политичари износећи најновије информације, објашњена или ставове странке којој припадају је она на којој иза њихових леђа стоји читава свита насмејаних или забринутих лица, партијских сабораца који су ту да попут сенке и живог зида…

Репортажа

јан 26, 2020

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Ђорђе Вукмировић, професор историје, бивши ватерполиста, на Богојављење је седми пут први…
јан 20, 2020

ВЕРА АЛЕКСИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ - Последњи јорганџија

За израду једног јоргана ако га једна особа шије, потребно је седам, осам сати рада, каже…
јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…

Грми Ло

јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"