fbpx

НАШИ СМО - 1886

Ако смо завршили са митинзима, пребројавањем, ламентирањем над подршком народа, ако је, за ову руку, снимљено довољно спотова за застрашивање новинара и ако су сви на радним местима, дајте да видимо шта ћемо са 1. мајем. Празник рада, незванични празник синдиката. Дан сећања како нам је добро било док смо на посао ишли као слободни људи, који су питали и које су питали. И који нису достојанство остављали у кући пре него што крену на посао. Да славимо или да кукамо, или да у духу 21. века поведемо дијалог о положају радничке класе који је овде као у Чикагу у 19. веку. Одрасли смо људи, да не губимо време на синдикате који нису успели да освоје ниједну газдинску тврђаву нити да наметну тему о кршењу основних радничких права у земљи. Чак ни када су им на тацни сервирани подаци као на пример у децембру прошле године када је Центар за истраживање синдикализма (ЦРС) објавио резулате истраживања на респектибилном узорку од 2.500 радника из пет категорија, и то по 500 радника који су у радном односу на неодређено време, на одређено време, “уговорних радника”, затим надничара, радника на црно и незапослених који траже посао. Половина испитаника у радном односу, и оних на неодређено и оних на одређено време, сматра да се њихова права не поштују, 69 одсто надничара и радника на црно да су потпуно обесправљени. Само између три и девет одсто у свим категоријама било је задовољно положајем. На питање која су им радна права била угрожена, 45 одсто испитаника је рекло да је то мала плата, рад без уговора о раду навело је 31 одсто, 28 одсто је рекло нередовна исплата зараде, 25 одсто нередовно уплаћивање доприноса за социјално и здравствено осигурање, 23 одсто је навело мобинг, неплаћени прековремени и ноћни рад 22 одсто, а дискриминацију и непоштовање радног времена 21 одсто. Да ћуте и трпе рекло је 86 одсто уговорних радника, 84 одсто надничара, 82 одсто радника на одређено време и чак 69 одсто радника у радном односу на неодређено време. Као разлоге за непријављивање навели су страх да не изгубе посао, увереност да се ништа не може учинити. У годишњим извештајима инспектора рада Мачванског управног округа редовно се понавља исто запажање - радници лажу да заштите послодавца!

Ако сте вољни да даље истражујете, потражите резултате истраживања међународне организације “Clean Cloths Campaign”, односно “Кампање за чисту одећу” која се бави условима рада и оснаживању радника у индустрији одеће и обуће. Око 100.000 људи у Србији, закључили су, ради за месечну плату од приближно 200 евра. Већина њих штеди чак и на храни, а обично не знају да процене колико би коштао одлазак на годишњи одмор. Често раде дупле смене, то јест 16 сати у континуитету, шест дана у недељи.

Вратимо се претходном истраживању у којем је на питање на чијој страни је држава, од 65 до 71 одсто испитаника одговорило је да “власт и држава штите интересе капиталиста”. И ето вам одговора на сва питања - зашто у Србији синдикати не могу да уђу у приватне компаније чак ни оних које потичу из земаља где је то цивилизацијска вредност, зашто радници пристају да носе пелене, зашто жене у једној фабрици пристају да носе црвену траку на руци у “оним данима”, зашто ћуте на неправду која се дешава њиховим колегама, зашто пристају да раде без одговарајуће заштитне опреме, зашто пристају да крајње сиромаштво данас замене за тоталну беду у старости без пензије. Ако хоћете, ту вам је и одговор на питање које сте ових дана здушно постављали на све стране - зашто се људи из јавног сектора злоупотребљавају у политичке сврхе и зашто се једно радно место већ шест година врти као глава шећера.

На свако питање полазиште у одговору је исто - зато што овде мрцварење људи предуго траје, зато што се “лоши услови рада доживљавају као нешто што је нормално, нормална је атмосфера минимума законских права, као и игнорисања незаконитог рада послодавца” (ЦРС). Постаје нормално и што људи масовно одлазе и што је радне снаге све мање.

Да ли је нормално то што смо ми земља којој је најјачи адут пред  инвеститорима најјефтинија радна снага у Европи? Мени није.

Па ако смо исцрпели све важније теме и ако нема пречег посла, хајте да се правимо да смо нормално друштво и да разговарамо о елементарном људском достојанству, а ако ту нема шта више да се каже, хајте да причамо како је био тежак живот чикашких радника 1886. године. О нечему морамо причати за 1. мај, такав је ред.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Позориште

НАШИ СМО - Објективна необјективност

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Позориште

Недеља Фестивала глумачких остварења у којој Лозница процвета уживајући у позоришном програму глумаца аматера из различитих крајева Србије док на даске које живот значе доносе неке нове светове, димензије и магију театра, период је када се узбурка и прича о потреби нашег града за правим, градским позориштем, које би деловало професионално, имало стални репертоар и пружало публици могућност да чешће гледа представе какве су доступне Београђанима, Шапчанима или Новосађанима.

Прича о позоришту траје деценијама, више од века, још од када је 1850. године основано прво аматерско у Лозници, али додатно је интензивирана од времена када смо добили статус града и зато је то питање требало одавно бити решено. Међутим, то се није десило и поред потребе грађана, али и чињенице да неки град може бити град само ако испуњава одређене услове, међу којима је и постојање институција културе, музеја, библиотеке, али и позоришта. Нажалост, залагање аматерског позоришта КУД “Караџић” да одржи позоришну сцену у граду остало је усамљено у том послу, ако се изузму гостовања професионалних позоришта када то организује Центар за културу “Вук Караџић”, слуха за професионализацијом лозничког театра још увек нема, а уместо да Лозничани представе гледају у свом градском позоришту, они то и даље чине у Вуковом дому културе, где се пушта и биоскопски репертоар, организују концерти, академије, политички скупови и други програми.

Зграда позоришта као институција за себе не постоји, као ни професионално позориште. То повлачи за собом и друге проблеме и перипетије због којих је све мање представа током године, а и оне које Лозничани на једвите јаде и припреме, буду одигране тек неколико пута и одлазе у прошлост. Види их публика на отварању Фестивала, ретко када и у репризном термину, као и у неколико градова Србије где гостују, и то је то. Често ни за таква гостовања нема новаца јер глумце треба превести до позорнице у неки други град. А могло би бити другачије да је правог позоришта. Додуше, у времену у којем живимо последњих неколико година поставља се питање да ли је нашем народу уопште потребно право позориште када смо ионако сви у константној представи која се из дана у дан мења, ствара нове заплете, рађа нове и из пепела вади старе ликове, засмејава нас и растужује, од комедије до трагедије, када смо сви позориште и ријалити програм. Слично питање је пре три године поставио Анатолиј Васиљев, редитељ, професор и оснивач Московске школе драмских уметности у Русији у својој поруци за Светски дан позоришта:

Да ли нам је потребно позориште? Питају се хиљаде професионалаца разочараних у позориште и милиони људи који су га се заситили. Зашто нам је потребно? У годинама када је сцена толико безначајна у поређењу са трговима градова и државама где се одигравају праве трагедије стварног живота. Шта ће позориште нама? Ипак, у наставку објашњава да је позориште “потребно свима”.  Само једно позориште није нам потребно - то је позориште политичких игара, политичко позориште мишоловки, позориште политичара, позориште политике. Позориште дневног театра - појединачног и колективног, позориште лешева и позориште крви на трговима и улицама у главним градовима и у унутрашњости, између религија и етничких група”.

Ова порука упућена је 27. марта 2016, преведена, као и све претходне од 1962. године на више од 20 језика, прочитана пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампана и емитована у стотинама медија на свим континентима. Човек је  лепо рекао, а докле је његова порука допрла, питање је које траје. Лозничани воле своје глумце, гледају њихове премијере, подржавају Фестивал и већина сматра да таквих културних дешавања никад није довољно. Зато и даље не гасе наду да ће идеја о професионалном позоришту заживети једног дана. То очекује и велики број младих људи који су пореклом из нашег града а завршили су на Факултету драмских уметности различите смерове почев од глуме, продукције, режије до драматургије. Многи би се радо вратили у Лозницу и помогли рад једног професионалног позоришта.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Објективна необјективност

НАШИ СМО - Забрана

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Објективна необјективност

Да ли сте се некада запитали колико сте објективни када говорите или одлучујете о било чему? Да ли се уопште трудите да будете што ближи томе? Појам објективно означава да је нечије мишљење и понашање непристрасно и засновано на истинитим чињеницама. Нажалост, живимо у временима кад су чињенице сметња, тачније, оне постоје, али их користимо по потреби, у зависности од тога шта нам је намера да постигнемо (добијемо) њиховим коришћењем. Гледано објективно, ово је време необјективности.

У никада досадној земљи Србији недавно смо имали покушај упада представника опозиције у Скупштину Београда, а онда тумачење истог догађај на различит, готово комичан начин, почев од тога што по некима упада јесте, а по другима није било. Сви су се малкице правили блесави и “објективно” говорили о истој ствари. Онда смо слушали како су “жене успеле да одбране Скупштину од Бошка Обрадовића”, да су “стале у одбрану своје земље”, и да “заслужују дивљење”, или, са друге стране,  “да су одборници опозиције на писарници хтели да предају захтев градским властима”. На логично питање обичног човека где је било скупштинско обезбеђење, или где су били мушкарци да реагују, ако је требало,  а не да то чине “дивне жене”, чуло се да је тако учињено да би се избегла ескалација сукоба?! Значи, ако се деси да идете негде са женом или девојком, а неки ликови крену силом на вас, ви се лепо склоните и пустите вашу лепшу половину да реагује јер, наравно, желите да избегнете ескалацију сукоба.

Код нас се друштво, држава, “објективно”, према значају те особе и њеном доприносу нашем културном и свеукупном животу, постави и кад неко оде са овога света. Последњи пример је песник Добрица Ерић (22. 8. 1936 - 29. 3. 2019). Човека који је  ушао у читанке, песника посебног кова који није пред публиком своје песме читао него их говорио на јединствен начин, није на вечни починак испратио нико у име државе, није се већало хоће ли у Алеју великана, или заслужних грађана, а није ни авион слат јер у његовој родној Доњој Црнући код Горњег Милановца, где и почива, нема писте, отишао је готово неприметно. Додуше, јесте песника пет дана после смрти постхумно одликовао председник Србије, Сретењским орденом трећег степена, што је Добрици сигурно баш значило. Оно, “ако ме се сете, сете”, и јесу, али кад га више није било.

Није Добрица данима красио насловне стране, имао специјалне емисије посвећене његовом делу, а требало је, међутим кога још занимају песници и култура. Има овај народ преча посла, да се дели на “наше” и “њихове” до бесвести. И објективно. Или да митингује и надмеће се ко може колико народа да окупи, неко у вечерњим сатима, неко у радно време, па онда да се пребројава и показује ко може више. Чему то, брате, води? Неумереним препуцавањима, вређањима, етикетирањима, рушењу, како год, али време неумитно пролази, а енергија се троши непотребно, са истим исходом. Мањина профитира, а већина калира. Мајку му, као да неко намерно све ради да човеку огади ову лепу земљу. У уторак је било 20 година од битке на Кошарама којом је заустављена копнена агресија такозване ОВК, страних плаћеника и НАТО-а на тадашњу СР Југославију. У тој акцији погинуло је 108 војника, углавном оних на редовном служењу војног рока, а до Кумановског споразума наша војска није одступила ни корак. Министар одбране Александар Вулин изјавио је, пренеше медији,  два дана пре те годишњице, да се залаже за разграничење са косовским Албанцима, и то што пре, јер “када утврдимо где је линија”, како каже, “моћи ћемо и да је бранимо”. Сад, пази молим те, где је “линија”?!. Можда да министар мало погледа Кривични законик, члан 305 и 306, уколико то још увек важи.

Шта би на такву изјаву министра, и то одбране, рекло тих 108 војника од којих неки и даље “држе линију” на Проклетијама. Или ни то што је тада било, објективно, више није важно, као ни много других ствари којих смо се невероватно лако и хитро одрекли за обећану будућност коју нам стално измичу наши “пријатељи”. Објективно.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Забрана

НАШИ СМО - Заборав

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Забрана

Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић покренуо је иницијативу за укидање забране запошљавања у просвети. Шарчевић је оценио да укидање забране неће угрозити буџет јер се и они на одређено већ финансирају из државне касе.

„Контрапродуктивно је да око 25.000 људи ради на слободним нормама и већ пету годину су у неповољном статусу“, рекао је министар отварајући то питање пред Фискалним саветом. Да ли се обратио на праву адресу или не, могли бисмо да спекулишемо, али  да је закуцао на отворена врата, јесте. Фискални савет више пута је упозоравао да је предуго трајање ове мере, коју је, како тврде, требало укинути још 2015. године, угрозило кључне делове јавног сектора  којем недостаје три хиљаде здравствених радника, 500 у Пореској управи, 300 у инспекцијским службама, државној и локалној администрацији. Увођење забране запошљавања зауставило је у периоду 2014–2017 раст укупне запослености у државном сектору за готово 36.000 људи или седам одсто, али је у истом периоду број запослених на одређено порастао за скоро 10.000, док је број радника по уговорима о привремено-повременим пословима увећан за више од 5.000. Од децембра 2017. до септембра 2018. године број стално запослених смањен је за 3.300, али је истовремено порастао број радника на одређено за 1.500 и на привремено-повременим пословима за 5.300.

Ипак, има мишљења да је број новозапослених у јавном сектору знатно већи јер  јавна предузећа и установе запошљавају раднике на привремено-повременим пословима преко омладинских задруга и приватних агенција за запошљавање. На тај начин се зараде запослених пребацују на „трошкове услуга“, чиме се фиктивно приказује мањи трошак за запослене. Овакво ангажовање радника, уместо законски дозвољених 120 дана, траје и по неколико година.

Колики су стварни финансијски ефекти забране запошљавања, а колика је штета од ње, може се посматрати из неколико углова. Из мог угла већа је штета него корист и за то нудим ове аргументе: свака административна забрана изазива корупцију, а корупција у запошљавању у јавном сектору код нас је на ендемском нивоу, до те мере да се подразумева и да се због тога нико посебно не узбуђује. И не стиди, да до радне књижице дође преко партијске или девизне и не плаши да то и омогући. Забрана запошљавања то је подигла на мало софистициранији ниво и било би интересантно знати, на пример, податак колико је људи за протеклих шест година попуњавало једно радно место и колико је њих добило обећање да ће бити позвани чим се створе услови. Даље, колико је тих људи узело или већ имало партијске књижице спремни ко запете пушке да ураде све што се од њих и тражи и не тражи да оправдају поверење, укључујући ту и целу фамилију. Колико је оних одраније запослених развило параноични страх од губитка радног места, колико њих ради преко граница својих могућности не жалећи се никоме, осим укућанима од поверења. Даље, било би важно утврдити и компетенције новопримљених и последице њихове стручности на опште добро, а нарочито би било важно упоредити их са квалификацијама оних који су без икакве шансе да дођу до таквог радног места. Оне које ја познајем са обе стране и за које сам чула,  нису за поређење. Нарочито, ако се узму за пример кадрови мањинских коалиционих партнера. Што неутицајнији партнер, то већа кадровска брука. Квота их, ваљда штити. И тако дођосмо до тога да објективно и нема довољно места и за партијске потребе и потребе друштва, па су прекобројни у реду где се цени знање и права диплома, а ми који остајемо ламентирамо над нашом паметном децом која одоше у бели свет и то без неког посебног узбуђења, просто, лаконски, констатујемо како овде више неће бити ко да нас лечи, да нам чува децу, поправља технику. Лицемерно, зар не? Одузмете некоме наду, а онда жалите за њим, жалећи над собом. Нада нам треба, треба нам одговорност за опште добро и треба нам грађанска храброст да то гласно и кажемо. Никакве забране, никакви страхови. Никаква радна места као глава шећера!

И да, треба нам закон о забрани злоупотребе запослених у јавном сектору у политичке сврхе о чему размишљам откако сам видела митинг подршке Јутки из Бруса, и све оне жене из локалних јавних предузећа, а међу њима и једну која је простодушно рекла да је дошла зато што јој је директор рекао да треба да брани председника који је хлебом храни. Као што смо деведесетих заштитили децу, данас треба заштитити достојанство одраслих. Укинимо забрану, развежимо језик као пристојни људи, не као политичари. Председник је рекао да хоће дијалог са грађанима, па дајте предлог. Ево, ја кандидујем тему - зауставите партијско запошљавање испод жита, одрекните се послушних, окрените се паметним, запослите своју личну луду да чујете оно што од неподобних нећете јер вас они нервирају.

Одох ја у монолог, а залажем се за дијалог. Тачка.

Зорица Вишњић

П.С

Ако се неко сећа колумне под насловом “Ћуткање”, ево да кажем шта је после било. Стигла нам ризла у комшилук. Из поузданих извора сазнајем да је градоначелник прочитао.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Заборав

НАШИ СМО - Да марта не буде

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

октобар 21, 2019 89

НАШИ СМО - Анестезија

Да је медицина још мало узнапредовала и да је могуће глобалније применити неке медицинске процесе на народ, попут оних који се користе на појединачне пацијенте, онда би, можда, постојало и решење за излазак из бројних заблуда, лажи, проблема, нестабилних…
окт 12, 2019 524

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају. У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би били, али пошто је правда још спорија него…
окт 07, 2019 450

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши…
сеп 28, 2019 725

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или…
сеп 21, 2019 857

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању…

Репортажа

окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"