fbpx

НАШИ СМО - Друг

Уђем пре неки дан у радњу с намером да купим сасвим други производ од оног који ми је привукао пажњу. Наиме, рафови су на три корака један од дугог и немогуће је да не приметите оне преко пута вас. Не мислим само на производе, мислим на купце пре свега. Дакле, преко пута су изложени купаћи костими, привучена тим шаренилом кренем да погледам и скоро се сударих са једном мајком и њеном ћерком. Девојчица би да још разгледа, али мајка је деловала прилично нервозно и ужурбано: “Молим те, крени одмах”. Али, мама, побунила се девојчица, молим те. “Одмах, рекла сам. Доћи ћемо други пут”, била је неумољива. И изађоше. Иза њих угледах, како ми се у први мах учинило, кћер и оца у поодмаклим годинама. Рецимо, она око 25, он у касним шездесетим. Стрпљиво станем који корак иза њих јер је радња мала и не можемо у исто време да разгледамо. Време прекраћујем тако што преко њихових глава погледом прелазим преко робе. Лево од мене стоје две продавачице и разговарају мимиком - једна преврће очима, друга подиже обрве, обе ми упућују чудне погледе. Учинило ми се извињавајуће. О чему се овде ради? Схватам да има везе са купцима испред мене. Девојка издваја један костим, па други, неодлучна је, узима и трећи, и све је деловало сасвим у реду док ми пажњу није привукло наметљиво понашање њеног пратиоца  које није деловало родитељски.  “Ово је за тебе, да се лепо виде и гуза и груди” - и препипа је ту пред нама и по гузи и по грудима. Она ништа, није ни трепнула, ни показала било какву емоцију, непријатност. Није га ни одгурнула, нити се за милиметар измакла. Ништа. Кренуше они ка кабини, опет на три корака од нас, ја се окрећем продавачицама с питањем: “Шта би ово? Он јој није отац?”

“Какав отац, он долази и са много млађим девојкама. Стварно је непријатно, извините”. Пар којем није било непријатно запосео је кабину, девојка испробава, он разгрнуо параван и коментарише њен изглед, крајње ласцивно. Продавачица ми се гласно извињава што немају слободну кабину, ако желим нешто да пробам, и ја само чух себе како кажем: “Све је у реду, сачекаћу да господинова ћерка заврши испробавање”.  Човек у шоку: “Нисам јој отац. Ја сам јој... друг”.

Окренем се и одем. Дођем кући и испричам укућанима шта сам урадила. Мало је рећи да су ме изгрдили сви одреда. Сутрадан, већина и на послу. Све што су ми рекли јесте на месту, знам све то и сама. ОК, јесте у питању добровољни однос две пунолетне особе, јесте да мене не треба то да занима, јесте то њихова приватна ствар, али није њихов приватни простор. Покушавам да објасним да ме је изнервирала бахатост маторог спонзора, примитивног и јадног у исто време. Није то било  одсуство самоконтроле пред лепом девојком, него  манифестација поседовања и порука свима у продавници: “Видите ме, а, какав сам ја баја”. Зато сам, ваљда, реаговала, желећи да покварим тај тренутак тријумфа беспризорности над пристојним васпитањем. Манифестацију моћи утемељену на чињеници да он има мало пара, а она мало самопоштовања. Њихова ствар, рекли су ми сви  моји којима сам испричала за овај случај. Њихова ствар престала је да буде само њихова, оног тренутка када смо сви ми у радњи постали њихова присилна публика. Укључујући пре свих девојчицу од петнаестак година, коју је мајка извела из радње да не гледа шта се све може са 1.500 динара, колико је коштао купаћи костим  девојке маторог спонзора. Да ли неко разуме шта хоћу да кажем и зашто сам реаговала без размишљања, инстиктивно, мешајући се у ствари које ме се не тичу? Сад, неко ће са разлогом рећи - каква је разлика између 1.500 динара или 1.500 евра или 150.000 евра. Да ли су цена и одвратност у обрнутој пропорцији? Наравно да нису. Нисам то ни хтела да кажем. Просто, ја сам први пут била сведок тако нечег и не могу да кажем да ли бих се следећи пут угризла за језик.

А, све ово сам испричала у уверењу да је овде ђаво однео шалу. Са неким стварима се не игра. Ако јавно промовишете проституцију, насиље, понижавање и покоравање као облик доминације моћи, то ћете и добити. Прво кроз медије, па онда на улици или у ресторану, продавници, као у мом случају, или, далеко било, у сопственој кући.

Заборавила сам да признам да сам осетила тиху радост када сам излзазећи из продавнице чула човека како резигнирано каже: “Нисам ја толико стар”.

Значи, правдаш се, добро је. Е, сад, бајо, размисли да ли ћеш следећи пут бити мало дискретнији пред нечијим дететом, вршњакињом твоје, може бити, унуке, помислих. А, можда сам само њој подигла цену.

Ко ће знати. И да ли је неког брига?

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Печалбари

НАШИ СМО - Рмбачење

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Печалбари

У понедељак се поздравих с другаром који се исељава у Канаду. Недавно је одржао концерт са својим бендом за публику у дворишту гимназије и није се штедео, ни глас ни срце. Такав је био и на рукометном терену, а, како сам чуо, ђаци којима је предавао физичко и колеге с којима је радио обожавали су га. Рекао сам му још оног дана када сам сазнао да пакује кофере, да се чува, да брине о породици и нека покуша да им омогући бољи живот. Ако пожели, вратити се има где. На растанку нисмо много причали, али стиском руке сам му рекао све. Онако, зарозане душе отишао сам да не види кнедлу у грлу која ме притисла. Осипају се млади људи, као запаран вунени џемпер.

Иначе, одлазак младих у свет Србију годишње кошта и до две милијарде евра! Ово је податак изнет на основу истраживања Института за развој и иновације, који сам прочитао на интернету ових дана. У разјашњењу те тврдње наводи се да се најдиректнији губитак мери новцем уложеним у њихово образовање те се истиче пример школовања једног лекара које кошта око 55.000 евра, док по подацима истог извора четворогодишње студије коштају 30.000 евра, а средњошколско образовање 10.000 мање. Како год, иако се тачан број оних који одлазе из наше земље не зна, процене су да је та бројка и до 49.000 људи годишње. Када некога питате зашто то чини, углавном као разлог за одлазак у печалбу наводи лош стандард и неуређеност државе. То их тера из Србије. Није ова појава од јуче, траје то деценијама, али ме јаче зажуљала ових дана јер сам у само једној недељи сазнао да чак четири моја другара намеравају до јесени да оду из Лознице и Србије. Неки пробно, а други заувек. Нису сви ни истог годишта а ни образовног степена, али им је заједничко то што сви и овде имају посао. Већини и супруге раде, али, ипак, желе да иду. Један ће у Немачку, другом је Швајцарска обећана земља, трећи на Аљаску, а на почетку поменух другара који је у уторак већ отишао у Канаду. Зар је свугде боље него овде, питам се, иако знам одговор јер и раније су одлазили и, углавном, тамо остајали. Ваљда зато што су нашли то - боље. Тачно је да ови с краткорочним плановима од три до шест месеци иду да испипају терен, да брже зараде за тренутне потребе и планове, има и оних које су кредити притисли као стена Сизифа, али има и оних који кажу да ће, ако буду могли, само понекад навраћати да обиђу родни крај. Исељавају се с намером да започну нови живот на другом континенту, међу другим људима и у другачијем окружењу.

Можда ја то доживљавам превише емотивно, можда је пола века живота превелика бројка за одважну одлуку и ново кретање са стартне позиције, али, признајем, дивим се тим људима који имају чврсту вољу да нешто промене, да се отргну и искоракну напред. Свако кује своју срећу, али треба имати и петљу па оставити све и кренути у ново. Немамо је сви. Ето, према резултатима истраживања “Зашто људи желе да оду из Србије”, које је спровела организација “Србија 21” током јуна и јула 2018. године, 22 одсто грађана потенцијално жели да се исели из Србије, што и јесте и није велика бројка. Сви они желе боље плаћен посао и мирнију државу, што подржавам, али већина ће ипак остати овде. Колико ће та већина још тапкати у месту или ићи уназад, видећемо. Читам да између 400 и 450 хиљада људи од 18 до 29 година размишља о одласку из земље и капирам да неће сви отићи, али је суштина у томе где су њихове мисли упрте, како планирају свој живот и да ли су спремни за озбиљне промене. У поменутом истраживању се наводи и то да 92 одсто анкетираних каже да живи боље у иностранству него у Србији, а на питање због чега им је боље у иностранству 37 одсто анкетираних истиче бољи животни стандард, 13 одсто уређену државу, а шест одсто безбедност. На питање да ли ће се вратити у Србију, 41 одсто испитаних то не планира, док би се 35 одсто вратило, али тек када буду у пензији. Чак 90 одсто њих каже да будућност своје деце види у иностранству. Та деца више неће бити печалбари, а о пореклу ће слушати тек ако некада сврате на летњи одмор или због неке друге светковине. О чему ће им родитељи причати - то је већ питање носталгије.

Шљива ће овде сигурно бити, али плашим се да ће и једна бити превелика.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Рмбачење

НАШИ СМО - Одраз

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Рмбачење

Још само двадесет година да одрадим па могу у пензију. Шљакам до 70. и онда одем у заслужену пензију, потрошим неколико пензијица и ајд здраво. Истекло време. Осим уколико се од толико дугог рада не ужилавим па зезнем државу и крцкам пензијицу још једно десетак година. Онако, из ината.

Запослени би могао да остане у радном односу до 70. године, односно још пет година пошто се испуне услови за старосну пензију и то у оним случајевима када он то сам жели и ако постоји потреба послодавца за тиме, објавише медији ових дана. Идеја је изнета на саветовању Савеза удружења правника Србије и Републике Српске, а овај предлог биће упућен и надлежним министарствима која могу предложити Влади Србије ове измене и допуне Закона о раду. Запослени који се нађе у таквој ситуацији могао би, објашњавају упућени, да уговори са послодавцем више могућности: да ради пуно, или половично радно време, од куће, или на неки други начин. Само, зашто би неко ко има 65 и може у пензију остао да рмбачи? Ако ће имати добру пензију да може лепо да живи, који ће му ђаво шеф, обавезе, рад, стрес, али углавном је пензија пензијица, а живот скуп па ће можда многи хтети и  до седамдесете, уместо на домине и шах, да одлазе на посао.

Е, сад, тешко да ће у свим професијама моћи да се дела у тим данима живота. Возач градског аутобуса у 69, полицајац позорник, конобар, поштар, хирург, и још много других, тешко ће радити у тим годинама. Осим уколико не измисле неку пилулу коју узмеш па радиш у 60 и кусур као да ти је 30 и нека. Као да је иза брда идеја - радиш до 70, истрошиш се, и онда после пензионисања примиш неколико пензија и пут у вечна ловишта. Држава приштеди, а троши те до последњег дана, буквално. Негде видех да је просечан животни век у нас 74 године па је рачуница јасна. Е, сад, где би се млад свет запослио, немам појма. Додуше, написаше да ово не би утицало на одредбе Закона о пензијском и инвалидском осигурању којим је прописано да се старосна пензија може остварити са навршених 65 година и 15 година радног стажа. Тај минимални услов остао би непромењен. Значи, не мораш ако нећеш, али ко неће плату уместо пензије? Још идеш на посао па се дружиш, прозбориш понеку, осећаш се битан, иако си на излазним вратима.

По многим питањима, оно, како ко, али уопштено, путања је силазна. Тако нам је перспектива да млади који ионако не желе да чекају “сто година” на шансу за послом  имају додатни мотив да запуцају “преко” и да нам на радним местима остану они који су пре за геријатрију него за посао, па да и у граду и у селу имамо исту слику. Остали стари, отишли млади. Можда ови што сада газе шесту или седму деценију промене размишљање и понашање, почну да се “штеде”  знајући да могу да рмбаче до 70. рођендана. Неће да се потроше рано него повуку ручну па не изгарају на послу јер неће ускоро у пензију. Пошто смо све старији народ, можда, ако се ово добро прими, за коју годину неко да могућност да се шљака и до 80. Што да не. И укине пензиони фонд. Биће то све мудре, искусне главе које своје послове обављају рутински, сад, јесте да ће све то ићи нешто спорије, уз жигање у леђима, коленима, куковима, подсетник у колико сати треба попити плаву, а у колико црвену пилулу, али такви радници неће сигурно бежати са посла, тешко да  ће потрчати и да хоће. Такви неће каснити у прву смену јер ионако се буде у пет, а неће им тешко пасти ни трећа смена јер им сан тешко слеће на очи. Са друге стране, ионако нас већ деценијама мучи бела куга тако да ће овим бити решен проблем недостатка радне снаге. До последњег Србијанца.

И овде стајем. Више нећу, да куцам. Морам да се чувам, тек ми је пола века, ваља ми још шљакати док не одувам 70 свећица.                                                                                                  Саша Трифуновић

 ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Одраз

НАШИ СМО - Аутодеструкција

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Одраз

Истраживање о равноправности полова, које су студенти друге године Факултета политичких наука спровели међу студентима београдских факултета, показало је да сваки четврти студент сматра да добацивање на улици девојкама није ништа страшно, трећина сматра да је НЕ, заправо сигнал да треба још да се потруде, 43 одсто сматра да су девојке саме криве када их неко узнемирава због њиховог провокативног облачења, а сваки пети сматра да принудни секс у браку није силовање.

Има још - чак 33 одсто испитаника сматра да Србији није потребно више жена на позицијама моћи у друштву, 25 одсто не би гласало за жену на изборима, док се сваки трећи испитаник не слаже са тим да мушкарци и жене треба равноправно да деле кућне послове. Готово 37 одсто испитаника наводи да не верује особама друге националности, док око 55 одсто истиче да не верује ни својим комшијама.

Ово истраживање објављено је пре неколико дана и није произвело веће реаговање као ни сва друга претходна која би у свакој озбиљној заједници звонила за узбуну. Ако мислите да претерујем, ево неких: 2016. године  истраживање  Хелсиншког одбора за људска права у Србији, показало је  да  60 одсто анкетираних средњошколаца сматра да је оправдано насиље према ЛГБТ популацији; 72 одсто сагласно је да мушкарац одређује када треба имати сексуалне односе у вези; 46  одсто  да  су  мушкарцу  потребне  друге  жене  (иако  се  добро  слаже са својом); исти проценат њих верује да постоје ситуације када девојка заслужује да је ударе; 25 одсто сматра да би жене требало да толеришу насиље како би породица “остала на окупу”; 10 одсто испитаних тврди да је у реду да ударе жену уколико она не жели да има сексуални однос; а 76 одсто мушкараца сматра да су мењање пелена, купање и храњење деце искључиво обавеза мајке док најважнијом улогом жене сматрају бригу о кући.

И сва друга, каснија, истраживања показују ретроградне ставове младих, чак и већи степен конзервативизма у односу на њихове родитеље. Тако је истраживање Кровне организације младих Србије из 2017. показало да млади не верују институцијама, да се информишу преко интернета и друштвених мрежа и, што је најважније, да око 40 одсто младих до 30 година сматра да је Србији потребан јак вођа којег ће пратити, а 32 одсто њих оценило је да демократија није најбољи облик владавине.

И шта сада да радимо, ако овако размишљају студенти, академски грађани, будућа елита овог друштва, будући родитељи. Ко ли је њих васпитавао, где су покупили такве ставове, колико тога носе из куће, колико из школе, друштва. Не морате бити ни социолог ни психолог ни педагог ни нарочито паметни да бисте дошли до одговора. Ова деца, доспела до факултета, рођена су и одгајана деведесетих када је живот њихових родитеља изврнут као рукавица, када су се сиромаштво и страх за голи живот уселили у сваки дом заједно са агресивном телевизијском продукцијом скандалозних естрадних садржаја, популаризацијом најозаглашенијих криминалаца и када су прве скарадне речи које су могли чути долазиле из скупштинских преноса. Двехиљадите су само наставиле да разграђују остатке система вредности на којима је почивало и почива свако пристојно кућно васпитање, а онда су таблоиди и ријалити одиграли своје. Насилничко понашање и насилничка комуникација у јавном животу постали су друштвено прихватљиви. Ако не одбрусиш, ако не понизиш саговорника који другачије мисли, ниси ништа урадио. Тако у политици, тако на телевизији, на друштвеним мрежама, тек. Нема граница поганим језицима и поганим мислима. То нису научили од родитеља, то нису научили од професора и учитеља, то им је дошло са малих екрана, телевизијских или компјутерских, сасвим свеједно. Све док је некажњена популаризација проституције, док се у ударним терминима деградирају жене као сексуални објекти, вређају политичарке у Скупштини Србије на најбестиднији начин и све док таблоиди буду дизали тираже ругајући се жртвама насиља, имаћемо младиће који ће бити збуњени какви заправо треба да буду. Мачо типови, да би се допали девојкама, насилници, да би се допали хејтерима са друштвених мрежа, криминалци, да би дошли до пара, следбеници да би остварили егзистенцијални циљ, бескичмењаци да би како-тако преживели. На крају, несрећни и неостварени, мислећи да су сви гори од њих, али ето, наместило им се да им шефују. И када дођу кући, зна се, ту могу све, да дају одушка свакој фрустрацији и да покоре оне који им једини не могу  ништа.

И не будимо неправедни према дечацима, ни девојчице нису у бољој позицији. Какви узори се њима нуде - мајке убијене од посла и брига, старлете са три грама мозга, богатим спонзорима и мужевима контроверзним бизнисменима.

Нису деца крива, она личе на нас. Па, иако се сада можда згражавате тврдећи да ви нисте такви, нема изговора. Учествовали смо сви, драги моји, у урушавању пристојног друштва, као актери или пасивни посматрачи. То радимо и сада посвећено, избегавајући да се погледамо у огледало.

Баците поглед, можда је само цар го, а можда баш ви знате где је његово одело.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Аутодеструкција

НАШИ СМО - Сирене

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

јануар 25, 2020 130

НАШИ СМО - Магла

Реч из наслова протеклих дана толико пута се могла чути у Србији и региону да је просто невероватно како до сада на њу нисмо обраћали толико пажње. Ова природна појава је створила толико проблема грађанима да су чак и они здрави почели да брину више о свом…
јан 18, 2020 403

НАШИ СМО - Распродаја

Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са представником ЦЕСИД-а да је “та одлука у…
јан 11, 2020 449

НАШИ СМО - Обећања

Време око Нове године вероватно је период када људи дају највише обећања, себи или другима. Тада се обично зарекнемо да од почетка нове више нећемо пушити, пити, лагати, варати, превише јести, смршати... (попунити по жељи) и слично. Или нам други обећавају, најчешће политичари, шта нас чека у…
дец 28, 2019 1147

НАШИ СМО - Гнездо

Дачић је понудио Вучићу да заједно иду на изборе и то је било сасвим очекивано. Инфериорност СПС-а у том односу видљива од самог почетка, ако изузмемо критичке изјаве Бранка Ружића, пре него што је постао министар, водила је управо ка овоме - да некада најмоћнија странка у држави сада стоји у реду…
дец 21, 2019 782

НАШИ СМО - Икебана

Слика коју често можемо видети на ТВ екранима када се обраћају политичари износећи најновије информације, објашњена или ставове странке којој припадају је она на којој иза њихових леђа стоји читава свита насмејаних или забринутих лица, партијских сабораца који су ту да попут сенке и живог зида…

Репортажа

јан 26, 2020

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Ђорђе Вукмировић, професор историје, бивши ватерполиста, на Богојављење је седми пут први…
јан 20, 2020

ВЕРА АЛЕКСИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ - Последњи јорганџија

За израду једног јоргана ако га једна особа шије, потребно је седам, осам сати рада, каже…
јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…

Грми Ло

јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"