fbpx

НАШИ СМО - Заборав

Звучи ли вам познато прича о томе да је боље имати здравствени центар у свом граду него поцепану установу, подељену на дом здравља и општу болницу? Да ли вам је позната констатација да просперитета пољопривредницима нема без оснивања задруга и укрупњавања? Сећате ли се, можда, омладинских радних акција или савеза омладине (додуше тада су били социјалистички)? Верујем да да. Ако кренемо баш од тога, уместо савеза омладине данас нешто слично имамо под именом канцеларије за младе. Уместо радних акција ту су сада волонтерске, које спроводе, углавном, невладине организације преко разних и добро плаћених пројеката. Није давно било када смо се дичили нашом фабриком конфекције која је извозила широм Европе најквалитетнију гардеробу, али и текстилном школом, која је у то време обезбеђивала кадрове за ту фабрику. Имали смо и хемијску школу, ваљда је било и логично уз “Вискозу” која је упошљавала хиљаде радника.

Имали смо и поносили се са пуно тога још, али у међувремену све то смо угасили. Да смо склони уништавању онога што је некада вредело и брисању прошлости, то смо одавно схватили, а да смо знали уништавати и сопствену садашњост, сведоци смо сваког дана. Док су многи тврдили да је раздвајање здравственог центра корак у суноврат медицинске заштите грађана, неки су се упирали из петних жила да то ипак ураде, говорећи да је то пракса пренета из позитивних европских искустава. Раскантали смо установу на дом здравља и болницу а после неколико година, када смо готово дотакли дно, схватамо да треба, ипак, вратити све на старо. Такви смо. Школовали смо текстилце и хемичаре у свом граду јер су нам требали, а онда смо уништили погоне у којима су зарађивали за лебац, продали их будзашто или оставили скупљачима секундарних сировина на тацни и потопили ове образовне смерове у прошлост и заборав. Много тога још је уништено и отерано у неповрат, али сугестијом “фактора с поља” и интересовањем “страних инвеститора”, полако смо почели да размишљамо о сопственим погрешним потезима, или су то почели тек понеки. Ето, школе текстилне више нема, а у граду све што се отворило последњих година, или што ће се отворити у блиској будућности има везе управо са том струком. Турци дошли да шију кошуље, а ми младих кадрова немамо. Ајмо на обуке, прешколовавање, па се ватај посла. Дошли Американци - такође да нешто шију, а нама опет фали добрих шивача. Најављују се и Кинези, а нас паника већ хвата где ће људи наватати толико квалитетне радне снаге. Сличне примере имамо и у комшијским општинама. Кажу да неће посао имати само онај ко не жели да ради, али не кажу како ће неко да ради нешто за шта нема подлогу, образовање, праксу или искуство.

 Ако обука од пар месеци може да замени двогодишње или трогодишње средњошколско образовање, онда треба да прихватамо и то да двонедељна обука може да створи војника који равноправно полаже заклетву са војницима који проводе регуларни војни рок у касарни. Можда може и генерал постати, далеко било. Како ће се ко показати у, не дај боже, ратовању, или на траци у погону - то ћемо тек видети. Сад се прича да ћемо поново отворити неке смерове у школама, учићемо их за послове који нам долазе, али шта ћемо радити док они школу не заврше? Ко ће попунити ове хиљаде радних места која се отварају, ко ће народ лечити у новим болничким зградама, ако сви лекари оду на Запад, ко ће нам децу учити и васпитавати ако сви и даље будемо хипнотисани телевизијским баљезгаријама, најпримитивнијим емисијама, музиком и људима сумњивог квалитета? Све смо имали, онда уништили, а сад нам баш све то поново треба.  Док гледамо рашчеречену и оглодану “Вискозу”, са земљом сравњен “Стакленик” и “Зидар”, затворен “ФАК”, схватимо колико  смо брзо заборавили одакле смо плате доносили и породице хранили. У заборав су отишли и најутицајнији државници  велесила које су нас пре две деценије тукле бомбама па смо их  пригрлили  као нове саветнике и пријатеље за лепе паре и никакав учинак. Заборав је наша национална култура коју скупо плаћамо зато научимо да чешће гледамо у ретровизор.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Да марта не буде

НАШИ СМО - Ћуткање

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Да марта не буде

Неко је на нас бацио кинеску клетву “Дабогда живели у занимљивим временима” јер како другачије објаснити све ово што нам се дешава? Човек у Србији за недељу дана доживи оно што неки у нормалним државама не могу ни за деценију, све и да се труде. Једноставно овде глава пуца од гомиле информација, страшљиви умиру два пута дневно од најављених ратова са насловних страна неких “новина”, паметни добијају три мигрене дневно мозгајући шта се стварно дешава, а најбоље је глупима, њима је равно до Косова  и увек побеђују “њихови”.

Брзина дешавања је убиствена, буквално, а најбоље је што сви који утичу директно или индиректно на наше живот све то раде за “добро народа”, а исход је као у оном вицу кад лик-заштитник насилнику говори “чик га удари још једном”, а изубијани на крају завапи “немој више да ме браниш“. Е, од те силне борбе за његово добро, већем делу народа кичма пуца, а борци за “боље сутра” раде по принципу “не липши магаре до зелене траве”.

Тако се ових дана, у последњој фрци, можда је данас већ нека нова, власт и опозиција тобож боре за слободу медија, вербално, а у пракси се и једни и други труде да, чим то могу, заврћу руку медијима, ако нису “слободни” по њиховом укусу. Част изузецима, али већина тих “бораца” је у фазону “ко није са мном, против мене је” тако да  лицемерства има за медаљу. За извоз има и лажи, спиновања, сујете, глупости, бахатости, некултуре и безобразлука, али је зато епохална несташица памети и добре воље. Због неких људи, чије фаце гледамо деценијама, овај народ себи стално даје аутоголове, промашује зицере и пуца себи у колена. И све нас некако хоће баш у овом  марту.

Да ли то има везе са мартовским идама, што је у римском календару био назив за 15. март, дан када се у Риму одржавала светковина у част бога Марса, римског бога рата, ко ће га знати. Случајно или не, али 27. марта 1941. одржане су демонстрације са оним “Боље рат, него пакт, боље гроб, него роб”, пре две деценије, 24. марта 1999. НАТО је почео агресију па нас је бомбардовао читавих 78 ноћи и дана, испалили су на нас око 50.000 разних пројектила. Пре петнаест година, 17, 18. и 19. марта 2004. почело је насиље Албанаца над косовским Србима, а мартовски погром однео је неколико десетина живота, рањено је више стотина особа, протерано више од четири хиљаде Срба и других неалбанаца, запаљено више од 800 њихових домова и разрушено, или тешко оштећено 35 православних храмова и споменика културе. Нека места су остала без Срба, а од тада протераних, у своја места није се вратило ни пет одсто. Овај месец је био кобан и за премијера Србије Зорана Ђинђића који је  убијен 12. марта. Изгледа да би било добро када бисмо могли некако да прескочимо март јер нас у то доба увек задеси нека несрећа, или нешто што касније плаћамо скупо. Углавном главама. У праву је и ко каже да није до месеца, него до нас. Паметном није важно које је годишње доба, дан или месец, будали је, опет, свако доба добро за будалаштине. А живот иде, не чека и нема репризу. Ових дана опет смо показали да нама непријатељи нису потребни, довољни смо сами себи.

Досадио сам себи и онима око себе понављајући да је потребан СИСТЕМ. Мора се рећи попу - поп, а бобу - боб. Толеранција за насиље, кршење закона, од било чије стране, на било који начин, мора да буде НУЛА. Као што нема у фудбалу “малог офсајда”, него га има или нема, тако не треба да буде битно ко је кршио законе и прописе, него само да ли их је прекршио. ТАЧКА. Зато што код нас све “мож да  бидне а не мора да значи”, и тако увек, зато и јесмо где смо. Зато што стално постоје “наши” и “њихови”, па од тога зависи како оцењујемо њихове поступке, “нашима” се све може, а ”њиховима” ништа. Кад замене места, принцип остаје исти, само је временом дно све и дубље и ближе па је уједно и пут до површине све даљи.

Ових дана чујем често “Да ови оду, а да се они не врате”. Лепо речено, само постоји један проблем, нигде, ни на далеком хоризонту, не виде се ти трећи који би били решење. Умрли, отишли из земље, занемели од занимљивих времена у којима живимо. Од досаде, обећане пре 19 година, нема ништа. Нажалост. Као ни од права да знамо све.  А кад па и јесмо, зар не? 

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Ћуткање

НАШИ СМО – С-Ф-Р-Ј (Само Фантазирају Реинкарнацију Југославије)

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Ћуткање

Нашалим се пре неко вече са комшијама да би било добро организовати митинг подршке нашим језерцима на путу иза зграде јер то је реткост у данашње време, можда бисмо могли да профитирамо, кажем, да набавимо патке, направимо рибњак, убацимо којег лабуда и уживамо. Не бих се у то кладио, прихвати шалу један од њих, још једна добра киша и ето неког са идејом да овде прави мини-хидроелектрану. А, да прогласимо ово блато за лековито, па да издајемо собе или да пакујемо у кесе и продајемо, питам ја. Е, та већ није лоша, каже он, али  да сачекамо да се поново запуши канализација и да ови изВодоводајош мало прекопају. Може, кажем ја , али шта ћемо са овима из двојке. Они немају улаз из Светог Саве, само овај из блата, мислим, парка. Буниће се. Неће, каже, други. Навикли су. Како су се навикли када је то парченце стазе које имају стално или блатњаво или заузето неким аутомобилом, пита онај први. Не, не нису се навикли, кажем ја, јадала ми се комшиница пре неки дан како је срамота блатњавих ципела и блатњавих кола. Могу да замислим колико тек блата унесу на ципелама у кућу.

Ето, увек ми се испречи неки проблем када размишљам о бизнису, каже комшија

На мене не рачунајте, огласи се и трећи. Нећу да ми неко приговори како хоћу да рушим власт преко блата! Да ли се шали или је озбиљан, не познајем човека, па не могу да проценим. Добро, кажем. А, да позовемо комшу одборника и он је власт, па да заједно видимо шта нам је чинити. Нисам за то, ако ћемо некога да зовемо, зваћемо градоначелника, каже онај први. ОК рећи ћемо, хајте да  заједно размотримо могућности - да ли да ми правимо бизнис планове  или ви да ово средите. Само, моменат, каже други - мораш бити одређенији, шта ти значи то да средите. Асфалт, брате и тачка. Ја бих пристала и на ризлу, шта год само да будем сигурна да нећу изврнути ногу на некој џомби два дана пошто оде њихов грејдер

Ала сте ви залудни, опет се убацује онај трећи. А, Ви сигурно имате неку бољу идеју, кажем у толерантном духу, не познајем човека па не бих да га провоцирам. Немам, каже он, али нећу да ме неко повезује са овим букачима. Којим букачима, бре? Видиш ли ти где живиш, заоштри онај први. Јеси ли ти нормалан, пита онај други. Немојте, молим вас, покушавам да смирим ситуацију. Само се шалимо, кажем. Ма каква шала, опет ће онај трећи. Господине, срели смо се случајно, сви смо застали на истом месту гледајући како да заобиђемо ове баретине. Не дижемо устанак, кажем уз осмех да одобровољим човека којег не познајем. Није тачно, каже први. Ми заправо покушавамо да преко ових бара срушимо АВ лично, шта ћеш сад? Будале, чуће вас неко, каже забринути комшо све вртећи главом.

Ено комишије Р. он је доушник, све ће пренети што смо причали. Види како се прави да као бирка како да прескочи бару, а у ствари прислушкује. Надрљао си, нико те неће опрати, виђен си, прихвата провокацију онај други. Немам ја ништа са вама. Да сте нормални, гледали бисте своја посла, не да се комшо

Комшија, забога, ово су наша посла. Овде живимо, ваљда је нормално да тражимо да не газимо по води и  блату. Видите ли на шта ово личи. Да је у било ком селу овакав пут, у било ком сокаку, већ би дигли месну заједницу на ноге, а ми се само шалимо са својом муком, покушавам не знам ни сама шта. Да уплашеног човека смирим, да му објасним да му не прети никаква опасност, бар не од мене, ову двојицу познаје дуже него ја, ваљда зна шта је шала, а мука је заједничка. Ма, не вреди. Да рушите Вучића, срам вас било. Јесте, баш њега, каже први. Ништа лакше од тога, прихвата други. Ето Јутка напаствује жене, а Вучићу преседа. Срушиће га Јутка, љупкањем, готов је. Ништа од букача, Јутка је тај. Xаба ме ћуткаш

А, ти си био и остао будала. Цео живот ти прође у спрдању, грди га комшија. Чуће те неко шта лапрдаш, имаш децу. ‘Оћеш да њима преседне што им је отац такав

А, какав сам то ја? А, какав си ти? Цео живот ти прође у ћуткању других. Ти ћути до миле воље, твој проблем, али мене остави више. Аман људи, шта вам је, покушава да их измири онај други. Да ли сте нормални

Извините на шали, рекох, да сам знала ћутала бих. Ћуткала бих, насмејах се. Е, благо Вама, прекори ме комшо и оде.

А, шта ћемо са овим јадом иза куће. Да ипак позовемо градоначелника да види, питам. Како хоћете, рече онај први. Лепо се испричасмо,  рекох. Какав мрак, треба преко блата прећи

Зорица Вишњић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО – С-Ф-Р-Ј (Само Фантазирају Реинкарнацију Југославије)

- Још једно признање. Доктор из Зворника проглашен за најбољег молера у Бечу!

Ова објава коју сам данас прочитао на страници једног фејсбук профила пријатеља из времена које је неколико деценија старије од данашњих друштвених мрежа и виртуелних другара, прво ми је привукла пажњу, а онда, кад сам је боље погледао, насмејала. Није прошао ни трептај ока, а већ ме натерала на дубље размишљање о ове две реченице и сагледавање реалности у којој живимо и која нас окружује годинама уназад.

Примера какав је у овој објави, има на хиљаде. У послератним годинама, другој половини деведесетих, нешто слично смо слушали  и овде, у нашем крају. Људи избегли са разних страна неким чудом затечени овде или у било ком другом граду, сналазили су се како знају само да преживе. Било нам је у почетку чудно када чујемо како човек у каналу, који копа за постављање нових инсталација, има завршен факултет и да је у свом завичају из ког је протеран радио као инжењер у некој стабилној фабрици, или када крај Штире видимо жену која продаје половну гардеробу и, размењујући реченице са муштеријом, као у исповедаоници, износи сећања на свој град у којем је била једна од омиљених учитељица. Онда је све то постало уобичајено па нас није више ни могло изненадити када на скели видимо молера како набацује фасаду, а колеге га ословљавају са “докторе” или “професоре”. Слично као овај доктор из ФБ објаве, који је данас у Бечу.

Време је пролетело, а ми смо много више низ степенице силазили него што смо се уз њих пели. Зато и не чуди што данас свако ко има и најмању шансу да оде, без много размишљања пакује кофере и одлази из земље у којој, по свему судећи још дуго неће бити ни близу онога како је било пре три деценије, а Европа јој је на дугу, дугу штапу. За разлику од нас који смо тада стасавали и маштали, који смо потом прошли године неизвесности и ратовања, а онда се заваравали да ће за коју годину све бити као некада, данашња младост више нема таквих осећања и заблуда. Они су рођени и одрасли у нечему што се само називало државом и што је сваки час мењало име. Многи од њих немају емоције какве смо имали ми, нешто старији, и то је разумљиво. Кад не знаш за боље, ти онда трагаш за бољитком, а неки од њих су на време схватили да тога овде неће скоро бити. Зашто би и било када је ионако све толико подељено. Плус и минус.

Док се једни упиру да овако што дуже остане, свесни да само тако могу примати редовну плату, без обзира на стручност и труд, али и понизност и слепу послушност, чак и када се она коси са личним васпитањем, ови други су схватили да егзистенцију не могу пронаћи међу алама које психички малтретирају, понижавају, па и сексуално злостављају зарад места у сигурним јаслама. Са лабилним и људима без става лако је манипулисати. Њима се може потурати изношен и окрпљен шињел као нов. Лако им је продати причу да је прошлост била лажна, а боља будућност извесна. Они нису и не живе у заблуди, као ови други, да ће СФРЈ постојати - и за милион година. Њих не додирује прича из времена светског Бенд ејда, када су се и југословенски музичари окупили око пројекта Ју-рок мисија 15. јуна 1985. на стадиону Маракана, у Београду, месец дана пре одржавања Лајв ејда у Лондону и Филаделфији, а сингл са песмом “За милион година” продавао преко магазина “Рок” у тиражу већем до 100.000 примерака! Били смо тада укорак са планетом, у овом случају чак и мало испред. Они не капирају да није нормално да српски министар одбране у поодмаклим годинама (47) подноси захтев да по први пут прође двонедељну војну обуку! Да тако одслужи војни рок и да онда обуче регуларну и престане да носи некакву паравојну униформу! Војник си некада могао постати са 18 година и одслужити војску до 27, ако си студирао или си из неког оправданог разлога то до тада одлагао. Није било нормано да ако си одбијен из било ког здравственог разлога, поново покушаш после тридесет година вадећи из рукава адут да то баш сад желиш.

Фарса је подлога за скоро сваки дневни догађај па зато ни овај са војниковањем министра не треба другачије тумачити. Само Фантазирају Реинкарнацију Југославије (С-Ф-Р-Ј).

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Компас

НАШИ СМО - Идеја

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

октобар 21, 2019 89

НАШИ СМО - Анестезија

Да је медицина још мало узнапредовала и да је могуће глобалније применити неке медицинске процесе на народ, попут оних који се користе на појединачне пацијенте, онда би, можда, постојало и решење за излазак из бројних заблуда, лажи, проблема, нестабилних…
окт 12, 2019 524

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају. У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би били, али пошто је правда још спорија него…
окт 07, 2019 450

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши…
сеп 28, 2019 725

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или…
сеп 21, 2019 857

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању…

Репортажа

окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"