fbpx

НАШИ СМО - Онај горе

Во се веже за рогове, а човек за реч. Тако је некада бар било.

Данас волова још има, али све мање оних које се могу везати за реч. Не могу чак ни за реченицу јер причају такве глупости да је то невероватно, речи су им љигаве, као јегуље и нема тога ко ће их везати.

Послушајте каква је данас (не)култура говора. На свим нивоима. Некада је, на пример, телевизија важила за место где се негује леп говор. Исправан, тачан, јасан, прецизан и никако вулгаран. Тада је била једна телевизија, данас их има у сваком сокаку, а са количином програма наишла је и бујица говорног смећа. Не само да се говори неправилно, него се, брате, псује за све паре. На улици можете чути девојчице старијих разреда основне које користе такве речи да би се сваки кочијаш зацрвенео у њиховом присуству. А знамо да је мера псовки кад неко “псује као кочијаш“. Некад било. Данас се најтеже речи користе као некада “добар дан”. Сад од највиших руководилаца, оних “горе”, чујете говор који пре никада нисте могли од функционера. Да ли је то стадионски жаргон пренет тамо где му није место, ко зна, али сада на дневном нивоу рафално стижу квалификације “кретени”, “нацисти”, ”фашисти”, “злочинци”, оно “лопови”, ”криминалци” и слично је постало нормално. Некада су и мала деца била научена да ћуте док други говори. Знало се - један прича, други, или остали, га слушају. Кад заврши реченицу они кажу своје и тако редом. Сви се чују, разумеју, кажу шта мисле, сложе или не сложе. Данас се на телевизијама са националном фреквенцијом форсирају сусрети људи којима је битно да их што више говори у исто време, по могућству што гласније тако да нико никога не чује, свако прича шта му је воља, а пошто нико неће да одустане (заћути) јер је то, јелте, знак слабости, онда се јачина појачава док не пређе у галаму. Не, у томе не учествују деца или помахнитали тинејџери, у тај “дијалог” су укључени одрасли људи, политичари, народни посланици, лидери којекаквих политичких странака, јавне личности, углавном не славне него “познате” по скандалима. Такав “разговор” може се данас видети на ТВ програмима за “забаву”, чувени ријалити, али и на јавном сервису у такозваним политичким емисијама. Пол  и старост не играју улогу, сви се понашају исто или слично, а  систем  је “што је глава празнија то је безобразнија”.  Нико се таквог говора не стиди. Он се негује, толерише и подржава. Недавно је Небојша Катић, пословни консултант, рекао да “У процесу цивилизовања друштва, од Адама и Еве па до данас, осећај стида је имао једну од кључних формативних улога. Осећај стида одређује наш однос према другима, према моралним нормама и друштвеној етици. што је општи осећај стида присутнији, друштво је цивилизованије. Цивилизовано друштво почива на осећају стида можда и више него што почива на законима. Када стида нема, нема ни јасне границе између добра и зла. Без стида нема ни осећаја кривице, ни кајања, ни части. Ако су грађани имуни на стид, закони не могу уредити друштво нити га могу цивилизовати.” Има ли стида у друштву где није срамота купити диплому, обећавати без покрића, лагати и варати, причати без икакве одговорности. То је проблем на свим нивоима. Нико не води рачуна о ономе шта, где и коме говори. Тако  забринутој жени за мужа у операционој сали медицинска сестра, средњих година, не нека шипарица која изгледа као старлета, на питање када ће захват бити готов каже - “Пацијент кад уђе у операциону салу, само онај горе зна када ће изаћи”, а у чекаоници се, иначе, налази истовремено и мајка чије је дете такође у сали и слуша ту “професионалну” и људски “топлу” изјаву. Сестра није прецизирала ко је “онај горе”, али њен први “горе” могао би да је научи обраћању породицама пацијената. За почетак.

Куд плови овај брод и где нас све помало, па и начин говора и тв програми гурају можда најбоље осликава следеће. На задатак учитељице да деца напишу шта би желела да буду кад одрасту од њих тридесетак само пет, шест је хтело да буде лекар, учитељ, сликар и Ђоковић. Остали су хтели да “возе богата кола”, а девојчице да буду певачице и старлете. Нису деца крива. Можда јесте онај горе, али какви смо, ни он нам не може помоћи. Криви су они што су се “снашли”, а још више ми “мудри” што ћутимо и чекамо да се све само од себе унормали. Не стиде се они први, не стиде се они други, а “Без стида нема ни осећаја кривце, ни кајања, ни части.”                                  

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Воденица

НАШИ СМО - Анестезија

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Воденица

Председник београдске  општине Стари град и градског одбора Странке слободе и правде Марко Бастаћ откривен је у царинском прекршају када је у земљу покушао да унесе више од дозвољених десет хиљада евра. Он је потом дао изјаву у којој је признао да је направио прекршај рекавши да је спреман да плати казну као и да је  мислио да новац треба да се пријави само при изласку из земље као и да је новац, заправо, сакупљени прилог за пријатеља у невољи и да би и сутра, када би га неко поново питао за помоћ, помогао.

И шта сада овде имамо: политичара који не зна оно што већина других грађана зна тако да је изабрао глуп изговор; витеза у покушају који би био спреман опет да направи исти прекршај у хуманитарне сврхе, патетично и још глупље, јер у време електронског трансфера новца за тако нешто не постоји ниједан озбиљан начин и на крају имамо још један аутогол опозиције, али то није наша брига. Када кажем наша, мислим на грађане који немају ни партијску књижицу било које странке,  ни обавезу да, зато што им се не допада актуелни режим, буду попустљиве дадиље незрелој опозицији. Но, вратимо се још једној Бастаћевој изјави у којој је правио паралелу са Вулинових 205.000 евра од тетке из Канаде које је по сопственом признању као уносио у земљу, део по део. Тог “аргумента” сетили су се и бројни грађани на друштвеним мрежама, аутори коментара на порталима. Многи су појачавали варијанту на тему шта је две и по хиљаде евра преко дозвољеног лимита у односу на све оно што раде напредњаци, па онда редом - сејање страха, случај министровог тате, успешног трговца оружјем из државне фабрике, хапшење узбуњивача који је на то указао, па подсећање на министра са сумњивим докторатом, па указивање на скандалозне и коруптивне послове у Београду, па Јутка, па Симоновић, па ово, па оно. Па вређање “моралних чистунаца” који не капирају како се не смеју критиковати опозиционари ма шта урадили јер се тако наводи вода на воденицу СНС. Ма да ли је то могуће, мало ли је што се све више и више грађана плаши да кажу оно што мисле страхујући од реакције власти и њених доушника, сад треба да се плаше и опозиције и њима наклоњених хејтера на друштвеним мрежама.

Да ли смо ми нормални? Стварно се све чешће  питам какви смо то људи постали, да ли смо жртве лоше историје, још лошије стварности или је наша стварност  жртва нашег карактера? Уме ли ико да објасни простим речима шта  може да натера човека да изађе на улицу и да вређа породицу погинулог младића, њиховог колегу, да стаје у одбрану свог џелата, да само неколико дана касније у истој тој фабрици замало да изгубе још двојицу младих сиротана који  заједно са  председником свог синдиката бране руководство које није обезбедило њихова радна места? “Нико нас није терао да овде радимо, сами смо бирали” - кажу пред камерама заједно са председником синдиката који у целом случају види злонамерне нападе на руководство. Не знам чиме су награђени или заплашени и не занима ме баш много. Више бих волела да знам шта су им рекли укућани после тога, да ли су се сетили прогоњене  породице свог покојног колеге. Волела бих и да знам како је хапшење Александра Обрадовића, узбуњивача из “Крушика”, усред радног времена остало тајна више од двадесет дана. “Нећу да се мешам, нису то моја посла”, рекао је у анкети један Ваљевац.

Не знам какви су ваши утисци, али мој је да је у овој земљи почело да ври као у експрес лонцу. Живи били па видели, ако се под хитно не замени сигурносни вентил, неће ваљати ни за кога у овој земљи. Не брани се власт подаништвом, полтронством и страхом, то су три стуба која пукну чим почне да надолази вода. Не руши се власт тако што ће се опозиција подупирати лажном подршком опортуниста и кукавица који се заклањају иза туђих леђа или лажних профила на друштвеним мрежама.

Ако хоћете да промените власт, не смете да личите на њу. А, ако хоћете да живите боље, пођите од личног достојанства. Просто је да простије не може бити.

 

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Анестезија

НАШИ СМО - Суноврат

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Анестезија

Да је медицина још мало узнапредовала и да је могуће глобалније применити неке медицинске процесе на народ, попут оних који се користе на појединачне пацијенте, онда би, можда, постојало и решење за излазак из бројних заблуда, лажи, проблема, нестабилних времена и непримерених владавина. Када би то било могуће, не би било лоше народ понекад “бацити” у тоталну анестезију, оставити будне само политичаре да се бакћу око свега онога о чему и иначе причају, па када операцију заврше, пробудити народ и увести га у неко потпуно ново, лепше и мирније стање. Тако би све прошло безболно јер, како каже медицинска струка, општа или тотална анестезија је “стање у које се пацијент доведе лековима како би се успавао током лекарске интервенције”. Е, сад, пошто неке интервенције нису пријатне, а велики број је и прилично болан, главни циљ анестезије је “довођење оболелог у стање у којем неће осећати бол нити се сеæћати догађаја из операционе сале”. Народ би се брзо разбудио, можда уз малу збуњеност, поспаност, али, свакако, неизмрцварен и спреман да крене даље.

Наравно, та анестезија би морала да потраје нешто дуже од уобичајених како би народ “прескочио” и оставио иза себе све те године ратовања, смењивања власти, министара и председника државе. Како би “обишао” силне изборе, гласања, поткрадање гласачких листића, потурање неисправних бирачких спискова, а онда и смене директора по јавним предузећима и установама, као и постављање неспособних, али подобних, баш на та места. Под анестезијом се не би сећао лажних и одавно испраних обећања, измишљених акција и режираних хапшења, прогона неистомишљеника и јефтиних и плагираних диплома, као ни свих финансијских промена изазваних инфлацијама, девалвацијама и погрешним трансакцијама и тајкунским приватизацијама. Никада не би знао да је (током глобалне опште анестезије) премијер аванзовао на функцију председника земље, али да је при том задржао и све обавезе и дужности које је имао као председник владе, да је министар војске постао регрут са “рекламном” војничком обуком, а да је онај, што се пре њега бавио војском, постао министар рада и запошљавања, баш оног ресора којим је руководио онај први... Не би знао да је баш све онако како нико ни сањати не би могао. Анестезија би нас спасла и поштедела свакојаких телевизијских блебетања, јавних обраћања и ванредних конференција за штампу на којима, узгред речено, новинари служе само као врећа за боксовање, а не као јавни радници који треба објективно да извештавају свој народ о стварима које их се тичу. Тачно је, у сваком житу има кукоља, у свакој професији па и међу новинарима има оних који су достигли ниво шљама, полтронске каљуге и непрофесионализма, све у функцији очувања власти и властодржаца који им новцем намирују најниже потребе. Викачи, узбуњивачи, шизофрени подстрекивачи панике и страха, само још у својим кућама могу носити звање медијског радника или уредика.

Ко је имао искуства са лекарима и доживео да легне на операциони сто, добро зна да се после тоталне анестезије може јавити краткотрајна мучнина, слабост и поспаност, али да је то минорна цена у односу на оно што би будан преживео. Ипак је са анестезијом много лакше. Свакако боље него “наживо” трпети све оно малопре побројано, без изгледа да та мучнина и бол престане сама од себе. На основу неких појава у протеклим годинама, човек би помислио да смо ми, можда, одавно под анестезијом, а да је све ово што гледамо као реалност заправо само ружан сан изникао из дубоке подсвести. Можда ми и не знамо да одавно спавамо и да ћемо после буђења схватити да је оперативни захват трајао мало дуже од уобичајеног, али да смо се решили грдног проблема. Привремене менталне конфузије, брзо би се повукле после тог вештачки изазваног сна. Оно што би била додатна корист после свега преспаваног јесте и то што се “сан у који особа пада током тоталне анестезије умногоме разликује од редовног јер мозак под дејством супстанци које одреди и да анестезиолог не формира сећања и не реагује на сигнале бола”. Анестезија је чудо!

 

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

БОДИ-БИЛДИНГ: СВЕТСКО ПРВЕНСТВО ИБФФ – Лекић светски првак

КОШАРКА: СРПСКА ЛИГА ''ЗАПАД'' – Сигурном игром до победе

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају.  У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би били, али пошто је правда још спорија него некада, а Јустиција има још дебљи повез преко очију ствари су данас другачије. Зашто? Зато што су и људи другачији.

Сада постоје они који воде и они који слепо следе, једни који захтевају и други који морају. Једни који се понашају по принципу “ја волим само себе” и други који имају милион “разлога” зашто раде оно што у дубини душе знају да не би никако требало да раде, да није коректно, људски да тако поступају. Први су игром случаја, “способношћу” или неким другим околностима, дошли где јесу, а други су пристали да буду где су иако је оних првих много мање.  Таман човек помисли да нема даље, да је у оним ријалитијима окупљено дно дна, да је у четири зида затворено и пред камере стављено 24 сата све што хода од “зла оца и још горе мајке” кад се испостави да таквих има и ван ТВ екрана. Ту, око нас. Да ли је оно што је недавно виђено у  близини Основног суда у Ивањици реално? Више стотина радника државног предузећа “Милан Благојевић - Наменска” из Лучана окупило се да подржи генералног директора тог предузећа и двојицу фабричких руководилаца, оптужених  да су одговорни за трагедију када су у експлозији барута погинула два радника. Директору су аплаудирали, а неки међу њима су и вређали породице погинулих колега. Медијима су рекли да су се окупили “спонтано” што је сасвим могуће, баш воле директора, али зашто вређати оца који је са њима радио деценијама и остао без сина? Зашто не препустити закону, правосуђу да на основу чињеница утврди да ли је и ко крив и у складу са тим буде донета пресуда? Зашто када смо, а то се често чује, уређена правна држава. Чему подршке окривљенима и напади на вечно унесрећене?  Критичари власти тврде да су радници приморани да дају “подршку”. Ко може, и чиме, да примора човека на тако нешто? Или је ипак тачно да сваки човек има цену? Да ли је крива власт, у коју неки упиру прст? Није. Зашто није? Није зато што свака власт покушава да се размаше онолико колико јој њен народ допусти, у почетку испипава пулс и тражи тачку трпљења, како осети да се подручје шири тако све више жели да узме. По систему - даш мали прст, хоће целу руку. То је као са децом, попустиш једном, два пута зато што дете плаче, хистерише и  испустиш контролу, после рогове добијеш да га унормалиш. Тако је и у држави. Када се власт осети да има посла са бескичмењацима, онда се размаше и нема краја. И зашто би?

Од оних, деведесетих, људско достојанство је устукнуло пред ратом, беспарицом, страхом за голу егзистенцију, а место је уступило грабежи, полтронству, губитку карактера, својег ЈА. Одједанпут видиш да око тебе нису Обилићи већ Бранковићи, они што сваки нечасни поступак, свако потурање ноге колеги, другу, било коме, правдају са “морао сам”, “морам да мислим на породицу” и слично. Такви мисле да оно што они чине другима никада нико неће учинити њима. Да све функционише по систему “врана врани очи не вади”. Само ни данашње “вране” нису као старе. Оне немају границу, газе све пред собом и свака жртва зарад њиховог добра је оправдана. Уђе то у крв, ослади се, вероватно, ко ће мислити о поштењу, части, моралним вредностима. Самооправдања типа - краду сви, што не бих и ја, и слично. Наравно, свако мисли о себи да је мајка Тереза, или бар Ганди, обмањује се не признајући да је упао у живо блато. Душу је продао. Заборавио да ништа није вечно и да се и он може наћи сплетом околности на контра страни. Лако је бити човек  када нема изазова, дилема, тешких дана, удараца, треба то бити, и остати, у данашња времена када је све лакше него бити частан, понашати се тако да човек,  што каже мој матори, може “мирно да спава”. Многи имају несаницу. Такви служе да некога оцрне на улици, прозову за говорницом, у медијима, оставе без посла и себи кажу да су “морали”. А нису. Мора се само умрети, све остало је ствар избора. Тако и човек може да бира хоће ли, што би стари рекли, имати “чист образ”, или ће бити подгузна мува и гњида. Крпа којом свако  млати.

Треба се сетити нашег патријарха Павла и његових речи - “Будимо људи, што рече неко, иако смо Срби”. Нажалост, многи јесу ово друго, али оно прво све мање.                                                          

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Живот

НАШИ СМО - Црвене линије

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

мај 23, 2020 191

НАШИ СМО - ЗаМАЈавање

Данас је субота, 23. мај, 143. дан у години до чијег су краја остала још 223 дана. За многе најлепши месец у години, симбол буђења, природе, али и емоција, корача ка свом крају. Од оног првог, који се обележава као Празник рада, преко четвртог, који је уписан…
мај 16, 2020 379

НАШИ СМО - Да луд полуди

Благо глупима. Не знам ко је то рекао ни кад, али је применљиво на ова, наша, времена. Они паметни, или што верују да су такви, покушавајуи да себи, или некоме, објасне шта се све тачно дешава, зашто и чему, ризикују трајну мигрену и блокаду мисли јер је много тога око нас, што би млади рекли,…
мај 09, 2020 476

НАШИ СМО - Сто евра

Тачно за седам дана почеће пријављивање грађана за државну помоћ у висини од сто евра, а да се заправо не зна ко коме треба да помогне - држава грађанима или грађани држави. Конфузија је тотална па они који из неких разлога морају да донесу исправну одлуку, грешка, допадљиву одлуку бојим се да се…
апр 30, 2020 620

НАШИ СМО - Уранак

Уместо да се данас припремамо за сутрашњи првомајски уранак, без обзира на хидрометеоролошке услове, да спремамо ћумур, роштиљске кобасице, ћевапе, млади лук и сланину, да рахлађујемо пиво и сокове, ми јурцамо по продавницама да до полицијског сата уграбимо намирнице с којима ћемо се “забављати”…
апр 25, 2020 875

НАШИ СМО - Украдено пролеће

Теку ови корона дани, мало можемо напоље, мало не, прегурали смо и најдужи полицијски час од 84 сата, прославили Васкрс у кругу породице, некоме баш пријало, некоме “прогорело место”, то нам је што нам је. Жив се човек на све навикне. Све би било можда лакше да није дошло пролеће, као за инат дани…

Репортажа

апр 27, 2020

ЛОЗНИЧАНИН У ВОЈНОЈ МИСИЈИ У СОМАЛИЈИ - Из даљине Србија се боље види

На самом рогу Африке, скоро три и по хиљаде километара далеко од Србије,…
апр 25, 2020

У ВРЕМЕ ВАНРЕДНОГ СТАЊА - Засадио две хиљаде стабала јабука

Док су се многи из града ових дана нервирали због ограничавања кретања током ванредног…
апр 21, 2020

ПОСЛЕ ВИШЕ ОД МЕСЕЦ ДАНА – Прва пензионерска шетња

Ако не рачунамо одлазак у куповину једном седмично, у цик зоре, пензионери су први пут…
мар 31, 2020

ЛОЗНИЧАНКА ОСТАЛА У ШВАЈЦАРСКОЈ – Само да се вратим у Лозницу

Лозничанку Ивану Глишић (35) пандемија коронавируса затекла је у Швајцарској, а свега…
мар 26, 2020

ЛОЗНИЧАНИН ЧЕКА ЕВАКУАЦИЈУ - Спасавање студента Мирослава

Лозничанин Мирослав Марковић (22) студент је Мисури Вали колеџа у Маршалу, близу Канзас…
мар 24, 2020

ЈАСМИНА РЕШИЛА ДА ПОМОГНЕ – Шије маске суграђанима

Када је видела да по апотекама нема довољно заштитних маски, Јасмина Радојчић села је за…
мар 22, 2020

КОРОНАВИРУС У СЛОВЕНИЈИ – Дисциплина на високом нивоу

Лозничанка Нада Чупковић, која са породицом последњих година живи и ради у Копру,…
мар 21, 2020

БЕЧЛИЈЕ ДИСЦИПЛИНОВАНЕ – Није им потребан полицијски час

Проблеми настали избијањем пандемије коронавируса нису заобишли ни Аустрију, а у…
мар 08, 2020

ИЗ АЛБУМА “СА ЛОЗНИЧКЕ КАЛДРМЕ” - Лавина сећања и носталгије

Када је пре мање од годину дана отворио страницу на фејсбуку, Лозничанин Мирослав Цака…
феб 21, 2020

У ДОЊИМ БРЕЗОВИЦАМА - Јагње расте у кући

У кући Милана и Наде Петковић из Доњих Брезовица однедавно је “главни” један четвороножни…

Грми Ло

мај 22, 2020

ДА ЛИ СТЕ ИКАДА ВИДЕЛИ НЕШТО СЛИЧНО? – Гавран који говори

Ако дођеш у ''Рајску долину'', ботаничку башту Живка Панића из Липнице, одушевиће те, баш…
мај 21, 2020

ИВАНА ЈЕ ПОБЕДИЛА ТУМОР, САДА ПОМАЖЕ ДРУГИМА – Подршка ''Родитељском кутку''

Много је оних који нису успели да победе опаке болести, попут рака, али постоје и људи…
мај 13, 2020

ОНЛАЈН ШКОЛА И ПРИПРЕМА ЗА ФАКУЛТЕТ – Стварност се вратила

Опште прихваћена теза је да онлајн учење не може никада заменити школске клупе. То је, у…
мај 02, 2020

ПРЕПОРУКА – Уживање уз ''Кућу од папира''

''La casa de papel'' или ''Money heist'' (''Кућа од папира'') је серија која је освојила…
апр 24, 2020

АПЕЛ ЈУТЈУБЕРА - Остани код куће

Лознички јутјубер Иван Трифуновић, члан омладинске редакције Лозничких новости - Грми Ло,…
апр 12, 2020

ДА ЛИ ЗНАШ ШТА ЈЕ БАЈКОТ? - Нова значења потрошње

Шта је прва ствар која ти падне на памет када чујеш реч - активизам? Да ли су то…
апр 10, 2020

КРУПАЊСКИ ВОЛОНТЕРИ – Осмех испуњава срца

Да ли си се икада запитао ко су волонтери и шта је, уопште, волонтирање? Ако јеси, онда…
апр 08, 2020

КАКО ЈЕ БИТИ: ЛЕКАР ХИТНЕ ПОМОЋИ - Љубав неутралише све што је лоше

Латинска пословица каже ''Отклонити бол божанско је дело'', а Немања Милићевић, лекар…
мар 29, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ У ВРЕМЕ САМОИЗОЛАЦИЈЕ – Интернет не може да замени стварност

Од увођења забране кретања од 5 ујутру до 17 часова, свет више не личи на оно што је био.…
мар 25, 2020

ЗА ВРЕМЕ КУЋНЕ ИЗОЛАЦИЈЕ - Путовање на странама књига

Ових дана међу корисницама и корисницима фејсбука, посебно онима који су у читалачким…
мар 24, 2020

РЕАКЦИЈА НА МОГУЋНОСТ ДА СТУДЕНТСКИ ДОМОВИ ПОСТАНУ КАРАНТИН - Студенти се противе

Група студената Универзитета у Београду изразила је незадовољство због могућности да се…
мар 22, 2020

БЕСПЛАТНИ КУРСЕВИ АМЕРИЧКИХ УНИВЕРЗИТЕТА - Учење од најпрестижнијих

Много је начина на које можеш провести време у изолацији. Неки ће овај период искористити…
мар 04, 2020

У СУСРЕТ УПИСУ НА ФАКУЛТЕТ - Моје припреме у Београду

Исхитрене одлуке, оне непромишљене, често умеју да обавежу и натерају на бесповратна…
мар 02, 2020

ИЗЛОЖБА О СУДБИНИ АНЕ ФРАНК – Да прошлост не постане будућност

У Средњој економској школи данас (2. март) је отворена изложба ''Ана Франк – историја за…
мар 02, 2020

У СРЕДЊОЈ ЕКОНОМСКОЈ ШКОЛИ – Ана Франк – историја за садашњост

Изложба ''Ана Франк – историја за садашњост'' биће данас (2. март) у подне отворена у…
мар 01, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Аудиција за школу глуме       

Због великог интересовања бесплатна школа глуме поново ће бити организована у Омладинском…
феб 27, 2020

ПРИПРЕМЕ ЗА МАЛУ МАТУРУ – Рекордан број пријављених

За припремну наставу из српског језика и математике за полагање мале матуре, коју…
феб 19, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Припремна настава за мале матуранте

Припрема ученика осмих разреда основних школа са подручја Лознице за полагање мале матуре…
феб 15, 2020

СВЕТСКИ ДАН ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД РАКА – Најважнија је позитивна енергија

Светски дан деце оболеле од рака обележен је данас (15. фебруар) испред Вуковог дома…
феб 13, 2020

У СУБОТУ ИСПРЕД ВУКОВОГ ДОМА - Нека победе деца

Светски дан деце оболеле од рака, 15. фебруар, биће обележен у суботу испред Вуковог дома…
феб 12, 2020

У ОРГАНИЗАЦИЈИ КОМСА - Одржана прва ‘’Школа за јутјубере’’

Србија је добила групу младих који су званично завршили ‘’Школу за јутјубере’’ која је…
феб 05, 2020

ПРВА „ШКОЛА ЗА ЈУТЈУБЕРЕ“ - Шанса за младе јутјуб креаторе   

Једанаест младих јутјуб аматера из Србије, узраста од 15 до 18 година, добило је прилику…
феб 05, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ И МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ – Да знаш да ли те лажу

Шта је медијска и информациона писменост, имало је прилику да сазна једанаесторо…
феб 03, 2020

РУКОМЕТАШИЦА ЂУРЂИНА ВУЧЕТИЋ ЗА ГРМИ ЛО - Спорт се може само кад се хоће

Спорт је потребно волети срцем. Прави пример за то је седамнаестогодишња Ђурђина Вучетић,…
феб 02, 2020

МЛАДИ ЛОЗНИЧАНИ ИСТРАЖУЈУ ИСТОРИЈУ ''ВИСКОЗЕ'' – Зашто су људи били срећнији?

У оквиру пројекта "Изван поглавља, приступ различитостима", који спроводи невладина…
феб 01, 2020

ОДРЖАН ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР ''МЕМОРИЈАЛ ДАМЈАН РАШЕВИЋ'' - Вин бету пехар, победа свима

Хала Установе за физичку културу ''Лагатор'' јуче (31. јануар) је била испуњена младима…
јан 30, 2020

КОНКУРС ЗА ИЗБОР ЗАШТИТНОГ ЗНАКА ОМЛАДИНСКЕ РЕДАКЦИЈЕ

Лого д. о. о. расписује „Конкурс за избор заштитног знака омладинске редакције Лозничких…
јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"