Крајем 70-их година прошлог века, једна интригантна прељуба узнемирила је многе провинцијске духове у Лозници, али не само као и обично због њених занимљивих учесника, већ и због невероватне случајности на какав начин је била разоткривена. Наиме, када је један Лозничанин решио да крене кући са службеног пута из Македоније, аутобусом у петак, а не у суботу како је раније планирао, јер је хтео успут и у Београду да обави неки посао, није ни слутио какво га изненађење у повратку очекује. Чим је крочио ногом на београдски асфалт налетео је право на свој нови “голф”, паркиран испред Економског факултета, који је пре поласка на службени пут оставио у Лозници, испред зграде у којој је становао. Мислећи да то сања, остао је укопан поред аута, одлучивши убрзо да не мрда од њега, све док не сазна ко га је ту довезао. После два до три сата, пред смирај дана, до аута дође један младић који га ноншалантно откључа, али пре но што седе за волан, власник аута “прогута кнедлу” па му се љубазно обрати:
- Земљак, извини видим шабачку регистрацију, па ако идеш можда према Шапцу или Лозници, да ли би могао са тобом, побегао ми је последњи аутобус, платићу ти колико год тражиш?
Младић га погледа, па пошто процени да је озбиљан човек, мангупским тоном му одговори:
- Ма какво плаћање матори, седај, идем право за Лозницу, ионако ми је досадно да путујем сам ноћу!
Чим су изашли на ауто-пут, младић у стилу Фанђе стисну гас до даске, па на питање сапутника, којим послом је био у Београду, одмах поче да се исповеда:
- Долетео сам на блиц до моје девојке, која студира економију, јер морам вечерас да вратим кључеве од аута једној “маторки”, с којом сам у шеми, пошто се њен муж сутра враћа са службеног пута. Затим је као навијен наставио са хвалисањем, како га “маторка” често финансира, јер је опасно “загризла”, описујући сликовито у детаље њихову везу од првог дана, што је преварени муж све стоички саслушао, да би га младић по доласку у Лозницу замолио да сврате код његове “златне коке” на кафу, па да се и сам увери у оно што му је успут причао.
Када је после “три кратка звона” весела прељубница отворила врата од стана, и кренула у загрљај младом љубавнику, а затим иза њега угледала свог мужа, доживела је истог трена тежак шок, због чега је хитно завршила у болници.
Ова скандалозна прељуба је убрзо постала предмет огромног интересовања, не само у Лозници, већ и у Шапцу, пошто се нагађало да су се њени мало познати актери одмах ту и преселили, тако да је у многобројним препричавњима остало доста простора, за “нове и нове” информације чиме се чаршијска знатижеља данима потхрањивала. До следеће љубавне афере.
Зоран Тешић
Има неколико дефиница шта је, или ко је, то штребер. Некада је то била особа која учи напамет, а не размишља својом главом, касније онај ко има све петице и увек жели први да да оловку наставнику и не излази из куће. Данас је то онај који има све петице, увек зна све што треба на контролном или усменом одговарању, редовно учи лекције и увек је спреман. Углавном, данас клинци израз штребер користе када некога желе да представе у негативном светлу, односно да му се наругају. Тако живимо у време када су знање, рад и учење нешто лоше, а онај ко зна особа којој се треба наругати. Замисли срамоте, учиш и знаш?! Не тако давно децу је било срамота да не знају када их учитељ или наставник пита, да дођу неспремна у школу, добију лошу оцену или једноставно испадну глупа. Дошла су времена када не вреди Сократова изрека Знам да ништа не знам, као ни она народна Благо оном ко зна да не зна, а хоће да зна. Данас је боље бити табула раза, а нарочито женског пола уз појачање у виду добрих ногу и бујних, углавном силиконских, груди. Може неко у Србији бити супер студент, са индексом пуним десетки, али кога то занима, већину више интересује старлета (шта год то значило) којој је највећа птица на свету оро и нема појма када је почео Први светски рат. Данима се писало о њеном незнању, односно глупости, и сви су знали за њу. Чак је и студент неког факултета. А колико ли је само оних који имају дипломе, стечене на разне начине, али папир, нажалост, не прати одговарајуће знање. У Србији није важан рад, вештина, таленат, квалитет ако човек нема папир који потврђује његово образовање јер уз одговарајуће ћаге ништа од тога не мора да поседује. Све то није више чудно у земљи која од 365 дана неких 230 може да “ужива” у “мудростима” и “људским и свим другим квалитетима” учесника фарме. Шта рећи, а не заплакати?! Како ли смо само прешли пут од тога да је добро бити поштен, вредан и паметан, да је добро читати, размишљати и стицати знање, до тога да се о онима који уче и добри су ученици говори подругљиво, да се називају штребери? Није ми познато да неко нешто, било шта, чини да се то промени. Да они који знају, уче и показују знање буду награђени, а да су они којима је глупост врлина, а лењост главни квалитет постављени тамо где им је место. Није ми познато ни да је неки родитељ изгрдио своје чедо што је друга назвало штребером, а није што оно на контролном преписује или пита истог тог штребера за одговор на контролном. Занимљиво је и што већина оних, поносних што нису штребери, баш оне којима подругљиво прилепљују тај епитет зову да питају шта је за домаћи или шта треба научити за сутра. (Мајка једне девојчице, одличне ученице која има само петице и шести је разред, каже да јој дете називају штребером, а сваки дан њих 20 из разреда зове да је пита шта има за домаћи). Дешава се да под сталним притиском ругања и омаловажавања нека деца намерно не одговоре тачно или “киксну” на контролном, само да се уз њих више не веже то штребер, али и оних која не хају.
Ова друга су можда чула још једну дефиницију штребера. Она каже да је штребер онај кога зезамо цео живот у основној или средњој школи, а онда сутра дођемо код њега да тражимо посао. Мислите о томе сада, после можда буде касно.
Т.М.С
Напишите коментар (0 Коментари)
