Док су стотине пешака из мале варошице Лознице, у време летњих жега, 50-их година прошлог века, још од раних јутарњих часова хрлили ка популарним дринским плажама на Шепку, Локању и Шљункари, остали мештани којима је таква жеља из разноразних разлога била неостварива, били су принуђени да се са тропским врућинама изборе на друге начине. Поред “купања” у новоотвореним базенима на Градилишту, у Црногори и у парку иза ДИТ-а, где се због огромних гужви често није могло комотно са обе ноге ући у воду, у многим лозничким породицама било је тада у моди да се укућани туширају у дворишту, водом из великог лименог бурета, које се на балкону или дрвеним стубовима преко целог дана загревало сунчевим зрацима. Ипак, са спарним временом на најоригиналнији начин излазио је на крај један радник из лозничког комуналног предузећа 7. јули, који се сваки дан после радног времена, брчкао наг у камион-цистерни пуној воде, која је служила за ноћно прање улица. Ту његову пасију уочио је његов директор Љубиша Главинић, иначе чувени лознички шаљивџија, који је једног дана позвао возача цистерне у своју канцеларију и рекао му следеће:

- Сутра чим твој колега уђе у цистерну, дођи код мене одмах у канцеларију, да одемо заједно до камиона и да га тако мало провозамо по чаршији.

Када је сутрадан разголићени радник из цистерне угледао директора и возача како иду преко полигона, он се уплаши да ће бити кажњен што чини прекршај, па зарони у воду, рачунајући да ће моћи остати тако непримећен, све док њих двојица не замакну. Међутим, како под водом осети да је возило кренуло, он исплива на површину и ухвати се чврсто за отвор цистерне, која се убрзо заустави насред Доње луке. Пошто из кабине изађе директор, радник се обрадова да се возило враћа на полигон, па поново загњури, не видевши да је у тим тренуцима за директором кренуо у  “Босну” кафану и возач на пиће. Тек после неколико сати, када се вода у цистерни скоро охладила, возач изађе из кафане и правдајући се промрзлом и разбеснелом колеги, да наводно није имао појма да је он све време био у возилу, упали мотор и коначно се вратише у круг предузећа. Наравно, тај случај је убрзо постао предмет многих шаљивих коментара и изван колектива, због чега осрамоћеном раднику више никада није падало ни на крај памети, да поново уђе у цистерну.

Зоран Тешић