fbpx

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши живот, плашим се шта ће ми још ружно донети, шта морам још преживети и проживети. У наставку своје приче објаснила је да је давно остала без два сина, а да са трећим, који је жив, нема добре односе. Зато је сама и поред људи с којима се свакодневно виђа и дружи.

Када бисмо се само мало замислили над овим сигурно бисмо прихватили констатацију времешне жене и чињеницу да је смрт неминовна али и краткотрајна. У та четири слова спакована је реч за само један ружан осећај о којем не желимо ни да размишљамо, а који нам је врло често за вратом а да тога нисмо ни свесни. Кад год да дође, на било који начин, изненада или после исцрпљујућег и трауматично проживљаваног периода, она је тренутна. После ње настављају да живе само сећања, траје бол и котрља се живот оних који остају. Са смрћу нема планова нити нагодбе. Неко је рекао да је живот оно што се дешава док ти правиш планове за живот. Смрт то у трену зауставља и тек кад неко заувек оде, схватимо колико смо били бољи с њим. Не бих да склизнем у патетику, али сваки овај ред би требало да представља делић отрежњења за свакога од нас. Да схватимо колико су бесмислене полемике на дневном нивоу, расправе о политици, прегањања преко страначких идеологија, свађе око спортских клубова, анализе и атаковања на све и свакога, жучне дискусије да ли је боље овако или би било боље да је онако. Тачно, све то чини живот, али не треба дозволити да се живот претвори у ТО! Зар има смисла трошити време и речи на некога ко је плаћæен да нас замајава, да нам обеæћава куле и градове, боље путеве, радна места, повишицу пензија и за који проценат веæћи минималац. Зашто се нервирати због некога ко стоји пред камерама сваког дана, по неколико пута, уз то путује државом и по свету зарад, тобож, бољитка и уз то доминира над полтронима који му се под реп подвлаче хвалећи га у неограниченим количинима, непрестано, па и без повода? Да није тужно, било би смешно. Живот не сме бити оквир за лажну наду, треба му стати на рампу, гледати га очи у очи и терати га да нам буде послушнији. Да ми њиме руководимо а не тамо неки руководилац, функционер или подгузна мува која види себе као богом даног капетана на броду у којем смо ми слепи путници.

Времена су се до те мере променила да је тешко прихватити реалност а не скренути с ума. Стално се питамо како смо дозволили да нам данас деца хероје виде у креатурама које се представљају као тиражни интерпретатори нечега што ни у основи нема назнаке музике, да нам хале пуне којекакви надувани ликови који после скакања на бини, набрајања рима о промискуитетним животима, пред масом младих поштовалаца,  прерастају у дилере дроге? Зашто нам из екрана уместо образовног, дечјег, научног или културно-забавног програма у очи сасипају, као киселину, моралне наказе, бљувотине и огавштине којих би се нормални стидели и у дубоко укопаном мрачном подруму? А ми трпимо. Како то да је постало нормално да се државни функционери понашају пред народом као да се обраћају колеги пијанцу преко пута кафанског стола, да ректорку универзитета, коју лично не познају ословљавају са ТИ, дају оцене и процене о људима по личном нагону, без икаквог кодекса понашања примереног позицији коју су заузели и с које, очито, не желе да сјашу? По било коју цену. По цену тога да свакога ко другачије мисли и говори сврставају међу непријатељску солдатеску. Превише је питања која постављамо, али, из неког разлога, не тражимо решења за њих, ништа не предузимамо да нешто променимо.

Очито смо превише снизили цене својих живота чим дозвољавамо да нам их “тамо неки” тек тако развлаче. Можда је баш сад крајњи тренутак да дође до поскупљења за 300, за 500 одсто јер овако и сами одлазимо у бесцење. Из дебеле минус фазе коракнимо у плус. Један је живот!

 

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОЧЕЛА „ДЕЧЈА НЕДЕЉА“ – Да дете свако, право ужива лако

ЗАСЕДАЛА СКУПШТИНА ГРАДА – Формиране две нове одборничке групе

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или је ово неко озбиљно обољење, “лудило мозга” за које медицина нема лека. Размишљање о свему што се дешава у нашем ближем, или даљем окружењу, даје резултат као покушај да се схвати величина космоса, у једном моменту мисао удари у црни зид и пљас, колапс.

Где год нормалан човек, и појам “нормалан” је за дискусију шта то данас значи, баци мисао, наиђе на ствари које не уливају наду. Не волим да мрачим, чаша ми је увек полупуна, па и кад наиђе највећа суша, али како остати миран на податке објављене ових дана да је у земљи Србији 18 жена убијено од почетка године, а у истом периоду било седам покушаја убистава жена или да је више од половине жена убијено у кући у којој су живеле с убицом. Другарице шамарале другарицу, друга деца снимала мобилним телефонима?! Таман медијима проструји таква вест, сви се као узнемире, навале стручњаци са објашњењима, саветима, огласи се министар ресорни, кад оно наставак лудила. Седамнаестогодишњака на смрт претукла  четворица младића, ухапшени деветнаестогодишњак, осамнаестогодишњак и двојица малолетника. Исти су, наводе медији, и пре месец дана брутално претукли истог дечка, само што му је овога пута од силине удараца пукла јетра.

Има ли система, државе, закона да заустави ово лудило које траје? Докле ће насиље да цвета на штету оних који се још увек труде да буду нормални, пристојни, решавају сукобе речима и аргументима, а не песницама и ногама? Нисам заговорник светских завера,  теорија да нас сви мрзе и слично, али, брате, ми смо у лонцу као она жаба. Претпоставка је да би жаба убачена у посуду пуну вреле воде из ње одмах искочила. Међутим, ако би се убацила у посуду хладне воде, у њој би остала и ако би та воду била постепено загревана, жаба то не би приметила, остала би ту и завршила скувана. Преведено на људе, човек живи у условима који би требало да буду неприхватљиви, или неиздрживи за њега, али то не примећује зато што је постепено доведен у ту ситуацију привикавајући се на сваку појединачну промену, а не нагло. Е, нас деценијама кувају и постепено појачавају ватру. Сетите се, ви нешто старији, како је пре оних деведесетих вест о саобраћајној несрећи са пет и више погинулих била шок, о томе се данима причало. Данас је то ништа. После онолико мртвих у ратовима широм Југе, спаљених села,  снимака лешева, па онда НАТО бомбардовања 1999. колективно нам је повећан је праг шокирања. Гомила вести о вршњачком насиљу, породичном насиљу, лажним дипломама, преварама, страначком запошљавању, аферама све гора од горе, постали смо жаба у лонцу која се крчка, а мисли да јој је добро и да ће ту бити колико она хоће. Колективно смо постали дефетисти, малодушни ликови којима је оправдање “као да ја ту могу нешто променити”. Дошло је време да су се бестидни, приглупи, бахати, тупави, како се то лепо каже “снашли”, у репрезентацији свих области, углавном,  играју они који некада нису били добри ни да донесу лопту када заврши ван игралишта. Паметнији попушта довело је до тога да су се глупи, а пре свега безобзирни, кварни, ситне душе и увлакачи, снисходљивци осилили па сада треба много више снаге да се врате тамо где им је место. Нашли широка леђа иза којих вире и зачикавају. Гласови упозорења све су слабији, уморнији, разум је у мањини, или у тишини. Исход је исти.

Где смо, можда илуструје национални Дневник на РТС од 15. септембра. У 22. минуту Дневника извештај о одржаној Паради поноса. Трајање  4:39. Следе друге вести, па и прилог о  црквеном венчању младенаца у осмој деценији, повратницима из Аустралије. У 34:17 трајања извештај о тога дана одржаном Вуковом сабору. Трајање 1:31 минут. Последња вест пре спорта. Наравно, директног преноса сабора није било ни ове године. Паметном доста.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НОВО У ЛН - Нека Роми говоре

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је  председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању одлазак кадрова у које улаже, те да им Србија пружа школовање, а  “они после оду”. И још је понављајући да “ држава треба да се заштити, јер је она уложила у те људе”, приметила да о таквим стварима “сви говоре под кочницом”. Дакле, када кочнице попусте онда о одласку тих школованих треба разговарати као о пропалој инвестицији, а уз мало надахнућа могли бисмо да ламентирамо над њиховим моралним скрупулама, незахвалности и одговорности према држави која им је дала диплому у руке. Могли бисмо за пример другима да ликујемо “како им јесте већа плата, али су им већи и трошкови”, како је приметила Маја, паметна као пчелица, па бисмо могли да појачамо целу ствар тиме што бисмо, на пример, отворили хуманитарни рачун за наше тамо негде, како би могли да плате рачуне. Да нас не брукају и да се, далеко било, не предомисле па да се врате. Шта да радимо онда са толиким инвестицијама - да нам кваре статистичку стопу запослености, да нас још коштају тражећи социјалну помоћ, да дангубни твитују по целу ноћ или да хејтују на фејсбуку. Да преиспитују туђе дипломе и докторате. Нека. Просто им било све што смо у њих уложили. Као да нам је то једина пропала инвестиција. Уосталом, кад једни оду, други дођу.

Упс, залетех се, ето шта бива када попусте кочнице. Ко би могао да дође код нас? Неко из комшилука, ма не, ми идемо код њих, неко из Европе само још мало да нам крене, азиланти, можда? Стварно, ко? И, уосталом, шта има ко да нам и долази кад можемо са пуним правом да тражимо надокаду штете од ових што одоше са дипломама о државном трошку. То што су коштали и своје родитеље, државу не треба да занима, то је приватна ствар. Дакле, требало би преиспитати снагу такве могућности, за почетак видети колико нас дође једна диплома плус стипендије, а затим и колико то дође на страном тржишту. Разлика је огромна, све пута двадесет по години студија, па ви видите. Плус, камата, па изгубљена добит, па душевни бол, не родитеља, то је приватна ствар, него државе. Могло би се ту још штошта накарикати, па да видимо шта ће. Али то треба тактички радити, сачекати да се тамо снађу и да им се ослади зарада и све што уз то иде, али не одуговлачити превише да им се не нагомилају остали трошкови,  сви знамо колико су тамо скупље станарине и како се сви полакоме на кредите. Од тако добијених пара, могли бисмо одмах да издвајамо  део за дипломе са приватних факултета, што је и исплативије, ако ћемо реално. Ем је проходност боља, тамо студент за дан може да положи чак шест испита и још да стигне на предизборни митинг странке, ем им је просечна оцена већа, ем зачас докторирају, ем им, брате, занимања европска, све почиње са менаџер, да нас цео свет разуме. Посебно се исплати такве запослити, нико не прави питање, раде како им се каже и углавном ћуте, ако им у опису радног места не стоји да дају званичне изјаве. А, ако стоји, умеју да развежу језик, само тако и још да одглуме, па реченица, па мимика, па све мислиш - жив био, исти шеф. Такви доносе и мир у кућу, сви почну да их се плаше, не знају са које ће стране ударити, да ли са политичке, да ли са стручне, да ли преко хобија, заједничко им је да сви воле да пишу. Употребљиви су са које год стране да окренете. А шта имамо од ових са државним факултетима? Само проблеме, неће у странку, а хоће посао, хоће у странку, а неће да се истичу. Неће чак ни да пишу коментаре по мрежама, а када их казните због непоштовања радне дисциплине, оду на “Ђилас - Шолакову телевизију” да се жале како су их терали да буду ботови, као да то постоји. Онда се ту нађу још које нискотиражне новине да зачине причу. Хоће у шетњу, а неће на митинге.

Кажем ја вама - Маја је у праву. Ево сад измишљају како у иностранство не иду само због посла него и због „песимистичног виђења будућности српског друштва“. Људи моји, па зар и они нису та будућност - млади су наша будућност, тако смо учени још од Титовог доба. И где га споменух, сад ће некоме кочнице да попусте па ће да тврде како је у његово време све било боље. А политичке слободе? Боље да ја закочим, ко зна где би нас даља прича могла да одведе.

Дакле, о инвестицији је било речи, шта нам се исплати, шта нам се не исплати и о реторичкој вежби да ли је свака пропала инвестиција, стварно и пропала. И ко је крив за то кад држава, свакако, није. Не може држава бити и оштећена и крива. Значи, оштећена је, можда се осећа и искоришћено, толике дипломе, толики трошак. За шта, да би нам деца плаћала скупе станарине по белом свету. За све су то криви њихови родитељи, али то је приватна ствар, али државу неко мора да обештети. Ваљда је то сад јасно. Како, од Маје довољно, дала вам је прилику да размишљате и на другачији начин, а не само да кукате, како сви паметни одоше. Ако је тако, шта ви још овде тражите?

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Срчаност

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Срчаност

Као нација смо склони истицању своје дружељубивости, свог гостопримства и правдољубља, али и храбрости, непоколебљивости и мирољубивости. За оне који између свог јунаштва и лудости стављају знак једнакости, често кажемо да “имају срца”, а када неко “изгине” на терену зарад бода, победе, медаље или титуле припремамо му дочек какав се ретко где може видети. Истина, кад нешто крене по злу, неочекивано и не онако како смо прижељкивали (или типовали у кладионицама), онда смо склони критици и свезнању, које је изнад сваке званичне стручности. Срчаност ценимо када је неко покаже у тешким ситуацијама и најтежим тренуцима, баш као што се десило почетком недеље када је наш кошаркашки репрезентативац Василије Мицић донео одлуку да остане са својим тимом у Кини и учествује у четвртфиналном дуелу против Аргентине и поред тога што је дан пред меч сазнао да му је преминула мајка. Спорт није област у којој пливам, али толико смем да дозволим себи и кажем да овај гест има знак једнакости само са речју СРЧАНОСТ.

Изабрати останак на терену са селекцијом која брани боје отаџбине у моменту када си остао без најближег члана породице, чин је који не би требало коментарисати и поредити са било чим.  О овој одлуци причало се дан пред важну утакмицу као да се њоме желео додатно истаћи значај предстојеће кошаркашке борбе, али за мене је у тој ситуацији сама утакмица потиснута у сасвим безначајан план. Ваљда се зато нисам ни разочарао исходом меча у којем смо изгубили са десет разлике. Чак да је било и обрнуто, осим спортске радости, у срцу бих највише осећао неизмерно поштовање према потезу Мицића. То је више од сваког спорта, од свега. Утакмица није ништа. Зато ни бројни коментари на друштвеним мрежама обојени критиком селектора Ђорђевића нису ме сврстали на ту страну. Ко сам ја да ценим, да критикујем или истичем да бих знао боље? Људи су играли, можда не у најбољој постави (ако и има боље, стварно не знам), али се на супротној страни нашао супарник подједнако жељан победе, коју је и остварио. Бољом игром, срећом или нечим трећим, то не бих анализирао.

Међутим, зачудило ме после те утакмице да смо за мање од 24 сата већ потиснули у фасциклу заборава радост коју смо исказали дочекујући наше одбојкашице, европске првакиње, српске царице! Те жене су показале срчаност до коске, оставиле срце и зној на мрежи. Оне су за понос и њихов успех никако не треба потискивати због једног кошаркашког минуса. Поготово не због фудбалских клацкалица јер та област више није ни за помињање. Питам се често ових дана - зар нама стварно треба толико нових фудбалских стадиона по Србији у тренутку када не можемо да изађемо на терен са једном солидном државном екипом, тимом који има барем делић срчаности наших одбојкашица? Милионске цифре које ће бити утрошене за најављену изградњу тих стадиона у најмању руку су застрашујуће. Ни у најлуђем сну није лако уснити да ће ти стадиони врвети од посетилаца, да ће се на њима играти “светски фудбал” или да ће добро доћи за тренинге клинаца и будућих фудбалских магова. Маг је управо потребан да то све оствари. Ко може да замисли неколико хиљада гледалаца на утакмици, било ког ранга, која се одиграва на терену у Лозници, само дан или два после сличног меча у неком другом граду који ће такође заблистати новим стадионом. Можда је то и могуће, можда је оствариво, можда навијачи и обични гледаоци једва чекају ново игралиште како би уживали у врхунском спорту и мајсторском фудбалу. Можда, ограђујем се, али такву наду тешко могу да увежем са реалношћу, мада бих, признајем, волео. Чешће чујем народ како негодује јер у времену када деценијама немамо скенер, о магнетној резонанци, али и многим дугим медицинским уређајима, знатно јефтинијим, да и не говоримо, подизање фудбалског стадиона упоређују са научно-фантастичним лудоријама непримереним ни у најскупљим холивудским филмовима. Срчаније је купити још који клима-уређај, заштитне завесе или бољи фластер, олакшати болеснима и запосленим медицинарима боравак, опоравак и рад у болницама него трошити новац за вештачку траву, рефлекторе, пластична седишта или кожне лопте за којима ће неко јурити замишљајући светску каријеру и гомилу пара.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

НАШИ СМО - Ситуација

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

мај 23, 2020 190

НАШИ СМО - ЗаМАЈавање

Данас је субота, 23. мај, 143. дан у години до чијег су краја остала још 223 дана. За многе најлепши месец у години, симбол буђења, природе, али и емоција, корача ка свом крају. Од оног првог, који се обележава као Празник рада, преко четвртог, који је уписан…
мај 16, 2020 379

НАШИ СМО - Да луд полуди

Благо глупима. Не знам ко је то рекао ни кад, али је применљиво на ова, наша, времена. Они паметни, или што верују да су такви, покушавајуи да себи, или некоме, објасне шта се све тачно дешава, зашто и чему, ризикују трајну мигрену и блокаду мисли јер је много тога око нас, што би млади рекли,…
мај 09, 2020 476

НАШИ СМО - Сто евра

Тачно за седам дана почеће пријављивање грађана за државну помоћ у висини од сто евра, а да се заправо не зна ко коме треба да помогне - држава грађанима или грађани држави. Конфузија је тотална па они који из неких разлога морају да донесу исправну одлуку, грешка, допадљиву одлуку бојим се да се…
апр 30, 2020 620

НАШИ СМО - Уранак

Уместо да се данас припремамо за сутрашњи првомајски уранак, без обзира на хидрометеоролошке услове, да спремамо ћумур, роштиљске кобасице, ћевапе, млади лук и сланину, да рахлађујемо пиво и сокове, ми јурцамо по продавницама да до полицијског сата уграбимо намирнице с којима ћемо се “забављати”…
апр 25, 2020 875

НАШИ СМО - Украдено пролеће

Теку ови корона дани, мало можемо напоље, мало не, прегурали смо и најдужи полицијски час од 84 сата, прославили Васкрс у кругу породице, некоме баш пријало, некоме “прогорело место”, то нам је што нам је. Жив се човек на све навикне. Све би било можда лакше да није дошло пролеће, као за инат дани…

Репортажа

апр 27, 2020

ЛОЗНИЧАНИН У ВОЈНОЈ МИСИЈИ У СОМАЛИЈИ - Из даљине Србија се боље види

На самом рогу Африке, скоро три и по хиљаде километара далеко од Србије,…
апр 25, 2020

У ВРЕМЕ ВАНРЕДНОГ СТАЊА - Засадио две хиљаде стабала јабука

Док су се многи из града ових дана нервирали због ограничавања кретања током ванредног…
апр 21, 2020

ПОСЛЕ ВИШЕ ОД МЕСЕЦ ДАНА – Прва пензионерска шетња

Ако не рачунамо одлазак у куповину једном седмично, у цик зоре, пензионери су први пут…
мар 31, 2020

ЛОЗНИЧАНКА ОСТАЛА У ШВАЈЦАРСКОЈ – Само да се вратим у Лозницу

Лозничанку Ивану Глишић (35) пандемија коронавируса затекла је у Швајцарској, а свега…
мар 26, 2020

ЛОЗНИЧАНИН ЧЕКА ЕВАКУАЦИЈУ - Спасавање студента Мирослава

Лозничанин Мирослав Марковић (22) студент је Мисури Вали колеџа у Маршалу, близу Канзас…
мар 24, 2020

ЈАСМИНА РЕШИЛА ДА ПОМОГНЕ – Шије маске суграђанима

Када је видела да по апотекама нема довољно заштитних маски, Јасмина Радојчић села је за…
мар 22, 2020

КОРОНАВИРУС У СЛОВЕНИЈИ – Дисциплина на високом нивоу

Лозничанка Нада Чупковић, која са породицом последњих година живи и ради у Копру,…
мар 21, 2020

БЕЧЛИЈЕ ДИСЦИПЛИНОВАНЕ – Није им потребан полицијски час

Проблеми настали избијањем пандемије коронавируса нису заобишли ни Аустрију, а у…
мар 08, 2020

ИЗ АЛБУМА “СА ЛОЗНИЧКЕ КАЛДРМЕ” - Лавина сећања и носталгије

Када је пре мање од годину дана отворио страницу на фејсбуку, Лозничанин Мирослав Цака…
феб 21, 2020

У ДОЊИМ БРЕЗОВИЦАМА - Јагње расте у кући

У кући Милана и Наде Петковић из Доњих Брезовица однедавно је “главни” један четвороножни…

Грми Ло

мај 22, 2020

ДА ЛИ СТЕ ИКАДА ВИДЕЛИ НЕШТО СЛИЧНО? – Гавран који говори

Ако дођеш у ''Рајску долину'', ботаничку башту Живка Панића из Липнице, одушевиће те, баш…
мај 21, 2020

ИВАНА ЈЕ ПОБЕДИЛА ТУМОР, САДА ПОМАЖЕ ДРУГИМА – Подршка ''Родитељском кутку''

Много је оних који нису успели да победе опаке болести, попут рака, али постоје и људи…
мај 13, 2020

ОНЛАЈН ШКОЛА И ПРИПРЕМА ЗА ФАКУЛТЕТ – Стварност се вратила

Опште прихваћена теза је да онлајн учење не може никада заменити школске клупе. То је, у…
мај 02, 2020

ПРЕПОРУКА – Уживање уз ''Кућу од папира''

''La casa de papel'' или ''Money heist'' (''Кућа од папира'') је серија која је освојила…
апр 24, 2020

АПЕЛ ЈУТЈУБЕРА - Остани код куће

Лознички јутјубер Иван Трифуновић, члан омладинске редакције Лозничких новости - Грми Ло,…
апр 12, 2020

ДА ЛИ ЗНАШ ШТА ЈЕ БАЈКОТ? - Нова значења потрошње

Шта је прва ствар која ти падне на памет када чујеш реч - активизам? Да ли су то…
апр 10, 2020

КРУПАЊСКИ ВОЛОНТЕРИ – Осмех испуњава срца

Да ли си се икада запитао ко су волонтери и шта је, уопште, волонтирање? Ако јеси, онда…
апр 08, 2020

КАКО ЈЕ БИТИ: ЛЕКАР ХИТНЕ ПОМОЋИ - Љубав неутралише све што је лоше

Латинска пословица каже ''Отклонити бол божанско је дело'', а Немања Милићевић, лекар…
мар 29, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ У ВРЕМЕ САМОИЗОЛАЦИЈЕ – Интернет не може да замени стварност

Од увођења забране кретања од 5 ујутру до 17 часова, свет више не личи на оно што је био.…
мар 25, 2020

ЗА ВРЕМЕ КУЋНЕ ИЗОЛАЦИЈЕ - Путовање на странама књига

Ових дана међу корисницама и корисницима фејсбука, посебно онима који су у читалачким…
мар 24, 2020

РЕАКЦИЈА НА МОГУЋНОСТ ДА СТУДЕНТСКИ ДОМОВИ ПОСТАНУ КАРАНТИН - Студенти се противе

Група студената Универзитета у Београду изразила је незадовољство због могућности да се…
мар 22, 2020

БЕСПЛАТНИ КУРСЕВИ АМЕРИЧКИХ УНИВЕРЗИТЕТА - Учење од најпрестижнијих

Много је начина на које можеш провести време у изолацији. Неки ће овај период искористити…
мар 04, 2020

У СУСРЕТ УПИСУ НА ФАКУЛТЕТ - Моје припреме у Београду

Исхитрене одлуке, оне непромишљене, често умеју да обавежу и натерају на бесповратна…
мар 02, 2020

ИЗЛОЖБА О СУДБИНИ АНЕ ФРАНК – Да прошлост не постане будућност

У Средњој економској школи данас (2. март) је отворена изложба ''Ана Франк – историја за…
мар 02, 2020

У СРЕДЊОЈ ЕКОНОМСКОЈ ШКОЛИ – Ана Франк – историја за садашњост

Изложба ''Ана Франк – историја за садашњост'' биће данас (2. март) у подне отворена у…
мар 01, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Аудиција за школу глуме       

Због великог интересовања бесплатна школа глуме поново ће бити организована у Омладинском…
феб 27, 2020

ПРИПРЕМЕ ЗА МАЛУ МАТУРУ – Рекордан број пријављених

За припремну наставу из српског језика и математике за полагање мале матуре, коју…
феб 19, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Припремна настава за мале матуранте

Припрема ученика осмих разреда основних школа са подручја Лознице за полагање мале матуре…
феб 15, 2020

СВЕТСКИ ДАН ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД РАКА – Најважнија је позитивна енергија

Светски дан деце оболеле од рака обележен је данас (15. фебруар) испред Вуковог дома…
феб 13, 2020

У СУБОТУ ИСПРЕД ВУКОВОГ ДОМА - Нека победе деца

Светски дан деце оболеле од рака, 15. фебруар, биће обележен у суботу испред Вуковог дома…
феб 12, 2020

У ОРГАНИЗАЦИЈИ КОМСА - Одржана прва ‘’Школа за јутјубере’’

Србија је добила групу младих који су званично завршили ‘’Школу за јутјубере’’ која је…
феб 05, 2020

ПРВА „ШКОЛА ЗА ЈУТЈУБЕРЕ“ - Шанса за младе јутјуб креаторе   

Једанаест младих јутјуб аматера из Србије, узраста од 15 до 18 година, добило је прилику…
феб 05, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ И МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ – Да знаш да ли те лажу

Шта је медијска и информациона писменост, имало је прилику да сазна једанаесторо…
феб 03, 2020

РУКОМЕТАШИЦА ЂУРЂИНА ВУЧЕТИЋ ЗА ГРМИ ЛО - Спорт се може само кад се хоће

Спорт је потребно волети срцем. Прави пример за то је седамнаестогодишња Ђурђина Вучетић,…
феб 02, 2020

МЛАДИ ЛОЗНИЧАНИ ИСТРАЖУЈУ ИСТОРИЈУ ''ВИСКОЗЕ'' – Зашто су људи били срећнији?

У оквиру пројекта "Изван поглавља, приступ различитостима", који спроводи невладина…
феб 01, 2020

ОДРЖАН ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР ''МЕМОРИЈАЛ ДАМЈАН РАШЕВИЋ'' - Вин бету пехар, победа свима

Хала Установе за физичку културу ''Лагатор'' јуче (31. јануар) је била испуњена младима…
јан 30, 2020

КОНКУРС ЗА ИЗБОР ЗАШТИТНОГ ЗНАКА ОМЛАДИНСКЕ РЕДАКЦИЈЕ

Лого д. о. о. расписује „Конкурс за избор заштитног знака омладинске редакције Лозничких…
јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"