fbpx

НАШИ СМО - Аутодеструкција

У обиљу вести којима смо бомбардовани сваког дана, мени су две привукле пажњу на посебан начин. Заправо, изазвале су осећај инфериорности у мени који ће боље разумети сви који су се сусрели са Јунговом теоријом колективно несвесног. Али да спустимо лопту, ево прве - Руска Федерација блокирала је, на 60 дана, увоз меса и прерађевина из четири српске компаније „Матијевић”, „Карнекс”, „Биг бул фудс” и „Златиборац”. Мере су уведене након што су руски ветеринарски инспектори у присуству колега из Србије  у редовној и најављеној контроли обишли српске компаније из овог сектора, које имају дозволу за извоз меса и прерађевина на то тржиште. Како су пренели поједини медији, списак замерки  је дуг од  исхране и начина клања животиња, обраде и чувања меса, до услова производње и складиштења. “Реч је о неправилностима које је могуће отклонити”, ублажио је случај Бранислав Недимовић, ресорни министар. А у заједничком саопштењу  четири компаније су истакле да “већ раде на испуњавању свих захтева, који су пред њих постављени, сарађујући међусобно, али и са свим релевантним институцијама у Србији”.

Е, сад,  долазимо до питања: У чему се састоји разлика у стандардима између Србије и Русије поготово што руски нису нови, потичу из 2011? Да ли уочени пропусти нарушавају и домаће стандарде и да ли су поред 19 руских, реаговали и наши ветеринарски инспектори који су били у њиховој пратњи? Да ли је отклањање пропуста само на производним линијама за извоз у Русију или ће важити за цео систем? И кад смо код система, баш ме интересује које су то “релевантне институције система” које ће, према саопштењу, помоћи компанијама да примене руске стандарде уместо да су подигли ниво наших стандарда у општем добру. И питање које ме највише мучи - шта ће бити са “нестандардизованим” производима намењеним Русима, на чијем ће тањиру завршити? Наравно да знам одговор, на истом оном на којем су и до сада. На нашем, на који стижу и остале намирнице сумњивог квалитета, о којима повремено сазнајемо из медија, а у чију контролу пре увоза не иду наши ветеринарски инспектори.

Друга вест која ме је растужила заправо је констатација из истраживања Института за развој и иновације “Цена младог емигранта” да је “добит развијене земље у коју је радник дошао, значајнија од губитка који је друга земља претрпела његовим одласком”. Какав космополитски приступ, благо нама. Ми, ако сам добро разумела, на тај начин доприносимо развоју глобалне економије и доприносимо значајним уштедама земљама у које одлазимо јер је код нас годишње издвајање за школовање студента око 2.800 евра, а скоро осам пута више у Великој Британији, шест пута више у Шведској, пет пута више у Немачкој. А најважнија корист од тока миграција, како се истиче, “јесте новац који емигранти шаљу породици у домовину. Њихов приход побољшава квалитет живота прималаца, али и значајно утиче на српску привреду. Србија је на врху међу европским земљама у новцу који пристиже на овај начин, делећ´и прво место са Албанијом”.

Изем ти такав новац и прво место у 21. веку. Каква мизерија. Каква регресија народа који је у два прошла века слао своју децу у иностранство да се образују и донесу нова знања у земљу, а данас се теши тиме да је добро да оду да би они који остану имали да преживе. А, одлази све више, у просеку 15.700 људи годишње, сваки трећи студент рачуна на иностранство у потрази за послом и бољим животом, а неретки одговори су да иду далеко од непоштовања закона, корупције и партократије.

Истраживање је показало и да преко 90 одсто ученика, који планирају да се иселе у развијенију земљу, тврди да има пуну подршку својих родитеља за одлазак у иностранство. Овим је све речено.

Па ако не спадате у оне које више боле све ране овог света него своје и ако сте у прилици да о нечему одлучујете, хајте да се мало пажљивије погледамо. Извозимо најбољу храну и најбољу децу. Свет не пристаје ни на ништа мање од тога.

Шта ће нама остати?

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Сирене

НАШИ СМО - У фалшу

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Сирене

Још увек ми у глави одзвања звук “шизеле”, која се некако баш у ово време последњи пут огласила у Лозници деведесет девете, најављујући ваздушну опасност и производећи у народу нову страхоту од НАТО снага, које су нас још од марта те године засипале бомбама. Можда не бих тај тренутак ни запамтио да се тог преподнева нисам састао са екипом да снимамо нову песму. Данима уназад покушавали смо да тонски забележимо тај одвратни звук сирене и није нам ишло за руком јер нам је увек замало измицала. Онда смо тог јутра поранили, засели иза студијске миксете, поставили микрофон кроз прозор и као из рова чекали “непријатеља” да га коначно савладамо. Заурлала је са врха робне куће у центру града, а ми смо је слушали с врха Старе вароши. Није нам била прва, али је и тог тренутка ледила крв у жилама. Не, није то више био страх од бомби, већ реакција на тон који је ударао директно у мозак, а, рекао бих и у срце. Можда зато данас скоро сви из моје екипе имамо кардиолошких тегоба? Нелагодност је потиснута тренутним одушевљењем што смо коначно снимили тај звук којим се најављује опасност и који ћемо искористити у завршници песме настале током ратних дана. Тек касније закључили смо да је то била последња јер се од тог тренутка па до прекида ратних дејстава у јуну више није чула. Тако је “шизела” остала заувек у песми којом смо желели да покажемо сав бесмисао рата, да укажемо на људску патњу али и глупост неотпорну на жељу за доказивањем јачег. Надали смо се да ће све остати у песми и да се сличне ствари више неће понављати, а да ми нећемо поново причати о ратовима и деведесетим, које су нас добрано дотукле.

Прошле су две деценије, а где смо ми? Тапкамо у месту и, чини ми се, тонемо све дубље. Када сам у понедељак преко телевизије поново чуо сличан звук који се орио севером Косова, прорадила су сећања и тегобе из прошлости. Људима никада доста пушака, бомби и убијања. Никада доста ратова, суза и гробова. Никада довољно бесмисла. Шта се десило? Медији су пренели да је у рано јутро, око пола седам у Косовској Митровици сирена огласила ваздушну опасност! Барикаде су постављене и у Зубином Потоку! Народ згранут, иако већ навикнут на разне недаће у протеклим годинама, али непријатност се ширила муњевито у време када се деца припремају за школу, а радници за посао. Из искуства, неки су схватили да су почела нова хапшења, слична оним из новембра када су привођени осумњичени за умешаност у атентат на Оливера Ивановића. Остатак Србије и Београд већ су кључали од неизвесности и дешавања на југу државе, а руководство се окупило да размотри ситуацију. Иначе, до акције снага РОСУ дошло је дан након што је председник Србије Александар Вучић у Скупштини Србије рекао да ће уколико не буде постигнут компромис са Приштином, Албанци напасти Србе на Косову. У понедељак је рекао - “Иако је тешко и знамо да је на Косову НАТО, ми погром Срба нећемо дозволити. Неће бити поново “Олује” и “Бљеска”!.

Грађани су у директном ТВ преносу могли да прате дешавања из парламента, да чују питања посланика и одговоре и објашњења председника Вучића, а мени би све то мање сметало да сваки час његов говор није прекидан бурним аплаузима већине. То је стварало слику театра, представе у којој се зна расподела улога и наводило на размишљање да уживо пратимо још једну драму у којој је тема наш живот и наш опстанак, а да су на сцени добро увежбани ликови који унапред знају сваку реплику. А шта су рекли опозициони посланици? Једни да су догађаји на северу Косова “последица директног договора Вучића и Тачија како би дошло до услова за спровођење идеје о разграничењу и признању Косова”, други су поменули идеју о одржавању некаквог “другог Рамбујеа”, док се са треће стране чуло да је упад специјалних снага косовске полиције омогућен Бриселским споразумом, који је потписала актуелна власт. Косовски медији су касније пренели да се полиција нешто после 12 часова повукла са севера Косова и да су међу ухапшенима један командир, три поручника и 15 полицијских службеника, као и то да су сви ухапшени полицајци суспендовани са дужности, а да су током претреса заплењени оружје, техничка опрема и новац...

Сирене су утихнуле, међународни фактор оценио овакав потез “непримереним”, а ми уз блажен осмех огласили још једну “нову победу”. О каквим победама је реч можда сазнамо у наредним месецима, годинама или, не дај боже деценијама. Само без сирена, молим.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - У фалшу

НАШИ СМО - Бакшиш

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - У фалшу

Можете ли да замислите да немате појма не само о именима и ликовима министара, него ни ко је премијер, а ко председник државе? Да вас није брига ко је први човек града, или општине, ко је у вашем граду коме кум, рођак, тетка, жена, љубавник, или љубавница. Да знате да ћете у болници, пред шалтером не само Ви, него сви чекати и поштовати ред, да ћете сваки прекршај платити, а не окретати и Курту и Мурту да вам то “среди” и бити сигурни да као поштен човек можете живети нормално, а да ће свака лопужа, пре или касније добити што заслужује. На овом месту тешко, негде у белом свету, можда.

Не знам како је то, и када, успело ономе, или онима, који нам мозак испирају већ деценијама, али овде су незамисливе ствари постале “нормалне”. Кад паметан човек погледа ко где коло води, може да се ‘вата или флаше вина, или бенседина. Какви ликове су заузели руководеће позиције некад најбитнијих институција којима је народ веровао - то је надреално, а некима је у поседу богами и опасно оружје, и оруђе. Успели смо да деградирамо готово све професије, од “стручњака” да се стручњаци не чују, као на естради, толико је “певача” и “певачица” да  су глуви, што се тиче те области, готово па привилеговани. Изгледа да музика није пукла само овде него и нешто шире.

Би неки дан она Евровизија, нисам помно гледао, а оно што сам “ухватио” само ме убедило да ништа нисам изгубио. Напротив. Фестивал песме претворио се у надметање у што луђем, шокантнијем, шашавијем наступу, са сценским и светлосним ефектима. Песма је ту само реда ради. А тек гласање, то сам пратио поприлично. Жири једно, публика десето. Наравно, ми смо се бавили после ко је нама колико дао. Невена Божовић највећи број бодова (12) добила је од гласача из Црне Горе, од Северне Македоније и Словеније, десет, Хрватске осам, Швајцарске седам, Аустрије четири и три од Русије. Што се тиче  гласова жирија, представница Србије добила је 12 поена од Црне Горе, седам од Пољске, по четири од Естоније и Хрватске, по три од Белорусије и Румуније, по два од Исланда и Аустрије и један поен  из Аустралије. Македонци су нас “стручно” заобишли, а испалише нас и Руси. Углавном, били смо 17. Дефинитивно тамо не иду они који  знају да певају, част изузецима, него неко ко ће да шокира. Е, ту су наши медији докторирали.

Прошле седмице су најављивали “потоп”, понавља се 2014, држи-пржи, кад оно, срећом, ништа. Прво су наплашили народ, а онда наредних дана хорски стручњаци, министри, метеоролози и остали почеше да “теше”, није ово ни близу ономе, и слично. Код нас постоји потреба да све буде у неким катастрофичним, невиђеним размерама. Оно, “историјска утакмица”, “последња шанса”, “тешка борба”, “никад пре”, највећи, најтежи, најгори, “икада”. Ваљда је логика ако је нешто “најтеже”,  и слично “икада”, онда кад то неко реши његов учинак добија епске размере. Било је најгоре икада, али човек решио. Јбт. Сада чујем у наредних месец дана киша 22 дана, за 13 је предвиђена грмљавина, а укупно девет дана и јак ветар. Па тако је било и прошле године, у јуну кишобран био затворен тек неколико дана па претекосмо. Нас је неко ставио на тобоган, многооо дугачак, и гурнуо па ми само јуримо, време нас гази, а немамо појма хоћемо ли на крају наићи на бетон, песак, или живо блато. Трудимо се да певамо, али ретко кад погодимо неки тон, фалширамо све  у шеснаест и љутимо се на оркестар, а ми кваримо песму.

То ко нам је где главни, ко је где заузео позицију, није његова брука. То што се таквима подсмевамо, правимо штосове на њихов рачун, не мења стварност. И не, није то спрдачина на њихов, спрдамо се на свој рачун. Јер ако вам је капитен екипе са две леве ноге који лопту не може да погоди, а ви сте пристали да носи траку то не говори о њему, него о вама, односно нама. Зато онај живот са почетка приче не можемо да замислимо ни под утицајем најјаче травке јер такве ствари не настају саме по себи. Прво морамо да се ознојимо да направимо систем у коме све шљака без обзира на имена, симпатије, странке, партије, рођачке и друге везе, е тада ћемо знати да не могу никако глуви дириговати, и болеће нас брига ко су председник, министри и слично. Дотле ћемо знати не само њих, него и све секретаре државних секретара, а живот ће нам пролазити у фалшу.

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Бакшиш

НАШИ СМО - Туђе цени, своје заборави

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Бакшиш

Док сам недавно чекао на ред код фризера, од муштерије поред мене чујем причу о томе како живи на Западу, тачније у Бечу, где је стекао пензију и где је, како рече, срећан са својом супругом, мада су му и деца нашла ухлебљење у другим местима Аустрије. Исприча да је задовољан пензијом (није помињао износ), да је од те државе добио све што му законом следује, да плаћа стан нешто скупље, али да и за то има помоћ општине од око стотину евра, ду су му бесплатни лекови, повлашћена месечна вожња у градском саобраћају, да има довољно “да једе и пије и нешто приштеди”. Онда је наставио да износи догађај који му се десио, желећи да дочара ниво поштења тамошњег народа. Укратко, помажући земљаку из Србије да набави делове за возило, отишао је до специјализоване радње где му је трговац педантно дао све информације и цене. Каже, потрајало је то скоро сат, па је пожелео да части радника поштујући његово утрошено време. Извадио је 10 евра, на шта се трговац брецнуо и објаснио да то није потребно јер је само обављао посао у интересу пословања. Дакле, бакшиш није прошао. Сплетом околности, истог дана је наш човек остао без торбице са папирима и ценама делова, али и документима и око 300 евра у кешу. Глава га заболела од муке, али после три дана је позван из полиције да дође по свој новчаник. Срећан је отишао и у неверици дочекао тренутак када се уверио да је у торбици све на свом месту. Онда је покушао да части полицајца с којим је обавио примопредају, али је и ту осетио непријатност када му је овај одбио бакшиш. Ова прича ме подести на Закон о здравству који у Србији однедавно омогућава да частите, да не кажем дате бакшиш и лекару који вас лечи. Можда ова реч у овом контексту звучи непристојно, али, можда је и излишно помињати је када се зна колике су српске плате и пензије, када је незапосленост део наших живота и већина једва саставља крај с крајем, а када је за здравствене услуге већ плаћено кроз разна законска осигурања. Негде прочитах да је напојница настала у Енглеској, мада данас Енглези често не дају никакав или врло мали бакшиш, за разлику од пословично шкртих Шкота, који се данас налазе при врху листе најгалантнијих гостију и муштерија. Анкета, спроведена међу келнерима, показала је да су најшкртији гости Грци, Италијани и Енглези, а највећи каваљери Американци, Руси и Немци. Како ће бити у Србији са лекарима и другим медицинским радницима, тек ће показати нека будућа анкета. Искрено, још увек верујем у лекарску етику и њихову доследност Хипократовој заклетви коју су дали, тако да се надам да нећемо ићи у болницу као у кафану (да не кажем кланицу). Да нећемо прво гледати у новчаник или неки штек “за црне дане”, па тек онда кретати на нужан преглед или, далеко било, медицинску интервенцију. Неће, ваљда, на вратима доктора стајати истакнут ценовник, иако им је по новом закону, који је усвојен 3. априла, сада допуштено да приме неновчане поклоне у вредности до 462 евра! Очекујем да неће то чинити болесним пацијентима, иако ти прописи предвиђају да здравствени радници у Србији смеју да приме неновчани поклон чија појединачна вредност не прелази пет одсто просечне плате, што је 2.726 динара (23 евра), а укупна вредност не прелази просечну нето плату од 54.521 динара (462 евра). Без обзира на то што се то више неће звати митом или корупцијом, не верујем да ће медицинари шурити људе цифрама (поклонима) као да су дошли да бирају нови аутомобил или јахту, а не на операцију жучне кесе, слепог црева, кука, катаракте или нечег другог. Сви знамо да су задовољни пацијенти и до сада награђивали поклонима своје лекаре, али било би сулудо да болница од сутра постане бувља пијаца на којој ћемо се нагађати колико нешто кошта. Како да прихватимо ситуацију да жена крене код гинеколога на преглед а да јој он после тога узме, рецимо, 66 евра (сат од 23 евра, виски од исто толико и кравату у истом износу, на пример). Легализацијом бакшиша све се може посматрати другачије а све здравствене тегобе третирати као комади намештаја чија је вредност  различита у зависности од величине, квалитета, брзине израде, или утрошеног материјала. Наши људи плаћају здравствено осигурање и зато држава треба да смисли пристојнији начин да квалитетне здравствене раднике задржи у земљи, а не да им пацијенти то надомешћују било каквим поклонима.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Туђе цени, своје заборави

НАШИ СМО - 1886

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јануар 25, 2020 130

НАШИ СМО - Магла

Реч из наслова протеклих дана толико пута се могла чути у Србији и региону да је просто невероватно како до сада на њу нисмо обраћали толико пажње. Ова природна појава је створила толико проблема грађанима да су чак и они здрави почели да брину више о свом…
јан 18, 2020 403

НАШИ СМО - Распродаја

Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са представником ЦЕСИД-а да је “та одлука у…
јан 11, 2020 449

НАШИ СМО - Обећања

Време око Нове године вероватно је период када људи дају највише обећања, себи или другима. Тада се обично зарекнемо да од почетка нове више нећемо пушити, пити, лагати, варати, превише јести, смршати... (попунити по жељи) и слично. Или нам други обећавају, најчешће политичари, шта нас чека у…
дец 28, 2019 1147

НАШИ СМО - Гнездо

Дачић је понудио Вучићу да заједно иду на изборе и то је било сасвим очекивано. Инфериорност СПС-а у том односу видљива од самог почетка, ако изузмемо критичке изјаве Бранка Ружића, пре него што је постао министар, водила је управо ка овоме - да некада најмоћнија странка у држави сада стоји у реду…
дец 21, 2019 782

НАШИ СМО - Икебана

Слика коју често можемо видети на ТВ екранима када се обраћају политичари износећи најновије информације, објашњена или ставове странке којој припадају је она на којој иза њихових леђа стоји читава свита насмејаних или забринутих лица, партијских сабораца који су ту да попут сенке и живог зида…

Репортажа

јан 26, 2020

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Ђорђе Вукмировић, професор историје, бивши ватерполиста, на Богојављење је седми пут први…
јан 20, 2020

ВЕРА АЛЕКСИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ - Последњи јорганџија

За израду једног јоргана ако га једна особа шије, потребно је седам, осам сати рада, каже…
јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…

Грми Ло

јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"