fbpx

НАШИ СМО - МЛИН

SassaСвакога дана треба одвојити бар сат, два времена да седнеш са људима испред неке продавнице, попијеш пиво и причаш ни о чему, онако, или само да слушаш оне око тебе. Ко то нема, само трчи трку са животом у којој ће свакако изгубити. Ово сам чуо пре неколико година и то  не од неког нерадника и лезилебовића већ седокосог човека са докторатом. И стварно колико је нас који то могу себи да приуште у овој лудници у којој трајемо? Дошло је доба у коме је живот постао млин који не прави паузу. Само меље, свакодневно убрзава и стеже, тако да ко мало застане,  испада из игре или одлази на споредни колосек са којег углавном повратка нема. Нигде одморишта да се човек мало склони, предахне, одмори од свакодневне потребе за све више новца који вреди све мање, а истовремено се зарађује све теже. Да је човек хоботница не може запушити све рупе које се сваки дан отварају. Треба ово, треба оно, ради пет послова, ако имаш среће неки ће и да ти плате. И само јури, не заустављај се. Стари је онај графит “ко овде није полудео тај није нормалан” и, нажалост, све тачнији. Млин од живота само меље, а све више је оних који то не могу да издрже. Пуцају људи на све стране, не само ментално, већ и буквално на неке друге, своје и туђе жене, децу, родитеље, комшије, непознате људе... Црне хронике по новинама имају највише наслова, убија се и гине на све стране, као да смо у неком рату без војски. Брине ме што полако, али сигурно, постајемо као зомби, готово ништа више не може да нас шокира, све прихватамо, чујемо, видимо и мирно настављамо даље. Лажу нас у очи - климамо главама, вређају нам здрав разум - климамо главама, прете нам - климамо главама. Само да ме лично не погађа, туђа мука-туђа ствар. Све је наопако. Ево, ових дана по Србији пруге не служе за путовање већ за блокирање. Блокираш пругу са два-три камиона и онда тражиш оно што ти припада. Радници су на колосецима, путевима и мостовима, траже плате. Кажу, без зараде су 5, 17 или 24 месеца?! Како је неко жив ако две године није примио плату? Замислите себе да вам два месеца неко не да вашу плату и да нема гаранције да ћете и трећег добити оно што сте зарадили, а знате да нисте ви криви што нема пара или посла? Како би вам било? Док неки лете за Абу Даби тражећи шансу за “опште боље сутра”, а други планирају повратак у изгубљене фотеље, већина луди јер нема нигде излаза из млина који нас меље. Исто време, иста земља. На једној страни оптимизам и боље сутра само да се издржи још мало, на другој сенка деведесетих, а ви у средини слуђени. Само грабите даље, не бисте стали ни да вам омогуће јер се можете запитати шта је смисао свега око вас и онога што радите , говорите, или пишете. Године пролазе, а већина као да је у “Дану мрмота”. Изгледа да многи од нас нису на време схватили где смо и шта се дешава. Оно што ме теши је да мој син, изгледа, јесте. Он, сада клињо од десет и по, још пре две године рече ми сасвим озбиљно - “Кад завршим факултет идем у иностранство!”, а на моје питање “Зашто?” одлучно рече “Шта ћу овде када је све пропало”.  Од тада имам једну мисао да је он, за разлику од мене, на време схватио где је и шта му ваља чинити и једну наду  да ће се ствари, можда, некако променити и да неће тако мислити за десетак година.  Да ће млин ускоро успорити и да ћу, што и вама желим, наћи оних сат, два са почетка писанија. Т.М.С Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ - ЧЕРВЕНА

tesicЗабринути израз лица девојке, на црвеној новчаници од 100.000 динара из 1989. године, чијем је популарном надимку “червена” кумовала руска и румунска сиротиња, која је у то време са својом јефтином робом преплавила југословенске пијаце и тротоаре, као да су били најава надолазећих невеселих времена, што је ретко ко могао да предвиди, поготову у Лозници, где се тада безбрижно и лагодно живело. Иако је вредност “червене” била свега неколико немачких марака, осиромашеним грађанима из источног блока, чија плата није прелазила ни двадесет марака, свака нова “червена” у џепу, уливала је какву-такву наду за спокојније сутра. Ипак, и поред тога што су Лозничани били изузетно галантни при куповини њихове робе, која је у већини била сумњивог квалитета, знатном броју придошлица трговина и није баш најбоље ишла од руке, што их је приморавало да у нашем крају обављају и друге послове. Ту “привилегију” имале су углавном младе девојке, које су обично почињале да раде као конобарице, а затим завршавале у ноћним клубовима као плесачице, где су се понекад испуњавале и друге жеље расположеној клијентели. Чувши за то, један лознички гастарбајтер, коме су у Немачкој опсесија биле “куће за забаву”, у којима је остављао већину своје зараде, већ прве вечери по даласку у Лозницу, изашао је са својим пријатељем у један локал, где су радиле изузетно атрактивне Рускиње. Иако су стигли доста касно у полумрачној и полупразној кафаници четири оскудно одевене играчице изводиле су свој “модеран плес”, од којих му је једна одмах запала за око, што јој је убрзо ставио до знања. После неколико испијених тура пића, омамљен њеном заводљивом игром, расположени гост извади из џепа новчаницу од 50 марака, и затури је испод њеног грудњака. После тог његовог геста, иако није видела о каквој се новчаници ради, играчица поче да се увија око њега као змија, додирујући га повремено и својим обнаженим деловима тела, да би се на крају тачке нашла у његовом крилу. Следећег тренутка, док је у грудњак пажљиво стављао још једну педесетицу марака, шапнуо јој је дискретно на уво: - Колико тражиш да после фајронта, одемо код мене у стан, сами ти и ја? - Две червене! - рече срамежљивим гласом зајапурена играчица, и оде иза паравана да се пресвуче. Затечен одговором који му је у трену изазвао осећај сажаљења, врло брзо се са пријатељем нашао на излазним вратима локала, не сачекавши ни да бар види озарен израз лица сироте девојке, која се, ко зна колико, обрадовала његовој уобичајеној а за њу баснословној напојници. Зоран Тешић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - ОТУЂЕЊЕ

bobanПре неколико година (ух, па то је тачно пре једне деценије), негде прочитах како се људи све више увлаче у своје љуштуре, све мање одлазе у посете пријатељима, а све чешће оправдање за самоћу проналазе у беспарици. Помислих, то је тренутно стање јер тек је деценија од чувене 1993. године, па, рачунам, за санирање последица треба још мало времена. Док се окренусмо, прође још десет лета а отуђеност, чини ми се, постаде рак-рана друштва. Још мање се људи друже, испијају вечерње кафе, разгледају фотографије са летовања, слушају музику коју воле. Техника је неумољива, па емоције и људске особине посустају и свакодневно посрћу пред налетом андроида и брзе интернет конекције. Смајлићи су заменили изразе осећања, скраћенице уништиле говор, а друштвене мреже су постале места за огољавање душе, карактера и свега онога што се некада делило само са најближима. Још кад пре пар дана видех рекламу на једној телевизији с националном фрекфенцијом, прекрстих се и десном и левом. Раздрагани водитељ, у улози презентера најновије понуде, с осмехом од ува до ува, баш онаквим какав има весели “смајли”, предлаже решење за асоцијалне типове. Саветује, уколико сте изашли с пријатељима у вечерњи провод, па вам у једном тренутку атмосфера и није баш занимљива, а и мало сте саможиви, да је довољно само да у том кафићу имате бежичну интернет конекцију, да сте са собом понели верног пратиоца званог лаптоп или неко слично сокоћало, па да вам ноћ буде незаборавна. Довољно је да СМС пошаљете телефоном, онда да добијени одговор у виду шифре и лозинке укуцате у за то намењено поље и, гле чуда, пред вама је све!!! Уместо да разговарате с пријатељима, уживајте у серијама, филмовима, а, богами, како најави водитељ, ускоро и у еротици!!! И сад ја замишљам време од пре само две и по деценије, седим са друштвом код Тукице, док нас увесељава Самуило и “Вожд” (Када падне први снег, Мрков, Фијакерист...), а онда сви склањамо постављен астал и на њега мећемо лаптопове. Блејимо у 1.789. епизоду “Мале невесте”, “48. сати свадба”, “Домаћине ожени се”, “Мењам жену”, “Тренутак истине”, а пред зору, бледи од екрана, завирујемо на “Фарму” да видимо да ли је дружина заспала наливена алкохолом или ко је кога подарио псовкама, погрдама и сочном пљувачком . Или још боље, Ацина кафана, на крају града, уторак вече, места ни за шибицу, “Пријатељи” свирају Томине, Тозовчеве, Цунетове или Слабинчеве песме, а уместо игре око столова (а некад и на њима) сви се осмехују својим лаптоповима.  Боже сачувај! Зато, ваљда, данас више нико није ни изненађен чињеницом да је Јованка Броз (нека јој је лака земља) живела деценијама у условима недостојним било кога. Само што је то била потпуно друга врста отуђења.

Слободан Пајић Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ - ПРИЈАТЕЉИ

tesicЈедно од најчешће помињаних венчања у Лозници, током 70-их година прошлог века, било је венчање познатог Лозничанина са дупло млађом колегиницом. Међутим, главна тема за шаљиве коментаре није била само велика разлика у годинама између младенаца, већ се обавезно саркастично коментарисао и физички изглед младожење, који је због изразито грубих црта лица, са својих тада четрдесетак година, изгледао као да је шездесетогодишњак. Али праву буру смеха међу Лозничанима изазивало је препричавање једне сцене, која се десила код девојчиних родитеља у Рађевини.

Наиме, када је пре венчања девојчин отац чуо за колико година старијег “момка” од себе, његова мезимица хоће да се уда, он је тада, иако га никада није видео, био толико разочаран, да јој је поручио, ако то уради, нека му се са њим, ни случајно не појављује пред очима.

Ипак, и поред очевог противљења, девојка је стала на “луди камен”, да би после годину дана, на њену и младожењину велику радост, стигло на свет и новорођенче. Та лепа вест убрзо је стигла и до ушију девојчиних родитеља, и није их нимало оставила равнодушним, поготову мајку. Недуго затим, велика жеља да види своје прво унуче, омекшала је срце и новопеченом деди, који је преко гласника из села поручио кћерки, да заједно са зетом и његовом фамилијом, прве наредне недеље дође код њих у госте, што су сви са задовољством прихватили.

Како се приближавала посета, домаћина је обузимала све већа и већа тензија, мало због закаснелог познанства са новим пријатељима, а више због нелагодности према зету, којег до тада није признавао.

Чим је сванула недеља, док се у дворишту полако окретали прасе и јагње на ражњу, узбуђени домаћин сиђе у подрум, па из бурета са препеченицом, коју је чувао пуних 20 година, за ћеркину удају, наточи једну флашу да наздрави са комшијом, који му је помагао око печења. Када су се око подне на капији појавили гости, захваљујући поприличној количини питке ракије, видно “загрејани” и расположени домаћин са свима се редом поздрави и изљуби, али сем ћерке и унучета остале госте није регистровао у каквом су међусобном сродству, када су му се представљали. Пошто су поседали сви за сто, домаћин баци поглед неколико пута, час на леву час на десну страну, затим загрли младожењу који је седео до њега, и помало тужним гласом га упита:

- Мило ми је пријатељу што сте у толиком броју дошли код мене, али ми није јасно, што нема зета? Зашто и он није дошао, када сам јавио да се кајем што сам се без разлога љутио на ћерку због њега?

Чувши то, гости се зачуђено згледаше, док младожења само слеже раменима и потону у столицу, не усудивши се, од тог момента, да изусти ниједну једину реч, све до повратка у Лозницу.

Зоран Тешић Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

октобар 12, 2019 436

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају. У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би…
окт 07, 2019 331

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши…
сеп 28, 2019 615

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или…
сеп 21, 2019 737

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању…
сеп 14, 2019 915

НАШИ СМО - Срчаност

Као нација смо склони истицању своје дружељубивости, свог гостопримства и правдољубља, али и храбрости, непоколебљивости и мирољубивости. За оне који између свог јунаштва и лудости стављају знак једнакости, често кажемо да “имају срца”, а када неко “изгине” на терену зарад бода, победе, медаље или…

Репортажа

окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"