Једно од најчешће помињаних венчања у Лозници, током 70-их година прошлог века, било је венчање познатог Лозничанина са дупло млађом колегиницом. Међутим, главна тема за шаљиве коментаре није била само велика разлика у годинама између младенаца, већ се обавезно саркастично коментарисао и физички изглед младожење, који је због изразито грубих црта лица, са својих тада четрдесетак година, изгледао као да је шездесетогодишњак. Али праву буру смеха међу Лозничанима изазивало је препричавање једне сцене, која се десила код девојчиних родитеља у Рађевини.
Наиме, када је пре венчања девојчин отац чуо за колико година старијег “момка” од себе, његова мезимица хоће да се уда, он је тада, иако га никада није видео, био толико разочаран, да јој је поручио, ако то уради, нека му се са њим, ни случајно не појављује пред очима.
Ипак, и поред очевог противљења, девојка је стала на “луди камен”, да би после годину дана, на њену и младожењину велику радост, стигло на свет и новорођенче. Та лепа вест убрзо је стигла и до ушију девојчиних родитеља, и није их нимало оставила равнодушним, поготову мајку. Недуго затим, велика жеља да види своје прво унуче, омекшала је срце и новопеченом деди, који је преко гласника из села поручио кћерки, да заједно са зетом и његовом фамилијом, прве наредне недеље дође код њих у госте, што су сви са задовољством прихватили.
Како се приближавала посета, домаћина је обузимала све већа и већа тензија, мало због закаснелог познанства са новим пријатељима, а више због нелагодности према зету, којег до тада није признавао.
Чим је сванула недеља, док се у дворишту полако окретали прасе и јагње на ражњу, узбуђени домаћин сиђе у подрум, па из бурета са препеченицом, коју је чувао пуних 20 година, за ћеркину удају, наточи једну флашу да наздрави са комшијом, који му је помагао око печења. Када су се око подне на капији појавили гости, захваљујући поприличној количини питке ракије, видно “загрејани” и расположени домаћин са свима се редом поздрави и изљуби, али сем ћерке и унучета остале госте није регистровао у каквом су међусобном сродству, када су му се представљали. Пошто су поседали сви за сто, домаћин баци поглед неколико пута, час на леву час на десну страну, затим загрли младожењу који је седео до њега, и помало тужним гласом га упита:
- Мило ми је пријатељу што сте у толиком броју дошли код мене, али ми није јасно, што нема зета? Зашто и он није дошао, када сам јавио да се кајем што сам се без разлога љутио на ћерку због њега?
Чувши то, гости се зачуђено згледаше, док младожења само слеже раменима и потону у столицу, не усудивши се, од тог момента, да изусти ниједну једину реч, све до повратка у Лозницу.
Зоран Тешић
Свакога дана треба одвојити бар сат, два времена да седнеш са људима испред неке продавнице, попијеш пиво и причаш ни о чему, онако, или само да слушаш оне око тебе. Ко то нема, само трчи трку са животом у којој ће свакако изгубити. Ово сам чуо пре неколико година и то не од неког нерадника и лезилебовића већ седокосог човека са докторатом. И стварно колико је нас који то могу себи да приуште у овој лудници у којој трајемо?
Дошло је доба у коме је живот постао млин који не прави паузу. Само меље, свакодневно убрзава и стеже, тако да ко мало застане, испада из игре или одлази на споредни колосек са којег углавном повратка нема. Нигде одморишта да се човек мало склони, предахне, одмори од свакодневне потребе за све више новца који вреди све мање, а истовремено се зарађује све теже. Да је човек хоботница не може запушити све рупе које се сваки дан отварају. Треба ово, треба оно, ради пет послова, ако имаш среће неки ће и да ти плате. И само јури, не заустављај се. Стари је онај графит “ко овде није полудео тај није нормалан” и, нажалост, све тачнији. Млин од живота само меље, а све више је оних који то не могу да издрже. Пуцају људи на све стране, не само ментално, већ и буквално на неке друге, своје и туђе жене, децу, родитеље, комшије, непознате људе... Црне хронике по новинама имају највише наслова, убија се и гине на све стране, као да смо у неком рату без војски. Брине ме што полако, али сигурно, постајемо као зомби, готово ништа више не може да нас шокира, све прихватамо, чујемо, видимо и мирно настављамо даље. Лажу нас у очи - климамо главама, вређају нам здрав разум - климамо главама, прете нам - климамо главама. Само да ме лично не погађа, туђа мука-туђа ствар. Све је наопако. Ево, ових дана по Србији пруге не служе за путовање већ за блокирање. Блокираш пругу са два-три камиона и онда тражиш оно што ти припада. Радници су на колосецима, путевима и мостовима, траже плате. Кажу, без зараде су 5, 17 или 24 месеца?! Како је неко жив ако две године није примио плату? Замислите себе да вам два месеца неко не да вашу плату и да нема гаранције да ћете и трећег добити оно што сте зарадили, а знате да нисте ви криви што нема пара или посла? Како би вам било? Док неки лете за Абу Даби тражећи шансу за “опште боље сутра”, а други планирају повратак у изгубљене фотеље, већина луди јер нема нигде излаза из млина који нас меље. Исто време, иста земља. На једној страни оптимизам и боље сутра само да се издржи још мало, на другој сенка деведесетих, а ви у средини слуђени. Само грабите даље, не бисте стали ни да вам омогуће јер се можете запитати шта је смисао свега око вас и онога што радите , говорите, или пишете. Године пролазе, а већина као да је у “Дану мрмота”.
Изгледа да многи од нас нису на време схватили где смо и шта се дешава. Оно што ме теши је да мој син, изгледа, јесте. Он, сада клињо од десет и по, још пре две године рече ми сасвим озбиљно - “Кад завршим факултет идем у иностранство!”, а на моје питање “Зашто?” одлучно рече “Шта ћу овде када је све пропало”. Од тада имам једну мисао да је он, за разлику од мене, на време схватио где је и шта му ваља чинити и једну наду да ће се ствари, можда, некако променити и да неће тако мислити за десетак година. Да ће млин ускоро успорити и да ћу, што и вама желим, наћи оних сат, два са почетка писанија.
Т.М.С
Напишите коментар (0 Коментари)
