НАШИ СМО - ПАРАДИРАЊЕ
- Погодака: 944

Ова година решила је да нас дотуче. Лето је затурила, али је кише донела од раног пролећа и славину не заврће. Потопљени као никад пре дочекали смо први дан јесени и снег. Да ли је то најава да ћемо цвокотати већ од октобра и пре грејне сезоне не знам, али знам да је потпредседница владе Зорана Михајловић изјавила да ће Србији током зиме недостајати струје, гаса, угља и мазута. Додаде и да је требало да ЕПС и “Србијагас” раније реагују да се на време обезбеде ти енергенти. Зашто нису не рече, као ни то што она прича о томе када то није више њен ресор, али објасни да смо свакако у енергетској кризи, не зато што ми нисмо нешто добро урадили, већ зато што имамо поплаве које нас не остављају на миру, а на нас утичу и односи између Русије и Украјине. Значи нема панике, и ако се буде цвокотало - није до нас. Ових дана чусмо и колика су примања минимум за преживљавање. Сви који месечно приме пензију или плату мању од 25.000 динара, а још увек су међу нама, су или феномени или нешто муте. Министар финансија Душан Вујовић рече да пензије до тог износа неће бити погођене смањењем, јер је то минимум за преживљавање. Пензионер са 12 или 13.000 динара, радник код приватника за 20.000, живе дебело испод минимума, али зато буџовани са 100 и више хиљадарки месечно, а има их и са преко пола милиона, од једне плате могу да издрже од неколико месеци до готово две године минималног живота. Премијер је објаснио да су одлучили да плате до 25.000 не дирају, јер такви чине најсиромашнији део јавног сектора. “Тешко да би нормално живели, а ако бисте им узели то мало што имају, од чега би плаћали рачуне”. То је тај минимум, довољан да платиш рачуне, и животариш таман толико да и наредног месеца учиниш исто. Тај пензионер са 25.000 одавно не зна за биоскоп, позориште, концерт, летовање, зимовање, бању, тако да њега неће мере штедње нешто погодити. Он дневно има на располагању 833 динара, али ће најпре од првог дела пензије, много је да толику своту прими одједном, платити све дажбине, купити лекове, а остатак крцкати до наредне пензије. Шта има он с тим што је нова просечна потрошачка корпа за јул износила је 66.000, а нова минимална потрошачка корпа 34.267 динара. Морају сви да поднесу терет штедње, наравно. Међутим, не чух хоће ли и како терет поднети тајкуни, муватори и ваћароши који су током катализмичних деведесетих година прошлога века напунили џепове за неколико наредних генерација својих потомака. Они што су у транзиционом периоду учествовали у испумпавању новца из јавних ресурса, не они за које се зна, већ остали који су узели лову, али се нису експонирали и сада мирно живе као да се ништа није догодило. Како је после петооктобарских промена рекао један локални политичар, “не коље се бик за једну шницлу”. Али, зна Влада шта ради. Радује ме и што је “Србија хиљадама миља далеко од банкрота, и то захваљујући мерама штедње”. О појединачним случајевима није било речи. На све то опет је одржавање Прајда кључна ствар. То мора да је веома важно, зајеби поплаве и остали јад, јер је, читам, министар културе Иван Тасовац најавио да ће присуствовати Паради. Контам, није имао времена, нити ико из његовог министарства, да дође на отварање 81. Вуковог сабора, ко ће да се ака због неког хромог брке, а за ово има. Значи, Прајд је важан. У то ме уверавају и господа из Европе, јер ће се, објави штампа, Београд наћи на удару жестоких критика Брисела и држава чланица ЕУ уколико не буде одржана Парада поноса што ће се одразити и на предстојећи извештај Европске комисије о напретку Србије на путу ка ЕУ. Кажу да Параде ће бити, па Европо, ето нас.
Тако ће у Србији туђе брљотине, задуживања, бахатост и слично, за које нико још не одговара, сада да исправљају пензионери, а ваљда су, без обзира колико год биле, заслужили да троше пензије у миру, тајкуни ће нетакнути чекати нов лов у мутном, а пут ка ЕУ зависи нам од оних што воле свој пол. Битно је да смо далеко од банкрота, а то што је ове године у Србији било 18 напада на новинаре, од чега девет физичких, нема везе. Минимални живот.
Т.М.С
Напишите коментар (0 Коментари)Да се те 1989. године Александар Саша Ђорђевић нашао на списку 16 кошаркаша, које је изабрао тадашњи селектор Југославије Дуда Ивковић да иду на припреме за Европско првенство у Загребу, данас не бих могао да се похвалим како сам са Салетом у истој касарни служио ЈНА! Истина, тек неколико дана, колико је провео у новосадској касарни “Слободан Бајић Паја” на Детелинари, док није премештен у другу, где су му обезбеђени редовни тренинзи. Имао је тада много више косе од нас, на кеца подшишаних војника. Ипак, ми џомбе септембарци, помало пркосно гледали смо га као гуштера који ће још дуго морати да гули макароне и месни нарезак, носи војничке чизме и дрнчом чисти цев полуаутоматске пушке, али смо га ценили (и више од тога) као једног од најуспешнијих спортиста. Причало се да је из револта отишао у војску јер, и поред успешне сезоне и Дудиних изјава да је један од најбољих југословенских плејмејкера, није добио место у репрезентацији. Познаваоци спортских прилика су за такав поступак селектора кривили покојног Дражена Петровића, с којим се Ђорђевић жестоко посвађао. Наиме, после једне изгубљене утакмице у Загребу, Дражен му је запретио да никад више неће играти за репрезентацију Југославије, на шта му Сале није остао дужан па га је домаћински извређао. То је био разлог да оде у војску. Мада личи на ловачку причу, али тако је било, у мајској класи у исту касарну потом је дошао и Салетов најбољи друг, касније и кум Небојша Илић. Као старији војник, добио сам задатак да га сместим у спаваону, два кревета од мог, и да му покажем како гомила војничке униформе и опреме, натрпане у шарено шаторско крило, може да стане у малу металну касету (без кључа и катанца). У знак захвалности на срдачном дочеку и помоћи, Илић ме частио једним новим СМБ чарапама. Имао их је гомилу!!! Дружили смо се док и он није премештен у неку другу касарну, опет ради могућности тренирања јер је и он био перспективан кошаркаш. Е, сад, ко зна да ли би ово сећање и имало толики значај да тачно четврт века после тога Сале и Илић нису учествовали у остваривању неостваривог, у подизању српске кошарке на јаке ноге, у жестокој и јуначкој борби, прса у прса, са светским кошаркашким чудом - Америком! Овако имам јако оправдање. Чак су и неверне Томе признале да су пријатно изнанађене, честитке и похвале стигле су са свих страна. Знате ли некога коме у недељу срце није тукло баш као бубањ у “Чорбиној” песми “Ко те љуби, док сам ја на стражи”, коју смо, као тек објављену, с кнедлом у грлу слушали оне 1989. у Новом Саду. Показали су момци да кош служи да би се пунио, да се за Србију игра срцем и знањем, да недостижних циљева нема. Показали су да и сребро некад има вредност злата. Још да је Сале Ђорђевић могао да скине тренерку и обуче дрес, ко зна колико би његове чувене тројке у последњим секундама утицале на исход борбе. Не би Амери онако ноншалантно жвакали оне силиконске вилице (штитнике за зубе). Част њима, то нису кошаркаши већ громаде које спортски терен претварају у полигон за багере. Стати им на црту, само по себи је чин, а бити иза њих на целој планети, успех вредан онаквог дочека у Београду. Ипак, још да је била која Салетова трица.... Где би нам био крај.