Лозничани  годинама живе  “на ивици” и то не својом вољом. Руски рулет “играмо” свакодневно са гомилом опасних материја остављених у пропалој “Вискози” навикнути  да сваки час, и то буквално, због некога ко сецка вентиле, резервоаре или цевоводе може избити пожар, експлозија или отровне материје отићи у ваздух, воду или тле. Живимо са  еколошком катастрофом над главом која сваки секунд може да нас звекне и ником ништа.

Данас, осам и по година од престанка прозводње у “Вискози” празно звуче коментари да НИЈЕ СМЕЛО остати у фабрици било какве хемије, а камоли опасних материја. На “лудило мозга” нормалне тера и сасвим озбиљан одговор Агенције за приватизацију на наше питање шта је она предузела да спречи неовлашћене уласке у фабрички круг “Вискозе” и одношење секундарних сировина? До јула месеца 2013. фабрички круг “Вискозе” је обезбеђивало обезбеђење које је стечајни управник заменио професионалним обезбеђењем фирме “Перфецт цомпанy” из Београда. Уз свесрдну помоћ органа МУП-а настојимо да сачувамо преосталу имовину стечајних дужника. Стечајни управник улаже максималне напоре на очувању преостале имовине, али су могућности лимитиране недостатком финансијских средстава. Досадашњи учинак обезбеђења јасан је на први поглед, а и новоангажовано баш је имало шта да чува у фабрици која је готово једну деценију  остављена на милост и немилост лопова. Оно што здрав разум налаже је да се фабрика, посебно онаква какав је била “Вискоза”пре тоталног заустављања, припреми за стајање. Да се сви цевоводи и резервоари и погони испразне од хемикалија, посебно опасних, а онда све конзервира. “Вискоза” је више заустављена хаваријски него плански, као  у некој бежанији и све што се у том моменту затекло у њој, ту је и остало.  Два изгубљена живота, више пожара, цурење амонијака, а сада и истицање црног луга, уз овлашћено и неовлашћено изношење секундарних сировина, биланс су досадашње (не)бриге државе о “Вискози”. Докле више? Последњи је час да престане изазивање судбине и Лозница више не буде талац нечијег нерада, небриге и неспособности, а њени житељи против своје воље играчи својеврсног руског рулета у коме окидач држи неко ко за шаку динара сече вентиле и цеви по фабрици. Град, чули смо то сто пута, није надлежан за “Вискозу”, држава јесте и од ње је помоћ тражена безброј пута. Прави је час да коначно неко каже ко то не хаје за отрове у “Вискози”, Агенција за приватизацију, стечајни управник, неки министар, службеник... Ко не поштује налог Министарства енергетике од септембра да се објекти са опасном материјом обезбеде  и она у датом року измести, а пре свега ко је спречио да се пре осам година “Вискоза” ослободи опасне хемије. Пре прекида рада 2005. фабрика се спремала за наставак производње и набављала је сировине, а када се то није десило, враћали су их, али су неке, као  ЦС2, довољан за месечни процес рада, остале ту до данас. У лето исте године тражила је дозволу за рад од најдуже месец дана како би потрошила ЦС2 и залихе других опасних сировина, али јој то није било омогућено.

Због те одлуке данас су потребне силне паре да се опасне материје уклоне, а Лозница годинама живи на ивици еколошке катастрофе у држави која се “Вискозе” сети само кад се деси неки акцидент, припрети кривичним пријавама и сваког чуда за три дана доста. На жалост и срамоту оних који су од фабрике која је хранила цео лознички крај направили онакво ругло. Докле више?

Поред многобројних музичких састава, певача и певачица из целе бивше Југославије, у Кур-салону је у првим годинама своје успешне и дуге каријере, наступао и тада већ изузетно популарни певач и хармоникаш Предраг Живковић Тозовац. Његово гостовање побудило је огромно интересовање међу мештанима Лознице и Бање Ковиљаче, поготову код појединих девојака, које су резервисале најбоља места у сали, неби ли му својом лепотом и шармом лакше скренуле пажњу на себе. Пошто је Тозовац, као прави професионалац, током наступа забављао све госте подједнако, не реагујући посебно на ужагреле девојачке погледе, три најупорније међу њима искористиле су музичке паузе, да му преко конобара доставе своје цедуљице у којима изражавају жељу да се упознају са њим. Опуштајући се између наступа, препричавањем разних догодовштина са колегама из оркестра, и неколико својих познаника, међу којима се те вечери за музичким столом нашао и локални музичар Тома, иначе велики шаљивџија, Тозовац није стизао да прочита ниједну од три цедуљице, што је Томи дало идеју да у његово име пошаље одговоре свакој од девојака, чије је склоности према музичарима итекако добро познавао.

Када је конобар једној од девојака достављао Томину цедуљу са “Тозовчевим одговором”, Тома би истог часа замолио Тозовца да јој махне руком, наводно у знак пажње јер га је она раније поздравила, што је деловало као да је сагласан са њеним предлогом.

Чим су прочитале то на цедуљици, пресрећне би девојке истог часа одлазиле својим кућама, не знајући да ће сутрадан поподне, једна од њих узалудно стајати састима испред “Три чесме” у Бањи Ковиљачи, друга испред “Градске кафане” у Лозници, а трећа чак код Санаторијума на Гучеву, док ће њихов обожавани Тозовац, и не знајући за то, у исто време седети у београдском “Шуматовцу”, уговарајући нове наступе, далеко од Бање Ковиљаче.

Зоран Тешић

Изненадно појављивање првих електронских “слот” и “покер” апарата у неколико лозничких угоститељских објеката, крајем 80-их година прошлог века, малом броју гостију је у прво време привлачило посебну пажњу, поготову у амбијенту ресторана “Централ”, где се на столовима прекривеним коцкастим столњацима служила кафа са шљивовицом, вруће печење и чувени шкембићи, а увече у прпуној сали организовала популарна томбола. Међутим, специфични продорни звуци и светлуцање монитора са апарата, који су непрестано симулирали разне врсте игара, неминовно су временом појединцима побуђивали радознатост, међу којима су се посебно за њих загрејали угоститељ Мирко “Шиптар” и комерцијалиста Мишо Симоновић Теча. Пошто се Мирко за разлику од Тече убрзо прочуо као “експерт” за аутомате, јер је једном случајно на ситан улог добио поприлично вредан “џек-пот”, стекао је репутацију међу осталим знатижељницима да и њих увек може да посаветује како да играју. Ту “привилегију” приуштио је и једном непознатом узгајивачу птица певачица, који је на путу од Сарајева до Београда зауставио комби са “робом” пред “Централом”, да као и обично наручи једну порцију јагњетине, која му се ту много свиђала. Пошто је јагње морало да буде на ражњу још око сат времена, решио је да чека, а уједно мало да се одмори и огреје. Видевши Мирка како се са уживањем забавља на једном од аутомата, ђаво му није дао мира, па га замоли да и њему објасни принцип игре, неби ли на тај начин прекратио паузу. Када је Мирко после извесног времена видео колико му се “ђак” запалио за игру, и какве велике улоге је почео да уплаћује, осећајући помало за то и своју одговорност, отишао је право кући, док је распамећени човек наставио да увећава све већи и већи износ за уплату, да би око поноћи остао без пребијене паре. Тек тада је схватио да су му 33 хиљаде марака, које је понео у Београд отишле у ветар, и то због једне порције печења, коју чак није стигао ни да поједе. Знајући да за повратак до куће неће имати довољно бензина, замолио је конобара који му је навијао аутомате, да му до сутра увече позајми двадесет марака, на шта он није пристао, правдајући се да сав новац мора одмах да стави у пазар. Немајући куд, ојађени човек сео је у комби, и кренуо назад кући, па докле стигне, праћен тужним цвркутом промрзлих птичица.

Сличне судбине задесиле су убрзо и многе лаковерне Лозничане, поготову “Течу” који је био толико огрезао, да је једанпут на своју славу, скокнуо на час до “Централе” да “купи цигарете”, и наравно заборављајући на госте, као омађијан сео одмах за аутомат, вративши се кући тек пред зору, са испражњеним новчаником.

Зоран Тешић