Ова година решила је да нас дотуче. Лето је затурила, али је кише донела од раног пролећа и славину не заврће. Потопљени као никад пре дочекали смо први дан јесени и снег. Да ли је то најава да ћемо цвокотати већ од октобра и пре грејне сезоне не знам, али знам да је потпредседница владе Зорана Михајловић изјавила да ће Србији током зиме недостајати струје, гаса, угља и мазута. Додаде и да је требало да ЕПС и “Србијагас” раније реагују да се на време обезбеде ти енергенти. Зашто нису не рече, као ни то што она прича о томе када то није више њен ресор, али објасни да смо свакако у енергетској кризи, не зато што ми нисмо нешто добро урадили, већ зато што имамо поплаве које нас не остављају на миру, а на нас утичу и односи између Русије и Украјине. Значи нема панике, и ако се буде цвокотало - није до нас. Ових дана чусмо и колика су примања минимум за преживљавање. Сви који месечно приме пензију или плату мању од 25.000 динара, а још увек су међу нама, су или феномени или нешто муте. Министар финансија Душан Вујовић рече да пензије до тог износа неће бити погођене смањењем, јер је то минимум за преживљавање. Пензионер са 12 или 13.000 динара, радник код приватника за 20.000, живе дебело испод минимума, али зато буџовани са 100 и више хиљадарки месечно, а има их и са преко пола милиона, од једне плате могу да издрже од неколико месеци до готово две године минималног живота. Премијер је објаснио да су одлучили да плате до 25.000 не дирају, јер такви чине најсиромашнији део јавног сектора. “Тешко да би нормално живели, а ако бисте им узели то мало што имају, од чега би плаћали рачуне”. То је тај минимум, довољан да платиш рачуне, и животариш таман толико да и наредног месеца учиниш исто. Тај пензионер са 25.000 одавно не зна за биоскоп, позориште, концерт, летовање, зимовање, бању, тако да њега неће мере штедње нешто погодити. Он дневно има на располагању 833 динара, али ће најпре од првог дела пензије, много је да толику своту прими одједном, платити све дажбине, купити лекове, а остатак крцкати до наредне пензије. Шта има он с тим што је нова просечна потрошачка корпа за јул износила је 66.000, а нова минимална потрошачка корпа 34.267 динара. Морају сви да поднесу терет штедње, наравно. Међутим, не чух хоће ли и како терет поднети тајкуни, муватори и ваћароши који су током катализмичних деведесетих година прошлога века напунили џепове за неколико наредних генерација својих потомака. Они што су у транзиционом периоду учествовали у испумпавању новца из јавних ресурса, не они за које се зна, већ остали који су узели лову, али се нису експонирали и сада мирно живе као да се ништа није догодило. Како је после петооктобарских промена рекао један локални политичар, “не коље се бик за једну шницлу”. Али, зна Влада шта ради. Радује ме и што је “Србија хиљадама миља далеко од банкрота, и то захваљујући мерама штедње”. О појединачним случајевима није било речи. На све то опет је одржавање Прајда кључна ствар. То мора да је веома важно, зајеби поплаве и остали јад, јер је, читам, министар културе Иван Тасовац најавио да ће присуствовати Паради. Контам, није имао времена, нити ико из његовог министарства, да дође на отварање 81. Вуковог сабора, ко ће да се ака због неког хромог брке, а за ово има. Значи, Прајд је важан. У то ме уверавају и господа из Европе, јер ће се, објави штампа, Београд наћи на удару жестоких критика Брисела и држава чланица ЕУ уколико не буде одржана Парада поноса што ће се одразити и на предстојећи извештај Европске комисије о напретку Србије на путу ка ЕУ. Кажу да Параде ће бити, па Европо, ето нас.
Тако ће у Србији туђе брљотине, задуживања, бахатост и слично, за које нико још не одговара, сада да исправљају пензионери, а ваљда су, без обзира колико год биле, заслужили да троше пензије у миру, тајкуни ће нетакнути чекати нов лов у мутном, а пут ка ЕУ зависи нам од оних што воле свој пол. Битно је да смо далеко од банкрота, а то што је ове године у Србији било 18 напада на новинаре, од чега девет физичких, нема везе. Минимални живот.
Т.М.С
Када би неко из неког кутка Јужне Америке читао наше новине и гледао телевизије стекао би, вероватно, погрешан утисак о Србији. Помислио би да је то нека велика земља у дефициту са певачима и певачицама па се стално организују емисије у којима се траже нове “звезде”, да су овде људи преке нарави, склони убиствима за ситницу, да је ово место где силеџије пусте из затвора да понове злочин, где страни инвеститори стално долазе и меркају где уложити лову, да смо велика држава јер се разноразни коридори и ауто-путеви граде деценијама и да је најчешће презиме Вучић.
Била би то готово идилична слика земље у којој нема незапослености, сиромаштва, где су пензије такве да их држава креше да се не “бахате” ти пензионери, да једноставно нема великих проблема, осим што нам као да смо се на Бога камењем бацали, свако мало шибне поплава. Тај странац би пожелео доћи у земљу где се стално парадира. Пусти Рио, овде је журка. Једино што ми за свако парадирање не утврдимо одмах кад, где и шта, већ увек правимо неизвесност, биће-неће, све ради дизања узбуђења да се сви озаре кад буде параде. Била је прво “она” парада и прође готово без проблема. Вероватно би је и моја баба организовала успешно уз подршку неколико хиљада полицајаца, али и ништа мањи допринос хулигана који су “одлучили” да остану у кругу породица. Јест, би оно батињање брата, али читам, ти жандари попиће отказ. И треба. Само би било лепо да кад год неко прекорачи овлашћења, било где и било према коме, за то одговара, не само полиција, већ и други, они са ценовником за разне врсте услуга које су, иначе, дужни да пруже свакоме бесплатно, али воле да се “подмажу”. Сада је брат добио пендреком, а колико ли је других имало исти третман, али су били “обични” грађани па се све завршило са шницлом на месту убоја. Ваљда се од сада и то мења. Пошто је једна парада мало, сад правимо другу и то војну, у част седамдесетогодишњице ослобођења Београда у Другом светском рату. Позвасмо брата Путина, што Западу би прст у оку. Тако из ЕУ и САД наговештавају да им избор госта није баш по вољи, а наши почињу да врдају ко дете ухваћено с прстима у џему, па се ваде. Објави штампа да је министар војни Гашић изјавио да су на прославу позвани и председник САД Обама и британски премијер Камерон, али га наредног дана исправи Ивица да су позвани сви савезници тадашње НОВЈ, а не баш лично Барак. Пошто су Срби готово увек били добри домаћини, мало смо параду прилагодили обавезама драгог нам госта па ће, мада је све то у част одбране Београда, ослобођеног 20. октобра, војска парадирати четири дана раније, 16. октобра, у време када су пре седам деценија војници совјетске и југословенске армије још табали Швабе по белом граду. Углавном после септембра и у октобру ћемо имати параду, а хоће ли у новембру парадирати радници, студенти, просветари, сељаци или пензионери, видећемо.
Сунчане дане улепша нам и посета министра иностраних послова Аустрије Себастијана Курца који дође у Србију, да се на лицу места упозна са пројектима обнове после мајских поплава и радом аустријских хуманитарних организација. Прекјуче се састаде са премијером који рече да је извештај Европске комисије о напретку Србије бољи од свих осталих извештаја у региону и коме је гост измамио осмех. “Када разговарам са Себастијаном Курцом не могу да сакријем осмех, рече премијер на конференцији за новинаре, и објасни да, ако је уморан, то је од дводневног пажљивог читања извештаја. “Требало ми је 12 сати да га прочитам и после сам још 12 сати пажљиво радио на извештају па ако и имам подочњаке, имам их од извештаја”. Курц нам скиде камен са срца и изјавом да Путинова посета Београду неће нашкодити односима Србије и ЕУ, тако да можемо мирно парадирати.
Могли су Курца довести овде да га и ми видимо, а и он нас јер и ми смо били поплављени, и то дебело. Али нема везе, битно је да бар са Курцом дођоше добре вести.
Т.М.С
Напишите коментар (0 Коментари)
