fbpx

НАШИ СМО - ПЕНЗИЈА

zorica nasi smoСве више се плашим свега што се зове реформа. Не зато што сам конзервативна него због лошег искуства пошто све што смо до сада реформисали и трансформисали није изашло на добро ни по државу ни по грађане. Нарочито није добро када крене исправка исправљеног. Ето вам, на пример, правосуђе. Реформа очигледно није била добра, али је исправка још гора. Сви “недостојни” су некритички враћени, па сада држава дреши кесу за надокнаде за претрпљени бол и штошта друго. Богами, како сада ствари стоје биће и трећег круга једног дана, наравно, опет из џепа грађана. Кога брига за њихову бол? Њих и онако све боли. Али, нека о томе проговоре достојни. Ако њима не сметају недостојни, онда џаба све. У овом тренутку мене више брине најављена реформа пензионог система. Све разумем - и да је готово 14 одсто БДП одлази на пензије и да 28 одсто републичког буџета иде на дотације за исплату пензија и да систем то више не може да поднесе. Међутим, како ћемо ми који стојимо у реду за пензије да их дочекамо? Како најављују, у наредних седам година граница за одлазак жена у пензију повећаће се на 63 године, а за мушкарце ће се задржати на 65. Њихова рачуница показује да је то праведно јер просечан животни век мушкараца је 71,6, а жена 76,8 година. Још ако томе додамо и податке да у развијеним земљама продужавају радни век на 67 година пошто је њихов животни век 80, онда дођемо на исто. Да ли је исто? Да ли се исто стари у Србији и у развијеним земљама? Србија је, по званичним статистичким подацима, земља бенседина који не могу да ублаже чињенице да су све смртоносне болести у сталном порасту, а да је број дана на боловању у опадању. И шта вам то говори, да је наша медицина узнапредовала па се људи брже излече. Како да не. Све је теже доћи до лекара захваљујући претходним реформама у здравству, а све већи страх од губитка посла, болесне држи даље од лекарских комисија. Једном сам била сведок очајничког покушаја једне жене којој је позлило на послу да остане на ногама а да то нико не примети. Не, не треба ми помоћ, молим Вас све ће бити у реду, ако изгубим овај посао, када ћу други наћи? И други сведоци тог очаја запитали су се као и ја - у што се претворио наш живот? Не знам како ви, драге моје, гледате на своју будућност, али ја се својој подсмехујем. Замишљам себе са 63 како седим на конференцији за штампу са три пута млађим колегама са којима хватам корак док трчимо са догађаја на догађај. Молим бога само да не буде неких нереда па да још морам и потрчати, знам како то изгледа. Теши ме да нисам у електронским медијима па да ме ћушкају и склањају из програма и гледају попреко што се сама не повучем да не кварим слику. Већ видим учитељице како спретно са 63 организују часове физичког са хиперактивном децом, васпитачице како им везују пертле, касирке насмејане за касом, медицинске сестре како померају непокретне болеснике, шалтерске раднице пуне стрпљења, а целу нацију како нас све бодри да издржимо како се не би све распало. Мужеви код куће већ рачунају колико још једна година доноси бонуса у кућни буџет. А, деца, благо нама, шта ћемо са њима? Могу ли наши бонуси бити довољни да их издржавамо све док им не ослободимо наше радно место? Или ће наш елан, знање и умеће у шездесетим препородити ову земљу и омогућити отварање нових радних места. Биће да је тако. Зорица Вишњић Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ - ТЕРАПИЈА

tesicПоред Цркве Покрова Пресвете Богородице, која је у понедељак  прославила 140 година свог постојања, једна од најстаријих и најзначајнијих грађевина у Лозници сигурно је и зграда старе лозничке болнице. Саграђена давне 1912. године, иако је преживела два светска рата и један велики пожар 1964. године, она и данас, после више од једног века, пркосећи времену, не само да је сачувала свој аутентични изглед, већ је задржала и своју првобитну намену. “Када би зидови могли причати”, како се од давнина у нашем народу каже, стара лозничка болница има толико богату историју, која би се тешко у књизи и са хиљаду страница могла забележити. У мноштву драматичних људских судбина са жељеним или мање жељеним исходом, почевши од периода када је била једина општа болница у целом подрињском крају, на челу са чувеним доктором Миленком Марином, па до последњих неколико деценија, од када је у ту зграду смештено само неуропсихијатријско одељење, између њених зидова одигравале су се често и сцене са таквом драматургијом каква се ни у најбољим позоришним и филмским представама не би могла режирати. Једну од таквих сцена, која се збила крајем 70-их година испричао ми је мој велики пријатељ и кум др Милан Илић Брада, тада млади неуропсихијатар. Наиме, за време његовог дежурства, један пацијент, противећи се терапији, истрчао је из собе у којој је лежао, и кренуо ходником право ка излазним вратима, намеравајући да напусти зграду. Пошто га у томе нису могле спречити медицинске сестре, које су му донеле лекове, пристигао им је у помоћ и њихов колега, медицински техничар Милоје Гајић Гајо, који га је, иако је био корпулентан, једва зауставио на крају  ходника. Чувши буку и галаму, доктор Илић је изашао из своје лекарске собе, па видевши о чему се ради, притекао им је и он у помоћ, да заједно обуздају и смире непослушног пацијента, што им никако није успевало. У тим тренуцима, док је пацијент свим силама покушавао да изађе напоље, на вратима се изненада појави гинеколог др Слободан Башић Башо, који без размишљања притрча да помогне колеги Илићу и његовом особљу. Међутим, чим др Башић дотакну разјареног пацијента, који се до тада надљудском снагом отимао из руку др Илића, Гаје и сестара, он се истог трена укопа у месту, и престаде да пружа било какав отпор. Затим упре поглед према др Башићу и обрати му се речима: - Башо, Башо, што се ти мешаш? Ово су наше ствари, ти си гинеколог! Наравно, тај његов гест не само да је изненадио, већ је убрзо и засмејао оба доктора и особље, док у исто време пацијент “миран као бубица”, такође са осмехом на лицу лаганим корацима крену ка својој соби, да прими редовну терапију. Зоран Тешић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - ГОЉЕ

SassaНе мора читање новина увек човеку да поквари дан. Ето, ових дана прочитах имовинске карте нових чланова Дачићевог кабинета и осетих се боље. Укапирам да сам према имовинској карти са многим министрима у истој равни. Од неких чак и у бољем положају, а нисам министар.  Лепо пише да је у новом кабинету много пешака, од 11 нових министара седам нема аутомобил, а немам ни ја па смо на истом, а уштеђевину имају тек петорица па смо и  ту равноправни. Од ових нових четворица немају ни кола ни пара у “сламарици”. Значи Влада, односно њен добар део је малтене “го ко пиштољ”  и према њиховим имовинским картама у истом сосу као и већина народа. Значи нема народ, али немају ни они него ће да се живи од плате, јест нешто веће од осталог света, али они су ипак министри, па развлачи од првог до првог. Причам све ово мом комшији, а он озбиљно каже да то није добро, па објасни. Гледај, ако су постали министри, а до сада нису ништа стекли, то може да значи следеће -прво, да нису баш много били способни или успешни у досадашњем раду, друго да ће такви сиромаси сад када осете паре да забораве зашто су сели у те фотеље па да можда искористе прилику и надокнаде раније пропуштено, односно нестечено. Треће, можда су и они аутомобиле и непокретности на време преписали на супруге и чланове најуже породице што значи да су кварни и да у старту мувају, односно дају лажну слику о себи и свом материјалном положају. Уђе тако црв сумње, али опет се мислим па не би наши министри и наша влада били такви, они раде и радиће у интересу народа, нас “обичних људи”, па због нас су се и латили министарских фотеља. Зар има нешто прече? Мислим да то шта имају на почетку мандата премијери, председници, министри, директори фирми, градоначелници или председници општина можда и није толико важно. Боље би било да им се при ступању на функције то евидентира, али још важније да им се када им истекне мандат, или из неког другог разлога оду из тих фотеља, уради тадашња имовинска карта и упореди са почетном. Онда треба утврдити да ли  се и колико то стање променило, под којим околностима и да ли одскаче од редовних прихода (плате) коју су имали. Е, то би било интересантније, да се тада види да ли су они који углавном глуме бескућнике, сви станови, куће и викендице воде им се на жене и таште, пешаке и сиромахе, без динара за “црне дане”, и даље исте гоље или им се стање променило.  Тада бисмо знали ко нас је водио због личних, а ко због општих интереса. Неки кажу да таква карта постоји , али ја још нисам чуо да је негде саопштено колико је неки фунцкионер имао на почетку, а колико на крају мандата. Што би рекли. Ножда остојки , али није транспарентно. Мислим, ми то углавном иовако знамо, али би се тако све оно што се сумња и шушка обелоданило, а и они који би после долазили на функције знали шта их чека па би пазили где стављају прсте. Овако се они на власти и другим функцијама  углавном праве луди и мисле да смо ми остали збуњени,  а зна се шта луд ради збуњеном. Нажалост, већ деценијама. Т.М.С   P.S Нешто се мислим, ови што немају ништа сада раде одговорне послове, жртвују се због нас, па бисмо можда могли да им помогнемо. Знате, оно као акција “Динар за министра”, “Наше мало њима је много”  или нешто слично.  Па и они су људи, зар не? Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ - ДИМИЈЕ

tesicУобичајена слика у Лозници, у првим деценијама прошлог века, сваког пазарног дана (петак), а поготово на Видовдански и Госпојински вашар, била је појава великог броја сеоског живља из Јадра и Босне, одевених у традиционалне ношње свог краја. Такође, у то време често се дешавало да су се многи младићи и девојке из различитих села Подриња, са обе обале Дрине, први пут видели и “загледали једно у друго”, управо на лозничкој пијаци или вашаришту, што се у већини случајева завршавало њиховим венчањем. Такво познанство десило се и једној лаковерној девојци из Босне, али на њену несрећу са нежељеним исходом. Блистајући од среће што је упознала “човека свог живота”, доживела је дубоко разочарење, истог дана при повратку кући из Лознице, чим је дошла на обалу Дрине. Покушавајући да пронађе завежљај са новцем, који је држала скривено у својим димијама, после вишеминутне безуспешне претраге, схватила је да је покрадена, и то на њену велику жалост, од непознатог младића у којег се тога дана заљубила. Срећом, њена комшиница из села, коју је затекла на скели, познавала је тог младића, јер је радила са њим у “Вискози” у истом погону, па их је због тога и запазила, кад су шетали заједно. Пошто се радило о позамашној суми новца, који је сирота девојка вероватно чувала за мираз, случај је стигао од лозничког суда. На главном претресу где су се странке суочиле, млади судија Зоран Зоњић, обрати се оштећеној страни да образложи своју оптужбу. Девојка се окрену према туженом и поче: - Ја сам, друже судија, мислила да је овај човек озбиљан и честит, и да има поштене намере. А он, лопужа, то искористио, па турио руку у моје димије, и украо сву моју сиротињу, коју сам ја од уста одвајала и чувала. Та њена двосмислено изречена оптужба, поред сажаљења, судији Зоњићу и члановима пороте госпођи Лепи Николић и учитељици Ради Рељић, замало не измами и осмехе на лицу, па судија Зоњић да би “спасао ситуацију”, као из топа, озбиљним тоном упита туженог: - Да ли је ово што смо чули истина? На то тужени, погнуте главе, једва разговетно изусти: - Истина је, друже судија, и кајем се због тога. Пошто је тужени признао кривицу, за разлику од њега, несрећна девојка изађе из суднице видно расположенија, док судија и поротнице, у краткој паузи до следећег предмета, мало из шаљивог угла, прокоментарисаше претходну несвакидашњу расправу. Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

октобар 12, 2019 436

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају. У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би…
окт 07, 2019 332

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши…
сеп 28, 2019 616

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или…
сеп 21, 2019 737

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању…
сеп 14, 2019 915

НАШИ СМО - Срчаност

Као нација смо склони истицању своје дружељубивости, свог гостопримства и правдољубља, али и храбрости, непоколебљивости и мирољубивости. За оне који између свог јунаштва и лудости стављају знак једнакости, често кажемо да “имају срца”, а када неко “изгине” на терену зарад бода, победе, медаље или…

Репортажа

окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"