fbpx

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ - ПРИЈАТЕЉИ

tesicЈедно од најчешће помињаних венчања у Лозници, током 70-их година прошлог века, било је венчање познатог Лозничанина са дупло млађом колегиницом. Међутим, главна тема за шаљиве коментаре није била само велика разлика у годинама између младенаца, већ се обавезно саркастично коментарисао и физички изглед младожење, који је због изразито грубих црта лица, са својих тада четрдесетак година, изгледао као да је шездесетогодишњак. Али праву буру смеха међу Лозничанима изазивало је препричавање једне сцене, која се десила код девојчиних родитеља у Рађевини.

Наиме, када је пре венчања девојчин отац чуо за колико година старијег “момка” од себе, његова мезимица хоће да се уда, он је тада, иако га никада није видео, био толико разочаран, да јој је поручио, ако то уради, нека му се са њим, ни случајно не појављује пред очима.

Ипак, и поред очевог противљења, девојка је стала на “луди камен”, да би после годину дана, на њену и младожењину велику радост, стигло на свет и новорођенче. Та лепа вест убрзо је стигла и до ушију девојчиних родитеља, и није их нимало оставила равнодушним, поготову мајку. Недуго затим, велика жеља да види своје прво унуче, омекшала је срце и новопеченом деди, који је преко гласника из села поручио кћерки, да заједно са зетом и његовом фамилијом, прве наредне недеље дође код њих у госте, што су сви са задовољством прихватили.

Како се приближавала посета, домаћина је обузимала све већа и већа тензија, мало због закаснелог познанства са новим пријатељима, а више због нелагодности према зету, којег до тада није признавао.

Чим је сванула недеља, док се у дворишту полако окретали прасе и јагње на ражњу, узбуђени домаћин сиђе у подрум, па из бурета са препеченицом, коју је чувао пуних 20 година, за ћеркину удају, наточи једну флашу да наздрави са комшијом, који му је помагао око печења. Када су се око подне на капији појавили гости, захваљујући поприличној количини питке ракије, видно “загрејани” и расположени домаћин са свима се редом поздрави и изљуби, али сем ћерке и унучета остале госте није регистровао у каквом су међусобном сродству, када су му се представљали. Пошто су поседали сви за сто, домаћин баци поглед неколико пута, час на леву час на десну страну, затим загрли младожењу који је седео до њега, и помало тужним гласом га упита:

- Мило ми је пријатељу што сте у толиком броју дошли код мене, али ми није јасно, што нема зета? Зашто и он није дошао, када сам јавио да се кајем што сам се без разлога љутио на ћерку због њега?

Чувши то, гости се зачуђено згледаше, док младожења само слеже раменима и потону у столицу, не усудивши се, од тог момента, да изусти ниједну једину реч, све до повратка у Лозницу.

Зоран Тешић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - ПЕНЗИЈА

zorica nasi smoСве више се плашим свега што се зове реформа. Не зато што сам конзервативна него због лошег искуства пошто све што смо до сада реформисали и трансформисали није изашло на добро ни по државу ни по грађане. Нарочито није добро када крене исправка исправљеног. Ето вам, на пример, правосуђе. Реформа очигледно није била добра, али је исправка још гора. Сви “недостојни” су некритички враћени, па сада држава дреши кесу за надокнаде за претрпљени бол и штошта друго. Богами, како сада ствари стоје биће и трећег круга једног дана, наравно, опет из џепа грађана. Кога брига за њихову бол? Њих и онако све боли. Али, нека о томе проговоре достојни. Ако њима не сметају недостојни, онда џаба све. У овом тренутку мене више брине најављена реформа пензионог система. Све разумем - и да је готово 14 одсто БДП одлази на пензије и да 28 одсто републичког буџета иде на дотације за исплату пензија и да систем то више не може да поднесе. Међутим, како ћемо ми који стојимо у реду за пензије да их дочекамо? Како најављују, у наредних седам година граница за одлазак жена у пензију повећаће се на 63 године, а за мушкарце ће се задржати на 65. Њихова рачуница показује да је то праведно јер просечан животни век мушкараца је 71,6, а жена 76,8 година. Још ако томе додамо и податке да у развијеним земљама продужавају радни век на 67 година пошто је њихов животни век 80, онда дођемо на исто. Да ли је исто? Да ли се исто стари у Србији и у развијеним земљама? Србија је, по званичним статистичким подацима, земља бенседина који не могу да ублаже чињенице да су све смртоносне болести у сталном порасту, а да је број дана на боловању у опадању. И шта вам то говори, да је наша медицина узнапредовала па се људи брже излече. Како да не. Све је теже доћи до лекара захваљујући претходним реформама у здравству, а све већи страх од губитка посла, болесне држи даље од лекарских комисија. Једном сам била сведок очајничког покушаја једне жене којој је позлило на послу да остане на ногама а да то нико не примети. Не, не треба ми помоћ, молим Вас све ће бити у реду, ако изгубим овај посао, када ћу други наћи? И други сведоци тог очаја запитали су се као и ја - у што се претворио наш живот? Не знам како ви, драге моје, гледате на своју будућност, али ја се својој подсмехујем. Замишљам себе са 63 како седим на конференцији за штампу са три пута млађим колегама са којима хватам корак док трчимо са догађаја на догађај. Молим бога само да не буде неких нереда па да још морам и потрчати, знам како то изгледа. Теши ме да нисам у електронским медијима па да ме ћушкају и склањају из програма и гледају попреко што се сама не повучем да не кварим слику. Већ видим учитељице како спретно са 63 организују часове физичког са хиперактивном децом, васпитачице како им везују пертле, касирке насмејане за касом, медицинске сестре како померају непокретне болеснике, шалтерске раднице пуне стрпљења, а целу нацију како нас све бодри да издржимо како се не би све распало. Мужеви код куће већ рачунају колико још једна година доноси бонуса у кућни буџет. А, деца, благо нама, шта ћемо са њима? Могу ли наши бонуси бити довољни да их издржавамо све док им не ослободимо наше радно место? Или ће наш елан, знање и умеће у шездесетим препородити ову земљу и омогућити отварање нових радних места. Биће да је тако. Зорица Вишњић Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ - ТЕРАПИЈА

tesicПоред Цркве Покрова Пресвете Богородице, која је у понедељак  прославила 140 година свог постојања, једна од најстаријих и најзначајнијих грађевина у Лозници сигурно је и зграда старе лозничке болнице. Саграђена давне 1912. године, иако је преживела два светска рата и један велики пожар 1964. године, она и данас, после више од једног века, пркосећи времену, не само да је сачувала свој аутентични изглед, већ је задржала и своју првобитну намену. “Када би зидови могли причати”, како се од давнина у нашем народу каже, стара лозничка болница има толико богату историју, која би се тешко у књизи и са хиљаду страница могла забележити. У мноштву драматичних људских судбина са жељеним или мање жељеним исходом, почевши од периода када је била једина општа болница у целом подрињском крају, на челу са чувеним доктором Миленком Марином, па до последњих неколико деценија, од када је у ту зграду смештено само неуропсихијатријско одељење, између њених зидова одигравале су се често и сцене са таквом драматургијом каква се ни у најбољим позоришним и филмским представама не би могла режирати. Једну од таквих сцена, која се збила крајем 70-их година испричао ми је мој велики пријатељ и кум др Милан Илић Брада, тада млади неуропсихијатар. Наиме, за време његовог дежурства, један пацијент, противећи се терапији, истрчао је из собе у којој је лежао, и кренуо ходником право ка излазним вратима, намеравајући да напусти зграду. Пошто га у томе нису могле спречити медицинске сестре, које су му донеле лекове, пристигао им је у помоћ и њихов колега, медицински техничар Милоје Гајић Гајо, који га је, иако је био корпулентан, једва зауставио на крају  ходника. Чувши буку и галаму, доктор Илић је изашао из своје лекарске собе, па видевши о чему се ради, притекао им је и он у помоћ, да заједно обуздају и смире непослушног пацијента, што им никако није успевало. У тим тренуцима, док је пацијент свим силама покушавао да изађе напоље, на вратима се изненада појави гинеколог др Слободан Башић Башо, који без размишљања притрча да помогне колеги Илићу и његовом особљу. Међутим, чим др Башић дотакну разјареног пацијента, који се до тада надљудском снагом отимао из руку др Илића, Гаје и сестара, он се истог трена укопа у месту, и престаде да пружа било какав отпор. Затим упре поглед према др Башићу и обрати му се речима: - Башо, Башо, што се ти мешаш? Ово су наше ствари, ти си гинеколог! Наравно, тај његов гест не само да је изненадио, већ је убрзо и засмејао оба доктора и особље, док у исто време пацијент “миран као бубица”, такође са осмехом на лицу лаганим корацима крену ка својој соби, да прими редовну терапију. Зоран Тешић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - ГОЉЕ

SassaНе мора читање новина увек човеку да поквари дан. Ето, ових дана прочитах имовинске карте нових чланова Дачићевог кабинета и осетих се боље. Укапирам да сам према имовинској карти са многим министрима у истој равни. Од неких чак и у бољем положају, а нисам министар.  Лепо пише да је у новом кабинету много пешака, од 11 нових министара седам нема аутомобил, а немам ни ја па смо на истом, а уштеђевину имају тек петорица па смо и  ту равноправни. Од ових нових четворица немају ни кола ни пара у “сламарици”. Значи Влада, односно њен добар део је малтене “го ко пиштољ”  и према њиховим имовинским картама у истом сосу као и већина народа. Значи нема народ, али немају ни они него ће да се живи од плате, јест нешто веће од осталог света, али они су ипак министри, па развлачи од првог до првог. Причам све ово мом комшији, а он озбиљно каже да то није добро, па објасни. Гледај, ако су постали министри, а до сада нису ништа стекли, то може да значи следеће -прво, да нису баш много били способни или успешни у досадашњем раду, друго да ће такви сиромаси сад када осете паре да забораве зашто су сели у те фотеље па да можда искористе прилику и надокнаде раније пропуштено, односно нестечено. Треће, можда су и они аутомобиле и непокретности на време преписали на супруге и чланове најуже породице што значи да су кварни и да у старту мувају, односно дају лажну слику о себи и свом материјалном положају. Уђе тако црв сумње, али опет се мислим па не би наши министри и наша влада били такви, они раде и радиће у интересу народа, нас “обичних људи”, па због нас су се и латили министарских фотеља. Зар има нешто прече? Мислим да то шта имају на почетку мандата премијери, председници, министри, директори фирми, градоначелници или председници општина можда и није толико важно. Боље би било да им се при ступању на функције то евидентира, али још важније да им се када им истекне мандат, или из неког другог разлога оду из тих фотеља, уради тадашња имовинска карта и упореди са почетном. Онда треба утврдити да ли  се и колико то стање променило, под којим околностима и да ли одскаче од редовних прихода (плате) коју су имали. Е, то би било интересантније, да се тада види да ли су они који углавном глуме бескућнике, сви станови, куће и викендице воде им се на жене и таште, пешаке и сиромахе, без динара за “црне дане”, и даље исте гоље или им се стање променило.  Тада бисмо знали ко нас је водио због личних, а ко због општих интереса. Неки кажу да таква карта постоји , али ја још нисам чуо да је негде саопштено колико је неки фунцкионер имао на почетку, а колико на крају мандата. Што би рекли. Ножда остојки , али није транспарентно. Мислим, ми то углавном иовако знамо, али би се тако све оно што се сумња и шушка обелоданило, а и они који би после долазили на функције знали шта их чека па би пазили где стављају прсте. Овако се они на власти и другим функцијама  углавном праве луди и мисле да смо ми остали збуњени,  а зна се шта луд ради збуњеном. Нажалост, већ деценијама. Т.М.С   P.S Нешто се мислим, ови што немају ништа сада раде одговорне послове, жртвују се због нас, па бисмо можда могли да им помогнемо. Знате, оно као акција “Динар за министра”, “Наше мало њима је много”  или нешто слично.  Па и они су људи, зар не? Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

децембар 14, 2019 207

НАШИ СМО - Стварно никадa

Живот нема репризу, мада се већина нас понаша као да је има. Време је немогуће вратити, а ипак га трошимо бахато као да можемо дане и године премотати у рикверц. Цуре нам деценије неповратно, стиже будућност о којој, чини се, мало ко размишља, а утисак је да…
дец 07, 2019 309

НАШИ СМО - Бурлеска

Верујем да су многи пратећи аферу “Мегатренд” и саплитање Миће Јовановића помислили да би све то било смешно да није тужно. Мени је све у вези са том високошколском установом било отужно још од њеног оснивања, а сада ми је све гротескно смешно. Признајте да ли вам Мића, бар на моменте, делује као…
нов 30, 2019 367

НАШИ СМО - Шпијуноманија

Да којим случајем Душан Ковачевић почетком осамдесетих година није написао драму “Балкански шпијун”, која је 1984. добила и филмски облик, свакако би данас, после три и по деценије имао материјала за читав серијал. Толико врућих прича са сличном темом могле би достићи већи број епизода и од чувеног…
нов 23, 2019 1033

НАШИ СМО - Наши и ваши

За нас кажу да смо међу државама са најстаријим становништвом. Што се тиче година, вероватно, што се тиче зрелости, негде смо, чини ми се, на нивоу тинејџера кога разбија пубертет. Толико незрелости, нетрпељивости, искључивости, неспремности на уважавање туђег мишљења и става тешко да где има. Као…
нов 16, 2019 798

НАШИ СМО - Ципеле

Јована Вуковић, активисткиња организације “Једнакост”, рекла је гостујући на ТВ Н1 да би нападачи на И. В. у једној београдској пицерији уместо затворске казне требало да буду “кажњени” обавезом тромесечног волонтирања у некој ЛГБТ организацији, где би свакодневно сретали ЛГБТ особе и имали прилику…

Репортажа

дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"