fbpx

НАШИ СМО - ШТРЕБЕР

SassaИма неколико дефиница шта је, или ко је, то штребер. Некада је то била особа која учи напамет, а не размишља својом главом, касније онај ко има све петице и увек жели први да да оловку наставнику и не излази из куће. Данас је то онај који има све петице, увек зна све што треба на контролном или усменом одговарању, редовно учи лекције и увек је спреман. Углавном, данас клинци израз штребер користе када некога желе да представе у негативном светлу, односно  да му се наругају. Тако живимо у време када су знање, рад и учење нешто лоше, а онај ко зна особа којој се треба наругати. Замисли срамоте, учиш и  знаш?! Не тако давно децу је било срамота да не знају када их учитељ или наставник пита, да дођу неспремна у школу, добију лошу оцену или једноставно испадну глупа. Дошла су времена када не вреди Сократова изрека  Знам да ништа не знам,  као ни она народна Благо оном ко зна да не зна, а хоће да зна. Данас је боље бити табула раза, а нарочито женског пола уз појачање у виду добрих ногу и бујних, углавном силиконских, груди. Може неко у Србији бити супер студент, са индексом пуним десетки, али кога то занима, већину више интересује старлета (шта год то значило) којој је највећа птица на свету оро и нема појма када је почео Први светски рат. Данима се писало о њеном незнању, односно глупости, и сви су знали за њу.  Чак је и студент неког факултета. А колико ли је само оних који имају дипломе, стечене на разне начине, али папир, нажалост,  не прати одговарајуће знање. У Србији није важан рад, вештина, таленат, квалитет ако човек нема папир који потврђује његово образовање јер уз одговарајуће ћаге ништа од тога не мора да поседује. Све то није више чудно у земљи која од 365 дана неких 230 може да “ужива”  у “мудростима” и “људским и свим другим квалитетима” учесника фарме.  Шта рећи, а не заплакати?! Како ли смо само прешли пут од тога да је добро бити поштен, вредан и паметан, да је добро читати, размишљати и стицати знање, до тога да се о онима који уче и добри су ученици говори подругљиво, да се називају штребери? Није ми познато да неко нешто, било шта, чини да се то промени. Да они који знају, уче и показују знање буду награђени, а да су они којима је глупост врлина, а лењост главни квалитет постављени тамо где им је место. Није ми познато ни да је неки родитељ изгрдио своје чедо што је друга назвало штребером, а није што оно на контролном преписује или пита истог тог штребера за одговор на контролном. Занимљиво је и што већина оних, поносних што нису штребери, баш оне којима подругљиво прилепљују тај епитет зову да питају шта је за домаћи или шта треба научити за сутра. (Мајка једне девојчице, одличне ученице која има само петице и шести је разред, каже да јој дете називају штребером, а сваки дан њих 20 из разреда зове да је пита шта има за домаћи).  Дешава се да под сталним притиском ругања и омаловажавања нека деца намерно не одговоре тачно или “киксну” на контролном, само да се уз њих више не веже то штребер, али и оних која не хају. Ова друга су можда чула још једну дефиницију штребера. Она каже да је штребер онај кога зезамо цео живот у основној или средњој школи, а онда сутра дођемо код њега да тражимо посао. Мислите о томе сада, после можда буде касно. Т.М.С Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ - ДИПЛОМЦИ

tesicНе памти се да је икада у бившој Југославији Лозница била у већој жижи интересовања, него током 80-их година прошлог века. Главни разлози због којих су стотине и стотине грађана из свих тадашњих република често долазили у Лозницу нису биле природне лепоте Дрине, Бање Ковиљаче, Гучева или Тршића, већ ванредно полагање испита у Економској школи и Школском центру. Пошто је у то време био на снази закон по којем нико на целој територији СФРЈ, није могао да отвори своју приватну радњу уколико не поседије одговарајућу стручну диплому средње школе, многи грађани су у жељи да што пре уђу у приватни бизнис, који је тада био у процвату, уписивали су се листом, ванредно, у поменуте лозничке школе, где су на најбржи могући начин стицали потребне дипломе. Посебно расположење у данима њиховог полагања испита владало је у већини лозничких кафана, где се од раног јутра па до касно у ноћ јело, пило и чашћавало, уз обавезно препричавање разних догодовштина са испита. Тако је један кандидат из Словеније једва остао жив од задиркивања што је на испиту у Економској школи, на питање наставника: - Како се дели сточарство? - хладно одговорио: - Сточарство се дели на биљни и животињски свет. Ништа мање смеха у друштву није изазвао ни одговор једног музичара из Босне, који је професорки српског језика на питање: - Каква је песма “Емина” Алексе Шантића? - одговорио као из топа: - Лепа! Међутим, највише материјала за збијање шала, давали су појединци који су долазили на испите не знајући често ни које предмете имају да полажу. Знајући све то, популарани лознички конобар Мујо, иначе познати шаљивџија, није могао да пропусти погодну прилику, а да у свом духу не импровизује једну сцену на ту тему, која се у то време често препричавала. Наиме, када је на вратима Градске кафане, у којој је радио, угледао са осмесима на лицу, неколико професора из Економске школе, тек што им је пришао, професор Машо му радосно саопшти: - Мујо, дошли смо код тебе да частиш, уписали смо ти данас сина у нашу школу. Мујо на то само мало мрдну брчићима па узварати контра питањем: - А, у који сте га разред уписали? - Па ваљда у први, зар није тек завршио основну школу? - Па зашто би вас онда чашћавао, зашто га нисте уписали одмах у трећи разред, ако сте хтели да ме обрадујете? - “одбруси” Мујо, и крену према шанку, остављајући изненађене професоре, којима је убрзо, чим су сели за сто, пришао са својим широким осмехом, питајући их љубазно, шта желе да наруче, наравно, на његов рачун. Зоран Тешић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - МЛИН

SassaСвакога дана треба одвојити бар сат, два времена да седнеш са људима испред неке продавнице, попијеш пиво и причаш ни о чему, онако, или само да слушаш оне око тебе. Ко то нема, само трчи трку са животом у којој ће свакако изгубити. Ово сам чуо пре неколико година и то  не од неког нерадника и лезилебовића већ седокосог човека са докторатом. И стварно колико је нас који то могу себи да приуште у овој лудници у којој трајемо? Дошло је доба у коме је живот постао млин који не прави паузу. Само меље, свакодневно убрзава и стеже, тако да ко мало застане,  испада из игре или одлази на споредни колосек са којег углавном повратка нема. Нигде одморишта да се човек мало склони, предахне, одмори од свакодневне потребе за све више новца који вреди све мање, а истовремено се зарађује све теже. Да је човек хоботница не може запушити све рупе које се сваки дан отварају. Треба ово, треба оно, ради пет послова, ако имаш среће неки ће и да ти плате. И само јури, не заустављај се. Стари је онај графит “ко овде није полудео тај није нормалан” и, нажалост, све тачнији. Млин од живота само меље, а све више је оних који то не могу да издрже. Пуцају људи на све стране, не само ментално, већ и буквално на неке друге, своје и туђе жене, децу, родитеље, комшије, непознате људе... Црне хронике по новинама имају највише наслова, убија се и гине на све стране, као да смо у неком рату без војски. Брине ме што полако, али сигурно, постајемо као зомби, готово ништа више не може да нас шокира, све прихватамо, чујемо, видимо и мирно настављамо даље. Лажу нас у очи - климамо главама, вређају нам здрав разум - климамо главама, прете нам - климамо главама. Само да ме лично не погађа, туђа мука-туђа ствар. Све је наопако. Ево, ових дана по Србији пруге не служе за путовање већ за блокирање. Блокираш пругу са два-три камиона и онда тражиш оно што ти припада. Радници су на колосецима, путевима и мостовима, траже плате. Кажу, без зараде су 5, 17 или 24 месеца?! Како је неко жив ако две године није примио плату? Замислите себе да вам два месеца неко не да вашу плату и да нема гаранције да ћете и трећег добити оно што сте зарадили, а знате да нисте ви криви што нема пара или посла? Како би вам било? Док неки лете за Абу Даби тражећи шансу за “опште боље сутра”, а други планирају повратак у изгубљене фотеље, већина луди јер нема нигде излаза из млина који нас меље. Исто време, иста земља. На једној страни оптимизам и боље сутра само да се издржи још мало, на другој сенка деведесетих, а ви у средини слуђени. Само грабите даље, не бисте стали ни да вам омогуће јер се можете запитати шта је смисао свега око вас и онога што радите , говорите, или пишете. Године пролазе, а већина као да је у “Дану мрмота”. Изгледа да многи од нас нису на време схватили где смо и шта се дешава. Оно што ме теши је да мој син, изгледа, јесте. Он, сада клињо од десет и по, још пре две године рече ми сасвим озбиљно - “Кад завршим факултет идем у иностранство!”, а на моје питање “Зашто?” одлучно рече “Шта ћу овде када је све пропало”.  Од тада имам једну мисао да је он, за разлику од мене, на време схватио где је и шта му ваља чинити и једну наду  да ће се ствари, можда, некако променити и да неће тако мислити за десетак година.  Да ће млин ускоро успорити и да ћу, што и вама желим, наћи оних сат, два са почетка писанија. Т.М.С Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ - ЧЕРВЕНА

tesicЗабринути израз лица девојке, на црвеној новчаници од 100.000 динара из 1989. године, чијем је популарном надимку “червена” кумовала руска и румунска сиротиња, која је у то време са својом јефтином робом преплавила југословенске пијаце и тротоаре, као да су били најава надолазећих невеселих времена, што је ретко ко могао да предвиди, поготову у Лозници, где се тада безбрижно и лагодно живело. Иако је вредност “червене” била свега неколико немачких марака, осиромашеним грађанима из источног блока, чија плата није прелазила ни двадесет марака, свака нова “червена” у џепу, уливала је какву-такву наду за спокојније сутра. Ипак, и поред тога што су Лозничани били изузетно галантни при куповини њихове робе, која је у већини била сумњивог квалитета, знатном броју придошлица трговина и није баш најбоље ишла од руке, што их је приморавало да у нашем крају обављају и друге послове. Ту “привилегију” имале су углавном младе девојке, које су обично почињале да раде као конобарице, а затим завршавале у ноћним клубовима као плесачице, где су се понекад испуњавале и друге жеље расположеној клијентели. Чувши за то, један лознички гастарбајтер, коме су у Немачкој опсесија биле “куће за забаву”, у којима је остављао већину своје зараде, већ прве вечери по даласку у Лозницу, изашао је са својим пријатељем у један локал, где су радиле изузетно атрактивне Рускиње. Иако су стигли доста касно у полумрачној и полупразној кафаници четири оскудно одевене играчице изводиле су свој “модеран плес”, од којих му је једна одмах запала за око, што јој је убрзо ставио до знања. После неколико испијених тура пића, омамљен њеном заводљивом игром, расположени гост извади из џепа новчаницу од 50 марака, и затури је испод њеног грудњака. После тог његовог геста, иако није видела о каквој се новчаници ради, играчица поче да се увија око њега као змија, додирујући га повремено и својим обнаженим деловима тела, да би се на крају тачке нашла у његовом крилу. Следећег тренутка, док је у грудњак пажљиво стављао још једну педесетицу марака, шапнуо јој је дискретно на уво: - Колико тражиш да после фајронта, одемо код мене у стан, сами ти и ја? - Две червене! - рече срамежљивим гласом зајапурена играчица, и оде иза паравана да се пресвуче. Затечен одговором који му је у трену изазвао осећај сажаљења, врло брзо се са пријатељем нашао на излазним вратима локала, не сачекавши ни да бар види озарен израз лица сироте девојке, која се, ко зна колико, обрадовала његовој уобичајеној а за њу баснословној напојници. Зоран Тешић Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јануар 25, 2020 261

НАШИ СМО - Магла

Реч из наслова протеклих дана толико пута се могла чути у Србији и региону да је просто невероватно како до сада на њу нисмо обраћали толико пажње. Ова природна појава је створила толико проблема грађанима да су чак и они здрави почели да брину више о свом…
јан 18, 2020 535

НАШИ СМО - Распродаја

Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са представником ЦЕСИД-а да је “та одлука у…
јан 11, 2020 568

НАШИ СМО - Обећања

Време око Нове године вероватно је период када људи дају највише обећања, себи или другима. Тада се обично зарекнемо да од почетка нове више нећемо пушити, пити, лагати, варати, превише јести, смршати... (попунити по жељи) и слично. Или нам други обећавају, најчешће политичари, шта нас чека у…
дец 28, 2019 1170

НАШИ СМО - Гнездо

Дачић је понудио Вучићу да заједно иду на изборе и то је било сасвим очекивано. Инфериорност СПС-а у том односу видљива од самог почетка, ако изузмемо критичке изјаве Бранка Ружића, пре него што је постао министар, водила је управо ка овоме - да некада најмоћнија странка у држави сада стоји у реду…
дец 21, 2019 817

НАШИ СМО - Икебана

Слика коју често можемо видети на ТВ екранима када се обраћају политичари износећи најновије информације, објашњена или ставове странке којој припадају је она на којој иза њихових леђа стоји читава свита насмејаних или забринутих лица, партијских сабораца који су ту да попут сенке и живог зида…

Репортажа

јан 27, 2020

АЛЕКСАНДАР МИЛОВАНОВИЋ ИСПРОБАО ФУДБАЛ У КАНАДИ - Све је лепо тамо, ал' је овде живот лепши

Тамо преко Велике баре живот је уређен, више новца кружи па је све сређено и подсећа на…
јан 26, 2020

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Ђорђе Вукмировић, професор историје, бивши ватерполиста, на Богојављење је седми пут први…
јан 20, 2020

ВЕРА АЛЕКСИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ - Последњи јорганџија

За израду једног јоргана ако га једна особа шије, потребно је седам, осам сати рада, каже…
јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…

Грми Ло

јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"