fbpx

НАШИ СМО - ОТУЂЕЊЕ

bobanПре неколико година (ух, па то је тачно пре једне деценије), негде прочитах како се људи све више увлаче у своје љуштуре, све мање одлазе у посете пријатељима, а све чешће оправдање за самоћу проналазе у беспарици. Помислих, то је тренутно стање јер тек је деценија од чувене 1993. године, па, рачунам, за санирање последица треба још мало времена. Док се окренусмо, прође још десет лета а отуђеност, чини ми се, постаде рак-рана друштва. Још мање се људи друже, испијају вечерње кафе, разгледају фотографије са летовања, слушају музику коју воле. Техника је неумољива, па емоције и људске особине посустају и свакодневно посрћу пред налетом андроида и брзе интернет конекције. Смајлићи су заменили изразе осећања, скраћенице уништиле говор, а друштвене мреже су постале места за огољавање душе, карактера и свега онога што се некада делило само са најближима. Још кад пре пар дана видех рекламу на једној телевизији с националном фрекфенцијом, прекрстих се и десном и левом. Раздрагани водитељ, у улози презентера најновије понуде, с осмехом од ува до ува, баш онаквим какав има весели “смајли”, предлаже решење за асоцијалне типове. Саветује, уколико сте изашли с пријатељима у вечерњи провод, па вам у једном тренутку атмосфера и није баш занимљива, а и мало сте саможиви, да је довољно само да у том кафићу имате бежичну интернет конекцију, да сте са собом понели верног пратиоца званог лаптоп или неко слично сокоћало, па да вам ноћ буде незаборавна. Довољно је да СМС пошаљете телефоном, онда да добијени одговор у виду шифре и лозинке укуцате у за то намењено поље и, гле чуда, пред вама је све!!! Уместо да разговарате с пријатељима, уживајте у серијама, филмовима, а, богами, како најави водитељ, ускоро и у еротици!!! И сад ја замишљам време од пре само две и по деценије, седим са друштвом код Тукице, док нас увесељава Самуило и “Вожд” (Када падне први снег, Мрков, Фијакерист...), а онда сви склањамо постављен астал и на њега мећемо лаптопове. Блејимо у 1.789. епизоду “Мале невесте”, “48. сати свадба”, “Домаћине ожени се”, “Мењам жену”, “Тренутак истине”, а пред зору, бледи од екрана, завирујемо на “Фарму” да видимо да ли је дружина заспала наливена алкохолом или ко је кога подарио псовкама, погрдама и сочном пљувачком . Или још боље, Ацина кафана, на крају града, уторак вече, места ни за шибицу, “Пријатељи” свирају Томине, Тозовчеве, Цунетове или Слабинчеве песме, а уместо игре око столова (а некад и на њима) сви се осмехују својим лаптоповима.  Боже сачувај! Зато, ваљда, данас више нико није ни изненађен чињеницом да је Јованка Броз (нека јој је лака земља) живела деценијама у условима недостојним било кога. Само што је то била потпуно друга врста отуђења.

Слободан Пајић Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ - ПРИЈАТЕЉИ

tesicЈедно од најчешће помињаних венчања у Лозници, током 70-их година прошлог века, било је венчање познатог Лозничанина са дупло млађом колегиницом. Међутим, главна тема за шаљиве коментаре није била само велика разлика у годинама између младенаца, већ се обавезно саркастично коментарисао и физички изглед младожење, који је због изразито грубих црта лица, са својих тада четрдесетак година, изгледао као да је шездесетогодишњак. Али праву буру смеха међу Лозничанима изазивало је препричавање једне сцене, која се десила код девојчиних родитеља у Рађевини.

Наиме, када је пре венчања девојчин отац чуо за колико година старијег “момка” од себе, његова мезимица хоће да се уда, он је тада, иако га никада није видео, био толико разочаран, да јој је поручио, ако то уради, нека му се са њим, ни случајно не појављује пред очима.

Ипак, и поред очевог противљења, девојка је стала на “луди камен”, да би после годину дана, на њену и младожењину велику радост, стигло на свет и новорођенче. Та лепа вест убрзо је стигла и до ушију девојчиних родитеља, и није их нимало оставила равнодушним, поготову мајку. Недуго затим, велика жеља да види своје прво унуче, омекшала је срце и новопеченом деди, који је преко гласника из села поручио кћерки, да заједно са зетом и његовом фамилијом, прве наредне недеље дође код њих у госте, што су сви са задовољством прихватили.

Како се приближавала посета, домаћина је обузимала све већа и већа тензија, мало због закаснелог познанства са новим пријатељима, а више због нелагодности према зету, којег до тада није признавао.

Чим је сванула недеља, док се у дворишту полако окретали прасе и јагње на ражњу, узбуђени домаћин сиђе у подрум, па из бурета са препеченицом, коју је чувао пуних 20 година, за ћеркину удају, наточи једну флашу да наздрави са комшијом, који му је помагао око печења. Када су се око подне на капији појавили гости, захваљујући поприличној количини питке ракије, видно “загрејани” и расположени домаћин са свима се редом поздрави и изљуби, али сем ћерке и унучета остале госте није регистровао у каквом су међусобном сродству, када су му се представљали. Пошто су поседали сви за сто, домаћин баци поглед неколико пута, час на леву час на десну страну, затим загрли младожењу који је седео до њега, и помало тужним гласом га упита:

- Мило ми је пријатељу што сте у толиком броју дошли код мене, али ми није јасно, што нема зета? Зашто и он није дошао, када сам јавио да се кајем што сам се без разлога љутио на ћерку због њега?

Чувши то, гости се зачуђено згледаше, док младожења само слеже раменима и потону у столицу, не усудивши се, од тог момента, да изусти ниједну једину реч, све до повратка у Лозницу.

Зоран Тешић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - ПЕНЗИЈА

zorica nasi smoСве више се плашим свега што се зове реформа. Не зато што сам конзервативна него због лошег искуства пошто све што смо до сада реформисали и трансформисали није изашло на добро ни по државу ни по грађане. Нарочито није добро када крене исправка исправљеног. Ето вам, на пример, правосуђе. Реформа очигледно није била добра, али је исправка још гора. Сви “недостојни” су некритички враћени, па сада држава дреши кесу за надокнаде за претрпљени бол и штошта друго. Богами, како сада ствари стоје биће и трећег круга једног дана, наравно, опет из џепа грађана. Кога брига за њихову бол? Њих и онако све боли. Али, нека о томе проговоре достојни. Ако њима не сметају недостојни, онда џаба све. У овом тренутку мене више брине најављена реформа пензионог система. Све разумем - и да је готово 14 одсто БДП одлази на пензије и да 28 одсто републичког буџета иде на дотације за исплату пензија и да систем то више не може да поднесе. Међутим, како ћемо ми који стојимо у реду за пензије да их дочекамо? Како најављују, у наредних седам година граница за одлазак жена у пензију повећаће се на 63 године, а за мушкарце ће се задржати на 65. Њихова рачуница показује да је то праведно јер просечан животни век мушкараца је 71,6, а жена 76,8 година. Још ако томе додамо и податке да у развијеним земљама продужавају радни век на 67 година пошто је њихов животни век 80, онда дођемо на исто. Да ли је исто? Да ли се исто стари у Србији и у развијеним земљама? Србија је, по званичним статистичким подацима, земља бенседина који не могу да ублаже чињенице да су све смртоносне болести у сталном порасту, а да је број дана на боловању у опадању. И шта вам то говори, да је наша медицина узнапредовала па се људи брже излече. Како да не. Све је теже доћи до лекара захваљујући претходним реформама у здравству, а све већи страх од губитка посла, болесне држи даље од лекарских комисија. Једном сам била сведок очајничког покушаја једне жене којој је позлило на послу да остане на ногама а да то нико не примети. Не, не треба ми помоћ, молим Вас све ће бити у реду, ако изгубим овај посао, када ћу други наћи? И други сведоци тог очаја запитали су се као и ја - у што се претворио наш живот? Не знам како ви, драге моје, гледате на своју будућност, али ја се својој подсмехујем. Замишљам себе са 63 како седим на конференцији за штампу са три пута млађим колегама са којима хватам корак док трчимо са догађаја на догађај. Молим бога само да не буде неких нереда па да још морам и потрчати, знам како то изгледа. Теши ме да нисам у електронским медијима па да ме ћушкају и склањају из програма и гледају попреко што се сама не повучем да не кварим слику. Већ видим учитељице како спретно са 63 организују часове физичког са хиперактивном децом, васпитачице како им везују пертле, касирке насмејане за касом, медицинске сестре како померају непокретне болеснике, шалтерске раднице пуне стрпљења, а целу нацију како нас све бодри да издржимо како се не би све распало. Мужеви код куће већ рачунају колико још једна година доноси бонуса у кућни буџет. А, деца, благо нама, шта ћемо са њима? Могу ли наши бонуси бити довољни да их издржавамо све док им не ослободимо наше радно место? Или ће наш елан, знање и умеће у шездесетим препородити ову земљу и омогућити отварање нових радних места. Биће да је тако. Зорица Вишњић Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ - ТЕРАПИЈА

tesicПоред Цркве Покрова Пресвете Богородице, која је у понедељак  прославила 140 година свог постојања, једна од најстаријих и најзначајнијих грађевина у Лозници сигурно је и зграда старе лозничке болнице. Саграђена давне 1912. године, иако је преживела два светска рата и један велики пожар 1964. године, она и данас, после више од једног века, пркосећи времену, не само да је сачувала свој аутентични изглед, већ је задржала и своју првобитну намену. “Када би зидови могли причати”, како се од давнина у нашем народу каже, стара лозничка болница има толико богату историју, која би се тешко у књизи и са хиљаду страница могла забележити. У мноштву драматичних људских судбина са жељеним или мање жељеним исходом, почевши од периода када је била једина општа болница у целом подрињском крају, на челу са чувеним доктором Миленком Марином, па до последњих неколико деценија, од када је у ту зграду смештено само неуропсихијатријско одељење, између њених зидова одигравале су се често и сцене са таквом драматургијом каква се ни у најбољим позоришним и филмским представама не би могла режирати. Једну од таквих сцена, која се збила крајем 70-их година испричао ми је мој велики пријатељ и кум др Милан Илић Брада, тада млади неуропсихијатар. Наиме, за време његовог дежурства, један пацијент, противећи се терапији, истрчао је из собе у којој је лежао, и кренуо ходником право ка излазним вратима, намеравајући да напусти зграду. Пошто га у томе нису могле спречити медицинске сестре, које су му донеле лекове, пристигао им је у помоћ и њихов колега, медицински техничар Милоје Гајић Гајо, који га је, иако је био корпулентан, једва зауставио на крају  ходника. Чувши буку и галаму, доктор Илић је изашао из своје лекарске собе, па видевши о чему се ради, притекао им је и он у помоћ, да заједно обуздају и смире непослушног пацијента, што им никако није успевало. У тим тренуцима, док је пацијент свим силама покушавао да изађе напоље, на вратима се изненада појави гинеколог др Слободан Башић Башо, који без размишљања притрча да помогне колеги Илићу и његовом особљу. Међутим, чим др Башић дотакну разјареног пацијента, који се до тада надљудском снагом отимао из руку др Илића, Гаје и сестара, он се истог трена укопа у месту, и престаде да пружа било какав отпор. Затим упре поглед према др Башићу и обрати му се речима: - Башо, Башо, што се ти мешаш? Ово су наше ствари, ти си гинеколог! Наравно, тај његов гест не само да је изненадио, већ је убрзо и засмејао оба доктора и особље, док у исто време пацијент “миран као бубица”, такође са осмехом на лицу лаганим корацима крену ка својој соби, да прими редовну терапију. Зоран Тешић Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

фебруар 22, 2020 369

НАШИ СМО - Празник

У Улици кнеза Милоша у Београду погинуо је радник (61) на градилишту, пао је из спољног лифта који превози раднике и материјал. У питању је градилиште на месту некадашње Америчке амбасаде. Хитна помоћ је могла само констатовати смрт човека. Вест је објавио…
феб 15, 2020 459

НАШИ СМО - Контузија

Избори само што нису, а осим што се зна победник, све друго је на нивоу одлуке најутицајнијег дела опозиције о бојкоту. Конфузно, ризично и без јасне перспективе. И док се још не зна, а све више слути да би бојкот могао остати само неуспели покушај који би докрајчио његове идејне творце, све је…
феб 08, 2020 644

НАШИ СМО - Печалбари

Две трећине Срба живи у стресу... Остали су у иностранству! Ове две реченице са друштвених мрежа би требало да звуче духовито, шаљиво, баш као и у милион других случајева када сами себе исмевамо, збијамо шале на свој рачун, а склони смо вицевима у којима се спрдамо са стварношћу у којој живимо,…
феб 01, 2020 785

НАШИ СМО - Апокалипса

Боље је ономе што “незна” него ономе што “не зна”. Ово прочитах негде пре неколико дана и та тврдња, може се ставити у раван са оним “благо глувима”, или “благо глупима”. Нажалост, дошла су времена када је за миран живот и очување личног нервног система изгледа добро што мање знати, чути или…
јан 25, 2020 755

НАШИ СМО - Магла

Реч из наслова протеклих дана толико пута се могла чути у Србији и региону да је просто невероватно како до сада на њу нисмо обраћали толико пажње. Ова природна појава је створила толико проблема грађанима да су чак и они здрави почели да брину више о свом здрављу убеђени да ће им разне маске преко…

Репортажа

феб 21, 2020

У ДОЊИМ БРЕЗОВИЦАМА - Јагње расте у кући

У кући Милана и Наде Петковић из Доњих Брезовица однедавно је “главни” један четвороножни…
феб 20, 2020

СОДАЏИЈА ЗОРАН СТЕВАНОВИЋ - Нема доброг шприцера без сода-воде

Још као студент економије, Лозничанин Зоран Стевановић волео је да попије шприцер, онај…
јан 27, 2020

АЛЕКСАНДАР МИЛОВАНОВИЋ ИСПРОБАО ФУДБАЛ У КАНАДИ - Све је лепо тамо, ал' је овде живот лепши

Тамо преко Велике баре живот је уређен, више новца кружи па је све сређено и подсећа на…
јан 26, 2020

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Ђорђе Вукмировић, професор историје, бивши ватерполиста, на Богојављење је седми пут први…
јан 20, 2020

ВЕРА АЛЕКСИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ - Последњи јорганџија

За израду једног јоргана ако га једна особа шије, потребно је седам, осам сати рада, каже…
јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…

Грми Ло

феб 27, 2020

ПРИПРЕМЕ ЗА МАЛУ МАТУРУ – Рекордан број пријављених

За припремну наставу из српског језика и математике за полагање мале матуре, коју…
феб 19, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Припремна настава за мале матуранте

Припрема ученика осмих разреда основних школа са подручја Лознице за полагање мале матуре…
феб 15, 2020

СВЕТСКИ ДАН ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД РАКА – Најважнија је позитивна енергија

Светски дан деце оболеле од рака обележен је данас (15. фебруар) испред Вуковог дома…
феб 13, 2020

У СУБОТУ ИСПРЕД ВУКОВОГ ДОМА - Нека победе деца

Светски дан деце оболеле од рака, 15. фебруар, биће обележен у суботу испред Вуковог дома…
феб 12, 2020

У ОРГАНИЗАЦИЈИ КОМСА - Одржана прва ‘’Школа за јутјубере’’

Србија је добила групу младих који су званично завршили ‘’Школу за јутјубере’’ која је…
феб 05, 2020

ПРВА „ШКОЛА ЗА ЈУТЈУБЕРЕ“ - Шанса за младе јутјуб креаторе   

Једанаест младих јутјуб аматера из Србије, узраста од 15 до 18 година, добило је прилику…
феб 05, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ И МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ – Да знаш да ли те лажу

Шта је медијска и информациона писменост, имало је прилику да сазна једанаесторо…
феб 03, 2020

РУКОМЕТАШИЦА ЂУРЂИНА ВУЧЕТИЋ ЗА ГРМИ ЛО - Спорт се може само кад се хоће

Спорт је потребно волети срцем. Прави пример за то је седамнаестогодишња Ђурђина Вучетић,…
феб 02, 2020

МЛАДИ ЛОЗНИЧАНИ ИСТРАЖУЈУ ИСТОРИЈУ ''ВИСКОЗЕ'' – Зашто су људи били срећнији?

У оквиру пројекта "Изван поглавља, приступ различитостима", који спроводи невладина…
феб 01, 2020

ОДРЖАН ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР ''МЕМОРИЈАЛ ДАМЈАН РАШЕВИЋ'' - Вин бету пехар, победа свима

Хала Установе за физичку културу ''Лагатор'' јуче (31. јануар) је била испуњена младима…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"