fbpx

НАШИ СМО - Туђе цени, своје заборави

Чувена катедрала Нотр Дам у Паризу тешко је оштећена у катастрофалном пожару прошлог месеца. Гледајући снимке како ватра гута Богородичину цркву, један од симбола хришћанства, културно добро читавог човечанства, би ми криво што се то десило. Исто као што не бих волео да гледам уништавање египатских пирамида, или оних у Чичен Ици, Борободура на Јави, или Кинеског зида и сличних непоновљивих грађевина по свету. Јесте, сад долази једно АЛИ.

Греота је, како то вели наш народ, што је то снашло Французе који баш воле ту  катедралу. Наша држава је реаговала те после само седам дана од несреће упути Влада Србије Републици Француској финансијску помоћ у од милион евра за обнову катедрале Нотр Дам у Паризу. “Овом одлуком потврђује се вековно пријатељство са француским народом и изражава жеља да се симбол француске и светске цивилизације што пре обнови и отвори овај храм културе и уметности за све своје будуће поклонике”, саопштила је Канцеларија за сарадњу са медијима после седнице владе, па још објави и изјаву министра нам финансија Синише Малог да је париска катедрала део француске, европске, али и светске културне баштине и да наша земља жели да пружи свој допринос у обнови чувеног здања. “Српски народ одлично разуме значај историјских светиња. Зато је наша жеља да помогнемо и издвојимо одређена средства, која имамо у буџету захваљујући добрим економским резултатима”, закључио још Мали.

Лепо. Баш онако пријатељски. Дадосмо колико можемо. Бринемо о “културној баштини” Француза и све би било бајно да исту, или бар сличну количину бриге показујемо и за оно што је наше културно, историјско, верско и какво год хоћете наслеђе. Да ли смо могли нешто новца, кад су већ, јелте, добри економски резултати,  одвојити за обнову  Цркве Светог Јована Претече у Самодрежи, на Космету, у којој је, према народном предању, причешћена војска цара Лазара пред бој на Косову, и сахрањен Милош Обилић, а у очајном је стању? Оскрнавили су је албански екстремисти још 1981, а после агресије НАТО 1999.  демолирали су је и запалили да би у марту 2004. поново била на удару и претворена у депонију и тоалет. Или за Саборну цркву Богородица Љевишка у Призрену, вршњакињу Нотр Дама, како је недавно писала Политика, један од најлепших и највреднијих споменика српске средњовековне уметности и културе, запаљену током мартовског погрома 2004. на Косову и Метохији. Она после 15 година није обновљена, иако је под заштитом Унеска. Да ли су они који воде нашу земљу приликом силних сусрета тражили од представника такозване државе Косово заштиту и обнову наших богомоља широм Косова и Метохије? Да ли смо довољно обавестили свет, осетљив на “културну баштину”, да је 2004. године на Космету тешко оштећено, запаљено или порушено скоро 40 православних цркава и манастира, а да су се у некима налазиле фреске још из 13. века? Богородица Љевишка је уписана на Унескову листу светске културне баштине па где је тај свет да помогне, бар да је албански екстремисти не уништавају и не скрнаве, да они који желе могу да обнове уништене светиње.

Ако нисмо то тражили, а требало је ако држимо до себе као народа и државе, онда нам је и боље него што заслужујемо. Могли смо поставити такве захтеве ономад, пре неку годину, када смо, како нас увераваше наши политичари, у Бриселу Приштину победили са 5:0. Овако, много ценимо туђе симболе светске цивилизације, а о нашима не бринемо. Као да неки хоће све да нас убеде како све те светиње расуте по Космету, сведоци нашег вишевековног постојања и трајања на тим просторима, нису важне. Ионако чух ових дана, из добро обавештеног извора, или би то требало да буде, да ће у будућности Косово и Метохија добити независност и сувереност на целој територији. Можда је то што наши храмови у “колевци српства” постају тоалети и логичан резултат односа  државе, Цркве и народа који на све то жмуре као да није наше. Можда постане важно, ако икада постане туђе па тад покажемо бригу за “светску културну баштину”. Такви смо, несвесни, или намерно глупи да схватимо да ће нас други ценити само ако ми ценимо себе. А то одавно, нажалост, не радимо. Само кукамо.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - 1886

НАШИ СМО - Позориште

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - 1886

Ако смо завршили са митинзима, пребројавањем, ламентирањем над подршком народа, ако је, за ову руку, снимљено довољно спотова за застрашивање новинара и ако су сви на радним местима, дајте да видимо шта ћемо са 1. мајем. Празник рада, незванични празник синдиката. Дан сећања како нам је добро било док смо на посао ишли као слободни људи, који су питали и које су питали. И који нису достојанство остављали у кући пре него што крену на посао. Да славимо или да кукамо, или да у духу 21. века поведемо дијалог о положају радничке класе који је овде као у Чикагу у 19. веку. Одрасли смо људи, да не губимо време на синдикате који нису успели да освоје ниједну газдинску тврђаву нити да наметну тему о кршењу основних радничких права у земљи. Чак ни када су им на тацни сервирани подаци као на пример у децембру прошле године када је Центар за истраживање синдикализма (ЦРС) објавио резулате истраживања на респектибилном узорку од 2.500 радника из пет категорија, и то по 500 радника који су у радном односу на неодређено време, на одређено време, “уговорних радника”, затим надничара, радника на црно и незапослених који траже посао. Половина испитаника у радном односу, и оних на неодређено и оних на одређено време, сматра да се њихова права не поштују, 69 одсто надничара и радника на црно да су потпуно обесправљени. Само између три и девет одсто у свим категоријама било је задовољно положајем. На питање која су им радна права била угрожена, 45 одсто испитаника је рекло да је то мала плата, рад без уговора о раду навело је 31 одсто, 28 одсто је рекло нередовна исплата зараде, 25 одсто нередовно уплаћивање доприноса за социјално и здравствено осигурање, 23 одсто је навело мобинг, неплаћени прековремени и ноћни рад 22 одсто, а дискриминацију и непоштовање радног времена 21 одсто. Да ћуте и трпе рекло је 86 одсто уговорних радника, 84 одсто надничара, 82 одсто радника на одређено време и чак 69 одсто радника у радном односу на неодређено време. Као разлоге за непријављивање навели су страх да не изгубе посао, увереност да се ништа не може учинити. У годишњим извештајима инспектора рада Мачванског управног округа редовно се понавља исто запажање - радници лажу да заштите послодавца!

Ако сте вољни да даље истражујете, потражите резултате истраживања међународне организације “Clean Cloths Campaign”, односно “Кампање за чисту одећу” која се бави условима рада и оснаживању радника у индустрији одеће и обуће. Око 100.000 људи у Србији, закључили су, ради за месечну плату од приближно 200 евра. Већина њих штеди чак и на храни, а обично не знају да процене колико би коштао одлазак на годишњи одмор. Често раде дупле смене, то јест 16 сати у континуитету, шест дана у недељи.

Вратимо се претходном истраживању у којем је на питање на чијој страни је држава, од 65 до 71 одсто испитаника одговорило је да “власт и држава штите интересе капиталиста”. И ето вам одговора на сва питања - зашто у Србији синдикати не могу да уђу у приватне компаније чак ни оних које потичу из земаља где је то цивилизацијска вредност, зашто радници пристају да носе пелене, зашто жене у једној фабрици пристају да носе црвену траку на руци у “оним данима”, зашто ћуте на неправду која се дешава њиховим колегама, зашто пристају да раде без одговарајуће заштитне опреме, зашто пристају да крајње сиромаштво данас замене за тоталну беду у старости без пензије. Ако хоћете, ту вам је и одговор на питање које сте ових дана здушно постављали на све стране - зашто се људи из јавног сектора злоупотребљавају у политичке сврхе и зашто се једно радно место већ шест година врти као глава шећера.

На свако питање полазиште у одговору је исто - зато што овде мрцварење људи предуго траје, зато што се “лоши услови рада доживљавају као нешто што је нормално, нормална је атмосфера минимума законских права, као и игнорисања незаконитог рада послодавца” (ЦРС). Постаје нормално и што људи масовно одлазе и што је радне снаге све мање.

Да ли је нормално то што смо ми земља којој је најјачи адут пред  инвеститорима најјефтинија радна снага у Европи? Мени није.

Па ако смо исцрпели све важније теме и ако нема пречег посла, хајте да се правимо да смо нормално друштво и да разговарамо о елементарном људском достојанству, а ако ту нема шта више да се каже, хајте да причамо како је био тежак живот чикашких радника 1886. године. О нечему морамо причати за 1. мај, такав је ред.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Позориште

НАШИ СМО - Објективна необјективност

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Позориште

Недеља Фестивала глумачких остварења у којој Лозница процвета уживајући у позоришном програму глумаца аматера из различитих крајева Србије док на даске које живот значе доносе неке нове светове, димензије и магију театра, период је када се узбурка и прича о потреби нашег града за правим, градским позориштем, које би деловало професионално, имало стални репертоар и пружало публици могућност да чешће гледа представе какве су доступне Београђанима, Шапчанима или Новосађанима.

Прича о позоришту траје деценијама, више од века, још од када је 1850. године основано прво аматерско у Лозници, али додатно је интензивирана од времена када смо добили статус града и зато је то питање требало одавно бити решено. Међутим, то се није десило и поред потребе грађана, али и чињенице да неки град може бити град само ако испуњава одређене услове, међу којима је и постојање институција културе, музеја, библиотеке, али и позоришта. Нажалост, залагање аматерског позоришта КУД “Караџић” да одржи позоришну сцену у граду остало је усамљено у том послу, ако се изузму гостовања професионалних позоришта када то организује Центар за културу “Вук Караџић”, слуха за професионализацијом лозничког театра још увек нема, а уместо да Лозничани представе гледају у свом градском позоришту, они то и даље чине у Вуковом дому културе, где се пушта и биоскопски репертоар, организују концерти, академије, политички скупови и други програми.

Зграда позоришта као институција за себе не постоји, као ни професионално позориште. То повлачи за собом и друге проблеме и перипетије због којих је све мање представа током године, а и оне које Лозничани на једвите јаде и припреме, буду одигране тек неколико пута и одлазе у прошлост. Види их публика на отварању Фестивала, ретко када и у репризном термину, као и у неколико градова Србије где гостују, и то је то. Често ни за таква гостовања нема новаца јер глумце треба превести до позорнице у неки други град. А могло би бити другачије да је правог позоришта. Додуше, у времену у којем живимо последњих неколико година поставља се питање да ли је нашем народу уопште потребно право позориште када смо ионако сви у константној представи која се из дана у дан мења, ствара нове заплете, рађа нове и из пепела вади старе ликове, засмејава нас и растужује, од комедије до трагедије, када смо сви позориште и ријалити програм. Слично питање је пре три године поставио Анатолиј Васиљев, редитељ, професор и оснивач Московске школе драмских уметности у Русији у својој поруци за Светски дан позоришта:

Да ли нам је потребно позориште? Питају се хиљаде професионалаца разочараних у позориште и милиони људи који су га се заситили. Зашто нам је потребно? У годинама када је сцена толико безначајна у поређењу са трговима градова и државама где се одигравају праве трагедије стварног живота. Шта ће позориште нама? Ипак, у наставку објашњава да је позориште “потребно свима”.  Само једно позориште није нам потребно - то је позориште политичких игара, политичко позориште мишоловки, позориште политичара, позориште политике. Позориште дневног театра - појединачног и колективног, позориште лешева и позориште крви на трговима и улицама у главним градовима и у унутрашњости, између религија и етничких група”.

Ова порука упућена је 27. марта 2016, преведена, као и све претходне од 1962. године на више од 20 језика, прочитана пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампана и емитована у стотинама медија на свим континентима. Човек је  лепо рекао, а докле је његова порука допрла, питање је које траје. Лозничани воле своје глумце, гледају њихове премијере, подржавају Фестивал и већина сматра да таквих културних дешавања никад није довољно. Зато и даље не гасе наду да ће идеја о професионалном позоришту заживети једног дана. То очекује и велики број младих људи који су пореклом из нашег града а завршили су на Факултету драмских уметности различите смерове почев од глуме, продукције, режије до драматургије. Многи би се радо вратили у Лозницу и помогли рад једног професионалног позоришта.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Објективна необјективност

НАШИ СМО - Забрана

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Објективна необјективност

Да ли сте се некада запитали колико сте објективни када говорите или одлучујете о било чему? Да ли се уопште трудите да будете што ближи томе? Појам објективно означава да је нечије мишљење и понашање непристрасно и засновано на истинитим чињеницама. Нажалост, живимо у временима кад су чињенице сметња, тачније, оне постоје, али их користимо по потреби, у зависности од тога шта нам је намера да постигнемо (добијемо) њиховим коришћењем. Гледано објективно, ово је време необјективности.

У никада досадној земљи Србији недавно смо имали покушај упада представника опозиције у Скупштину Београда, а онда тумачење истог догађај на различит, готово комичан начин, почев од тога што по некима упада јесте, а по другима није било. Сви су се малкице правили блесави и “објективно” говорили о истој ствари. Онда смо слушали како су “жене успеле да одбране Скупштину од Бошка Обрадовића”, да су “стале у одбрану своје земље”, и да “заслужују дивљење”, или, са друге стране,  “да су одборници опозиције на писарници хтели да предају захтев градским властима”. На логично питање обичног човека где је било скупштинско обезбеђење, или где су били мушкарци да реагују, ако је требало,  а не да то чине “дивне жене”, чуло се да је тако учињено да би се избегла ескалација сукоба?! Значи, ако се деси да идете негде са женом или девојком, а неки ликови крену силом на вас, ви се лепо склоните и пустите вашу лепшу половину да реагује јер, наравно, желите да избегнете ескалацију сукоба.

Код нас се друштво, држава, “објективно”, према значају те особе и њеном доприносу нашем културном и свеукупном животу, постави и кад неко оде са овога света. Последњи пример је песник Добрица Ерић (22. 8. 1936 - 29. 3. 2019). Човека који је  ушао у читанке, песника посебног кова који није пред публиком своје песме читао него их говорио на јединствен начин, није на вечни починак испратио нико у име државе, није се већало хоће ли у Алеју великана, или заслужних грађана, а није ни авион слат јер у његовој родној Доњој Црнући код Горњег Милановца, где и почива, нема писте, отишао је готово неприметно. Додуше, јесте песника пет дана после смрти постхумно одликовао председник Србије, Сретењским орденом трећег степена, што је Добрици сигурно баш значило. Оно, “ако ме се сете, сете”, и јесу, али кад га више није било.

Није Добрица данима красио насловне стране, имао специјалне емисије посвећене његовом делу, а требало је, међутим кога још занимају песници и култура. Има овај народ преча посла, да се дели на “наше” и “њихове” до бесвести. И објективно. Или да митингује и надмеће се ко може колико народа да окупи, неко у вечерњим сатима, неко у радно време, па онда да се пребројава и показује ко може више. Чему то, брате, води? Неумереним препуцавањима, вређањима, етикетирањима, рушењу, како год, али време неумитно пролази, а енергија се троши непотребно, са истим исходом. Мањина профитира, а већина калира. Мајку му, као да неко намерно све ради да човеку огади ову лепу земљу. У уторак је било 20 година од битке на Кошарама којом је заустављена копнена агресија такозване ОВК, страних плаћеника и НАТО-а на тадашњу СР Југославију. У тој акцији погинуло је 108 војника, углавном оних на редовном служењу војног рока, а до Кумановског споразума наша војска није одступила ни корак. Министар одбране Александар Вулин изјавио је, пренеше медији,  два дана пре те годишњице, да се залаже за разграничење са косовским Албанцима, и то што пре, јер “када утврдимо где је линија”, како каже, “моћи ћемо и да је бранимо”. Сад, пази молим те, где је “линија”?!. Можда да министар мало погледа Кривични законик, члан 305 и 306, уколико то још увек важи.

Шта би на такву изјаву министра, и то одбране, рекло тих 108 војника од којих неки и даље “држе линију” на Проклетијама. Или ни то што је тада било, објективно, више није важно, као ни много других ствари којих смо се невероватно лако и хитро одрекли за обећану будућност коју нам стално измичу наши “пријатељи”. Објективно.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Забрана

НАШИ СМО - Заборав

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јануар 25, 2020 127

НАШИ СМО - Магла

Реч из наслова протеклих дана толико пута се могла чути у Србији и региону да је просто невероватно како до сада на њу нисмо обраћали толико пажње. Ова природна појава је створила толико проблема грађанима да су чак и они здрави почели да брину више о свом…
јан 18, 2020 403

НАШИ СМО - Распродаја

Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са представником ЦЕСИД-а да је “та одлука у…
јан 11, 2020 449

НАШИ СМО - Обећања

Време око Нове године вероватно је период када људи дају највише обећања, себи или другима. Тада се обично зарекнемо да од почетка нове више нећемо пушити, пити, лагати, варати, превише јести, смршати... (попунити по жељи) и слично. Или нам други обећавају, најчешће политичари, шта нас чека у…
дец 28, 2019 1147

НАШИ СМО - Гнездо

Дачић је понудио Вучићу да заједно иду на изборе и то је било сасвим очекивано. Инфериорност СПС-а у том односу видљива од самог почетка, ако изузмемо критичке изјаве Бранка Ружића, пре него што је постао министар, водила је управо ка овоме - да некада најмоћнија странка у држави сада стоји у реду…
дец 21, 2019 782

НАШИ СМО - Икебана

Слика коју често можемо видети на ТВ екранима када се обраћају политичари износећи најновије информације, објашњена или ставове странке којој припадају је она на којој иза њихових леђа стоји читава свита насмејаних или забринутих лица, партијских сабораца који су ту да попут сенке и живог зида…

Репортажа

јан 26, 2020

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА - У срцу Дрина и историја

Ђорђе Вукмировић, професор историје, бивши ватерполиста, на Богојављење је седми пут први…
јан 20, 2020

ВЕРА АЛЕКСИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ - Последњи јорганџија

За израду једног јоргана ако га једна особа шије, потребно је седам, осам сати рада, каже…
јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…

Грми Ло

јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"