fbpx

НАШИ СМО - Зимница

Ко није до сада обезбедио барем део зимнице, може то учинити данас, пијачни је дан, а можда и цене буду повољније у односу на оне од средине седмице. Мирис сирћета, печених паприка, белог лука и бибера у зрну немогуће је ових дана избећи јер се људи припремају за зиму која по температури од уторка као да ће прескочити тек започету јесен. Пролазећи бањским шором пре дан-два, гледах како старији човек, слободном проценом око 75 година, вози бицикл врлудајући гуверналом на коју је са сваке стране обесио по џачић паприка. Климаво вози поред тротоара на којем су паркирана возила и у том шеледању закачи за ретровизор бордо “аудија” и одвали га. Само се чича осврнуо и наставио несигурну вожњу на свом двоточкашу. Одвали и ником ништа. Тај ретровизор тешко може коштати мање од 50 евра, а два џачића трећеразредних паприка знамо колико коштају. Дакле, неко ће зимницу упамтити по скупим парпикама, а неко ће богорадати и гледати како да поправи одваљени ретровизор. Још ако је регистрација на видику, ето додатне главобоље. Нећу да баксузирам, али размишљам, а шта ако још и зимница пропадне? Ако из неког разлога паприка “узвришти” и не буде ни за шта, ето додатног стреса и финансијског кикса. Ваљда и са том зимницом треба имати среће. Некоме то иде од руке, а неко нема искуства или има подваљен лош рецепт.

Некада помислим да нам је и све друго несигурно и ризично као зимница. Ипак, када би то могло, радо бих конзервирао неке лепе успомене, неколико младалачких лудорија, пар незаборавних плоча, једне сиве “старке”, мирис мора крај плаже у Херцег Новом, бутељку купиновог вина из Рађевине, све драге особе, пријатеље, породицу... Оне ружније ствари бих одстранио као флеку или трулеж са паприке. Е, сад, у времену у ком живимо сасвим је извесно да би камара са том трулежи и ружним стварима била много већа од оне прве са лепшим моментима, али нема везе, барем би заувек биле одвојене. Као рецкавим ножем одстранио бих гомилу несрећника који нам се сервирају као ријалити или звезде жуте штампе, као врло интересантан и гледан ТВ програм, као нешто што је јаче од културе. Одстранио бих као хирург канцер све оне који нас замајавају да нам је блистава будућност на дохват руке и да је само треба зграбити, можда мало погнуто у леђима и са очима обореним ка поду али - поклону се у зубе не гледа. Продаје нам се прича да све оно што је у западном свету нормалан живот, за нас треба да буде лото премија. Да треба да се ударамо ногом у задњицу ако нас за пет или шест (или ко зна колико) година приме у то друштво. Многи ту причу приме здраво за готово, а многи у њу никада неће поверовати, као што нису поверовали да вук може прогутати Црвенкапу тек тако.

Ето, пре пар дана Влада Србије усвојила је Предлог закона о заштити података о личности којим ће, како се наводи, сви лични подаци бити заштићени на једнак начин као и у државама чланица ЕУ. Рекоше да доношење новог закона представља “једну од обавеза Србије у процесу придруживања Европској унији”. Мислио сам да нас је Вук Караџић давно “придружио” Европи, као и да су и до сада лични подаци били заштићени, али изгледа да нису “довољно”. Сад имам утисак као да стављамо капију на њиву коју су одавно други узорали. Ко зна шта још није онако како мислимо да јесте, или јесте онако како мислимо да није. Ето, неко мисли да је Партизан оштећен у последњем дербију, да је гол под знаком питања, док звездаши сматрају да је гол чист као суза. Иначе, не пратим спорт, нисам ни страствени навијач који би се са комшијом посвађао због овакве енигме, али неке појаве не могу да не приметим. Не сећам се разлога, али као клинац постао сам партизановац и то остао до данас, али да се дерби игра тог дана сазнао сам који минут пре завршетка утакмице. Толико о мојој склоности ка гледању јурњаве за лоптом, међутим, спадам у оне који су увек навијали за Црвену звезду када је играла против неког страног тима. Зато ме чуди толика нетрпељивост, могу слободно рећи мржња између навијача два највећа тима. Зато бих, да могу, све то одстранио као када припремаш зимницу и оставио само здраве делове. Била би то најлепша шарена салата.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ГРАДОНАЧЕЛНИК У УЛИЦИ СВЕТОГА САВЕ - Ова ће улица говорити о нама

СИНОЋ У ВУКОВОМ ДОМУ КУЛТУРЕ - Успешан рок концерт Чоге и пријатеља

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Благо нама

Одмах да разјаснимо. Људе не делим по боји коже, верском, политичком или сексуалном опредељењу, већ само на добре и оне друге. Подржавам љубав, једно од најлепших осећања (ко очекује сада “али” у праву је) АЛИ не волим да ми намећу мишљење, да прихватам ствари здраво за готово.

У недељу је у Тршићу одржан 85. Вуков сабор. У недељу је у центру Београда одржана осма “Парада поноса”. Исто вече на јавном сервису, оном “Ваше право да знате све”, у централној информативној емисији Дневнику 2, у најави је “Парада”, Вуковог сабора нема. Прилог о “шетњи” емитован је у 18 минуту и трајао је минут и 50 секунди. Прилог о Вуковом сабору ишао је после и трајао ни пун минут. Директног преноса из Тршића није било, снимка такође, а пред потписником ових редова је, још увек актуелни, министар културе обећао претпрошле године да ће преноса бити. На “Паради” су били премијерка, два министра и градоначелник наше престонице. У Тршићу од министара ни М. Шта су нам приоритети?

 “Парада поноса која је одржана данас на улицама Београда прошла је без инцидената, будући да је по први пут у историји на улицама било више учесника него полиције. Србија и Београд данас су послали поруку да се овде поштују људска права и толеранција, поручили су данас министри  Бранко Ружић и Зоран Ђорђевић и градоначелник Београда Зоран Радојичић”, објавише медији у недељу.

Зашто је битно да се зна нечије сексуално опредељење?! Ако си на месту, никога не угрожаваш, радиш и живиш поштено, кога брига да ли волиш жене, мушкарце, или никога. Шта значи да се и ове године истога дана одржавају “Парада” и сабор, случајност?! Можда. Већ годинама “шетња” има више медијске пажње од Вуковог сабора, што због садржаја, што, раније због хулигана који су, иначе, одједном “одлучили” да мирују. Можда да се на Сабору побију публика и глумци, навали народ на беседника, настане велики скандал и ето вести занимљиве “медијима”, ето материјала за портале, а можда “падне” и нека насловна страна, па и најава у Дневнику 2. Иначе, колико вас је негде видело, или прочитало да је истога дана одржана и шетња у Шапцу, “Дан поноса породице”? Тамо су ходали родитељи са бебама у колицима и малом децом, али она није привукла пажњу, само ретки портали су то забележили.

Иначе, овогодишњи сабор јесте био посећен, али ни приближно као лањски. Овај јубиларни  85,  а онај 84, али се сјатио народ. Као да је прошле године пробуђен дух саборовања, окупљања, сједињавања око Вуковог дела, али је у међувремену некако нагло спласнуо па, иако је дан било идеалан, није баш било гужви, онолико аутобуса, ђака…Требало би утврдити узрок(е) па се постарати да се тај пламен саборовања поново упали, да сви похрле у Тршић тога дана. Да ли је до програма, или има везе са беседником?

Било би, бар тако мислим, лепо да догодине Вуков сабор буде на ТВ екранима, да се по Београду ЛГБТ популација шета неког другог дана, па да министри онда могу да буду на оба места, један викенд на саборишту, други испод застава дугиних боја. Неће ваљда та ЕУ замерити што се сећамо Вука, своје културе корена и традиције?

Него, знате ли да је 15. септембра била стогодишњица почетка пробоја Солунског фронта? Нисте нигде прочитали, можда зато што није ни обележено. Упс, јесте помоћник градоначелника Београда Андреја Младеновић положио венац на споменик Незнаном јунаку на Авали. Ваљда је за такав јубилеј то доста. Благо нама. Нешто мислим, да ми данашњи треба да пробијемо Солунски фронт… ма још би постојао.

Т.М.С

 

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Наставник

НАШИ СМО - Носталгија?

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Наставник

Наставник биологије из Косовске Каменице Богољуб Милошевић објавио је на друштвеним мрежама писану изјаву у којој тврди да не жели да иде на митинг председника Александра Вучића у Косовској Митровици, јер не подржава његову политику.

Милошевић је касније новинарима објаснио да је изјаву саставио на захтев директорке школе која је од свих запослених тражила да се упишу за одлазак на митинг у Косовску Митровицу или да напишу изјаву зашто то не желе.

Милошевић, како је рекао,  не очекује било какве санкције, мада тврди да многе његове колеге због страха од последица иду на митинг и то схватају као део радне обавезе.

Тврди и да се људима на Косову управља као да су марионете и да он то више неће да трпи.

“Изашао сам са овим у јавност и свестан сам да су могуће последице, али једноставно је доста и нека схвате – ако Вучић зна да његови сарадници притискају овако народ и изнуђују подршку, онда је то срамота. А ако не зна, онда боље да се упозна са ситуацијом и да види  каквим је људима окружен и шта ти људи раде у његово име”, поручио је Милошевић.

Не знам ко је наставник Милошевић, нити каква су његова политичка убеђења, нити ме то интересује. Делује као пристојан човек, решен да одбрани своје достојанство и право избора, да ли ће да иде или не иде на политички митинг на којем неће чути оно што представља и његова уверења.

Из Косовске Каменице нема нових информација, а ни из кабинета председника Вучића. Нема ни из надлежног министарства просвете које би требало да се одреди према овом случају и насилничком понашању директорке. Наравно, било би добро када би председник узео у јавну заштиту наставника и тиме показао да поштује људска права и демократију као и да нико не сме у његово име да застрашује грађане. Он би тиме послао поруку и свим другим грађанима да не морају да попуњавају седишта у аутобусима нити на трибинама, ако то не желе, без обзира на то да ли га подржавају или не. Поготову када се то дешава у радно време, што, наравно, представља тежи дисциплински прекршај и угрожава функционисање целог јавног сектора тог дана.

Бојим се да то није реално очекивање јер замислите какве би то последице имало - почиње митинг, а не зна се колико ће народа бити и замислите тај народ којем је остављено на вољу да иде или да не иде. Нешто ме данас мрзи да климам преко пола Србије, а ни сендвичи ми се не свиђају.  Остаћу код куће уз ТВ. Или, Супер, данас шеф неће бити на послу, живео митинг!

Можете мислити, хале и тргови  полупразни, а присталице се од својих кућа ишчуђавају што је тако мали одзив. Скоро па као опозиционе присталице на изборни дан. Зато искусни политичари такве ствари не остављају народу на вољу. Има да се дође, да се покаже снага и има да се докаже сваки одбор појединачно колико је привржен вођи.

Добро, ајде да разумемо када је то у кругу породице, али како да разумемо оне који иду, а не желе, па се после вајкају по целом граду како су морали. И онда се спрдају препричавајући догађаје из аутобуса или како се ко држао на митингу. То, за сваки случај, да имају спремну ситуацију за после, кад затреба.

То ми је одвратно, а још ми је одвратније што ће такве они који дођу да прихвате као најрођеније. Не причам напамет, тај филм смо већ гледали два-три пута. И увек упали. И све док је таквих “присталица”, биће и популистичких вођа.

Зато је мени са митинга на Косову господин Милошевић  био најинтересантнији детаљ. Све остало било је у границама очекиваног. Од говора председника до блокаде на путу за село Бање. Шта сте ви очекивали? Да се председник изјасни пре на митингу него у Скупштини, или да косовски Албанци искулирају ову посету. Па имају и они свој народ који треба умирити.

За сваки случај, ако сам неког довела у недоумицу око господина Милошевића, мислила сам на Богољуба не на Слободана. Овом другом је прошло време, овом првом ваљда долази. Ако су ђаци правилно схватили поруку свог наставника - ако нису, бар је покушао. 

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Носталгија?

НАШИ СМО - Површност

 

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам поново прошетао ходницима драге ми школе, ушао у неке учионице и осетио мирис прашине која се диже од ученичке гужве. Не треба човеку много па да окрене точак времена коју деценију уназад, али велики напор је потребан да схвати колико тога, ако изузмемо зидове, боју цигле у ходницима или оџак у школском дворишту, није исто као пре.

Често одлазим у Гимназију због посла тако да нисам неко кога је “одвалила” носталгија јер годинама није ушао у школу своје младости, али тог дана сам осетио посебну устрепталост сећања на нека протекла времена, на другове, професоре, увек расположену теткицу... Искрено, свој први дан у Гимназији памтим по томе што сам на прозивку стигао право са радне акције, где сам боравио тог далеког августа, и што сам већ на првом часу заспао од премора који ме “стигао”. Сећам се и разредног Чеде географичара, који ме очински додирнуо за раме и питао да ли ми је добро. Тргао сам се и извинио, објаснивши разлог мог непоштовања правила понашања за време наставе, а он ме потапшао и рекао да слободно одем кући и да се одморим за нови радни дан. Тако је почело и није се понављало, али током наредне четири године дешавало се пуно тога. Лепо се памти, а понеки несташлук препричава и филује детаљима за које више нисам сигуран да ли су реални или створени маштом и несећањем. Елем, оно што сам приметио то је понашање ученика и њихова опуштеност пред почетак нове школске године. Нисам ни ја метузалем, али сам се, признајем, ипак брецнуо када сам видео како гимназијалци  хладнокрвно седе поред  помињаног оџака, али и око целог спортског терена, и без имало устручавања диване. Пале цигарету за цигаретом, не обазирући се на директора школе и неколико професора који на само метар од њих стоје пред “првацима”  изражавајући им  добродошлицу у једну од најстаријих и најцењенијих школа, не само у Лозници, већ и много даље. Што бисмо рекли ми нешто старији - У НАШЕ ВРЕМЕ сматрало се подвигом ако добро сакривен иза огромног димњака припалиш цигарету, а онај ко је то чинио у тоалету, већ је био спреман на много жешће санкције од критике и укорног погледа разредног старешине или неког професора. Хоћу рећи, пушило се увек, не браним никоме, али данас то има потпуно једнаку тежину на кантару васпитања са једењем сендвича, погачице из Лазине пекаре или бурека из некадашње бурегџинице “Спорт”.

Немам намеру да критикујем младост, али бих им упутио савет да гледају око себе, да мисле о себи и својим поступцима и да не дозволе да их укалупе! Укалупљеност ствара пасивност, а она погрешне одлуке и кораке. Не знам ко ће владати када данашњи гимназијалци дођу у ситуацију да бирају своје “вође”, али знам да не би требало да дозволе да их убеђује било ко да је црно бело, а да је бело црно. Глава је компјутер који не застарева, само је треба користити, да не затаји. Волео бих да тада ови клинци имају избора да ли ће радити у родном граду или неком већем центру, али за исти новац, да ли ће се усавршавати у својој земљи или иностранству, али под истим условима и истим квалитетом, и да ли ће на летовање путовати на море или на планину. Када је моја генерација изашла из школских клупа, нико није слутио да ћемо убрзо остати без државе у којој смо рођени, да ћемо после тога променити још неколико назива земље за коју смо били принуђени и у рат, и у инфлацију, и у распад система, и у пропадање фабрика, њихову катастрофалну приватизацију и у комплетан суноврат. Маштали смо о другим стварима, планирали на који рок концерт да идемо, али, нажалост, закачило нас све чему се нисмо радовали. Коме није нешто јасно од свега набројаног, може да прошета поред круга “Вискозе” или пита некога старијег о било чему што је постојало до пре само неколико година. Нема то везе са носталгијом, то је реалност проживљена у нади да ће једном бити боље. Нека буде боље!

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Површност

НАШИ СМО - Бубрези

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јун 22, 2019 194

НАШИ СМО - Рмбачење

Још само двадесет година да одрадим па могу у пензију. Шљакам до 70. и онда одем у заслужену пензију, потрошим неколико пензијица и ајд здраво. Истекло време. Осим уколико се од толико дугог рада не ужилавим па зезнем државу и крцкам пензијицу још једно…
јун 15, 2019 293

НАШИ СМО - Одраз

Истраживање о равноправности полова, које су студенти друге године Факултета политичких наука спровели међу студентима београдских факултета, показало је да сваки четврти студент сматра да добацивање на улици девојкама није ништа страшно, трећина сматра да је НЕ, заправо сигнал да треба још да се…
јун 08, 2019 516

НАШИ СМО - Аутодеструкција

У обиљу вести којима смо бомбардовани сваког дана, мени су две привукле пажњу на посебан начин. Заправо, изазвале су осећај инфериорности у мени који ће боље разумети сви који су се сусрели са Јунговом теоријом колективно несвесног. Али да спустимо лопту, ево прве - Руска Федерација блокирала је,…
јун 01, 2019 574

НАШИ СМО - Сирене

Још увек ми у глави одзвања звук “шизеле”, која се некако баш у ово време последњи пут огласила у Лозници деведесет девете, најављујући ваздушну опасност и производећи у народу нову страхоту од НАТО снага, које су нас још од марта те године засипале бомбама. Можда не бих тај тренутак ни запамтио да…
мај 25, 2019 1088

НАШИ СМО - У фалшу

Можете ли да замислите да немате појма не само о именима и ликовима министара, него ни ко је премијер, а ко председник државе? Да вас није брига ко је први човек града, или општине, ко је у вашем граду коме кум, рођак, тетка, жена, љубавник, или љубавница. Да знате да ћете у болници, пред шалтером…

Репортажа

јун 23, 2019

ПЛАНИНОМ БОРАЊОМ - Нестварна лепота западне Србије

 - Већином су то старачка домаћинства и управо ту планинари могу да помогну организовањем…
јун 19, 2019

У ДОЊОЈ БОРИНИ - Оживели стогодишњу воденицу

Мештани се удружили и обновили воденицу која је тридесет година била закоровљена и…
јун 11, 2019

НА ГОДИШЊИЦУ СМРТИ СИНАНА САКИЋА - Загонетка грамофонске плоче

Прве јунске суботе навршило се годину дана од смрти Синана Сакића, једног од…
јун 09, 2019

ЕНГЛЕЗ СЕ ПОКРСТИО У ТРШИЋКОЈ ЦРКВИ - Брендон је сада Бранко

Брендон Вочерс (50), инструктор борилачких вештина из Енглеске, од прошле недеље је…
јун 09, 2019

НА УТАКМИЦИ У КОРЕНИТИ - Млада на центру, сватови у публици

Младенци Јован и Данијела улепшали почетак утакмице Слога и Хајдук у Коренити, а почетни…
јун 07, 2019

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

У екипи најбољих роботичара на такмичењу “Еуробот 2019”, студената новосадског Факултета…
мај 23, 2019

МАРКО ВЕСЕЛИНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ - Самоуки мајстор за ножеве

Средњошколац Марко Веселиновић урадио је више од 200 ножева различитих димензија и…
феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"