fbpx

НАШИ СМО - Лорелај

Требало ми је времена да по повратку са одмора пронађем примерак “Лозничког недељника” и да се лично уверим у оно што сам чула - да је ауторка рубрике “Погледи и мишљења” Драгана Глишић упоредила “поједине медије” (који ли су) са нацистима. Да не препричавам, ево цитата:

“За време Трећег рајха у Немачкој су сви Јевреји избрисани из школских читанки. Међутим, без песме Лорелај се није могло, али њен аутор Хајнрих Хајне био је Јевреј! Зато су испод ове савршене песме једноставно написали - народна песма како би уметник остао непотписан и непознат. И данас се тако ради, нажалост! Ако ти није мио онај ко је урадио, напишеш лепо да је аутор непознат. Управо тако је у појединим медијима интерпретиран рад омладинаца Српске напредне странке као рад непознатих аутора”.

Монструозно, морбидно, злурадо, манипулативно и опасно у сваком случају.

А, ево о чему се заправо ради - о вести у низу. Прва објава на порталу ЛН била је проширена фото-вест о степеницама крај дрвеног мостића на Штири које су у том моменту непознати аутори обојили као дирке клавира. Наш новинар је са нескривеним симпатијама пожурио да објави ту лепу слику на нашем порталу, а већ у наредном броју штампаног издања објавио је и сазнање да је то дело рад омладинаца СНС. Да је ауторка била мало пажљивија, имала је времена да провери шта се даље дешавало са том информацијом у наша два медија, али није. Или, можда, јесте али јој је то сазнање кварило контекст за закључак “Системска нетолеранција појединаца према било чему што долази из СНС-а не демонстрира супротан политички став, већ једну дубоку дискриминацију”, а убрзо и устврдила да “није било ни заинтересованих новинара да ову причу заокруже” и на крају поентирала “Али у Срба новинар мора имати “критички став”, а он је као да га тумачи Стеријина Фема, скоро увек накарадно и дилетантски везан искључиво за критиковање”.

И све ове тешке речи у име толеранције на коју се позива. Или, може бити, прекомерног изражавања лојалности својој странци у одбрани нечег што није ни нападнуто, немам идеју који би мотив могао да објасни овакву страшну паралелу која је у крајњем случају наружила и оне у чију је одбрану устала на тако непримерен начин. А себи сам дала у задатак да ћу да упознам те младе напредњаке који су тако шмекерски поступили без намере да политизују своје дело. Па чак и да је то био политички маркетинг по опробаном рецепту “Ципирипи” (сви се питају шта ли је то, односно ко ли је то) опет је урађено са стилом. Мало ли је у овом политичком брлогу?

Ето, бар један циљ је постигнут - похвалила сам. Сад сам ваљда доказала да нисам новинарка  дилетанткиња. Или сам се, можда, само уплашила монструозне оптужбе да је медиј који уређујем поступио као што су нацисти у случају Јевреја. Али овде нема места шали, упоредити новинску вест која ничим није сугерисала на дискриминацију са највећим злом човечанства није ништа друго до релативизација нацистичких злочина и ругање њиховим жртвама. И није то само усамљен случај, позивање на нацизам и фашизам  постало је опште место у политичким обрачунима у Србији. Сваки пут када чујем тако нешто, најежим се. Немамо право на то! Смислите нешто друго!

И на крају, вратимо се инспирацији младе ауторке. Хајне, ђак Хегела, савременик Балзака, Виктора Игоа, Бајрона, изабрао је Француску за своју домовину онда када је схватио да родна Немачка гуши његов слободарски дух и то стотинак година пре него што је Хитлер одржао свој први јавни хистерични говор који ће у годинама које су долазиле свет завити у црно. А Лорелај је лирска песма инспирисана легендом о чаробници која је лепотом и песмом опчињавала морнаре тако да су се сви разбијали о хриди испод њених ногу, односно литице на којој је стајала. “На стене не гледа доле, већ горе гледа он”. У пренесеном значењу, сваког чека нека Лорелај, ако не гледа по чему или по коме гази.

Питам се шта би Хајне рекао нашој занесеној ауторки и шта ће сама себи рећи кроз коју годину?

Зорица Вишњић

 

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Тротоар

НАШИ СМО - Посматрач

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Тротоар

Последњих година у Лозници, верујем и у многим другим градовима, све теже је “бити” тротоар. То парче градског имања, уштинуто од саобраћајног друма, уместо да буде украс уређене улице, издигнуто пар центиметара од коловоза од којег се отиру гуме аутомобила и других превозних средстава, постало је простор за све осим за ходање поштеног света. Корачање тротоарима више није ствар механичког померања леве и десне ноге, већ егзибиција на коју морате бити спремни у сваком тренутку, као Крижај на скијама када вози слалом. Морате бити и додатно опрезни јер, док табате коловозом, ризик се увећава.

А некада је шетање тротоаром било ужитак. Корак по корак, ногу пред ногу, поглед лево, десно, добар дан - добар дан. Ништа лепше него када током шетње сретнете пријатеља и застанете с њим у крај тротоара да прозборите коју, а поред вас пролазе ужурбани радници који већ касне на посао, заљубљени парови којима је небо граница, мајке које поносно гурају децу у колицима, старац са тек добијеним штапом који му олакшава корачање остатком живота... А ви ћа-ћу, о ономе и о овоме, полако и натенане...

Нажалост, данас и сами знате како изгледају тротоари. То што су на њима паркирани аутомобили, коњска запрега, трактори или камиони, само је мали показатељ наше (не)културе. Тужно је то што је постала уобичајена слика нашег времена и наше реалности да пешаци ходају путем, страхујући да их не очеше неко ретровизором. Ти запоседнути тротоари показују и много тога још. Ето, када се деси да на делу тротоара којим намеравате да прођете како доликује цивилизованом учеснику у градском саобраћају нема четвороточкаша, свакако ћете видети црне мрље моторног уља искапалог из љутих машина, најчешће увезених из ЕУ и овде продаваних као “младих” и неизрабљених. Та уљна мрља остаје на том месту док је време не сатре уз помоћ прашине, кише, ветра или ваше обуће. Верујем да сте често у последњем тренутку успели да приметите црну брљотину на тротоари и избегнете да у њу тропите као у трулу шљиву. То што бисте црно уље разнели до посла, пекаре, апотеке или свог стана, само би биле пратеће последице немарних возача и неисправних аутомобила. Међутим, често видим управо те трагове замрљане обуће. Црне тачке у облику стопала иду испред мене и лагано нестају. Помислим само како ли је тим ђоновима и где ли ће та масноћа са њих завршити. На травњаку или тепиху, питање је на које и сами можда знате одговор уколико сте награбали на овај начин. То уље искапало испод хаубе, ипак, говори о много широј теми од ауто-механичарске. Деси се сваком возачу да на његовом љубимцу попусти семеринг, али то се решава код мајстора у што краћем року, а не досипањем уља у мотор или неку другу посудицу уграђену на мотору. Те уље барице на тротоарима нико неће уклонити, опрати, засути чистом пиљевином неколико пута и почистити. Не, она остаје ту да бележи пролазност времена, а ко угази у њу, угазио је у реалност живота, друштва у коме нема одговорности за очување животне средине, јавне површине, зеленила, па и тротоара.

Кад овоме додамо пљување по тротоару, дозвољавање кућном љубимцу да се на њему истресе, бацање фолије тек отворене паклице цигарете или опушка, кесе из које смо појели врућ бурек, онда није тешко схватити констатацију с почетка приче да је тротоарима теже него неким другим јавним површинама. Не може човек више честито да прође, а камоли да застане на тротоару и прозбори коју с пријатељем о спорту, музици, политичкој ситуацији, прислушкивању, одавању државних тајни, изградњи или новим оштећењима на тек завршеним ауто-путевима, о предстојећим изборима. Остало му само да јури, да што пре стигне тамо куда је кренуо и пази да се не саплете о тротоарски ивичњак. Све друго, од дружења, до забаве, нуде му мобилни телефон, телевизија и компјутер. Ето, ако укуцате реч ТРОТОАР, на интернету ћете сазнати да потиче од француског trottoir или плочник, посебно уређене површине која служи за кретање пешака у саобраћају и да су се први пут појавили у САД још 1860. године. У почетку су прављени од дрвета, данас од бетона, асфалта, камена и њиховом изградњом значајно је смањен број саобраћајних несрећа.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Посматрач

НАШИ СМО - Без репризе

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Посматрач

У петак, када овај текст буде пред вама, већ ће бити много тога јасније у вези са изненадним сусретом власти и опозиције који се догодио у уторак на Факултету политичких наука у организацији веома утицајног Фонда за отворено друштво. Али, како се данас чини, док се састанак није ни охладио, биће да је сусрет, ипак, дуго припреман. Да ће се нешто догодити слутило је који дан раније када је објављена вест да ће власт позвати стране посматраче да надгледају сређивање бирачког списка.

Подсетило ме је то на случај доношења Медијске стратегије под будним оком ОЕБС-а, Европске комисије (ЕК), Фондације Конрад Аденауер и неколико амбасада. Израда тог документа праћена је и дијалогом између Владе Србије (ВС) и медијских удружења у којима сам учествовала. Дијалог је неславно завршио као и Медијска стратегија која је у измењеном облику у мају из ВС послата ЕК на оцену. Премијерка Ана Брнабић је, како је саопштила” за “брљотину из свог кабинета” сазнала тек ових дана па је у очекивању оцене ЕК позвала медијска удружења као и чланове радне групе да још једном доставе своје примедбе које су износили и на јавној расправи, обећавши да документ неће ићи на усвајање пре усаглашавања.

Дакле, ствар је јасна, биће да су они који су позвани да својим присуством увеличају догађај доношења нове Медијске стратегије и који су представнике медијских удружења охрабривали да се ухвате у коло, иако се у музику нису уздали, сада рекли: “Нисмо се тако договорили”, па ће ствар силом прилика бити враћена на још једно усаглашавање. Или, тачније, када стигну примедбе ЕК, онда власт може да каже: “ОК, ми смо се већ договорили да то исправимо”.

Ви погађајте да ли је то политички маневар или искрена жеља да се медијско питање уреди у најбољем интересу грађана Србије. Ја, ако вас интересује, нисам уверена у ово друго. Да јесте то,  “брља” не би била могућа јер би пре тога били испуњени захтеви највећих медијских удружења која се тичу хитног заустављања напада на новинаре, узурпације медијских конкурса за суфинансирање пројеката од јавног интереса, “ослобађање” информација од јавног значаја и низ других (укупно 13) који су требали да унесу какав-такав ред до измене сета медијских закона. Ништа се од тога није догодило, напротив, ситуација је по свакој од тачака захтева много гора него пре започињања дијалога и сваки новинар, који поштено ради свој посао, признаће да се често пита: “Шта ја овде још увек радим?” Али има и онај други моменат који прави малу разлику и међу професионалцима, а то је страст уверења да је новинарство позив, а не занимање и управо на томе и опстају остаци српског новинарства.

Могла бих о томе колико хоћете, али неком другом приликом. У овом тренутку волела бих да знам да ли је асоцијација која ми се јавила на почетак дијалога власти и опозиције збиља има основа за поређење са дијалогом власти и медијске заједнице. Рекла бих да има,  да је пут веома сличан. Кренуо је од бојкота -  повлачења водећих  медијских удружења из првобитне радне групе када је било јасно да се у датим околностима не може утицати на доношење Медијске стратегије каква је потребна пристојном демократском друштву, а у случају опозиције најавом бојкота избора под неравноправним условима. И један и други случај повезује и патронат “посредника”. Али није исто у једном - много је лакше било сести за сто са медијским него са страначким првацима, онима о којима све најгоре и мислите и говорите. А свака реч обавезује, тако да ово сада са позиције власти и није лоше замишљено. Почиње на неутралном терену као округли сто који је организовала НВО у присуству две релевантне организације у праћењу избора. Када се прегрми тај почетни и најтежи корак, онда ће све ићи лакше. За округли сто сешће и много утицајњи играчи који ће већ наћи модел како приволети опозицију да да политички легитимитет изборима и обезбеде какву-такву илузију о политичкој стабилности за наставак оних најважнијих преговора. Дакле, још ништа нисмо видели.

Али, где нас све ово води ако не почива на убеђењима о општем добру. У случају медијске стратегије, верујем да ће бити пристојно испеглана јер она не решава ништа, само ствара оквир за доношење нових закона, а док они не дођу на ред, протећи ће доста воде и Дрином и Савом. У случају опозиције, е то је већ сложеније питање и не тиче се само власти. У оба случаја, за крајњи резултат требало би највише да буду  заинтересовани грађани, јер без политичких и медијских слобода нема никаквих слобода. Бићемо заточеници сопственог опортунизма.

Нађите начин да им то ставите до знања пре него што започну своју игру преговора иза затворених врата. Ако им је на вољу да упристоје Србију, ништа лакше од тога, ево мој предлог је нека за почетак утишају погане језике на јавној сцени јер су постали главни извор насиља на свим нивоима, нека оставе медијски јавни сервис пристојном свету који  ће укрштати различите ставове и нека размишљају о “дану после”. Он увек дође, не морате га звати као стране посматраче.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Без репризе

НАШИ СМО - Болест

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Без репризе

Дошла нека гадна времена, свако мисли да може свачим да се бави, паметује, држи лекције. Злонамерни у свакоме и свему виде, злу намеру, лопови мисле да сви краду, лажови да сви лажу, преваранти да сви варају, па онда брзоплето реагују. Прво кажу хоп па скоче. Понесе их улога самозваних заштитника тренутних “руководилаца”, мисле да ће бити ушушкани довека, ако жмуре где и колико треба, а главу држе довољно ниско у односу на доњи део нечијих леђа, оцењују пре него што све добро провере, етикетирају исхитрено, па почну да пореде и неупоредиво. Инфантилна исхитреност.

Паметном је и комарац музика, другима ни рика слонова не помаже. Уосталом, дошло је време да ни оно др испред неког имена не значи увек оно што би требало, да диплома у случају неких јесте само парче папира без покрића, а и да све оно што се штампа одавно нису новине, као ни све што се емитује на малом екрану није телевизија, част изузецима. Време је судија, а кад довољно протекне, некима ће бридети образи када и у мраку стану пред огледало. Много смо неки чудан народ. Волимо крајности. Или нас заболе за све па нас ништа не занима. Ни шта је било, ни шта ће бити, а камоли зашто. Ничије мишљење не зарезујемо, знамо све најбоље, из свога рова не излазимо, иако се пуни водом. Главу не вадимо из песка. Незаинтересовани, или равнодушни. “Као да могу ја ту нешто да променим”. Онда често из немоћи прелазимо у безразложан бес па све терамо у тринаест слова. Нећемо ништа, нећемо ни оно што хоћемо. Јок, бре. Чекамо да ли ће први певац завршити у супи, или ће се изборити за бољи кокошињац. Ако цвркне, ко га шиша - будала, ако успе, јесте, али не би он да није било нас. Или гурамо нос где му није место, мислимо да се свет окреће око нас, да се сви баве само нама, уз кафицу претресамо не само домаћу, него и светску политику. Сви смо селектори (фудбал, кошарка…), сви бисмо да нам дају “само један дан одрешене руке” довели  земљу “у ред”. Били бисмо много бољи председници, политичари, министри… море све и свако. Нажалост, у огромном броју случајева само и једино на речима. чекамо нека велика дела да се покажемо. Зато нећемо да подигнемо папир са улице, нећемо да пљунемо у канту него пљус на тротоар, нећемо да бацимо смеће у контејнер него поред њега, хоћемо да  се гурамо преко реда, нећемо да окренемо страницу календара у кући, или канцеларији, иако је фебруар био пре пет месеци, ни да ставимо батерију у сат који не ради, “кад је све килаво који ће ми то да буде у реду”.

Углавном, најчешће  нећемо што можемо, а хоћемо што не можемо. Резултат - укопани у месту, а дани пролазе. Свако мисли да је величина видљива из космоса. Мало је оних који су схватили да се без свакога може. Није се још родио тај после кога ће свет пропасти. Па оде и Тито, што често помене једна баба, па ми претекосмо, јес' да смо се “распали”, али још мрдамо. Нема тога који живи довека, осим кроз своја дела, али и такве углавном цене када их нема. Много смо себи допустили да се опустимо, улењимо, следимо без тренутка промишљања да ли је ово баш све тако као што изгледа, има ли других начина, сигурнијих путева, бољих одлука. Лакше се препустити матици па кад звекнемо главом о камен рећи да нисмо ништа могли, струја била јака, а ниједном нисмо пробали да запливамо узводно, променимо смер. Заокупљенима прошлошћу и неизвесном будућношћу, измиче нам садашњост која неповратно одлази. Кад сиђемо са вртешке, схватићемо да је требало уживати у тренутку садашњем, ономе који се никада неће вратити, као ни наше године, детињства, младости, док смо јурили сутра, мислећи о јуче, промакло нам је данас. Накнадна памет не служи ничему. Само кајању. Могли смо, требало је, зашто нисмо, узалудна питања на крају приче која нема репризу. Као Скарлет, о много чему “мислићемо сутра”, само што много тога одговоре тражи данас. Сутра је не само касно, него и прекасно. За већину ствари. Зар не?

Некоме је комарац довољан да схвати, осталима нису ни крда. Али зато јесу они сами себи. Још да остале не дирају…

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Болест

НАШИ СМО - Памплона

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

октобар 12, 2019 483

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају. У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би…
окт 07, 2019 407

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши…
сеп 28, 2019 680

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или…
сеп 21, 2019 810

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању…
сеп 14, 2019 992

НАШИ СМО - Срчаност

Као нација смо склони истицању своје дружељубивости, свог гостопримства и правдољубља, али и храбрости, непоколебљивости и мирољубивости. За оне који између свог јунаштва и лудости стављају знак једнакости, често кажемо да “имају срца”, а када неко “изгине” на терену зарад бода, победе, медаље или…

Репортажа

окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"