fbpx

НАШИ СМО - Ципеле

Јована Вуковић, активисткиња организације “Једнакост”, рекла је гостујући на ТВ Н1  да би нападачи на И. В. у једној београдској пицерији уместо затворске казне требало да буду “кажњени” обавезом тромесечног волонтирања у некој ЛГБТ организацији, где би свакодневно сретали ЛГБТ особе и имали прилику да се упознају с њима.

Идеја суочавања човека са предметом своје мржње чини ми се сасвим прихватљивом. То се у психологији зове нешто као “Обуј моје ципеле”, живи мало мојим животом да би ме боље разумео. Ненасилан одговор на насиље. Нешто слично и мени је пало на памет када сам недавно слушала безобразно Шешељево шегачење о тестостерону Милутина Јеличића Јутке, против којег се води судски поступак због оптужнице за сексуално узнемиравање. Просто се човеку се наметне питање да ли би тако говорио да је жртва нека жена њему важна или да ли би се ругао жртви да је упознао патњу и страхове кроз које је пролазила заједно са својом породицом. Или још боље, да ли би жену до које му је стало оставио насамо са Јутком? Питала сам се како би се осећао Драгољуб Симоновић да га је у ноћи када је планула кућа новинара Милана Јовановића неко натерао да сам гаси пожар и проживљава страх шта све у тој ватри може да изгуби. Како би се осећао писац измишљеног твита после разговора са Биљаном Лукић, не пред  сведоцима, него онако у четири ока, људски. Да ли би опет под њеним лажним профилом написао исто “Не видим у чему је проблем што су Албанци дигли у ваздух аутобус “Ниш експреса”, па борили су се против српске хегемоније”. Или, да се оде и корак даље, па да замисли да је у том аутобусу био неко његов. Да ли би после тога могао да напише такву гнусобу - да искористи реалне жртве за виртуелни рат са неистомишљеницом потпуно свестан последица које ће та лаж да произведе. Или да замислимо студента, који је лажно оптужио своју професорку Даницу Поповић, како се каје пошто га је она или неко други, на пример, упозорио “И теби ће то исто урадити твој студент”.

 Ајмо даље, замислите политичара на власти у разговору са противником којег черечи, не бирајући средства, док га овај братски упозорава и теби ће то исто радити кад истекне твоје време, али моћ коју сада имаш није ништа наспрам немоћи коју ћеш тада осетити. Када се разбеже сви паразити које носиш на леђима уверен како ти користиш њих, а у ствари они теби крв пију, само што те последице имају одложено дејство. Када у медијима које сада мислиш да имаш под контролом и који су спремни на свакакве гадости да би ти угодили, будеш о себи читао, слушао или гледао све што те сада радује. Још ће и да пресоле, а ти нећеш моћи да кажеш “Није баш тако било”. Нови господари, слуге вазда исте.

 Да не замишљамо сада те медије у ципелама оних који се боре за достојанство професије из поштовања према ципелама, али било би интересантно када би их неко могао ставити у кожу њихових главних јунака. Као када се ставе наочари које вас лако преведу у симулирану стварност па се тако одједном нађете у породици опањканог човека, није битно ко је он и на каквом је положају, ваљда исто боли када вам неко удари на част или  дете. Стварно немам одговор да ли би се радовали постигнутом успеху (јер то значи да ће и зарада бити већа) или би се постидели онако људски или би се уплашили да ће можда доћи дан јавног срмаоћења, лустрације, не дај Боже. И тако редом преносити исте те наочаре на лица судија, тужилаца, полицајаца, несавесних лекара, професора који покривају лажне дипломе, разних аналитичара.

А на ваше лице да их ставимо? Шта би онда било? Да ли би боље сагледали стварност растерећени лажних утисака, лажних уверења и стварног конформизма.  Да ли бисте се уплашили од оног што сада не видите сасвим јасно. Или да, повремено, пробате туђе ципеле? Можда бисте боље разумели И. В. који је и званично и јавно опростио својим нападачима што су га брутално претукли јер су помислили да је геј зато што је носио лила торбицу за свог пса. Нисмо, међутим, обавештени да ли су и они опростили њему што су морали да га претуку.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Дипломе

НАШИ СМО - Онај горе

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Дипломе

У последње време кружи прича (не само у нашем граду, па не само ни у нашој држави, већ и у комшијским) да у фотографске радње све чешће долазе муштерије да се фотографишу за индекс! То не би било чудно да се пред објективима фото-апарата намештају свршени средњошколци,  стасали за бруцошке дане и академско образовање, међутим у овом случају, власници будућих индекса су, махом, средовечни људи. Они који су већ поодавно требало да накупе довољно радног стажа за било какву пензију и који су средњу школу “откачили” пре две и више деценија. Гле чуда, баш такви, у годинама које трошимо, користе моменат за дошколовавање, за додатно усавршавање, за стицање дипломе која им је, изгледа, једна од улазница у свет “преко реда” запослених или пак руководећих органа.

Неки би рекли - никад није касно, боље икад него никад или човек се учи док је жив, и то је ОК. Човек треба да проширује видике, да упознаје нове технологије, законе, процесе, да стиче знање, али, чини се да ове ставке нису примарна мотивација за “брзопотезна” дипломирања поменутих ликова с почетка текста. Нико никоме не може забранити да студира и да учи само зато што је прешао неку старосну границу, али питање је да ли се неки од тих “сумљивих ликова” отимају за диплому због нових сазнања или због нових поена који ће их “преко странке” кандидовати за сигурније, плаћеније, цењеније, лагодније и радно место које обезбеђује многе друге користи. Сведоци смо различитих препуцавања опозиције и власти око тога који високи државни функционер има регуларну, а који преписану, фалсификовану, невалидну ћагу о стручној спреми, о докторату или магистарском раду. Ко је завршио “прави”, државни факултет, а ко приватни на којима, како се прича, владају неке друге праксе, испитни рокови и неки други ценовници. То је још једна тачка око је се гложе они на власти и они који би да буду власт, пре свега због политике, али то је нешто што тешко могу да прихвате вредни, марљиви и прави студенти. Они који заиста честито пролазе кроз школу и у којима школа оставља дубок траг. У политици је, рекло би се, дозвољено све, па и сналажење за диплому и факултеско образовање, али у обичном свакодневном животу такве ствари могу да буду веома опасне. У политици се лактају за боље место, а у реалном животу људи се боре за голи живот па онда и не чуди што многи из ове друге категорије зазиру од оних из прве, међу којима је много фалсификованих стручњака, без обзира на област и струку. Кажу многи да ново време доноси нове потребе, нова занимања, и то је тачно. Међутим, збуњујући су ти нови стручњаци из чијег назива тешко можеш докучити чиме се они заиста баве. Изрази и језик који се користе у том новом свету скоро да су неразумљиви обичном човеку па је и простора за манипулисање све више. Зато и не чуди када неко каже како није баш сигуран чиме му се син, брат, ујак или неко други из фамилије бави. Не чуди ни то што у огласима за посао све чешће траже кадар за који они који трагају за запослењем нису ни чули или нису сто посто сигурни одговара ли њихова диплома том новопеченом занимању и тој “шифри”. То је као када ђака учитељица пита шта му је тата по занимању или чиме се бави, а он одговори  - бизнисом. Има оних који кажу да му је тата политичар али и оних који знају само да тата често није код куће али где му је “посао”, то не знају.

У полемику око тога ко има какву диплому лако је пасти и зато не треба падати у ватру тек расправе ради, али оно на чему треба истрајавати то је да свако своју стручност доказује резултатима. Често виђамо људе који одавно имају диплому, али су без посла јер се нису на време “снашли”. Нису се приволели ни једном јату, нису погнули главу и прихватили позицију миша у игри с мачком. Да, има међу њима и оних који шетају градом и хране животиње, псе луталице, мачке и птице. За то им диплома није потребна јер се хуманост не показује папиром већ конкретним кораком. Сећате се реплике из легендарног филма “Црни бомбардер” у којој Психо каже Црном - Ако је ведро небо, ти запалиш велику ватру и падне киша, ти онда можеш да кажеш да си ватром призвао кишу ако си је само зато запалио”.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Онај горе

НАШИ СМО - Воденица

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Онај горе

Во се веже за рогове, а човек за реч. Тако је некада бар било.

Данас волова још има, али све мање оних које се могу везати за реч. Не могу чак ни за реченицу јер причају такве глупости да је то невероватно, речи су им љигаве, као јегуље и нема тога ко ће их везати.

Послушајте каква је данас (не)култура говора. На свим нивоима. Некада је, на пример, телевизија важила за место где се негује леп говор. Исправан, тачан, јасан, прецизан и никако вулгаран. Тада је била једна телевизија, данас их има у сваком сокаку, а са количином програма наишла је и бујица говорног смећа. Не само да се говори неправилно, него се, брате, псује за све паре. На улици можете чути девојчице старијих разреда основне које користе такве речи да би се сваки кочијаш зацрвенео у њиховом присуству. А знамо да је мера псовки кад неко “псује као кочијаш“. Некад било. Данас се најтеже речи користе као некада “добар дан”. Сад од највиших руководилаца, оних “горе”, чујете говор који пре никада нисте могли од функционера. Да ли је то стадионски жаргон пренет тамо где му није место, ко зна, али сада на дневном нивоу рафално стижу квалификације “кретени”, “нацисти”, ”фашисти”, “злочинци”, оно “лопови”, ”криминалци” и слично је постало нормално. Некада су и мала деца била научена да ћуте док други говори. Знало се - један прича, други, или остали, га слушају. Кад заврши реченицу они кажу своје и тако редом. Сви се чују, разумеју, кажу шта мисле, сложе или не сложе. Данас се на телевизијама са националном фреквенцијом форсирају сусрети људи којима је битно да их што више говори у исто време, по могућству што гласније тако да нико никога не чује, свако прича шта му је воља, а пошто нико неће да одустане (заћути) јер је то, јелте, знак слабости, онда се јачина појачава док не пређе у галаму. Не, у томе не учествују деца или помахнитали тинејџери, у тај “дијалог” су укључени одрасли људи, политичари, народни посланици, лидери којекаквих политичких странака, јавне личности, углавном не славне него “познате” по скандалима. Такав “разговор” може се данас видети на ТВ програмима за “забаву”, чувени ријалити, али и на јавном сервису у такозваним политичким емисијама. Пол  и старост не играју улогу, сви се понашају исто или слично, а  систем  је “што је глава празнија то је безобразнија”.  Нико се таквог говора не стиди. Он се негује, толерише и подржава. Недавно је Небојша Катић, пословни консултант, рекао да “У процесу цивилизовања друштва, од Адама и Еве па до данас, осећај стида је имао једну од кључних формативних улога. Осећај стида одређује наш однос према другима, према моралним нормама и друштвеној етици. што је општи осећај стида присутнији, друштво је цивилизованије. Цивилизовано друштво почива на осећају стида можда и више него што почива на законима. Када стида нема, нема ни јасне границе између добра и зла. Без стида нема ни осећаја кривице, ни кајања, ни части. Ако су грађани имуни на стид, закони не могу уредити друштво нити га могу цивилизовати.” Има ли стида у друштву где није срамота купити диплому, обећавати без покрића, лагати и варати, причати без икакве одговорности. То је проблем на свим нивоима. Нико не води рачуна о ономе шта, где и коме говори. Тако  забринутој жени за мужа у операционој сали медицинска сестра, средњих година, не нека шипарица која изгледа као старлета, на питање када ће захват бити готов каже - “Пацијент кад уђе у операциону салу, само онај горе зна када ће изаћи”, а у чекаоници се, иначе, налази истовремено и мајка чије је дете такође у сали и слуша ту “професионалну” и људски “топлу” изјаву. Сестра није прецизирала ко је “онај горе”, али њен први “горе” могао би да је научи обраћању породицама пацијената. За почетак.

Куд плови овај брод и где нас све помало, па и начин говора и тв програми гурају можда најбоље осликава следеће. На задатак учитељице да деца напишу шта би желела да буду кад одрасту од њих тридесетак само пет, шест је хтело да буде лекар, учитељ, сликар и Ђоковић. Остали су хтели да “возе богата кола”, а девојчице да буду певачице и старлете. Нису деца крива. Можда јесте онај горе, али какви смо, ни он нам не може помоћи. Криви су они што су се “снашли”, а још више ми “мудри” што ћутимо и чекамо да се све само од себе унормали. Не стиде се они први, не стиде се они други, а “Без стида нема ни осећаја кривце, ни кајања, ни части.”                                  

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Воденица

НАШИ СМО - Анестезија

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Воденица

Председник београдске  општине Стари град и градског одбора Странке слободе и правде Марко Бастаћ откривен је у царинском прекршају када је у земљу покушао да унесе више од дозвољених десет хиљада евра. Он је потом дао изјаву у којој је признао да је направио прекршај рекавши да је спреман да плати казну као и да је  мислио да новац треба да се пријави само при изласку из земље као и да је новац, заправо, сакупљени прилог за пријатеља у невољи и да би и сутра, када би га неко поново питао за помоћ, помогао.

И шта сада овде имамо: политичара који не зна оно што већина других грађана зна тако да је изабрао глуп изговор; витеза у покушају који би био спреман опет да направи исти прекршај у хуманитарне сврхе, патетично и још глупље, јер у време електронског трансфера новца за тако нешто не постоји ниједан озбиљан начин и на крају имамо још један аутогол опозиције, али то није наша брига. Када кажем наша, мислим на грађане који немају ни партијску књижицу било које странке,  ни обавезу да, зато што им се не допада актуелни режим, буду попустљиве дадиље незрелој опозицији. Но, вратимо се још једној Бастаћевој изјави у којој је правио паралелу са Вулинових 205.000 евра од тетке из Канаде које је по сопственом признању као уносио у земљу, део по део. Тог “аргумента” сетили су се и бројни грађани на друштвеним мрежама, аутори коментара на порталима. Многи су појачавали варијанту на тему шта је две и по хиљаде евра преко дозвољеног лимита у односу на све оно што раде напредњаци, па онда редом - сејање страха, случај министровог тате, успешног трговца оружјем из државне фабрике, хапшење узбуњивача који је на то указао, па подсећање на министра са сумњивим докторатом, па указивање на скандалозне и коруптивне послове у Београду, па Јутка, па Симоновић, па ово, па оно. Па вређање “моралних чистунаца” који не капирају како се не смеју критиковати опозиционари ма шта урадили јер се тако наводи вода на воденицу СНС. Ма да ли је то могуће, мало ли је што се све више и више грађана плаши да кажу оно што мисле страхујући од реакције власти и њених доушника, сад треба да се плаше и опозиције и њима наклоњених хејтера на друштвеним мрежама.

Да ли смо ми нормални? Стварно се све чешће  питам какви смо то људи постали, да ли смо жртве лоше историје, још лошије стварности или је наша стварност  жртва нашег карактера? Уме ли ико да објасни простим речима шта  може да натера човека да изађе на улицу и да вређа породицу погинулог младића, њиховог колегу, да стаје у одбрану свог џелата, да само неколико дана касније у истој тој фабрици замало да изгубе још двојицу младих сиротана који  заједно са  председником свог синдиката бране руководство које није обезбедило њихова радна места? “Нико нас није терао да овде радимо, сами смо бирали” - кажу пред камерама заједно са председником синдиката који у целом случају види злонамерне нападе на руководство. Не знам чиме су награђени или заплашени и не занима ме баш много. Више бих волела да знам шта су им рекли укућани после тога, да ли су се сетили прогоњене  породице свог покојног колеге. Волела бих и да знам како је хапшење Александра Обрадовића, узбуњивача из “Крушика”, усред радног времена остало тајна више од двадесет дана. “Нећу да се мешам, нису то моја посла”, рекао је у анкети један Ваљевац.

Не знам какви су ваши утисци, али мој је да је у овој земљи почело да ври као у експрес лонцу. Живи били па видели, ако се под хитно не замени сигурносни вентил, неће ваљати ни за кога у овој земљи. Не брани се власт подаништвом, полтронством и страхом, то су три стуба која пукну чим почне да надолази вода. Не руши се власт тако што ће се опозиција подупирати лажном подршком опортуниста и кукавица који се заклањају иза туђих леђа или лажних профила на друштвеним мрежама.

Ако хоћете да промените власт, не смете да личите на њу. А, ако хоћете да живите боље, пођите од личног достојанства. Просто је да простије не може бити.

 

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Анестезија

НАШИ СМО - Суноврат

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

јануар 18, 2020 244

НАШИ СМО - Распродаја

Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са…
јан 11, 2020 330

НАШИ СМО - Обећања

Време око Нове године вероватно је период када људи дају највише обећања, себи или другима. Тада се обично зарекнемо да од почетка нове више нећемо пушити, пити, лагати, варати, превише јести, смршати... (попунити по жељи) и слично. Или нам други обећавају, најчешће политичари, шта нас чека у…
дец 28, 2019 1031

НАШИ СМО - Гнездо

Дачић је понудио Вучићу да заједно иду на изборе и то је било сасвим очекивано. Инфериорност СПС-а у том односу видљива од самог почетка, ако изузмемо критичке изјаве Бранка Ружића, пре него што је постао министар, водила је управо ка овоме - да некада најмоћнија странка у држави сада стоји у реду…
дец 21, 2019 664

НАШИ СМО - Икебана

Слика коју често можемо видети на ТВ екранима када се обраћају политичари износећи најновије информације, објашњена или ставове странке којој припадају је она на којој иза њихових леђа стоји читава свита насмејаних или забринутих лица, партијских сабораца који су ту да попут сенке и живог зида…
дец 14, 2019 870

НАШИ СМО - Стварно никадa

Живот нема репризу, мада се већина нас понаша као да је има. Време је немогуће вратити, а ипак га трошимо бахато као да можемо дане и године премотати у рикверц. Цуре нам деценије неповратно, стиже будућност о којој, чини се, мало ко размишља, а утисак је да оне које који о томе мисле нико не узима…

Репортажа

јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…

Грми Ло

јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десет младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"