ВРЕДНЕ ЖЕНЕ РАЂЕВИНЕ (4) – Радно место – воденица

ВРЕДНЕ ЖЕНЕ РАЂЕВИНЕ (4) – Радно место – воденица

Коса Јовановић (47) из Ликодре по занимању је текстилни техничар и радила је у “Крупањци”. Када је ова фабрика затворена није могла да се запосли у струци па је неколико година била трговкиња, а сада је воденичарка, једина у Рађевини

Воденичарка, необично занимање за жену, многи би помислили, али не и Коса. Сматра да свако треба да ради оно што воли, ако је у прилици, и да жена ниједног посла не треба да се стиди.

– Све оно што сматра да може да ради, треба бар да покуша да уради. Не треба да се утркујемо и такмичимо са мушкарцима да бисмо показале колико смо способне. Ми то јесмо, имамо знање, предузимљиве смо и само треба да верујемо у себе. Свака жена која мисли да може нешто више или другачије да уради треба то на делу и да покаже – поручује Јовановићева.

Воденицу је пре тридесетак година изградио њен свекар, али вода ју је у поплавама 2014. године однела. Обновљена је 2016. године и од тада је Коси ту радно место. У почетку је помагала мужу, а онда је мало-помало преузела посао.

– Није ово лак посао, али ако се воли онда ништа није тешко. Радни дан ми почиње у шест ујутро. Најпре намирим стоку, спремим доручак, поспремим по кући, па онда кренем у воденицу и тамо остајем колико је потребно. Када је сезона, најчешће у новембру и децембру, мељем и дан и ноћ. Тада сам стално у воденици, а ван сезоне по потреби. Људи доносе житарице из свих села у Рађевини, а има их и из Шапца и других места јер нема друге воденице у близини. Мељемо услужно, а и продајемо брашно. Највише се меље кукуруз, па пшеница, али и раж, јечам, па и хељда кад је има. За сат времена може да се самеље 10 до 15 килограма кукуруза или 15 до 20 килограма пшенице под условом да су житарице суве. Људима се свиђа брашно и радо долазе у нашу воденицу – подсећа она.

Каже да понекад буде и неких проблема у раду воденице, али и да их она углавном реши сама. Ако је неки већи квар онда је ту муж који се разуме у поправке. Чим дође, провери да ли има довољно воде па тек онда пусти воденицу у рад, затим заспе врећу на воденични камен, што понекад и није лако јер неке имају и по тридесет-четрдесет килограма, проверава стално како меље, мери брашно, а све то много лакше ради кроз разговор са муштеријама.

– Лепо је када дођу људи са свих страна, упознамо се, испричамо. Чујемо нешто ново, разменимо мишљење, увек има занимљивих прича – једноставно лепо је дружити се. Када је сезона хладно је и много је пријатније када има неко с ким могу да поразговарам. Многи се задрже, попричамо, увек има нешто и да се поједе тако да ми брже прође време – каже Јовановићева.

Истиче да се од овог посла човек не може обогатити, али да може попунити кућни буџет и да сваки динар добро дође.

Намерава да  ово ради још дуго и нада се да ће посла бити,  да ће људи доностити жито на млевење.

Поручује женама, али и мушкарцима да се издигну изнад традиционалних схватања и да се посвете остварењу својих пословних жеља без размишљања “да ли ја то могу”.

В. Ст.

Пројекат подржава Општина Крупањ

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ВРЕДНЕ ЖЕНЕ РАЂЕВИНЕ (3) – Тајна је у вољи

ВРЕДНЕ ЖЕНЕ РАЂЕВИНЕ (2) – Знање и способност немају пол

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )