Стару народну изреку “Испод мире, сто ђавола вире”, коју и данас често чујемо у нашем крају, могли би лако да припишемо и некадашњем познатом лозничком фудбалеру Драгану Мирковићу Браћову. Ако би се од навијача, бивших и садашњих фудбалера и тренера ФК Лозница тражило да напишу ранг листе најдисциплинованијих и најплашљивијих играча на терену, у 90-тогодишњој историји клуба, на обе листе међу првих десет нашао би се сигурно и Браћов. Међутим, баш тај мирни и плашљиви Браћов, знао је понекад својим неочекиваним потезима не само да изненади, већ и да шокира све на стадиону. Тако на првенственој утакмици Лозница-Рађевац, у пролеће 1965. године, којом је свечано отворен нов стадион, тренер Лознице Драган Васиљевић Ћескин, који је био у исто време и играч, пред крај првог полувремена код вођства гостију од 1:0, одлучи да замени тада не запаженог Браћова. Али, млади првотимац на опште изненађење свих, одби да изађе са терена. Пошто се по тадашњим правилима у другом полувремену нису могле вршити измене играча, за Браћовом је настала општа потера, не само на терену већ и поред аут линије, где су га чланови управе Младен Ђукановић Цврка, Жика Радосављевић Шуле и председник клуба Јово Лечић, на све начине покушавали да ухвате и извуку из игре. У тој јурњави судија је означио крај полувремена, после чега у свлачионици са Браћовом нико није проговорио ни реч.

На самом почетку другог полувремена и првог контакта са лоптом, Браћов постиже ефектан гол и изједначава резултат. Недуго затим, после соло продора Браћов постиже и други гол, што навијачи који су му у првом полувремену звиждали, поздрављају громогласним аплаудирањем. Али то није све, јер Браћов приликом извођења корнера лопту директно шаље у ракље за вођство од 3:1, што изазива буру одушевљења на трибинама. После убедљивог тријумфа Лознице, нико му није замерао што је одбио да буде замањен, већ су га сви тапшали порамену.

Гол за памћење у режији Браћова десио се и на утакмици Млади радник-Лозница у Пожаревцу, на којој је он као из топа шутнуо лопту са центра и погодио мрежу, за коначну победу Лознице од 1:0. По повратку за Лозницу у аутобусу који је успут био каменован од домаћих навијача, започела је дискусија о Браћовљевом голу. Објашњавајући саиграчима као је Браћов дао гол чак са центра, велики фудбалер и шаљивџија Шиге Ђурђевић је рекао, да је то он учинио зато што се страшно уплашио бека домаћих, који је за њим “затутњао”. Још једна препознатљива особина по питању плашљивости “красила” је Браћова. Иако је знао да идеално скочи на сваку набачену лопту, кад год је требало да је удари главом, он би истог трена уваукао главу у рамена, и шанса за гол би отишла у неповрат. Знајући за ту његову ману фудбалери Лознице Миленко Бајић Кале и Љубиша Илић Шери, уочи утакмице Лозница-Слога из Петровца на Млави, за коју су једно време наступали, рекли су својим саиграчима из Петровца, да се код набачених лопти не плаше Браћова, пошто он лопту никада није ударио главом. Знајући то, на једну набачену лопту у шеснаестерцу гостију нико сем Браћова није хтео да скочи, рачунајући да ће је он пропустити. Међутим, Браћов се прво високо извио, па уместо као и обично да се погури, он је лопту ударио тако јако челом, да је голман није ни видео гада се закуцала под пречку. Тај гол није шокирао само госте, већ и све на стадиону, а поготову његове саиграче и тренера који ни тада нису знали, да испод маске мирног и плашљивог Браћова “сто ђавола вире”.