СВЕТИСЛАВ СПАЈИЋ КЕКО (84)
СКУПЉА “ЛОЗНИЧКЕ НОВОСТИ”
Један од најстаријих читалаца ЛН каже да најрадије чита привредне теме
Да су новине документ времена, нису измислили новинари него хроничари и истраживачи. За њих, новине су значајан путоказ за даља трагања за временом, људима и догађајима. Новинари бележе и оно што за историју није много интересантно, али јесте за обичан свет који на пожутелим страницама старих бројева врти своје филмове или открива како се некада живело, мислило и шта је људе тог времена радовало.
О томе смо причали са изненадним гостом редакције који је дошао да пита да ли имамо још примерака првог броја “Лозничких новости”. Каже, има све, а само му недостаје тај. Зове се Светислав Спајић Кеко, има 84 године и живи у Текеришу.
- У Текеришу сам рођен и живео првих 12 година, а онда сам до 1986. живео у Лозници и када сам отишао у пензију, вратио сам се сеоском животу. Заправо, тамо проведем девет месеци годишње. Радим све пољопривредне послове иако сам имао четири операције. Сада ми син поправља трактор и полако се припремам за повратак, не могу џабе да лутам по калдрми, прича нам.
Зимски боравак у Лозници користи, између осталог, да преко суда исправи једну послератну неправду која му је загорчала живот, али није хтео о томе детаљније јер, како каже, неће никога да оптерећује, али и да код локалних власти издејствује сређивање путева кроз Текериш. Како се тамо живи, питали смо.
- Тешко. После рата тамо ништа није улагано. Нема људи.
Интересовало нас је шта најрадије чита у новинама.
- Читам све, али највише привредне теме и све о лозничким предузећима јер сам радни век провео у привреди. Кад сам изашао из рата, почео сам у Среском одбору у тржишној инспекцији, али нисам желео ту да останем, па сам био неколико година у “Јадру”, а највише времена сам провео у “Техногвожђару” где сам био комерцијални директор.
Каже да раније није скупљао новине јер је много времена проводио на точковима, а нешто нам се и не да, излазе коју годину па се угасе. Нисмо среће као комшије у Шапцу и Ваљеву које могу да се похвале вишедеценијском традицијом, па сада наши хроничари цитирају њихове новине када копају по прошлости Лознице.
- Да платим, каже и хвата се за новчаник.
Не кошта ништа, кажемо, ми частимо. Први број ЛН одлази у архиву нашег најстаријег читаоца, а ми констатујемо како је добро што увек оставимо покоји примерак за оне који повремено наврате истим поводом.
З. В.