Мирољуб Лазић (44), Шаховски велемајстор
ОД ЛЕШНИЦЕ ДО ИТАЛИЈЕ
Шаховски велемајстрор Мирољуб Лазић (44) са својих шаховских путешествија по турнирима у Италији навратио је ових дана у своју родну Лешницу. Каже, Италија је лепа земља, али највише воли Србију, земљу у којој је рођен и којој се увек враћа. Ништа не може да се пореди са сармом и купусом с ребрима из кухиње његове мајке Љубице
Мирољуб Лазић је имао само четири године када је гледајући свог оца Бору и кума Родољуба, просветне раднике, зажелео да се мало и он „поигра“ са шаховским фигурама. Први шаховски турнир на којем је учествовао сасвим случајно, јер није још намеравао да се бави шахом, догодио се у трећем разреду основне школе, 1974. године. Отишао је на општинско првенство и био први у млађем узрасту. Било је то оквиру акције „Шах у школе“.
Прве кораке у шаху направио је са кумом Родољубом Ивановићем, а када је прешао у шаховски клуб „Лозница“ бригу о њему преузео је Божидар Кићовић. У Лозници се не задржава дуго и прелази у „Звезду“ иако је велики „партизановац“, али како каже, да то није учинио, сигурно не би учествовао ни на првенству света у Мексику 1979. године јер је за тај пут требало обезбедити велика средства. У Мексику је те године постао пионирски првак света!
Три године касније прешао је у новосадски шаховски клуб, али пошто шахисти имају право да играју и за друге лиге, он наступа и за друге клубове па и оне иностране.
- Најчешће путујем у Италију која ми представља базу, али понекад одем и у Француску. Италију сам обишао целу, буквално од севера до југа и добро сам је упознао. Интересантно је да северњаци не подносе јужњаке који се мени више свиђају јер су по менталитету много ближи нама, отворенији су, искренији. Међутим, Србија је земља у којој сам рођен и коју волим и увек јој се враћам. Више волим купус с ребрима и сарму него неки италијански специјалитет - искрен је Мирољуб.
У својој богатој шаховској каријери Лазић је освојио три екипне титуле првака државе, три купа државе и појединачно је био првак Југославије 1993. године.
- Две године касније добио сам титулу велемајстора, на коју сам чекао десет година. Нисам могао да је добијем раније јер нисам ни имао пуно прилика да учествујем на турнирима, тако да сам практично искористио једине шансе које су ми се указале и успео сам - каже он.
Два пута је играо са нашим познатим велемајстором Светозаром Глигорићем, једном је победио а једном изгубио. Својевремено се уписао на Филозофски факултет, али га је шах одвео на другу страну, далеко од студентског живота.
- Шах је много захтеван, ако хоћеш да му се посветиш узме те целог. Како кажу стари мајстори, шах није само спорт већ има елементе и науке, једноставно мораш имати научни приступ да би нешто постигао, а има и елементе уметности. Драго ми је што је Србија земља у којој се игра шах, нисам видео кућу у којој нема шаховска табла - истиче он.
Мирољуб је заговорник популарисања шаха и подржава државни пројекат „Шах у школе“ где се овај спорт уводи као алтернативни предмет а написан је и уџбеник о њему. Како каже, предавач не мора да поседује велико шаховско знање већ је много битније да има способност како да анимира децу и да им покаже основне ствари.
Каже да му није жао што се посветио шаху, а једног дана када му досади „да лута по свету“, отвориће школу шаха. Увек ће се сећати незаборавних дружења са његовим учитељем шаха Божидаром Кићовићем, чувеним Кићом, великим шаховским, али и новинарским талентом и златном генерацијом шахиста коју су чинили Мика Шапоња, Бане Гинић, Јово Јанев, Драган Кићовић. Били су пуни врцавог духа и бескрајно шармантни.
- Када гостујемо негде на страни, дуг пут и не осетимо. Путовали смо комбијем у којем је све прштало од смеха услед духовитих досетки. Ова сјајна екипа знала је да збија шале и на туђ, али и на свој рачун. Чика Кића како га ја зовем, ишао је са мном на турнире, чекао ме испред школе, куповао ми поклоне. У школу сам полазио сат и по раније да бих свратио у „Радио Подриње“ на партију шаха са Кићом - сећа се Мирољуб.
Очигледно, ова прича потврђује правило како су за успех поред талента потребни рад и одрицање, али и љубав оних који тај таленат развијају и негују.
В. Мићић